|
|
 |
Miroslav MomčilovićŽivot iz početkakomad za odrasleBeograd, 1999.(Sa konkursa za savremenu srpsku dramu Projekta Rastko, 2000. godine)LICA:BOŠKOVIĆ, 60 godina CARICA, 23 godine DUNjA, 35 godina STOJIĆ, 40 godina Radnja se odvija na dve lokacije: u agenciji za erotsku masažu "Eros" i u Stojićevom stanu.. I SCENA(Agencija "Eros". Teskobna, diskretno osvetljena prostorija, podeljena je paravanom na dva dela – kancelarijski i "radni". U kancelarijskom delu nalazi se veliki sto za kojim sedi Dunja, visoka, vitka, nervoznih pokreta. Turpija nokte dok čita novine. U "radnom" delu, iza paravana, nalazi se veliki ležaj preko koga je prebačena posteljina. Na polici kraj kreveta, nalaze se bočice sa uljem, vibratori raznih veličina i policijske lisice. Zvoni telefon.) DUNjA (Servilno, u jednom dahu.): Agencija "Eros", izvolite… Ovako, gospodine, radimo erotsku masažu, klasiku i oral. Devojke su između osamnaest i trideset godina, naravno sve su potpuno zdrave. Mi u agenciji uvek volimo da kažemo: Ako želite da izbegnete sidu, imajte nas u vidu… He-he, malo humora, je l… Samo momenat jedan… (Dunja ustaje da otvori nakon što se čulo zvono na vratima. U agenciju ulazi Bošković, oniži, proćelav, oznojenog čela. Klimne glavom u znak pozdrava.) DUNjA: Dobar dan, izvolite… (Bošković joj pruži cedulju.) BOŠKOVIĆ: Je l to to? DUNjA: Na pravom ste mestu… Uđite, gospodine. (Bošković se osvrće nekoliko trenutaka, a zatim učini korak ka Dunji. Dunja uzima slušalicu.) DUNjA (Telefonira.): …Dakle, gospodine, devojke rade pojedinačno, rade tandem, isključivo u našem smeštaju. Pola sata je šezdeset, sat vremena sto dojč-maraka. Za to vreme može, a ne mora doći do kontakta. U cenu je uključena i oralna završnica… Mogu, čekovi, mogu…. Da zakažemo? Želite da pogledate još neki oglas? U redu. (Bošković i dalje stoji.) DUNjA: Sedite, gospodine, sedite… Raskomotite se. (Dunja lista beležnicu.) DUNjA: Bošković, je l? BOŠKOVIĆ: Bošković, Bošković… (Pauza.) DUNjA: Vi ste malo poranili? BOŠKOVIĆ: Ne volim da me čekaju. DUNjA: Volimo kad su klijenti tačni. BOŠKOVIĆ: Ja sam uvek tačan… (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Otkud znaš da sam Bošković? DUNjA: Pa imate zakazano ovde. Bošković, šesnaest časova, kompletan tretman. Je l tako? BOŠKOVIĆ: To mi ovaj Stojić zakazo… Znaš ga ti sigurno, prodaje stanove… DUNjA: Možda ga znam, možda ne, diskrecija je zagarantovana. (Pauza.) BOŠKOVIĆ(uzdahne): Znači, i ovakve stvari postoje… U sred Beograda, u sred bela dana… DUNjA: E pa, eto, postoji… Sedite, raskomotite se… BOŠKOVIĆ: Je l da sednem ili da se raskomotim? DUNjA: Kako je vama zgodnije… (Dunja se vraća čitanju. Bošković skida sako, a zatim i košulju. Otkopčava dugmad na pantalonama.) DUNjA: Nema potrebe da se skidate skroz. Ja sam, znate, vlasnica. Devojka će uskoro stići. (Bošković se brzo zakopča. Prosto mu je laknulo što je čitava stvar odložena. Pruža joj ruku.) DUNjA: Drago mi je. Dunja. (Više da bi odagnao tremu nego iz znatiželje, Bošković se osvrće oko sebe.) BOŠKOVIĆ: Lepo vam je ovde. DUNjA: Molim? BOŠKOVIĆ: Lepa prostorija, kažem. Za rad mislim i tako… Što bi rekli moji zemljaci "ko kutijče". DUNjA: Kao šta? BOŠKOVIĆ: Kao mala kutija. U smislu da je udobno i tako to… Tako se kaže… (Zvoni telefon.) DUNjA: Agencija "Eros" izvolite, gospodine… Dobro, druže, svejedno… Devojke rade pojedinačno, rade tandem. Pola sata je šezdeset, sat vremena sto… Pa naravno… ne mislite, valjda, dinara…Ne, druže, ne dajemo popust za penzionere… Do viđenja, druže! (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Ko vam je radio stolariju? DUNjA: Stvarno ne znam. BOŠKOVIĆ: Mogo je još jednom da pređe lakom. DUNjA: Pa? BOŠKOVIĆ: Pa ništa, kažem samo… (Pauza.) BOŠKOVIĆ: A gde je… DUNjA: Carica? Samo što nije… (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Je l ona stvarno Ruskinja? DUNjA(u jednom dahu): U pitanju je situirana, fakultetski obrazovana, stjuardesa iz Moskve koja ovaj posao radi iz čistog zadovoljstva… Da li ste romantični? BOŠKOVIĆ: Pa… onako… DUNjA: Sjajno! Carica peva ruske romanse dok izvodi striptiz. Mi to zovemo – idealan spoj erotike i romantike. (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Je l čuješ? DUNjA: Šta? BOŠKOVIĆ: Nešto curi. DUNjA: A to? To je bojler. (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Da pogledam? DUNjA: Vi ste vodoinstalater? BOŠKOVIĆ: Ne. Ali se razumem. Čovek mora u sve da se razume… DUNjA: Samo vi sedite i uživajte. Jeste li za kaficu, sokić? Oprostite… (Dunja se javlja na telefon.) DUNjA: Agencija "Eros", izvolite… Ovako, gospodine, kompletan tretman podrazumeva striptiz, erotsku masažu sa oralnom završnicom… Na žalost, ne primamo staru štednju… (Iznervirana, spušta slušalicu.) BOŠKOVIĆ: A šta mu je to oralna završnica? (Dunja odloži novine i blagonaklono ga pogleda.) DUNjA: Gospodine, vi prvi put koristite ovu vrstu… usluga? BOŠKOVIĆ: Ma da… Ne bih ja. Taman posla. Nego, Stojić mi uplatio. Danas mi je rođendan… DUNjA: Znači, devica. BOŠKOVIĆ: Molim? DUNjA: Devica ste u horoskopu… I koliko ste napunili? BOŠKOVIĆ: Šeset. DUNjA: Ozbiljno? Ne bih vam nikad dala… E pa, srećan vam rođendan. (Zvoni telefon.) DUNjA: Agencija "Eros" izvolite… E, zdravstvuj, Carice… Da gospodin je malopre stigao… II SCENA(Stojićev stan. Diskretno svetlo, tiha muzika. Gore indijski štapići. Carica, visoka crnka probušenog nosa, u helankama, šeta po sobi i telefonira. Stojić joj prilazi s leđa i hvata je za grudi. Carica se otima.) CARICA: …. Skuvaj mu kafu, krećem za pet minuta. Treba samo da uzmem pare. Vidimo se… (Završava razgovor.)Ej, Stojiću, smiri hormone… STOJIĆ: Sunce, prošli put se nisi otimala. CARICA: Prošli put si plaćao. STOJIĆ: Plaćam i sad, sunce. CARICA: Ali ne za sebe. I ne zovi me - sunce. (Pauza.) STOJIĆ: Kako da te zovem? CARICA: Carica. STOJIĆ: Ja bih te zvao po imenu. CARICA: Carica je u redu. STOJIĆ: Ja bih po imenu. CARICA: Onda, Helena. STOJIĆ: Prošli put si mi rekla da si Ivana. CARICA: E pa, onda sam Ivana. (Stojić se smeje. Vadi svežanj novčanica od po deset maraka.) CARICA: Jaka si mi ti firma… Gde sad to da stavim? (Stojić gleda u njene grudi.) STOJIĆ: Imam ideju… CARICA: Polako, polako…Nisam ti ja pevaljka! (Stojić uzaludno pokušava da joj stavi pare u brushalter. Carica mu otme pare i stavlja ih u tašnicu.) CARICA: Tebe, izgleda, keva rano odbila sa sise. STOJIĆ: Zato se ja, sunce, trudim da nadoknadim. CARICA: Trud nije dovoljan. Treba i da se plati… (Stojić joj pruža čašu. Carica na trenutak razmišlja, a zatim prihvati.) CARICA: Samo da znaš, ako matori ode, kintu ne vraćam. STOJIĆ: Ne žuri taj nigde. Nemoj ni ti. Pažljivo i polako s njim. U suprotnom on će da se digne i ode. Malo je stidljiv… CARICA: Jao, što volim takve. Kad sam počinjala ovaj posao bio mi jedan stidljiv. Sedeo, crveneo, a onda, kad se razigrao, pokušao da me ubije. Sačuvaj me bože stidljivih. Ti su najopasniji. STOJIĆ: Ovaj je bezopasan u svakom pogledu. Samo ga opusti. CARICA: Znači, napeto - bezopasni stidljivko... STOJIĆ: Ja sam ga nahranio i napojio na tebi je sad da ga dovršiš. Ne forsiraj odmah, nek prvo svari. Opet nemoj ni da odugovlačiš da ne bi zaspao. CARICA: Ej, to mi je posao, ne brini. (Pauza.) STOJIĆ: Ima jedan problem… On misli da sam mu uplatio običnu masažu. CARICA: Ukapiro je on do sada, ne brini. Nama stalno dolaze ti što misle da je u pitanju obična masaža, a posle se, kao iznenade. Ali nikad niko ne ode. Uvek ostanu do kraja… Zato ne brini. Čim do sad nije otišao neće ni da ode. (Pauza.) STOJIĆ: Znaš, on ti je jedan od onih koji nikad u životu ne prevare ženu… Zato budi strpljiva…Pitaj ga za zdravlje, masiraj ga, seri mu nešto na ruskom… CARICA: Ne mogu da verujem! Šta je tebi? Pripremaš me ko da idem kod japanskog cara. STOJIĆ: I plaćam carski. CARICA: Videla sam i bolje. STOJIĆ: Da jesi ne bi to radila za sto maraka. CARICA: To mi je patriotska tarifa. (Pauza.) STOJIĆ: Zbog čega radiš ovo? CARICA: Zbog čega ti radiš nekretnine? STOJIĆ: Zbog para. Nekretnine su najbrži način da se dođe do para. CARICA: E ima jedan brži. Ovaj. (Zvoni joj mobilni telefon.) CARICA: Krećem, Dunja, krećem… Da… Skuvaj mu kafu, čitaj mu horoskop… Već si mu čitala? Pa snađi se, Dunja… Kaži mu da sam svratila do frizera. (Završava telefoniranje.) Znači, napeto - bezopasni stidljivko. Je l ima još nešto? STOJIĆ: Ima. On je u čovek u godinama pa bi… CARICA: Znači impotentno - napeto - bezopasni stidljivko… Je l ima još nešto? STOJIĆ: Ima. Potrudi se da mu ovo bude najlepši dan u životu. Treba da mu spustim cenu za stan. III SCENA(Agencija. Bošković se unervozio. Malo - malo pa gleda kroz prozor.) BOŠKOVIĆ: Je l se ona to za mene udešava? DUNjA: Naravno. BOŠKOVIĆ: Ko da ću ja u frizuru da je gledam… (Zvoni telefon.) DUNjA: Agencija "Eros" izvolite… Ne, Carica je danas zauzeta. Imamo druge devojke na raspolaganju. Jedna vitka, sredovečna plavuša – bela varijanta Tine Tarner, grudi jaka četvorka, zatim jedna preslatka čokoladna manekenka – crna varijanta Pamele Anderson …Možda volite bodi-bilding? U tom slučaju za vas imamo… Rekla sam vam, gospodine, Carica je danas zauzeta… Nema na čemu. BOŠKOVIĆ: Ova moja baš popularna… DUNjA: Videćete i sami zašto… Znate, ona je skoro nevina. BOŠKOVIĆ(zbunjeno): Skoro? DUNjA: Mislim, od skoro je u poslu… (Pauza.) BOŠKOVIĆ: A je l ona stvarno neka carica ili… DUNjA: Tako su je prozvali klijenti. BOŠKOVIĆ: A što? DUNjA: A šta vi mislite? (Bošković gleda kroz prozor.) BOŠKOVIĆ: Sigurno je Bundes-liga za one stvari, a? DUNjA: Šta su vam te ONE STVARI? BOŠKOVIĆ: Zna se šta su one stvari… i ćuti sad. DUNjA: Zašto da ćutim? Zar ne mislite da je krajnje vreme da se ovaj narod oslobodi erotskih predrasuda? BOŠKOVIĆ: Ne mislim. DUNjA: Je l? A što ste vi onda ovde? BOŠKOVIĆ: Ja sam drugo. Meni je Stojić uplatio. DUNjA: Aha… Pa što mu niste rekli da vam uplati skijanje? BOŠKOVIĆ: Ne znam da skijam… (Zvoni telefon.) DUNjA: Agencija "Eros" izvolite… Pa, ovako, gospodine, radimo erotsku masažu, klasičan i oralni seks. Devojke su između osamnaest i trideset godina. Pola sata je šezdeset… Ne, nemamo mlađe od osamnaest godina…Na žalost, nemamo… (Spušta slušalicu.) DUNjA: Svakakvi se javljaju… BOŠKOVIĆ: Sve je to sa Zapada došlo… DUNjA: Šta? BOŠKOVIĆ: Pa to… Te bljuvotine. DUNjA: Pa nije Zapad izmislio prostituciju. BOŠKOVIĆ: Ali je propagira. I ćuti kad ne znaš… Šta im radi predsednik? Gde ima najviše silovanja? Ko je izmislio SIDU? Ćuti, ćuti… (Pauza.) DUNjA: Prvo mi postavite pitanje pa me onda ućutkujete. Kako očekujete da razgovaramo? BOŠKOVIĆ: S kurvarima ja nemam šta da razgovaram… DUNjA (Plane.): Molim vas! Ne dozvoljavam! Ne dozvoljavam! Ovde imate čiste peškire, čistu posteljinu, zdrave i uredne devojke. I zato ovo nije seoska prčvarnica, nije kurvarluk, već agencija sa svojim pravilima, mokrim čvorom i svim pratećim elementima… Ja imam tri semestra psihologije i verujte mi, vrlo dobro znam šta i kako radim! I vrlo dobro mogu da procenim svakog čoveka koji ovde dođe. BOŠKOVIĆ: Je l? A šta bi za mene rekla? (Pauza.) DUNjA: Devica u horoskopu… Povučen ali odlučan kad treba… Jedno ili dvoje nezadovoljne dece… Supruga ne izlazi iz kuhinje… BOŠKOVIĆ: To, to… DUNjA: … Sve manje vas privlači… Niste bili s njom u pozorištu ili bioskopu sigurno deset godina… BOŠKOVIĆ: Više, više… DUNjA: … Prevarili ste je jednom ili nijednom… Ne volite da idete na more, više volite seoski ambijent… BOŠKOVIĆ: Tačno. Tačno… Još! DUNjA: Od života ste očekivali puno, a dobili tako malo. BOŠKOVIĆ: Malo, malo… DUNjA: Razočarali su vas i prevarili oni od kojih ste to najmanje očekivali. (Oduševljeni Bošković joj steže ruku.) BOŠKOVIĆ: Bravo! Vidi se kad je neko psiholog… Znaš, ja sam isto psiholog. Al životni! (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Recimo, mislim da tebi fali ono… DUNjA: Ne razumem… BOŠKOVIĆ: Pa mislim, da te neki muškarac malo… Razumeš? Mnogo si, brate, nervozna… Nađi muško i zajebi biznis… Šta će ti to? DUNjA: Pa hvala vam gospodine, baš vam hvala… (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Je l ti teče staž ovde? (Dunja se javlja na telefon.) DUNjA: Agencija "Eros" izvolite, moliću… Pa Stefani, gde si ti juče? Klijent je čekao, čekao i otišao… aha, aha… Ako si trudna to si mogla da mi javiš… Molim? Šta ja da platim? Ja sam kriva što ti kupuješ jeftine kondome, ja sam kriva što ti ne vodiš računa… Sram te bilo, kravo jedna! (Bošković šeta po agenciji. Ulazi u "radni deo".) BOŠKOVIĆ: Zar i policajci dolaze ovamo? DUNjA: Molim? (Bošković joj pokazuje policijske lisice.) DUNjA: A, da! Jedan policajac ih je zaboravio… (Dunja ga izvodi iz "radnog dela".) BOŠKOVIĆ: Treba javiti policajcu da dođe po ovo. Dobiće otkaz. To ti je kao kad bi vojnik izgubio pušku. DUNjA: Jeste li sada za kafu? BOŠKOVIĆ: Pa kad već nema Carice… (Dunja pristavlja za kafu.) BOŠKOVIĆ: Mogu da ti sredim za staž… DUNjA: Nema potrebe. BOŠKOVIĆ: Eto! Isto ko moja Slađana. Mogu da joj sredim za staž, i kumim i molim i neće. Sređivo sam i Kurti i Murti, a moja ćerka neće. Neće! Pa šta oćeš kog đavola? Ja da kradem i otimam ne mogu… DUNjA: Slađa ili gorča? BOŠKOVIĆ: Srednja… Šta je košta da joj teče staž. Šta ako joj sutra daju otkaz? Šta ako se, ne daj Bože, razboli? Ionako više ne liči na sebe. Ima čir, usukala se, probušila nos… (Dunji umalo nije ispala Boškovićeva šoljica.) DUNjA: Probušila nos? BOŠKOVIĆ: Zamisli! Sve je druge problema rešila… DUNjA: Dobro, to je danas normalno… BOŠKOVIĆ: Kad je normalno što ga ti nisi probušila? Što ti nemaš čir kad je normalno? Vama je normalno sve što nije normalno. (Dunja otvara prozor.) DUNjA: A gde radi? BOŠKOVIĆ: Prevodi za neke Ruse… Dali joj i mobilni, u markama je plaćaju… Nemam ništa protiv, ali šta je košta da joj teče staž? (Bošković ispija kafu i prevrće šoljicu.) BOŠKOVIĆ: Oće li više ta Carica? Da prebrinem i to pa da idem. DUNjA: Da…da… nazvaću je... BOŠKOVIĆ: Taman da ja pogledam bojler. (Bošković odlazi u kupatilo. Peva "Oči čornie".) IV SCENA(Stojićev stan. Carica nervozno šeta po sobi i telefonira.) CARICA: …Zašto da sačekam? Kreten popravlja bojler? Ne mogu da verujem! Dobro, sačekaću… Hoćeš njega? (Daje mobilni telefon Stojiću i nervozno šeta po sobi.) STOJIĆ (Telefonira.): Da…da…ne…da…da…ne…da… (Stojić završava razgovor. Popušta čvor na kravati. Carica zastaje kraj uramljene fotografije na zidu.) CARICA: Ko su ti ovi narkomani, keve ti? STOJIĆ (Odsutno.): Molim? CARICA: Kažem – ko su ti ovi? STOJIĆ: A, to… (Naspe sebi piće.) STOJIĆ: To smo ja i Drago Mlinarec. Ovaj s bradom sam ja. (Carica se od srca nasmeje.) STOJIĆ: Da, da… Ja sam poznavao sve rokere iz bivše Jugoslavije. I sam sam nešto pokušavao. Ova fotografija je sa Dragovog koncerta u Zagrebu. Ima i posvetu, vidiš… CARICA: Ko ti je taj? STOJIĆ: Ne mogu da verujem da nisi čula za Draga? CARICA: Je l to, kao, neki minus? STOJIĆ: Čekaj, stvarno nisi čula za njega? CARICA: Jesi čuo ti za Ljubu Jaguara? (Stojić donosi veliki foto-album.) STOJIĆ: Evo, za ove si sigurno čula… Vidi ovo: ja sa Bregovićem i Bebekom na Baš-Čaršiji… CARICA: Ne vidim tebe… STOJIĆ: Pa evo ova ruka, ovde… Imam i fotografije iz Pule. S Kustom, Lordanom i ovim malim… CARICA: Srce, nema razloga da me zavodiš. Dovoljno je da me platiš. A pošto si me platio, ja moram to i da zaradim… Pozovi mi taksi. (Stojić nervozno doliva piće.) STOJIĆ: U kom kraju živiš? CARICA: Nebitno. STOJIĆ: Nikad čuo za taj kraj… Sama ili s roditeljima? CARICA: Nebitno. STOJIĆ: Znači s roditeljima…Je l oni znaju da ti… CARICA: Kako da znaju? Ja ustajem kad oni ležu. Oni ustaju kad ja ležem… Znaš li kad ustaje moj ćale? U četiri ujutru. Ko da je Mikelanđelo! A znaš šta radi? Jede kiselo mleko i mrmlja nešto sebi u bradu. STOJIĆ: Možda je čovek religiozan? CARICA: On? Ni u šta on ne veruje! U stvari veruje! U pasulj! Kad ga pitaju, Boškoviću, veruješ li ti u nešto, on odgovara – u pasulj. Možeš li da zamisliš život s čovekom koji veruje u pasulj! (Stojić skida sako.) STOJIĆ: A ti? Veruješ li ti u nešto? CARICA: Dobro pitanje… Ne znam… Možda u sebe i svoj novac… STOJIĆ: Nije novac sve u životu. CARICA: Gde se ti nađe da mi to kažeš! Vodiš matorog na seks ne bi li ti što jeftinije prodao stan. Posle ga preprodaješ… Častiš ga sa sto maraka, a ovamo ga udariš po ušima za pet, šest hiljada! Kako se to zove, a Stojiću? Svi su prostitutke, samo što sam ja istakla firmu i cenovnik… STOJIĆ: Pa lepu si firmu našla. CARICA: A šta sam drugo mogla? Šta? Student ruskog… Šta sam mogla? Kao sekretarica ili u butiku. Da me jebu za dvesta maraka mesečno? STOJIĆ: Koliko vidim od jebanja nisi pobegla… CARICA: Ali za dvesta maraka dnevno. Kapiraš razliku? STOJIĆ: Kapiram. Ali ne kapiram šta će tebi dvesta maraka dnevno. CARICA: Moram da žurim. Dvadeset dve godine sam živela u zabludi. Nemam više vremena. Kad skupim kintu – ćao klošari! Naći ću normalnu državu, normalan posao i normalnog dečka. (Carica uzima tašnicu. Stojić gubi dah, a zatim se sruši na pod. Počinje duboko da diše. Drži se za srce.) CARICA: Šta je bilo? STOJIĆ: Nitro… nitroglicerin… CARICA: Gde? STOJIĆ: U apoteci. Brzo! (Carica istrčava iz stana. Stojić odlazi do telefona. Bira broj.) STOJIĆ: Ćao, Duksi… Naravno da nisam znao, i ne histeriši, molim te… Ja da joj kažem! Jesi ti normalna? Propašće mi kombinacija. V SCENA(Agencija. Iz kupatila dopire buka. Dunja telefonira.) DUNjA: …Ja da joj kažem? Kako? Ima odmah da doleti ovde. Ispoubijaće se… Vidi, zadrži je kako znaš i umeš… (Bošković izlazi iz kupatila i skida mokru košulju. Izuva cipele i skida čarape. Dunja nervozno obigrava oko njega. Bošković nekako uspeva da obuje ženske papuče i ulazi u kupatilo.) DUNjA: Sad je zvala Carica. BOŠKOVIĆ: Je l se isfrizirala? DUNjA: Jeste ali je na putu za ovamo ostala bez benzina…A znate kako je na pumpama. Redovi… (Izlazi iz kupatila.) BOŠKOVIĆ: Vama su svuda redovi. Nema nikakvih redova… DUNjA: Idite kući i razgovarajte s ćerkom. BOŠKOVIĆ: O čemu? DUNjA: O onome što ste meni pričali! Žalili ste mi se da dolazi kasno, da nema dečka… Idite kući, razgovarajte. BOŠKOVIĆ: Kako? DUNjA: Lepo. Kao otac s ćerkom. BOŠKOVIĆ: Pa, majku mu jebem, kako sa mnom niko nije pričo? Je l s mojim Milutinom neko pričo? Je l on išo kod dede da mu se žali na ljubavni život. Da mu kaže: Znaš, tata, imam nekih problema. Ja mislim da bi mu deda istog časa motikom glavu rascopo! Ko te šta pito? Ćuti i snalazi se ako možeš. Ako ne, crkni… DUNjA: U tome i jeste stvar. Dete je najlakše napraviti. Ali treba ga vaspitavati, razgovarati s njim… BOŠKOVIĆ (Odsutno.): Ko ti je krečio ovo? DUNjA: Da nećete sad i da krečite. BOŠKOVIĆ: Pa kako je tačna ova Carica, imo bi dovoljno vremena i da okrečim. (Dunja šeta po prostoriji.) DUNjA: Znate šta ćemo uraditi? Pozvaćemo Sindi. Slobodna je i još bolja od Carice. BOŠKOVIĆ: Nije bolja… DUNjA: Otkud vi znate da nije bolja? BOŠKOVIĆ: Da je bolja, nju bi zvali Carica… Oću Caricu. Oću najbolje. Nisam u životu dinar potrošio na sebe. Nisam davo na duvan, piće i ženske. Ne bi ni sad. Al kad je već ovako ispalo, onda nek bude kako treba. Nek bude s najboljom. Je l me razumeš? Neću ni Sindi ni Mindi. Oću Caricu. Tačka. (Pauza.) BOŠKOVIĆ: I nemoj da si mi poturila neku drugu. Proveravaću je iz ruskog. (Začuje se zvono na vratima. Bošković vadi češalj i popravlja razdeljak. Ponovo zvono. Dunja ne reaguje.) BOŠKOVIĆ: I šta sad? Nećeš da otvaraš? (Bošković kreće prema vratima. Dunja pokušava da ga zaustavi, ovaj je odgurne. Gleda kroz špijunku, a zatim baci uspaničen pogled ka Dunji. Otrči u kupatilo.) DUNjA: Objasniću vam, to je nesporazum… (Bošković pomalja glavu iz kupatila.) BOŠKOVIĆ: Je l otišo? DUNjA: Ko? BOŠKOVIĆ: Pa… Doktor! Ja sam, bre, za njega glaso na prošlim izborima! A sad treba da me vidi ovde. (Pauza.) DUNjA: Da sam na vašem mestu, ja bih odmah krenula za njim. BOŠKOVIĆ: Zašto? DUNjA: Kako-zašto? Dali ste mu glas, a vidite gde dolazi. BOŠKOVIĆ: Pa on i nije krenuo kod vas. DUNjA: Nego? BOŠKOVIĆ: Sigurno je pogrešio vrata. DUNjA: On? Pa on nam je najbolja mušterija. (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Da je ovo normalna zemlja tebe bi sad uhapsili. Da tako pričaš o svom poslaniku! O čoveku koji te je možda lečio. Sram te bilo! DUNjA: Zašto? Je l ja lažem? BOŠKOVIĆ: Naravno da lažeš. (Lista rokovnik pred njegovim očima.) DUNjA: Dobro, ja lažem… A čije je ovo prezime? Prošla subota… petak u avgustu… sreda u julu… Evo i ponedeljak… Izgleda da je u julu bio posebno aktivan…Takav vam je on, preko dana – zdravstvo, moral i preporod, a naveče… BOŠKOVIĆ: A naveče razmišlja! Ne spava. Vidiš kako se usukao, kakve podočnjake ima... (Dunja s nevericom odmahuje glavom. Donosi lisice i povodac iz susedne prostorije.) DUNjA: Nije ih policajac zaboravio. Doktorove su. Traži da ga naše devojke vezuju, da ga udaraju po guzi… On urla, moli za milost… Devojka ga juri, a on puzi po sobi i laje. Kevće kad ga zaboli. Onda se istušira, plati i ode. (Pauza.) BOŠKOVIĆ: A što ti meni sve to pričaš? DUNjA: Treba da znate za koga ste glasali. BOŠKOVIĆ: I opet bi glaso. (Odlazi u kupatilo.) VI SCENA(Stojićev stan. Stojić leži na krevetu, svira i recituje. Carica sedi kraj njega.) STOJIĆ: " Ja imam sve, a ništa u stvari. (Pauza.) STOJIĆ: Prošle godine sam prodavao stan moje profesorke srpskog. Nije mogla da veruje čime se bavim… Mislila je da ću biti pesnik. Čitala je moje pesme, a ja nisam znao da li da udavim nju ili sebe… (Carica stavlja cigarete u tašnicu.) CARICA: Pozovi mi taksi. STOJIĆ: Sigurno se pitaš - kako to da čovek kao ja bude sam. Imam stan, posao, ne izgledam loše… Mislio sam kad krene biznis, krenuće i žene… Šta sam sve slušao – stoperke, klinke, ludilo… U mom slučaju, naravno, ništa… Ne znam koliko sam potrošio na poklone, večere i razna sranja…Na kraju sam izračunao da mi je jeftinije da direktno kupujem žene. CARICA: Kenjaš samo da bi me zadržao… Ne znam da li me zavodiš, ili šta… Znam samo da nisi iskren. (Pauza.) STOJIĆ: " Čovek sa lica dva, CARICA: Baš si ti neki zabavan čika. Šteta što moram da idem. (Pauza.) CARICA: Dakle? Pozovi mi taksi. (Pauza.) STOJIĆ: Jesi bila nekad s crncem? CARICA (Kroz smeh.): To me svi pitaju. Što su vama crnci toliko bitni? Ako je zbog dužine, ne brinite. Ne volimo kad je prevelik… STOJIĆ: Znači, istina je… CARICA: Pazi, ne volimo ni kad je premali… (Pauza.) STOJIĆ: A od koliko do koliko je, po tebi, srednji? CARICA: Sunce, tvoj srednji, ne brini… Pozovi mi taksi. (Stojić namešta uzglavlje. Rasejano prebire po žicama.) STOJIĆ: Znaš šta, ajde da se kresnemo nas dvoje, ko jebe matorog. CARICA: Jesi ti lud? Treba da mi rikneš ovde… STOJIĆ: Videla si kako sam prošli put. CARICA: Prošli put nisam znala da si srčani bolesnik…Malo vode i malo pažnje je sve što možeš da dobiješ… A pošto si to već dobio… (Carica ga pomiluje po glavi i kreće prema vratima.) STOJIĆ: Platiću ti da ostaneš još sat vremena. CARICA: A matori? STOJIĆ: Šta se ti brineš za matorog? CARICA: O-kej. Znaš tarifu. (Doliva joj piće. Vadi novčanik. Carica uzima novac. Bira telefonski broj.) CARICA: Ja sam… Matori je skinuo bojler? Ne mogu da verujem… Znaš šta, ako krene da popravlja još nešto, zovi policiju… (Pauza.) STOJIĆ: Za tebe svira i peva poslednji romantik ovoga grada… STOJIĆ: Je l ne valja Drago? "…Znaj postoji netko kao ti VII SCENA(Agencija. Bošković je izneo bojler iz kupatila i postavio ga na sto. Dunja histerično igra uz glasnu tehno – muziku. Bošković ne može da se koncentriše na posao.) BOŠKOVIĆ(viče): Ej! Ej! Kakvo je ovo čudo? Gasi ovo! DUNjA: Molim? BOŠKOVIĆ: Kažem, probi mi uši ovo sranje. (Dunja igra. Bošković isključuje kasetofon.) DUNjA: Ako vam ne odgovora muzika, idite kući. (Dunja ponovo uključuje kasetofon. Igra u istom ritmu. Bošković je gleda nekoliko trenutaka, a zatim počinje da peva.) BOŠKOVIĆ: "Šta to radiš, Maro, šta to radiš, lepa Maro, (Dunja pojačava muziku.) BOŠKOVIĆ: … Vezem ćilim, Jovo, vezem ćilim lep Jovane, (Bošković nadjačava muziku. Dunja isključuje kasetofon.) DUNjA: Evo, platiću vam da idete kući. BOŠKOVIĆ: Ti meni? DUNjA: Toliko mogu da učinim za vas… Evo, daću vam i pare za taksi… (Vadi novac iz koverte. Bošković je posmatra s nevericom u očima.) BOŠKOVIĆ: Ti meni da daš pare? DUNjA: Slobodno… Sramota je ukrasti ali ja vam dajem od srca… BOŠKOVIĆ: Ti ćeš meni da daješ pare usro jedna, usrana! Ti meni! (Naviru mu suze na oči. Izbezumljen šeta levo - desno.) BOŠKOVIĆ: Ja od ćerke pare ne uzimam pa ću do tebe, usro jedna. Jao, Boškoviću, šta si dočekao! (Zgađen pljune u stranu. S nevericom odmahuje glavom. Neprijatna tišina. Dunja uzima knjigu s police.) DUNjA: Da vam pročitam nešto, dok čekamo… Biće vam vrlo interesantno…(čita)" …Ovo su putevi sinova Izraelovih kad izađoše iz zemlje Egipatske u četama svojim pod upravom Mojsijevom i Aronovom…" VIII SCENA(Stojićev stan. Carica nervozno šeta. Stojić svira i peva "Hey, Jude".) CARICA: … Mesec dana sam ubeđivala matorog da nećemo napraviti štetu u stanu. I ubedim ga nekako. Triesprvog decembra, u pet popodne, matori istripuje da je radijator hladan… Ja treperim, spremam se, a on iznosi alat… Ostavi to, tata, sutra ćemo… Ne vredi! Nema boga da ga ubediš… Počinju da mi dolaze gosti, a on se skinuo u majicu. Ja u zemlju da propadnem. A on samo brekće i psuje. I naravno, napravio je poplavu. I dan-danas se vide tragovi vlage… Ovi odmah otišli, a ja u ponoć, skupljam vodu i plačem… Nikada više nisam pozvala prijatelje u stan. (Zvoni joj telefon. Caričin telefon zvoni. Stojić ne prekida pesmu.) CARICA: Da… A ti si, kuco… Tu sam negde, u tvojoj blizini … Nisi dobar, kuco, nisi… Ako kuca laže, onda Carica tuče po guzi…Oće Carica tuče po guzi? Nađi me, kuco…(Isključuje aparat.) (Pauza.) STOJIĆ: Radiš dominaciju? CARICA: Samo s Doktorom. (Pauza.) STOJIĆ: Ja treba da poverujem da je ovo bio Doktor? (Carica mu pokazuje ime i broj na displeju.) CARICA: Kad tučem njega imam osećaj da tučem sve one koji su mi upropastili život. (Stavlja mobilni telefon u tašnu. Stojić svira "Yesterday".) CARICA: E, nemoj molim te… STOJIĆ: Kakva ste vi to generacija? Ljuti, nervozni… Ne slušate Bitlse… Ja sam u tvojim godinama putovo po Evropi, cepo gitaru, išo u Dubrovnik na kafu… CARICA: E, vidiš, ja sam od petnaeste pod sankcijama i najdalje sam putovala do Budve. Za matursko veče sam slušala Ljubu Jaguara i jebe mi se i za Dubrovnik i za gitaru… Zato nemoj da me gušiš sa svojim Bitlsima i pusti me da idem. STOJIĆ: Koliko vidim drugi sat nije istekao. (Pauza.) CARICA: Šta je tebi, čoveče? Platio si me da idem tamo. STOJIĆ: Sada te plaćam da ostaneš. CARICA: Šta hoćeš ti od mene? Prvo me požuruješ, a onda me zadržavaš. Plaćaš me da idem, onda me plaćaš da ostanem. Zavlačiš me kao nekog kretena, gušiš me Bitlsima… U čemu je tvoj problem? (Pauza.) STOJIĆ: Možda sam posle dugo vremena sreo devojku koja mi se sviđa. CARICA: A-ha… Uskoro ističe drugi sat, pa ti vidi. Taksimetar radi. (Zvoni joj telefon.) CARICA: … Mama, u gužvi sam, prevodim… Kome je rođendan? Ocu! Potpuno sam zaboravila da imam oca… Počnite vi bez mene… A ni on nije kod kuće? Kako je to lepo od njega-ti ga čekaš, a on popravlja bojlere! Samo ti čekaj… IX SCENA(Agencija. Bošković je u međuvremenu ostao samo u gaćama i majici. Okupiran bojlerom, ne obraća pažnju na Dunju.) DUNjA (Čita promuklim glasom) "…A od Izraela, od sinova Farosovih Remeja i Jezija i Melehija i Mijamin i Elijezer i Melhija i Baneja. I od sinova Elamovijeh Matanija, Zaharija i Jehijel i Abdije i Jerimo i Elija… BOŠKOVIĆ: Je l imaš kučinu? DUNjA:… I od sinova Zetvinijeh Elioenaj, Elijazib, Matanija i Jerimut i Zabad i Aziza. I od sinova Bebajevijeh Johanan, Hananija, Zabaj, Atalaj. BOŠKOVIĆ: Je l imaš kučinu? DUNjA: … I od sinova Banijevih Mozolam, Meluh i Adaja, Jazub i Sal i Ramot. BOŠKOVIĆ: Je l imaš kučinu? DUNjA (Iznervirana.): I od sinova Fahet-Moabijevih Edna i Halal, Bonaja, Mataneja, Bezeleel i Benuj i Menehija… " BOŠKOVIĆ: Je l imaš… (Dunja ga, iznervirana, gađa knjigom.) DUNjA(plane): Ne, nemam kučinu i ne znam šta vam je to… Šta hoćete vi od mene? Šta? BOŠKOVIĆ: Od tebe? Ništa… DUNjA: Pa zašto me maltretirate onda? Šta tražite u mojoj agenciji? Ovde dolazi bogat svet, a vi popravljate bojler, sušite gaće i čarape! (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Znaš li ti kolko bi ti neki majstor uzo, samo za ruke? DUNjA: Ne zanima me! Pokupite ovo i idite kući! Odmah! Je l čujete? U suprotnom, pozvaću policiju. (Nervozno šeta. Bošković ćutke skuplja i slaže stvari. Krajnje staloženo seda na stolicu. Duga, neprijatna tišina.) DUNjA(nervozno): I šta sad? BOŠKOVIĆ: Ništa. Čekamo policiju… X SCENA(Stojićev stan. Stojić naglas čita horoskop.) STOJIĆ: … Uprkos zastoju na emotivnom planu, imate potrebu da se zabavite i na trenutak zaboravite obaveze koje vas pritiskaju. Moguće je da ćete ovih dana naslediti neki imetak ili dobiti novac preko nekoga. Više pažnje posvetite zdravlju. " Eto! Je l vidiš? CARICA: Nisam škorpija. STOJIĆ: Je l moguće? (Pauza.) STOJIĆ: Onda si u podznaku? Priznaj da si u podznaku! Priznaj! (Carica bira broj, a zatim se zamisli se na trenutak.) CARICA: Znaš šta me zanima? U kakvom je stanju tvoj bojler? STOJIĆ: Molim? CARICA: Zanima me kakva ja to sranja o bojlerima slušam danas? STOJIĆ: Ne znam o čemu pričaš… CARICA: Pričam o limenoj napravi valjkastog oblika u kojoj stoji voda… Danas nešto masovno otkazuju. Popravlja ih i moj otac, a i matori u agenciji. Obojica u isto vreme. Zar to nije čudno? STOJIĆ: Šta? CARICA: Znaš ti vrlo dobro… Ko je matori koji me čeka? Je li, Stojiću? Šta mi pakuješ? Zašto mi to radiš? Zašto STOJIĆ: O čemu pričaš? Jesi ti luda? CARICA: Nisam, ali ću uskoro da poludim. (Drži ruku na želucu. Slobodnom rukom stavlja, cigarete u tašnu. Brzo izlazi iz sobe i još brže se vraća u nju.) CARICA: Otključaj! STOJIĆ: Zar je zaključano? CARICA: Hoćeš ti da otključaš ili da ja zovem policiju? (Stojić pretura po džepovima, a zatim po fiokama.) STOJIĆ: Izgleda da ćemo morati da pozovemo bravara. CARICA: Neće biti potrebno. (Vadi pištolj iz tašne. Nišani u bravu.) STOJIĆ: Stani! (Vadi ključeve iz džepa i otključava joj vrata.) STOJIĆ: Nikad ti nećeš otići preko! Nikad! Da si htela, ti bi već otišla. Ali zašto bi radila za hiljadu maraka mesečno ako toliko možeš uzeti za noć. E zato ti nećeš ništa početi iz početka i nećeš nigde otići. I nemoj da lažeš sebe. (Carica zastane na vratima.) CARICA: Kako si pametan! E, da… Zovem se Slađana. I strelac sam u horoskopu. (Izlazi iz stana. Stojić odlazi do telefona.) STOJIĆ: Ja sam… Je l matori još uvek tamo… Ova je krenula prema agenciji… Da…Vidi, imam ideju… Je l imaš današnje novine? XI SCENA(Agencija. Bojler i dalje stoji na stolu. Dunja lista novine.) DUNjA: …Tako on spušta cenu – pošalje klijenta u agenciju, a posle ga ucenjuje. Uopšte me ne bi čudilo da kaže vašoj ženi gde ste bili. Pa, šta mislite, zbog čega vas je doveo ovde? Što vas voli? (Olovkom "šara" po oglasnoj strani.) DUNjA: Evo ga! Deseti sprat, pedeset tri kvadrata… Šta ste mi rekli, za koliko se prodaje vaš stan? BOŠKOVIĆ: Pedeset iljada. DUNjA: A znate koliko piše u oglasu? Ne znate? Pedeset pet hiljada. Moj, Boškoviću… BOŠKOVIĆ: Nemoguće… (Potura mu novine pod nos.) DUNjA: Šta mislite u čiji džep ide ta razlika? (Nakon što je pogledao oglas, Bošković hitro oblači pantalone i košulju. Obuva se.) DUNjA: Požurite, Boškoviću., požurite… (Stavlja novine u džep i izlazi. Dunja zatvara vrata za njim, a zatim, s uzdahom olakšanja seda na stolicu. Pripaljuje cigaretu. Primeti Boškovićev sako na čiviluku. Istrčava iz agencije, dovikuje za Boškovićem ali uzalud. Vraća se, stavlja sako u školjku bojlera koji otkotrlja u ugao prostorije. Bira telefonski broj.) DUNjA: Ja sam… Ovo s novinama ti je bilo genijalno… Ne, ne sumnjam da ćeš se ti izvući… Još uvek si ono staro đubre…Pazi, ovog puta mi duguješ nešto više od večere… (U agenciju ulazi Carica. Dunja spušta slušalicu. Carica proverava ima li koga u kupatilu i "radnom delu". Lista rokovnik sa Dunjinog stola.) CARICA: Dobro, na šta ti ja ličim? Ne kretena, na ludaka… Na šta? (Otvara plakare i ladice.) CARICA: Gde je on? (Vadi izgužvani sako iz školjke bojlera. Prevrće džepove. Nalazi Boškovićeva dokumenta.) CARICA: Vidi, vidi… Gde je on? DUNjA: Ja sam samo htela… CARICA: Praksu iz psihologije drži na drugom mestu… Gde je on? XII SCENA(Stojićev stan. Bošković širi novine po stolu.) BOŠKOVIĆ: Šta kažeš ti na ovo? Je li, Stojiću? STOJIĆ: Ništa… BOŠKOVIĆ(plane): Kako-ništa, sve ti živo i mrtvo jebem! Kome ide ovih pet iljada? STOJIĆ: Nikome. Početna cena je uvek veća od realne. To je normalna stvar u oglašavanju stanova. BOŠKOVIĆ: Kad je normalna što mi to nisi reko? STOJIĆ: Eh, što vam nisam rekao… A što vi meni niste rekli da vam je stan bio poplavljen? Svako ima neku tajnu... (Stojić ga značajno posmatra nekoliko trenutaka, a zatim vadi ugovor iz aktovke.) STOJIĆ: Ovo je tipski ugovor… Tu ide potpis… (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Meni je taj stan sve što imam. Ako sad nešto zajebem mogu odmah po kanapče. Zato da ne brzamo večeras… STOJIĆ: Ali već do ujutru kupac može da se predomisli. Ja mu poplavu nisam pomenuo, a ne zaboravite da to spušta cenu! BOŠKOVIĆ: Ne moraš ni da mu pominješ. STOJIĆ: E pa nemojte me terati na to. Molim vas! (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Pa ako je tako… (Stojić se presvlači, Bošković čita ugovor.) STOJIĆ: Evo, tu ide potpis… (Daje mu olovku.) BOŠKOVIĆ: Je l imaš malo kiselog mleka? STOJIĆ: Kiselog mleka? BOŠKOVIĆ: Ako imaš… Može i jogurt… STOJIĆ: Posle. Prvo potpis. (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Znaš, ja nisam starost ovako zamišljo. Ja sam mislio da ću sa šeset godina unuče da šetam pored Save… A njega nema. I bolje što ga nema kad u usrani bioskop ne bi mogo da ga odvedem… STOJIĆ: Zaista vrlo potresno…Hoćete samo potpis… (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Ne pitaš me kako je bilo u agenciji. STOJIĆ: E, da… Kako je bilo u agenciji? BOŠKOVIĆ: Ih, kako! Tri sata bez pauze. Ne kaže džabe narod: Bez starca nema udarca. STOJIĆ: Pa kako? S kim? Pričajte… BOŠKOVIĆ: Pa kako s kim? S Caricom… A i ona je živa vatra. Nije džaba Carica. Čudo! STOJIĆ: Ma nije moguće! Hoćete samo jedan potpis ovde… (Boškoviću kao da je nadošla neka snaga. Uzrujano šeta i gestikulira.) BOŠKOVIĆ: Ja navalio, a ona se dere! Meni neprijatno od one Dunje…Ćuti, jebo te lebac ženski. Ma jok! Ne čuje ona, pala u neku hipnozu pa ne zna šta radi. Ispočetka se nešto smeška, sere nešto na ruskom… Skidaj se, zajebi priču, kažem ja. Pa kad sam navalio… STOJIĆ: Jao, švaleru jedan! Hoćete samo potpis… BOŠKOVIĆ: … A i ona, kurva, zna poso: Jao, drug, što s toboi, ti lud. Lud sam, reko, lud. Pa još jače navali. A mala samo ciči: Mne nigda boljše ne bilo... E da vidiš, dete, kako Srbin delje.. (U stan ulazi Carica s torbom u rukama. Bošković je zabezeknuto posmatra.) CARICA: Koga to delješ? Je li Boškoviću? BOŠKOVIĆ: Ja? (Nakašljava se na silu.) CARICA: Prehlađen si? BOŠKOVIĆ: Nešto me grebe u… Da vas, je li, upoznam… CARICA: Samo ti uživaj… Dobro, Stojiću, je l ima ovde neko piće, nešto… (Stojić "leti" po sobi.) BOŠKOVIĆ: Vi se, izgleda, poznajete? CARICA: Izgleda. STOJIĆ: Stiže i piće… (Stojić naliva piće u čaše.) CARICA: Pa kako si, Boškoviću? BOŠKOVIĆ: Dobro. A ti? CARICA: I ja sam dobro. (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Znači, dobro… CARICA: Znači. BOŠKOVIĆ: Pa dobro… (Stojić nazdravlja i tako prekida neprijatnu tišinu.) STOJIĆ: Znaš, Slađana, mi upravo završavamo jedan važan posao… Hoćete samo potpis… BOŠKOVIĆ (Stojiću.): Otkud ti znaš moju ćerku? STOJIĆ: Eto kako je svet mali! Slađanica je moj najbolji agent. Divna devojka, toliko mi je pričala o vama… Slađanice, ne znam da li ti je otac rekao, ali ti ćeš od prodaje vašeg stana dobiti… CARICA: Stojiću… STOJIĆ: Izvoli… CARICA: Ne seri. (Neprijatna tišina.) BOŠKOVIĆ: Kako to, bre, pričaš sa starijim čovekom? CARICA: I ti ne seri. STOJIĆ: Slađanice, Slađanice, taj tvoj jezik će te… (Boškoviću.) Ali ja je baš zato i volim. Ona je tako… (Pokušava da je poljubi, ali ga Carica odgurne.) CARICA(Boškoviću): Dakle? Šta radiš ti ovde? BOŠKOVIĆ: Ja? Pa ja… (Stojiću.) Šta radim ja ovde? STOJIĆ: Pa prodajete stan. BOŠKOVIĆ: Tako je, prodajem stan. STOJIĆ (Boškoviću.): Ona nam, očigledno, ne veruje… Ali evo… (Pokazuje joj ugovor.) BOŠKOVIĆ(Carici): Je l da potpišem? CARICA: E, radi šta hoćeš! Nemam živaca za tvoje kombinacije… BOŠKOVIĆ: Zašto tako pričaš? Zašto kad sam sve lepo smislio… (Bošković euforično objašnjava. Carica ga "odsutno" posmatra.) BOŠKOVIĆ: … Majka i ja ćemo da sredimo staru kuću… Gore, ostavimo ploču, pa ti ako se nekad budeš širila… Znaš onu staru trešnju? E, tu ću da okačim jednu ljuljašku, pa jednog dana, mislim kad dođu unuci i to… STOJIĆ: Divno! Hoćete samo potpis… CARICA(Boškoviću): To si smislio! Da prodaš stan i da odvučeš matoru ženu u onu tvoju selendru. Da je vratiš na čučavac i smrad. To si smislio! Molim te, nemoj da smišljaš više ništa. BOŠKOVIĆ: Zašto tako pričaš? Pa šta ćemo mi u Beogradu? Šta ja imam od Beograda? Šta Beograd ima od mene? Sredićemo staru kuću, pa ćemo sve iz početka... CARICA: Šta-iz početka? BOŠKOVIĆ: Pa život iz početka. Ko da ništa nije bilo…Ko da smo deca… Pola para daćemo tebi. Pa volj ti ovde, volj ti… CARICA: Ne trebaju meni više tvoje pare. Ne treba mi ništa tvoje. Kasno je… BOŠKOVIĆ: Zašto kasno? STOJIĆ: Naravno da nije kasno… Samo potpišite ovde. (U stan ulazi Dunja, mokra i raščupana. S vrata nasrne na Boškovića.) DUNjA: Jebo te bojler, da te jebo bojler! Ubiću te, đubre matoro! (Mlatara rukama. Bošković beži po stanu. Stojić pokušava da stane između njih. Dunja mlatne i njega.) STOJIĆ: Ej! Polako, šta je bilo? DUNjA: Šta - šta je bilo? Poplava! (Ponovo nasrne na Boškovića. Ovaj se zaklanja iza Stojića.) DUNjA: Sve si mi upropastio… Sve što sam… Nameštaj…Tepisi… to je iznajmljen stan… Zašto si prosuo svoja govna po meni? Zašto? (Carica sa strane posmatra čitav prizor i rezignirano se osmehuje.) DUNjA: Što se ti smeješ, kurvo jedna! Šta se… (Carica je ošamari. Dunja kao ukopana stoji nekoliko trenutaka, a zatim brizne u histeričan plač. Stojić vraća ugovor u aktovku.) STOJIĆ: Dobro, ja vas ne bih duže zadržavao… DUNjA: Ti! Ti si za sve kriv! (Stojić istrčava iz stana. Dunja krene za njim.) BOŠKOVIĆ: E, luda ženska! CARICA: Poznaješ je? BOŠKOVIĆ: Ja? Ne… CARICA: Ne? (Pauza.) BOŠKOVIĆ: I nazva ona tebe, kurvom, a? CARICA: Nazva. BOŠKOVIĆ: I ti…ništa? CARICA: Ništa. BOŠKOVIĆ: Pa zašto? CARICA: Pa sam kažeš da je luda… (Bošković se nakašljava na silu.) BOŠKOVIĆ: Dakle, što je ovaj Stojić loš čovek! CARICA: Je l da? BOŠKOVIĆ: Uf! Teško đubre… CARICA: Pa što radiš s njim? BOŠKOVIĆ: Šta ćeš, došlo vreme - pošteni od fukare zavise… (Bošković se ponovo nakašljava.) BOŠKOVIĆ: Jesi mu ti rekla da nam je stan bio poplavljen? CARICA: Moguće… BOŠKOVIĆ: Pa što? CARICA: Šta ću kad sam poštena… BOŠKOVIĆ: E, Boškovićka sorto! Svi smo takvi! A to nam ne valja! Ne! Ko te više pita za poštenje… (Bošković krene prema vratima.) CARICA: Gde ćeš? BOŠKOVIĆ: Pa kući… CARICA: Da nisi nešto zaboravio? BOŠKOVIĆ: Ja? Ne… CARICA: A ovo? (Vadi Boškovićev sako iz torbe i baca ga na pod.) BOŠKOVIĆ: Vidi, moj sako... (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Znaš, popravljo sam bojler kod Dunje… CARICA: A ipak je poznaješ? BOŠKOVIĆ: Ali ne kao ženu… Dunja je, znaš, psiholog… (Pauza.) BOŠKOVIĆ: A ti? Odakle je ti znaš? CARICA: Pa i ja sam psiholog. (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Ovde, izgleda, samo ja nisam psiholog… CARICA: Izgleda. (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Ajmo kući. CARICA: Nećemo da idemo kući. BOŠKOVIĆ: Kasno je… CARICA: Pa? (Bošković se umiva. Okrenut leđima mrmlja nešto sebi u bradu.) DUNjA: Molim? BOŠKOVIĆ: Je l imaš… Mislim, momka nekog? CARICA: Jesi ti pio nešto? Šta ti je? BOŠKOVIĆ: Ništa. Pričamo… Ko otac i ćerka. Normalno… CARICA: Aha… Znači igramo se srećne porodice. O-kej. Ne Boškoviću, nemam momka. Je l te zanima još nešto? (Pauza.) BOŠKOVIĆ: A nekog da ti je, što se kaže, zapao, je l, za oko… CARICA: Misliš da li imam nekog ko mi se sviđa? Neku simpatiju? BOŠKOVIĆ: Da, to… CARICA: Ne… (Pauza.) CARICA: U stvari imam. Sviđa mi se Bred Pit. BOŠKOVIĆ: Eto, baš si stranca morala da… A šta radi? CARICA: Glumac. BOŠKOVIĆ: Uf, to ne valja. To nije siguran poso… Sigurno pije? CARICA: Ne pije. BOŠKOVIĆ: Nemoguće. Svi glumci piju. Proveri. Možda krije. (Bošković zabrinut šeta po sobi.) BOŠKOVIĆ: Proveri ti to… Pa ako je sve u redu… Možda bi mogo da mu sredim za neki poso. Nek zajebe tu glumu, to… CARICA: Teško. Voli. BOŠKOVIĆ: Voli! Pazi, majku mu… On će da voli, a ti ćeš da ga izdržavaš. Zajebi ti tu filozofiju... Stalan poso je stalan poso. Subotom i nedeljom nek glumi kolko oće… Ja bi vas pomogo za prvo vreme. Da ozidate nešto, makar jedno odeljenje… Koga ću ako ne… CARICA(kroz suze): Umukni! (Carica drži ruku u predelu želuca. Jeca sve glasnije. Trese se. Bošković obigrava oko nje.) BOŠKOVIĆ: Je l želudac? (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Hoćeš kiselo mleko? (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Ja bi uzo malo… CARICA: Uzmi više to prokleto kiselo mleko! Ajde! Uzmi! BOŠKOVIĆ: Neka… Ja to zbog tebe… (Bošković i dalje neodlučno obigrava.) BOŠKOVIĆ: Ajmo kući… (Carica briše suze, žustro ustaje i staje kraj prozora, leđima okrenuta ocu.) CARICA: I? Kako se proveo naš slavljenik? BOŠKOVIĆ: Gde? CARICA: Pa kod psihologa. Mora da je bilo dobro čim si se zadržao ceo dan? BOŠKOVIĆ: Šta si se uhvatila za tog psihologa? Pa na Zapadu svi idu kod psihologa. Tamo je lud onaj ko ne ide kod psihologa… CARICA: Ma nemoj mi reći… Na zapadu! Otkad si ti zaljubljenik u Zapad? I otkad ti ideš kod psihologa? BOŠKOVIĆ: Danas, prvi put. CARICA: Eto kako nemaš sreće. Prvi put i odmah te uhvate. BOŠKOVIĆ: U čemu? CARICA: Pa to ti znaš bolje, Boškoviću… XIII SCENA(Stojićev stan. Bošković sedi. Carica stoji kraj njega.) BOŠKOVIĆ: … Odvedem je kad oca i majke - takva i takva stvar, ja bi da se ženim… Majka plače, a Milutin suče brke i gleda ono njeno suknjiče. Čime se, veli, baviš kad si se tako raskomotila? Ja sam ti, stari, slobodna umjetnica, pjevam... A on će – Je l bi mogla, čičino, sad nešto da otpevaš? Meni puno srce, mislim dopala mu se. Tek što Emina otvori usta, a on ti onim štapom po labrnji. Udri pa udri pa udri, sve do kapije… Nikad je više vido nisam. S jeseni mi doveli tvoju majku. I tako… Tries godina gledam u ista leđa. Kad legnem tu je, kad se probudim tu je… CARICA: I nijedna druga za sve ove godine? BOŠKOVIĆ: Nisam hteo. CARICA: Ili nisi mogao? BOŠKOVIĆ: Da sam hteo možda sam i mogo. CARICA: Pa danas si hteo. BOŠKOVIĆ: Danas je drugo. CARICA: A zašto je danas drugo? Čitavog života je bilo jedno, a danas je drugo. Zašto? Šta je to danas? BOŠKOVIĆ: Pa Stojić mi uplatio… CARICA: Aha! Ti si, znači, hteo i ranije, samo nije imao ko da ti uplati! Je l tako? BOŠKOVIĆ: Nije tako… (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Hteo sam da vidim kako to izgleda… kad si s drugom… CARICA: A šta da je majka htela da vidi kako to izgleda s drugim? Šta bi se onda desilo? Šta bi joj uradio? BOŠKOVIĆ: Ništa… CARICA: Lažeš, Boškoviću! U najboljem slučaju bi je prebio i isterao iz kuće. Je l tako? (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Nemoj ništa da joj kažeš, molim te. CARICA: Pa nemam ja šta da joj kažem. Ti ćeš da joj kažeš. Sad ćeš lepo uzeti telefon, i izviniti joj se. BOŠKOVIĆ: Zbog čega? (Pauza.) CARICA: Znači, nemaš zbog čega. Je l tako? BOŠKOVIĆ: Tako je… (Pauza.) CARICA: Ništa, onda ću ja njoj da uplatim…Možda i ona želi da se malo provede… Stojić je uplatio tebi, ja ću njoj. Je l to pošteno? (Bošković uzdahne i ode do telefona.) BOŠKOVIĆ: Gde će ti duša, ćerko? CARICA: Imala sam operaciju na duši. Bez anestezije… (Uzima slušalicu u ruke.) BOŠKOVIĆ: Šta da joj kažem? CARICA: Samo jednu reč: izvini. (Bošković bira broj.) XIV SCENA(Stojićev stan.) BOŠKOVIĆ: Eto! Jesi sad zadovoljna. Je l treba i tebi zbog nečeg da se izvinim? CARICA: Ne. BOŠKOVIĆ: Ako treba ti reci. Meni nije teško. Izviniću se… što sam te stvorio, čuvao, hranio, školovo, oblačio… što sam hteo da prođeš dobro u životu… što… CARICA: Što si mi upropastio život… što si me pogrešno vaspitao… Govorio si: uči, studiraj i ostalo će doći. E pa nije došlo! Ništa nije došlo! BOŠKOVIĆ: Pa šta sam trebo da radim? Da te učim da lažeš, da varaš, da otimaš? Je l to? Je l sam ja trebo da kradem da bi ti bila srećna? CARICA: Ne. Bilo je dovoljno da ti miran san ne bude najvažnija stvar u životu. Nisi branio svet za koji si me spremao. Mirno si sanjao dok se rušio… (Bošković se umiva.) BOŠKOVIĆ: Znaš li ti šta ja sanjam… Vodim unuče u bioskop. Drugi kupuju karte, prolaze pored mene, a ja stojim i brojim pare. I kako god da brojim nemam dovoljno. A dete plače, oće unutra. Tu, neka žena stoji i oće da ga uvede. A ja ne dam! Pusti mi, ženo, dete! Vučem ja, vuče on…A dete se zacenilo. Ne da plače, nego ko da mi buši mozak… To sanjam. Zato sam i oglasio stan. Ako već nema unučeta neka bar bude za bioskop. A posle će, valjda, doći i unuče… (Značajno gleda Caricu.) CARICA: E to ćeš teško dočekati. BOŠKOVIĆ: Zašto tako pričaš? Zašto? CARICA: Nemam dečka, ne ide mi staž i neću da se udajem! Eto zašto… (Ponovo se umiva.) BOŠKOVIĆ: E pa, ćerko, to ti ništa ne valja. Majka i ja nećemo večno… CARICA: Pa šta? BOŠKOVIĆ: Neće biti nikog da brine o tebi… CARICA: Pa šta? (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Nećeš imati porodicu… CARICA: Pa šta? (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Živećeš sama… CARICA: Pa šta? (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Ostarićeš sama… CARICA: Pa šta? (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Nećeš imati decu… CARICA: Pa šta? (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Umrećeš sama! CARICA: Pa šta? (Bošković je drmusa.) BOŠKOVIĆ: Kako – pa šta! Ej! Dete! Kako – pa šta? Zašto… Pa nije to… Ej, bre! (Carica ne reaguje na drmusanje.) BOŠKOVIĆ: Kako to može – pa šta? Nije to – pa šta… (Unezveren šeta po stanu. Grozničavo traži ugovor koji mu je Stojić ostavio.) BOŠKOVIĆ: Sve ću da rasprodam… Sve! Na selo te vodim. Tamo je dobra voda, dobar vazduh… (Potpisuje ugovor. Carica plače.) XV SCENA(Agencija. Stojić, zasukanih rukava, pomera nameštaj. Zamišljena Dunja predano cedi krpu u lavor. Iscedi je, pa je potopi. Onda je ponovo cedi.) STOJIĆ: Dobro, u čemu je sad problem? (Dunja potapa pa cedi.) STOJIĆ: Kriv sam, priznajem! Je l treba sad da se ubijem? Je l to hoćeš? DUNjA: Ne. STOJIĆ: Pomažem, platiću ti štetu… Šta hoćeš više od mene? (Dunja potapa pa cedi.) STOJIĆ: I meni dođe da se ubijem… Nisam prodao stan godinu dana i onda se desi ovo… Znaš li ti koliko sam ja danas izgubio? (Neprijatnu tišinu prekida zvonjava telefona. Dunja se ne miče. Stojić se javlja.) STOJIĆ: Agencija "Eros"… E, to ste vi, Boškoviću… Da… Sjajno… Verujte, nećete pogrešiti… (Stojić završava razgovor. Spušta rukave i popravlja frizuru.) STOJIĆ: Možeš da pređeš kod mene. Dok ne središ prostor. (Vezuje kravatu.) DUNjA: Ali ja neću da sredim prostor. STOJIĆ: Pa šta hoćeš? (Spušta rukave i popravlja frizuru.) DUNjA: Hoću da sredim sebe. Hoću… da živim… da se udam, da… Je l to mnogo? Je l ja mnogo tražim? STOJIĆ: Pa udaj se. DUNjA: A za koga? (Oblači sako i uzima aktovku.) STOJIĆ: Pa otkud ja znam… Naći će se… Znaš, Dunja, ima Drago Mlinarec jednu pesmu. Kaže: Negdje, postoji netko… DUNjA: Kao ti! STOJIĆ: Kao ja? DUNjA (Pevuši.): Negdje, postoji netko, kao ti… STOJIĆ: Znaš tu pesmu? DUNjA:… Kome treba ljubav tvoja (Dok peva, Dunja značajno gleda u Stojića. Približava mu se.) … Znaj, postoji netko kao ti, (Dunja se propinje na prste. Sklopljenih očiju pokušava da poljubi Stojića. Ovaj je hvata za ramena i tako drži na distanci.) STOJIĆ: Znaš, Dunja… DUNjA: Reci… STOJIĆ: Moram da krenem… Bošković je potpisao ugovor! XVI SCENA(Stojićev stan. Prigušeno svetlo. Carica masira Boškovića.) CARICA: Bila jednom jedna srećna zemlja… I u srećnoj zemlji jedna srećna porodica… I u srećnoj porodici jedna srećna devojčica. Mamina i tatina jedinica…Roditelji su joj govorili: budi dobra, vredna, uči, a onda će jednog lepog dana po tebe doći princ na belom konju. Odvešće te u svoj dvorac, izrodićete puno dece i živeti srećno do kraja života. I ona je slušala svoje roditelje. I maštala o svom princu… Godine su prolazile, ona je izrasla u lepu devojku, a princ nikako nije dolazio. Tako ona reši da po prvi put izađe u svet. Da potraži svog princa. Ali od njega ni traga ni glasa. Sretala je samo tužne i uplašene ljude. Shvatila je da srećna zemlja više ne postoji. Da ništa nije kao što su joj govorili. Da nema nikakvog princa. I ona je počela da mrzi svoje roditelje. Bacila je knjige. Više nije htela da bude dobra i vredna devojčica. Nije htela da bude siromašna, sama i nesrećna do kraja života. I tako… (Isprva tiho, a zatim sve glasnije Bošković počinje da hrče. Carica ga zapanjeno posmatra.) CARICA (Plane.): Boškoviću! (Bošković se trgne. Unezveren gleda oko sebe.) BOŠKOVIĆ: I šta kažeš za tu princezu, to, ovaj… CARICA: Kako možeš, Boškoviću? Kako? XVII SCENA(Stojićev stan.) BOŠKOVIĆ: … Nemam više snage da se borim… Kad god hoću nešto da promenim meni se prispava. Pokrijem se, i čini mi se, kad se probudim, biće sve bolje. A ne bude. Samo gore… Ja ne mogu da se snađem u ovim vremenima… Ja sam bio ponosan što sam sin poštenog čoveka. Uđem u kafanu i svi kažu: Evo ga, Milutinov sin… Milutinov, bre! Ej! A meni igra srce… I to je bio moj cilj u životu, da ti možeš svakog da pogledaš u oči i kažeš: Ja sam Boletova ćerka! Sad vidim da sam ispao budala… Izvini ćerko… Izvini što sam bio pošten… CARICA: Nisi ti pošten. Da jesi mi se danas ne bismo sreli… Dugo, i predugo sam se zanosila time da živimo bedno zato što si ti pošten. A ti samo nisi imao priliku da budeš nepošten. Tačnije, bio si lenj da ukradeš. BOŠKOVIĆ: Znači, ja lenj? Ja! Pa ja nikad u životu nisam zakasnio na poso. Nikad! I sad sam ja lenj! CARICA: A šta si radio na tom poslu? Pio kafu, jeo pogačice i čitao novine. Eto šta… I to malo što si stekao, nisi zaslužio. Zato se nisi ni bunio kad su te pokrali. Zato tako lako i bezbrižno prodaješ stan. Zato tako mirno posmatraš kako propadamo. BOŠKOVIĆ: Pa je l sam ja kriv što propadamo? Je l sam ja kriv što je sve otišlo u đavola? CARICA: Naravno da si kriv…Kriv si jer si mirno spavao dok je sve propadalo. Ne samo da si spavao već si dušom i telom bio uz one koji su sve upropastili…Dugo mi nije mi išlo u glavu, kako neko ko sebe smatra poštenim može da podržava one koji su nepošteni. Koji su ga na njegove oči pokrali. Koji ga ponižavaju… BOŠKOVIĆ: Koga ja to podržavam? Koji to - oni? CARICA: Znaš ti dobro koji… Recimo tvoj Doktor, Boškoviću. Doktor ne mora da prodaje stan da bi preživeo. On ništa ne prodaje, on samo otima. BOŠKOVIĆ: Ne otima on. On je dobar, samo se okružio lošim ljudima. (Carica se smeje.) CARICA: Tvoj Doktor se provodi s tvojim parama. On jebe ćerke onih koje je pokrao! BOŠKOVIĆ: Lažeš, bre! Lažeš! CARICA: Znaš ti dobro da ja ne lažem, samo što to ne želiš da priznaš sebi… Ali evo, ja ću ti pomoći… (Carica vadi mobilni telefon iz tašne.) CARICA: Hoćeš da ga čuješ? Da čuješ kako tvoj Doktor moli i cvili… BOŠKOVIĆ: Umukni! CARICA: Nećeš da pričaš sa svojim Doktorom? A znaš li zašto nećeš? Zato što bi video sebe u ogledalu. On je radio ono o čemu si ti maštao. Oduvek si želeo da budeš kao on. Samo nisi imao hrabrosti. A nedostatak hrabrosti si pripisao sebi kao poštenje. A to nije poštenje. To je kukavičluk… I to ne bi bilo tako strašno da nam te sitne i bedne kukavice nisu upropastile život. I zato ste ti, i takvi kao ti, krivi isto koliko i Doktor. Jer, da nije bilo vas ne bi bilo ni njega… Kriv si, Boškoviću, do neba si kriv! (Pauza.) BOŠKOVIĆ: Kad je tako… (S mukom ustaje. Uzima sako.) BOŠKOVIĆ: Je l sad mogu da idem? CARICA: Možeš. (Bošković sa na vratima sudara s Dunjom koja utrčava s koferom u ruci. Ovo dvoje je s čuđenjem posmatraju.) DUNjA: Dobro, ljudi, je l imate vi svoju kuću? (Dunja energično vadi garderobu iz kofera i ređa je na police. Ponaša se kao da je to najnormalnija stvar na svetu, kao da je u svojoj kući. Skida cipele i obuva Stojićeve papuče. Isprobava haljinu pred ogledalom.) DUNjA(plane): Šta je? Šta je bilo? Ovo je moja kuća! Moja! (Unosi se Boškoviću u lice.) DUNjA: Hoćeš da kažeš da ovo nije moja kuća? BOŠKOVIĆ: Ne, ne… Tvoja je. (Pauza.) DUNjA: Tako je. Moja je… Moram da se spremim. (Grozničavo pretura po koferu.) DUNjA: Stojić me je zaprosio… Tako sam srećna… Srećna… (Skljoka se na pod. Plače.) DUNjA: Neću da budem sama! Neću! (Carica joj pomaže da ustane. Odvodi je u drugu sobu. Bošković oblači sako. Kreće ka vratima. Hvata se za kvaku, a zatim zastane. Stoji tako nekoliko trenutaka. Vraća se nazad. Skida sako. Uzima Caričinu tašnu sa stola. Istresa sadržaj na pod.) XVIII SCENA(Stojićev stan. Carica izlazi iz sobe u koju je smestila Dunju.) CARICA: Još si ovde? (Bošković nepomično sedi zagledan u jednu tačku. Carica telefonira.) CARICA: Dunja razbila glavu Stojiću… BOŠKOVIĆ: Pa šta? CARICA: Priznala mi pre nego što je zaspala… Evo, ne javlja se… BOŠKOVIĆ: Pa šta? CARICA: Treba pozvati Hitnu pomoć… Iskrvariće… BOŠKOVIĆ: Pa šta? CARICA: Kako – pa šta? Hoćeš da umre? Je l to hoćeš? (Bošković je ošamari. Po prvi put istinski uplašena Carica uzmiče ka vratima, držeći se za obraz.) CARICA: Boškoviću, to si sada uradio i nikada… (Hvata se za kvaku. Uzalud, vrata su zaključana.) BOŠKOVIĆ: Je l ovo tražiš? (Gađa je ključevima.) CARICA: Boškoviću! Ne prilazi! Čuješ! (Carica, na brzinu, ščepa tašnu. Bošković vadi pištolj zadenut za pojas.) BOŠKOVIĆ: Ili možda ovo? Je l ovo tražiš? (Baca pištolj na sto. Vadi paketić kondoma iz džepa.) BOŠKOVIĆ: Ili ovo? (Stavlja paketić na sto.) BOŠKOVIĆ: Šta će tebi ovo? (U nastupu besa prevrće sto.) BOŠKOVIĆ: Šta će tebi pištolj? Čuješ? Čuješ šta te pitam? (Izbezumljen, šeta levo - desno.) BOŠKOVIĆ: Otkud ti znaš Doktora? Je li? Kako znaš da kevće i cvili. Otkud znaš Dunju, Stojića? A? Otkud ti sve znaš? Otkud tebi ovo? A? Šta radiš ti? CARICA: Ništa… BOŠKOVIĆ: Kako ništa, lebac ti kurvin jebem! CARICA: Lebac ti kurvin jedeš, Boškoviću! Od čega živite? Od penzije, možda? Ko vas hrani? Ko vam daje pare? Ko? Ja vas izdržavam, Boškoviću! Ja! (Bošković je ščepa za ruku.) BOŠKOVIĆ: Ti moja nisi! Ti Bošković više nisi… (Pauza.) CARICA: E znaš koliko me zabole i za Boškoviće i za vaše časno prezime…Gde ti je ta čast? (Carica vadi iz tašnice novčanice koje joj je dao Stojić i baca ih pred oca.) CARICA: Eto koliko vredi ta tvoja čast…Sto maraka, Boškoviću. Toliko… E pa pokenjam ti se ja i na ime i na prezime i na takvu čast! (Drži ruku u predelu želuca. S bolnom grimasom na licu, seda na kauč.) CARICA: Ceo tvoj život je laž! Laž, Boškoviću! I zato… zato nemaš prava da mi bilo šta kažeš… Živeli smo kao stoka samo da bi ti… da bi ti imao svoj prokleti miran san… Da bi ti mogao svakom da pogledaš u oči i… i kažeš: ja nikog ne varam… ja nikog ne lažem… A prvi put… prvi put kad ti se ukazala prilika da prevariš i slažeš… ti si to i uradio. (Carica se previja od bolova. Bošković nemoćno obigrava oko nje.) BOŠKOVIĆ: Pa nisam ništa uradio. Ništa… (Pokušava da joj se približi.) CARICA: Beži! (Pauza.) BOŠKOVIĆ: …Ništa joj nisam uradio… Ona je došla, ta Carica…Mlada, lepa… ovolike oči ima… Da si samo videla te oči! Ko staklene… Poverila mi se… Ona nema više od dvesdvetri, a mora to da radi… Fakultetski obrazovana stjuardesa… Radila u Aeroflotu… Znaš ti šta je nekad bio Aeroflot… Tuga, kako su ti Rusi propali… (Carica se rezignirano nasmeje.) BOŠKOVIĆ: … Smeješ se, ali meni je došlo da plačem kad sam je vido… I ona je nečije dete… Sedeli smo, pričali … I počela je da se skida i… (Pauza.) CARICA: Je l pevala? BOŠKOVIĆ: Ih! Ruske romanse… Sve one kojima sam ja tebe učio… Polako, teško, jednu za drugom… To da si samo čula… Tu tugu i beznađe rusko… Srce da ti pukne… (Carica s mukom ustaje i gasi svetlo.) BOŠKOVIĆ: Tu meni prođe kroz glavu – Boškoviću, šta radiš ti ovde? A ona jednako uvija, peva i ide ka meni… I nisam mogo. U stvari nisam hteo. Bilo mi je žao… (Bošković sedi u mraku. Carica uključuje stonu lampu. Peva s bolnom grimasom na licu:) "Oči čornie, oči strasnie (Carica otkopčava bluzu lagano se uvijajući. Iz mraka dopire Boškovićevo jecanje.) …kak ljublju ja vas, (Carica dobija napad. Previja se po podu.) CARICA: Ja sam Carica, a ovo je moj život… Ovde nema staža i socijalnog… Nema pasulja… i kiselog mleka… ovde se jedu samo govna… (Bošković drži uperen pištolj u nju.) CARICA: Pucaj, Boškoviću… Ne mogu više ovako… Ajde! Spasi me… Pucaj, Boškoviću… (Boškoviću se tresu ruke.) CARICA: Pucaj, molim te… (Boškoviću ispada pištolj iz ruke. Drži glavu u šakama. Jeca još glasnije.) CARICA: Plačeš, Boškoviću… i ja plačem svake noći… (Carica bezuspešno pokušava da se pridigne. Trese se. Bošković je nemo posmatra nekoliko trenutaka, a zatim s mukom ustaje. Skida sako i pokriva je. Maramicom joj briše čelo.) BOŠKOVIĆ (kroz suze): I ona je plakala… A i ja dok sam je gledo… Podsetila me na tebe… Uhvatim je za ruku i posadim je kraj mene… Gledam je, ko sad tebe… Vidim, trese se… ko prut… dam joj bluzu da ogrne... (Seda kraj Carice. Drži joj glavu krilu.) BOŠKOVIĆ: … I mazim je, ovako, po glavi… ko da mi je ćerka… i gledamo se… i pričamo… Otac joj je isto službenik… Osto bez posla… sramota ga da prodaje sladoled u Podmoskovlju… nije se snašo… pije… razočaro je… A ti njega, pitam je, ti njega je l si razočarala… CARICA: A ona? BOŠKOVIĆ: Ćuti, šta će… On, siromah, i ne zna… On ne zna kako je njoj, ona ne zna kako je njemu… (Carica se trese.) BOŠKOVIĆ: Bolje ti je, je l da? CARICA: Pa, onako… BOŠKOVIĆ: Bolje ti je, bolje… Sad ću ja… (Odlazi u kuhinju. Vraća se posle nekoliko trenutaka s kašičicom i čašom kiselog mleka u ruci.) BOŠKOVIĆ: I nju isto muči želudac… Kako i neće – puši, pije, ne spava… CARICA: A majka? Je l ima majku? BOŠKOVIĆ: Ima… CARICA: I? BOŠKOVIĆ: Ni ona ništa ne zna. Niko ništa ne zna… A svima teško… A ja joj kažem - pa to nije život, ćerko… CARICA: A ona? BOŠKOVIĆ: Ona pita – a šta je život? A ja ćutim… Ne znam, šta je…znam da ovo nije… i znam da ovde nije… Posavetovo sam je da se vrati kući… i da počne život iz početka… Ko da je dete… Ko da ničeg nije bilo… (Stavlja joj kašičicu mleka u usta, a zatim sebi, i tako naizmenično. Jedu i ćute.) KRAJ// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama // |