|
|
 |
Marija StojanovićPACOLOVACpozorišni komad sa sviranjem (a bez pevanja)Lica: VALDEMAR, frulaš-pacolovac;
Događa se u srednjem veku, u gradu Hamelnu. SCENA 1(Većnica.) VEĆNIK 1: Ja mislim, svršeno. VEĆNIK 2: Meni isto izgleda svršeno. VEĆNIK 3: U tom slučaju, mi ćemo da mremo? VEĆNIK 2: Da mremo. VEĆNIK 3: U tom slučaju, izješće nas miši? VEĆNIK 1: Izješće. VEĆNIK 4: Našeg Ruprehta su već izjeli. VEĆNIK 2: Vidiš, izjeli su Ruprehta, a Rupreht je bio zdrav mladić, jak, k'o od brega odvaljen. VEĆNIK 4: I dobro je učio Rupreht. VEĆNIK: Jest, ja znam Ruprehta, bio je pametan k'o pčela. Ako su Ruprehta izjeli, što da i nas ne izjedu? I malu decu i starce. VEĆNIK 4: A Ruprehta k'o od šale pojeli. Dok udariš dlanom o dlan. VEĆNIK 3: Ali, gospodo! VEĆNIK 1: Šta hoćeš ti? VEĆNIK 3: Da tražimo pomoć! VEĆNIK 1: Od dobrog Boga da tražimo. VEĆNIK 2: Svi se razbežaše! Nemaju druga posla nego nama da pomažu. VEĆNIK 3: Onda sami. VEĆNIK 5: Meni su pacovi pojeli kuću. VEĆNIK 2: Šta, k'o da meni nisu pojeli kuću. VEĆNIK 5: Meni su pojeli celu, a tebi nisu podrum. Ti imaš gde da sediš, tebi je lako. Išao bih ja kod brata, ali su i njegovu pojeli. VEĆNIK 4: A mom bratu pojeli sina, Ruprehta. VEĆNIK 1: A meni majku! VEĆNIK 4: A meni oči! VEĆNIK 3: A mojoj ženi preksinoć samo ruku što ne pojedoše, nego se ona probudila na vreme, pa zgrabila onu lampu, pa sve po njima, tras, tras, a pacovi cijuču, viču "ciju-ciju", a žena kaže "Čekaj samo dok te dohvatim", pa samo mlati, mlati, sve ih izgorela. Ostalo se razbežalo. VEĆNIK 5: E, kad bi ih sve tako oterala! VEĆNIK 4: Nagojili se od našeg Ruprehta. VEĆNIK 3: Ja se neću predati. VEĆNIK 2: A ti nemoj. VEĆNIK 5: Tebi ništa nisu pojeli! VEĆNIK 3: Kako to mislite, nisu? VEĆNIK 1: A pojaviće se i kuga. VEĆNIK 3: Ih, kuga! VEĆNIK 2: Gde su pacovi, tu je i kuga. VEĆNIK 3: Al' neće kuga na građane Hamelna! VEĆNIK 1: A što da neće? Ja baš mislim da hoće. VEĆNIK 3: Neće, jer građani Hamelna stalno pevaju "Dies irae". Čim se prvi pacov pojavio, počeli su da pevaju "Dies irae". VEĆNIK 2: Pa, šta? VEĆNIK 3: Kad se peva "Dies irae", kuga ne dođe. VEĆNIK 2: Šta bulazniš! VEĆNIK 3: Al' istina je da "Dies irae" koristi. VEĆNIK 1: Videćeš ti kako koristi. VEĆNIK 4: I naš Rupreht pevao "Dies irae", pa mu nije koristilo. VEĆNIK 2: Još kakav je glas imao Rupreht, pa mu opet nije koristilo. VEĆNIK 3: Al' Rupreht nije od kuge umro! VEĆNIK 4: Nije, nego su ga pojeli pacovi. VEĆNIK 3: Možda će neki mag da nam pomogne. VEĆNIK 2: A po mom, dovde su nas magovi i doveli. Mesto da ih prijavimo svetoj inkviziciji, mi sve magove ovamo dovukosmo. Čarali oni, čarali, i evo što su nam pomogli. VEĆNIK 4: Našem Ruprehtu je neki mag napravio jedan medaljon i rek'o mu "Ruprehte, dok nosiš ovaj medaljon, niko ti ništa ne može". A njega pojeli. VEĆNIK 2: Još kako je to bio lep i skup medaljon, a njega opet pojeli. VEĆNIK 5: Kod mene je jedan mag i stanovao. Gostili smo ga k'o da je princ neki. Ni nedelja da prođe, a nama nestade kuće. Mi otišli na misu, vratili se, a kuće nigde. Pacovi samo mile i kesere se. VEĆNIK 1: A imali smo i onog travara. (Kikoću se.) VEĆNIK 3: Ali, možda će doći neki vešt mag. VEĆNIK 2: Neće, kad se po svuda pročulo da Hamlen vrvi od pacova. VEĆNIK 3: To je njima baš izazov. VEĆNIK 1: Odasvud se proklinje Hameln i ko ga je sagradio. VEĆNIK 3: Al' mi bismo maga dobro platili. VEĆNIK 4: Ja mu, Boga mi, ne bih dobro platio. Brat i ja smo od svih najviše zlata davali čarobnjacima, a nama pojedoše Ruprehta. VEĆNIK 2: Sve veštice se sliše u Hameln. Možda nam one i teraju pacove ovamo. VEĆNIK 3: Al' drugo ništa ne pomaže. VEĆNIK 4: A našem Ruprehtu baš ništa više ne pomaže. VEĆNIK 3: Ja sam ipak pozvao još jednog čarobnjaka. Ovaj je vrlo efikasan čovek, mislim. VEĆNIK 1: Ali taj ti je poslednji koga puštamo! (Utrčava Većnik 6 kroz jedna vrata većnice; on govori vrlo glasno, uzbuđeno, isprekidano.) VEĆNIK 6: Gospodo, gospodo! Eno, hiljade pacova juri niz ulicu! Beš'te, beš'te, rođeni! (Gospoda beže podvriskujući, kroz suprotna vrata.) SCENA 2(Trg. Dete i Hedvih.) HEDVIH: Kući, žgadijo, proždraće te pacovi! DETE: Ostavi me. HEDVIH: Kući da se tornjaš, derle, tužiću te ocu, umlatiće te otac k'o mačku! DETE: Jeste, kad bi ti uopšte smela da se obratiš mom ocu. A onda ću ja tebe da tužim većnicima zato što džepariš prolaznike i bludničiš na sred trga, zajedno s onim tvojim bratom. Pa da vidiš ti šta je tužba. HEDVIH: Gle ti gada bezobraznog! E, dakle, kad te stignu pacovi neće od mene na svetu biti srećnije osobe. DETE: Tebe će da stignu, ja sam čedno dete, a ti ne. HEDVIH: Ne, ne, tebe će. DETE: E, baš će tebe, gospođo! HEDVIH: Ne, ne, nego tebe. DETE: (Pevuši.) Tebe, tebe, tebe, tebe! HEDVIH: Ne, ne, nego tebe, kugo mala. DETE: E, tebe će, gubo! HEDVIH: (Zamahne da ga tuče.) Ama, nosi se sa trga, je l' treba ceo dan zbog tebe da mi propadne! DETE: Ostavi me, kretenušo, vidiš da čekam frulaša! HEDVIH: (Zainteresovano.) Šta? DETE: Frulaša! Jesi gluva?! HEDVIH: Uopšte nisam gluva. Kakvog frulaša? Opet hoćeš da učiš da sviraš? DETE: Hoću. HEDVIH: Mnogo si ti postojan: prošle nedelje si trčao za onim da te uči u daire da udaraš. DETE: Kad? HEDVIH: Za onim što je iš'o unaokolo i pevao ljubavne pesme. DETE: To ti se, budalo, zove minezenger. HEDVIH: Minezenger ili ne, ti si mu se stalno šljamčio i govorio kako hoćeš da postaneš lutajući pevač i dairaš. DETE: Pa i postaću. HEDVIH: Baš ćeš se od toga najesti. DETE: Meni ni nije do jela. Makar ništa ne okusio, ja ću da postanem lutajući pevač i to je jedino što ja hoću. HEDVIH: A nećeš dairaš da budeš? DETE: Glupačo. Kakve veze ima šta sviram? Tu ti je važno pesništvo i viteški duh. HEDVIH: Ali, kakav frulaš? DETE: A, pa to je neki frulaš lutalica što su ga većnici pozvali da tera pacove. On će mene da nauči muziku, a ja ću njemu da šegrtujem. Samo dok otera pacove, pa polazim za njim, da lutam. HEDVIH: Kako to misliš, kad otera pacove? DETE: Pa, kad ih otera. HEDVIH: Kako kad ih otera? Čime kad ih otera? DETE: Uz pomoć frule, razume se. HEDVIH: Mislim, ja ne znam da li ti čuješ sebe šta govoriš. DETE: Čujem, hvala bogu. Kako bih inače bio muzičar? HEDVIH: I ti misliš da je to moguće? DETE: Dabome da je moguće, danas treba da dođe, sve je s većnicima utanačio. HEDVIH: Sve ti verujem da će da dođe. DETE: Pa i doći će. HEDVIH: E, neće doći. DETE: E, baš će doći, gospođo! (Jure se po trgu, preteći pesnicama. Ulazi Valdemar, u jednostavnom crnom odelu.) VALDEMAR: Dobar dan. (Hedvih i dete stanu. Hedvih se umiljava, obilazi oko Valdemara, osmatra ga, oblizuje se.) HEDVIH: 'Dan. VALDEMAR: Je l' ovo grad Hameln što ga žderu pacovi? HEDVIH: Jeste. Što? VALDEMAR: Što ću da ih isteram, zato. DETE: (Oduševljeno.) On je! (Hedvih šutne dete, ne bi li ga ućutkala.) HEDVIH: A kako se ti zoveš? VALDEMAR: Valdemar. HEDVIH: A da ti kažem kako se ja zovem? VALDEMAR: Ne. HEDVIH: Hedvih. VALDEMAR: A gde su gradski oci? DETE: A da ti kažem ja kako se zovem? HEDVIH: A je l' da je to lepo ime, Hedvih? VALDEMAR: A gde je većnica? HEDVIH: A Valdemar je isto lepo ime. DETE: Vi, svakako, umete da svirate tu frulu? VALDEMAR: Svakako. Kome da kažem da sam došao da teram pacove? HEDVIH: Meni kaži. DETE: A vama, svakako, treba jedan šegrt, učenik? VALDEMAR: Ne treba mi ni najmanje. DETE: Ali, učenik nikad nije na odmet. VALDEMAR: Na odmet je. Ja sam usamljenik. DETE: Pa i ja sam usamljenik! Pesnik lutalica! HEDVIH: (Sikće.) Nisi ti nikakav pesnik lutalica, nego rasplaz jedan, gubi se! DETE: (Smireno.) Gospodine, ne slušajte je. Samo me naučite da sviram frulu. Svuda ću vas pratiti. (Hedvih se mota oko Valdemara, raskopčavajući odeću. Valdemar ne obraća pažnju.) VALDEMAR: Nećeš. DETE: Ali, molim vas! Uzimaću časove od vas! Sve ću učiniti! Biću vam lakej! Samo me naučite frulu da sviram! VALDEMAR: Odmah, dete, da se razumemo: nije meni ni na kraj pameti da kojekakvu balavurdiju za sobom vučem. DETE: Al' možda promenite mišljenje. VALDEMAR: Vrlo teško. Decu uopšte ne volim. (Ulazi Raimund. Vidi stranca, pristupa mu udvorički.) RAIMUND: Dobar dan, dobri gospodine. VALDEMAR: Dobar dan, ja sam čuo da ovaj grad Hameln žderu neki pacovi, pa sam mislio da ih oteram. RAIMUND: A vi mu dođete...? VALDEMAR: (Cereći se.) A, pa ja sam frulaš. RAIMUND: A kako mislite da terate pacove, plemeniti? VALDEMAR: Ja ću da zasvirim, a oni će svi da krenu za mnom, pa ću ja do reke da ih povedem. (Namigne.) RAIMUND: Tako. Nego, gle'te vi ovu Hedvihu, lepa je i sveža k'o ruža... VALDEMAR: Mene to uopšte ne interesuje, ja sam došao da radim, a ne da se zabavljam. RAIMUND: Ništa vam to ne bi oduzelo vremena, samo bi vas razgalilo. A stalo bi vas razumno. VALDEMAR: (Hladno.) Gospodine, ja sam došao ovamo da teram pacove, a ne da provodim ljubav. HEDVIH: Eh, sad, ljubav... RAIMUND: Računam, čovek ste od krvi i mesa, moja sestra je pitoma i mila, malo bi ih joj odolelo. VALDEMAR: Gospodine, da me niste zamajavali. Kažite mi lepo kome da se javim, ko će da me unajmi, pa da se opraštamo u miru. HEDVIH: Neće niko da te unajmi. Tu su pacovi. RAIMUND: Lepo kaže. Posedite vi s nama, proveselite se, pa nastavite svojim putem. DETE: A otkud ti znaš da će pacovi da pođu za tobom kad zasviriš? VALDEMAR: Uvek pođu. DETE: A je l' mogu i ja da pođem, pa da uz put učim? VALDEMAR: Ne. DETE: A što? VALDEMAR: Zato što je ovo specijalna frula. DETE: Nije, to je obična frula. Moj otac je pre pravio frule i sve su iste takve. Tim je lakše nekog podučavati. VALDEMAR: Ćuti. DETE: Eto, kad ne umeš nekim argumentom da mi odvratiš, ti kažeš "ćuti!". (Raimund pesnicom preti Detetu, Dete pobegne.) HEDVIH: (Gledajući za Detetom.) Jezičina tri metra. RAIMUND: Nećete se vi, plemeniti, ovde okoristiti. Ovde ima jedino pacova i male dece. VALDEMAR: Zar nisu malu decu pojeli pacovi? RAIMUND: Pojeli su neku. Al' ih opet ima mnogo. HEDVIH: Jednih više od drugih. RAIMUND: A sad građani čuvaju malu decu, porašće, kažu, mala deca, sagradiće nov Hameln kad ovaj pojedu pacovi. Čuvaju decu k'o oči u glavi. A pacovi svaki čas pa po nekog čalabrcnu. VALDEMAR: Što je to odvratno. RAIMUND: Aha, baš odvratno. Nego, da mi pređemo na veselije teme... VALDEMAR: Jesam vam ja rekao da neću ništa da imam s tom vašom sestrom? RAIMUND: (Molećivo.) Baš ništa? VALDEMAR: (Odrično.) A-a. (Okrene glavu. Hedvih ga gleda uvređeno, zatim tužno. Zakopčava se, skoro se umotava u svoju odeću.) RAIMUND: Ništa zato. (Izvlači pokretnu tezgu, na njoj marame, slatkiši, nakit -- gomila neka.) RAIMUND: Možete nešto da ponesete kao uspomenu na Hameln. VALDEMAR: Poneću ja onih petsto zlatnika što su gradski oci obećali pacolovcu. Ako pronađem gradske oce, to jest. HEDVIH: (Udivljeno.) Pet stotina! RAIMUND: Samo kad bi oni hteli da daju petsto zlatnika. Evo, imamo cipele, pojaseve, ove ogrlice s biserima, ušećerene jabuke, (Zaverenički.) spise o magiji... VALDEMAR: Pošto su vam te ogrlice? RAIMUND: Zlatnik. VALDEMAR: (Zapanjen.) Jes' ti, bre, lud! RAIMUND: (Sa zebnjom.) Tri četvrt' zlatnika! Pogle', srebro i biser! VALDEMAR: Aha. Četvrt. RAIMUND: E, pa, znate šta... VALDEMAR: Petnaest groša. RAIMUND: (Besno.) Na ti, nosi! Propadoh. (Valdemar stručno odmerava težinu ogrlice uz pomoć male putne vage za plemeniti metal, pa je stavlja u džep.) HEDVIH: A kome to nosiš? VALDEMAR: Svojoj gospi. HEDVIH I RAIMUND: Oho, ohoooooo! RAIMUND: Eto zašto gospodin neće provod! "Svojoj gospi"! (Raimund se cereka.) HEDVIH: A kakva ti je gospa? VALDEMAR: (Poslovno.) Čarobna, ima zlatnu kosu. HEDVIH: Pa, imam i ja. VALDEMAR: Ti imaš žutu, a njena je zlaćana. Nisi ti njoj ni za mali prst. RAIMUND: Oho, oho. HEDVIH: (Tužno.) Meni svi kažu da imam zlatnu kosu. VALDEMAR: Ja imam profinjen ukus. (Raimund se neprestano cereka i viče "oho".) VALDEMAR: Šta je, bre, ti?! (Raimund ućuti, ali se i dalje ceri.) VALDEMAR: (Poslovno.) Bezobrazni ste koliko ste teški. (Raimund se cereka.) VALDEMAR: Hoćeš da ćutiš! (Raimund se sve glasnije smeje. Valdemar krene da ga tuče, ali Raimund potegne nož. Valdemar izvadi frulu iz kaputa, zasvira. Raimund se smesta uozbilji i pobožno krene za njim -- Valdemar ga vodi ka reci. Hedvih uspaničeno hoda pored njih, čudeći se. Kad dođu do vode Valdemar prestane da svira, Raimund se osvesti.) RAIMUND: Šta radiš to?! VALDEMAR: Sviram. RAIMUND: Nisi ti normalan! (Raimund beži od reke. Valdemar trijumfalno sklanja frulu.) HEDVIH: (Raimundu.) Sve te je ovako vodio do reke... RAIMUND: Veštac! Veštac! Sad bi ti na lomaču, znaš, dripčino, nego si naš'o u ovom Hamelnu da besniš kad ljudi ne znaju gde im je glava a gde rep... VALDEMAR: Zato pacovi znaju gde im je glava, a gde rep. RAIMUND: A, pokazaću ti ja... (Skoči na njega, ali mu Valdemar pokaže frulu, pa Raimund ustukne.) RAIMUND: Nije te sramota! HEDVIH: Ćuti, ćuti, on će tako pacove! RAIMUND: Ma, daaaaj! Kakva je to svinjarija! (Utrčava Većnik 3.) VEĆNIK 3: Građani! Građani! Pripadnici trećeg staleža! HEDVIH: (Veselo.) Ah, evo ga ovaj što dovodi veštice! RAIMUND: Ma, daaaaj... VEĆNIK 3: Dobar dan, građani! RAIMUND: (Dovlači tezgu.) Molim, izvol'te: Hedvih, jabuke, nakit, cipele i ono, za šta verujem da će vas najviše privući -- spisi o magiji. VEĆNIK 3: (Reaguje tek pošto se pomene magija.) A koje imaš? RAIMUND: Imam jednog Hermesa... VEĆNIK 3: Pošto? RAIMUND: Zlatnik. VEĆNIK 3: Ne dam. RAIMUND: E, pa, ne dam ni ja. VEĆNIK 3: Ako ti je do znanja, nabavio sam ja sve hermetičke za deset groša. RAIMUND: E, jadan i taj Hermes, na šta je spao. VEĆNIK 3: Nego, ovo sam hteo: treba da dođe ovde neki frulaš... RAIMUND: Eno ti ga frulaš, nosi ga, samo nek se tornja odavde! (Većnik 3 ide ka Valdemaru šireći ruke.) VEĆNIK 3: (Razdragano.) Dobar dan, dobar dan, vrli Valdemare, dobro nam došli! VALDEMAR: Hvala lepo. Kad počinjem s poslom? VEĆNIK 3: A, pa, što pre, što pre. Razumete, sve nam pojedoše. Al' ja verujem, biće bolje. VALDEMAR: Ako me uredno isplatite, biće, biće. HEDVIH: Gospodine, sad samo mog brata što ne baci u reku. Samo je zasvirao, a Raimund poleteo za njim... VEĆNIK 3: Kad je čovek povodljiv... HEDVIH: Gospodine, gotovi su pacovi, kunem vam se svim na svetu! VEĆNIK 3: Ma, taman posla da ja sumnjam! (Čuje se glas Većnika 4.) VEĆNIK 4: Ni naš Rupreht nije sumnjao, a eto... VEĆNIK 3: 'Aj'te, molim vas, pa ima vaš brat još sinova! (Ulazi Većnik 4.) VEĆNIK 4: Ima, al' to sve neki gulanferi. RAIMUND: Boga mi, taj Rupreht je bio od svih ponajveći. (Većnik 3 ga strogo pogleda.) VEĆNIK 3: Nego, tome je svemu došao kraj sad kad imamo našeg Valdemara. (Valdemar se nakloni.) VEĆNIK 4: Ko je to? VEĆNIK 3: Frulaš koji će da oslobodi građane nesreće. VEĆNIK 4: A gde je taj? VEĆNIK 3: Tu je on, pred vama, samo ga vi ne vidite, jer nemate oči. VEĆNIK 4: Ah, dabome, pojeli... VEĆNIK 3: Bože moj, pojeli, pojeli. I drugima su jeli. VEĆNIK 4: Ih, nije meni ni na kraj pameti da se žalim. Šta su sve mogli da mi pojedu, pa nisu. Ne žalim se, gospodine, sramota bi bilo. Šta su sve drugima jeli, a oni ćute. VEĆNIK 3: To vam je dobar rezon. VEĆNIK 4: Svi kažu. Nego, pošto ste u poslu... VEĆNIK 3: Jeste. Do viđenja. VEĆNIK 4: Do viđenja, do viđenja... (Odlazi.) VALDEMAR: Dakle, kol'ko ono rekosmo, petsto zlatnika? VEĆNIK 3: (Prenemaže se.) Pa, ako mora toliko... VALDEMAR: Ja mislim da mora. VEĆNIK 3: Niste ni vi, gospodine, naivni. RAIMUND: Ha! Naivan k'o francuska sobarica! VEĆNIK 3: Petsto, kažete? VALDEMAR: Tako smo se dogovorili. VEĆNIK 3: Drukčije je bilo kad smo se mi dogovarali. VALDEMAR: Nedavno smo se dogovarali. VEĆNIK 3: Al' pacovi jedu, gospodine dobri, pacovi žderu, razumete, žderu k'o mećava, drugo je bilo juče, gospodine, a drugo danas. VALDEMAR: Znate šta, ili petsto, ili ja idem a vi se sami snalazite. VEĆNIK 3: Al' mnogo je! VALDEMAR: Molim lepo. Do viđenja. (Krene. Većnik 3 ga zadržava.) VEĆNIK 3: De, de. Nek' bude. (Ulazi Većnik 2.) VEĆNIK 2: Šta da bude? VEĆNIK 3: Petsto zlatnika frulašu. VEĆNIK 2: Kol' ko kažeš zlatnika? VEĆNIK 3: Petsto, zaboga, šta vam je svima! VEĆNIK 2: Ti ako imaš petsto, petsto mu i daj. VEĆNIK 3: Nemam ja petsto, nego iz gradske kase. VEĆNIK 2: Iz koje crne kase? (Većnik 3 ga sugestivno gleda.) VEĆNIK 2: A! Iz gradske kase! (Zadržava kikot.) Petsto i ni jedan manje. (Kikoće se, odlazi.) VEĆNIK 3: Eto, vidite, svi se slažu. VALDEMAR: Onda, ako imam vašu reč... VEĆNIK 3: Imate, imate, još kako imate. VALDEMAR: Po obavljenom poslu, petsto zlatnika. VEĆNIK 3: I nijedan manje. (Utrčava Većnik 6.) VEĆNIK 6: Gospodo, gospodo! Eno, hiljade pacova jure niz ulicu! Beš'te, beš'te, rođeni! (Beže svi osim Raimunda i Hedvih.) SCENA 3(Hedvih hoda po trgu vrlo užurbano, vrlo uzbuđeno. Raimund hoda polako, nešto traži.) HEDVIH: Auh! Crna ja! RAIMUND: (Ne gleda je.) Šta? HEDVIH: Auh, jadna, jadna! RAIMUND: Šta je, bre! HEDVIH: Brate, biće da sam se ja u onog frulaša zaljubila. RAIMUND: Neće biti. HEDVIH: Biće, biće. (Raimund pronalazi komad drveta, seda i počinje da ga delje.) RAIMUND: Neće: žgoljav, ružan, siromah... HEDVIH: Nije ružan, ima tanka usta, otmen! Pa kosa k'o lan, pa visok... RAIMUND: Jes'! Frulaš! HEDVIH: Nema to veze. RAIMUND: Ima to mnogo veze. HEDVIH: Šta radiš to? RAIMUND: Pravim frulu. HEDVIH: Da prodaješ? RAIMUND: (Odrično.) A-a. HEDVIH: A mog'o bi, sad kad frulaš istera pacove, svi će hteti da imaju po jednu. Ili po nekoliko. A na svakoj piše Hameln. Dobro bi ti bilo. RAIMUND: Neću. HEDVIH: Pa, šta će ti onda? RAIMUND: Da gonim pacove. HEDVIH: A ti hoćeš k'o moj Valdemar? RAIMUND: 'Oću. HEDVIH: Pa, ne možeš, on ima tu čarobnu frulu. RAIMUND: Uh, što mu je čarobna... HEDVIH: Tebe je opčinio. RAIMUND: Kad me je opčinio? HEDVIH: Onda kad te je zamalo bacio u reku. RAIMUND: Kad me je, bre, bacio u reku? HEDVIH: Dabome da se ne sećaš, kad si bio opčinjen. RAIMUND: Nisam nikad bio opčinjen. (Ulazi Dete.) DETE: Gde vam je frulaš? HEDVIH: S većnicima. RAIMUND: Šta 'oćeš ti od frulaša? DETE: Da ga čujem malo. HEDVIH: A, ne sme se to, bacio bi te u reku. DETE: Otkud znaš? HEDVIH: Mog brata zamalo da baci. DETE: Što ga nije bacio? HEDVIH: Zato što je milostiv. DETE: I trebalo je da ga baci. Bezobrazan, nakaradan, vređa, psuje... Ja sam pitom, što bi mene bacao? RAIMUND: 'Oćeš da ti iščupam sad tu jezičinu? DETE: Nemoj. Nemoj. Uh, što bih ja voleo da ga čujem! RAIMUND: Čućeš mene kad izdeljem ovu frulu. DETE: Da si ti bio neki frulaš, ne bi čekao da se ovaj pojavi, nego bi sam rasterao pacove. RAIMUND: I bih, da sam znao da će većnici za to daju zlato. HEDVIH: Pa, šta drugo da daju? DETE: A sad, šta? RAIMUND: Sad ću da ih rasteram. HEDVIH: Ali, oni su se s Valdemarom već pogodili. RAIMUND: Ne mari ništa, ja ću da se pogodim za manje, pa da vidiš. Trista zlatnika, Bog da me vidi. Misliš ti, oni će za Valdemarom da plaču?! HEDVIH: Ali, onda će Valdemar da ostane praznih šaka! RAIMUND: Pa, što i da ne ostane! HEDVIH: Ali, onda će... DETE: Šta se ti sekiraš? Baljezga. HEDVIH: (Ogorčeno.) A, pa to tako ne ide. A, pa to ću ja da prijavim! RAIMUND: Ako bi bila ljubazna da prijaviš većnicima, kaži: "Raimund hoće da otera pacove, traži samo trista zlatnika, a ne k'o ona gulikoža petsto". HEDVIH: A, pa videćeš ti šta će većnici za to da ti urade! Videćeš ti! U tamnicu ćeš ti! RAIMUND: Ništa, ništa, samo ti njima kaži. HEDVIH: Ma... (Traži reč.) Hulja jedna si ti! RAIMUND: Ništa, ništa, samo ti to njima kaži. (Hedvih se vrti unaokolo u nemoćnom besu.) HEDVIH: Kazaću im da hoćeš da ubiješ frulaša! DETE: Pusti ga da lupeta, kakva crna frula! RAIMUND: Uh, mare oni za Valdemara! HEDVIH: E, dakle, stvarno... (Odlazi, besna. Utrčava Većnik 6.) VEĆNIK 6: Ljudi, ljudi! Evo, hiljade pacova jure niz ulicu! Beš'te, beš'te, rođeni! (Raimund i Dete izlaze zajedno s Većnikom 6.) SCENA 4(Većnica, unutra Većnici. Upada Hedvih.) HEDVIH: Većnici, većnici! Uhapsite onu pritvoricu i lupeža i ubicu, Raimunda! VEĆNIK 2: 'Ajd' gubi se, nemamo mi druga posla. HEDVIH: Ali, većnici! VEĆNIK 3: Šta se mene tiče taj Raimund! (Većnicima.) Da vidite samo, nudio mi pre tri dana jednog Hermesa, ja ga pitam pošto, on kaže zlatnik! Cap, pa zlatnik! VEĆNIK 1: (Umorno.) Ali, vi već imate Hermesa. VEĆNIK 3: Pa, to i kažem. HEDVIH: Ali, većnici! VEĆNIK 2: Napolje, napolje. HEDVIH: Ali, on hoće da ... napakosti Valdemaru! VEĆNIK 3: Boga mi, kakav je pogan, ništa mu ne bi falilo da mu neko napakosti. Petsto zlatnika hoće, i daj petsto, i daj... HEDVIH: Ali, on će zato pacove... VEĆNIK 2: Izvucite je! (Ulaze sluge, izvlače Hedvih koja se rita. Vidi se Hedvih iza vrata kako pokušava da uđe i sluge kako pokušavaju da je spreče.) VEĆNIK 3: Nego, znam ja šta ćemo. Samo da on otera pacove, pa nek' ide s milim bogom, šta nam posle može. VEĆNIK 4: Svakom može zlo da se učini. I naš Rupreht mislio da mu niko ništa ne može, a eto, pacovi mu mogli. VEĆNIK 3: Drugo smo mi, drugo je vaš Rupreht. VEĆNIK 2: Pa, da. (Hedvih ponovo uspeva da uđe.) HEDVIH: Ali, vi ste Valdemaru obećali petsto zlatnika, a eto, sad moj brat hoće da tera pacove, kad ste se vi već s Valdemarom dogovorili! VEĆNIK 2: Je li? A koliko traži taj tvoj brat? HEDVIH: Ma, on traži trista, ali to nema veze, nego... VEĆNIK 3: Trista? Nije moguće, a gde je taj tvoj brat? HEDVIH: Eno ga tamo, al' to nema veze, nego... VEĆNIK 3: On će nama, dušica, pacove oterati, bolje on nego neki probisvet... VEĆNIK 1: Nit' znaš ko je, nit' odakle je, ko zna šta sve može da napravi. Bolje ovo, znaš čoveka, pa ako usvinji možeš i da ga kazniš i sve. (Većnici polaze da traže Raimunda. Hedvih ostaje zapanjena. Ulazi Većnik 6 kroz suprotna vrata.) VEĆNIK 6: Ljudi, ljudi! Eno, hiljade pacova juri niz ulicu! Beš'te, beš'te, rođeni! (Većnik 6 i Hedvih podvriskujući beže.) SCENA 7(Trg. Dete i Valdemar. Valdemar čisti frulu.) DETE: Al' samo malo kad bi mi svirao! VALDEMAR: Ne dolazi u obzir. DETE: Al' trunčicu! VALDEMAR: Ne. DETE: Ali ja obožavam da slušam frulu. VALDEMAR: Šta ti ja mogu. DETE: Da sviraš, naravno. VALDEMAR: Dobro, Dete, ja l' ti znaš čemu služi ova frula? DETE: Kakva je to frula koja služi samo da tera pacove? VALDEMAR: E, baš takva. DETE: To je onda neka beda od frule, a ti beda od frulaša. Znam ja, ti teraš pacove svojom groznom svirkom. VALDEMAR: Ne teram.. DETE: Teraš, teraš. Kad duneš, k'o da sam pakao zariče iz te tvoje frule, tako ti sviraš. VALDEMAR: Je l' pakao? DETE: Pakao. VALDEMAR: Pokazaću ti ja pakao. DETE: Pokaži! Pokaži! (Valdemar zasvira. Dete opčinjeno ide za njim ka reci. Upada Hedvih sa gospama. Valdemar i Dete ih ne vide. Gospe su napirlitane.) HEDVIH: Eno, moje gospe, eno ga Valdemar. (Sve zadivljeno uzdišu.) GOSPA 1: O, moj bože. GOSPA 2: Pa kako li samo svira. (Pođe za njim.) HEDVIH: Paz'te, gospo. Svakakve su moći u toj njegovoj fruli. (Vrati je.) GOSPA 3: Pa, kako li je samo lep! GOSPA 1: K'o da su ga sami anđeli u najslađem zanosu sazdali. POSPA 4: Pa kako ima fine prste. GOSPA 5: Pa kako li mu je samo kosa zlatna. HEDVIH: Pa kako li su mu samo rumeni obrazi. GOSPA 6: Pa kako li su mu samo noge dugačke. HEDVIH: Eto, jesam li vam lepo rekla. GOSPA 4: Lepo si nam rekla. Kako da te nagradimo? HEDVIH: Taman posla. GOSPA 4: Ipak mi da te nagradimo? HEDVIH: Ma, ni mrtva neću ništa da primim. GOSPA 4: Dobro, onda. A gde kažeš da stanuje? HEDVIH: Nigde. Lutalica. (Gospe zadivljeno uzdišu.) GOSPA 3: Ah, dušo draga, kako li je divan. HEDVIH: Divan, nego šta. A znate l' mog brata, Raimunda? (Gospe se trgnu i namrgode.) GOSPA 3: Znamo. Onaj kesaroš. GOSPA 1: Podvodač! GOSPA 2: Nikogović! GOSPA 6: A ružan k'o pacov! GOSPA 4: Jao, nemojte sad o pacovima! GOSPA 4: Izvin'te. HEDVIH: E, pa, taj Raimund... (Gospe ispuste uzvik gađenja.) GOSPA 5: Znamo. Rekla si. Fuj! HEDVIH: E, to on hoće. (Valdemar je doveo dete do vode, Dete pada u vodu, čuje se pljusak i Detetov glas.) DETE: U pomoć! U pomoć! Auh, teško meni! U pomoć! Udavih se! (Valdemar ulazi, zadovoljan.) VALDEMAR: (Ceri se, govori sebi u bradu.) Je l' pakao, a? (Gospe potrče ka reci. Hedvih izvlači Dete iz reke. Gospe se bave Valdemarom.) VALDEMAR: Moje gospe. (Klanja se. Gospe se kikoću k'o mlade devojke. Dete odlazi mokro i izbezumljeno.) HEDVIH: Valdemare... (Maše mu. Valdemar ne obraća pažnju. Hedvih ogorčeno seda po strani.) GOSPA 5: A gde vi stanujete? VALDEMAR: Sad kod "Zlatnog gusana", a inače ne znam. GOSPA 4: Ja stanujem u onoj ulici, kad se pođe od crkve, pa desno. GOSPA 3: A ja u onoj, od većnice uzbrdo. GOSPA 1: A ja ovde... (Gospe se deru.) HEDVIH: (Ogorčeno.) Slušajte vi, gospođe, bolje bi vam bilo da se setite mog opakog brata, inače ništa od vašeg veselja! GOSPA 4: Ah, dok ga dohvatim... GOSPA 5: Jao, kad mi se otkači ova ruka! GOSPA 3: Čekaj, čekaj samo. (Gospe odlaze žustro, govoreći pretnje. Hedvih zaostaje i osvrće se za Valdemarom. Valdemar stoji u čudu. Većnik 6 protrčava vrišteći, a Valdemar polako ide za njim, osvrćući se i sam.) SCENA 6(Većnica. Raimund sedi na stolu, Većnici oko njega stoje.) RAIMUND: Hoću, rado. Al' prvo da ja vidim tih trista zlatnika. VEĆNIK 2: Šta ima ti da gledaš? Sviraj i ćuti. RAIMUND: Hajde, da se ne raspravljamo. (Uleću gospe i obruše se na Raimunda. Raimund kuka, Većnici se čude. Onda Većnici pritiču u pomoć Raimundu, vuku Gospe i Hedvih, one se otimaju, tuča. Onda prestanu da se tuku, pa stoje i svađaju se.) GOSPA 4: Svinjo jedna pogana, šta sve nećeš da izmisliš, samo para da namlatiš! VEĆNIK 2: M'rš. GOSPA 4: Ma, m'rš ti, znaš, jesi se lepo s onim mladićem dogovorio, šta sad hoćeš s ovim banditom! Na šta to liči, hoćeš ceo grad u burdelj da nam pretvoriš! VEĆNIK 5: Hm, ne, zapravo, ali sad kad pomenuste... VEĆNIK 2: (Gospi 4.) Sad ću ti ja otkinuti glavu, pa ćeš videti šta je burdelj, zmijurino jedna, da bi zmijurino! (Tuča. Napred stoje Gospa 6 i Većnik 3.) VEĆNIK 3: Kažite vi meni lepo sve, već će se to udesiti. (Gospa 6 govori isprekidano.) GOSPA 6: Valdemar... VEĆNIK 3: A šta je vama do Valdemara? GOSPA 6: (Zamisli se duboko.) Pa... Pa... Što je lep, zaboga! VEĆNIK 3: Ah. Ali vi njega možete da gledate i kad ne tera pacove. GOSPA 6: Jeste, ali ona tamo kaže da će on da ode kad dozna da ćete vi onom Raimundu da platite, a njemu da nećete. VEĆNIK 3: On će ionako da ode. Znate kako vam je s takvima, nikad ih ne drži mesto. GOSPA 6: A možda bi njega baš držalo. VEĆNIK 3: A možda ga baš ne bi držalo! GOSPA 6: (Očajno.) Držalo! Držalo! VEĆNIK 3: Vidite, možda bi on baš duže ostao kad mu ne bismo platili. GOSPA 6: Kako to? VEĆNIK 3: Možda se nastani tu, skući kuću, eto, možda se baš vama oženi. GOSPA 6: (Ushićeno.) Mnome? VEĆNIK 3: Što da ne, možda baš vama. GOSPA 6: Iako sam već udata? Jao, što bih ja to htela! VEĆNIK 3: Dabome, koja ne bi htela. GOSPA 6: Ehej, gospođe! Da čujete samo! Valdemar hoće da se ženi! (Tuča smesta prestane.) GOSPE: A? Kako, kako? VEĆNIK 3: Ne da sam baš tako rekao, ali... GOSPE : Govori! Govori! (Većnici se zainteresovano primiču. Raimund i Hedvih ostanu po strani i mrze se.) VEĆNIK 3: Ovako, vi ste mislile... GOSPA 6: Kaže, Valdemar će da skući kuću ovde. (Gospe ciknu.) VEĆNIK 3: Ne, ne znam baš hoće li kuću, ali... GOSPA 2: Jao, a gde će da stanuje? GOSPA 4: Je l' već kupio zemlju? VEĆNIK 2: More, umuknite, kad vam čovek lepo kaže! (Tako i učine.) VEĆNIK 3: Dakle, Valdemar će pre ostati ako ne damo pare jer će u tom slučaju pobesneti... GOSPA 6: Nemojte da pobesni! VEĆNIK 3: (Iznerviran.) A dosta, zaboga, stvarno nemate takta! VEĆNIK 1: Hajde, hajde. Polako... Svi smo nervozni, malo strpljenja samo... VEĆNIK 3: Elem, on će tu da se svađa s nama, da nas sudski goni, tam'te vam'te, otegnuće se to možda i čitav život. A vi, moje gospe, pamet u glavu, pa vidite šta vam se najviše isplati. GOSPA 2: Lepo kaže. GOSPA 3: U pravu je čovek. (Izvinjava se.) Nego, znate, nama to ona smrdljuša (Pokazuje na Hedvih.) sve pogrešno predstavila: te Valdemara će da ubiju, te Valdemara će da opljačkaju, te Valdemara će da spale, i mi, računamo, nije red da spale nedužna čoveka. VEĆNIK 3: Ne, ne, nismo mislili da ga spalimo. GOSPA 4: To je već druga stvar. (Hedvigi.) I šta ti, seljančuro, tamo lupetaš? Šta se trpaš gde ti nije mesto? GOSPA 2: I lepo joj kažu moje sluge, "Beži, smrdo, mani se ćorava posla", ne, 'oće ona kod gospođe. (Hedvih nema od čuda, Raimund popravlja odelo.) VEĆNIK 5: I samo je ona kriva, da znate, za ovaj lom ovde. SVI: Ona, ona! (Hedvih beži.) VEĆNIK 3: Dakle, dogovorismo se: vi Valdemara zamajavajte da on ne sazna šta se u stvari zbiva, pa će sve na dobro izaći. GOSPE: Tako... (Čuje se vika Većnika 6.) VEĆNIK 2: Ah, evo i njega. (Svi izlaze u prijateljskom razgovoru, kroz jedna vrata. Pošto su svi otišli, Većnik 6 ulazi kroz suprotna vrata, protrčava kroz praznu većnicu vičući "AAAAAAAAAA"!) SCENA 7(Trg. Raimund vežba sviranje na fruli, sad svira skale. Greši, počinje ponovo. Ulazi Dete.) DETE: Oho, dobar dan, dobar dan. (Raimund se ne osvrće, svira.) DETE: Ehej, građanine! RAIMUND: (Mrzovoljno.) Šta je sad? DETE: Pa, da vidim kako si. Svi o tebi pričaju, pa ja rek'o, ako nisi zauzet... RAIMUND: Šta? DETE: Da te posetim. RAIMUND: Zauzet sam. DETE: Kako ti ide? RAIMUND: Ma, povuci, potegni, al' naučiću ja tu frulu, tako mi... DETE: A sad, vidim, sviraš skale. RAIMUND: Jeste, kažu, mora prvo to. DETE: Da, prvo sviraš skale, pa onda, ako dobro odsviraš, pređeš na etide, pa onda i do komada stigneš. RAIMUND: A jeste, već sam izabrao neke. DETE: Kažem ti, nemoj odmah komade. Treba tu da se stekne lakoća, inače samo cepaš ono. RAIMUND: Znaš šta, ja sam slušao kako sviraju po krčmama. Zavijaju, da ti se stomak prevrne. DETE: Ali njima niko ne daje trista zlatnika, nego samo nešto da prezalogaje. RAIMUND: Ono, i to je tačno. DETE: Al' dobar ti je ton. Sad sve leži u vežbanju. RAIMUND: Meni to zvuči strašno, sve nešto škripi... DETE: Ne, ne, ne, za početnika -- sasvim dobro. Za frulaša je najvažnije da ume sam sebe da sluša dok svira, da vidi šta mu ne valja. RAIMUND: Jeste, svi kažu. DETE: Nego, ti si sluhista, ti ćeš to kao od šale. A što ne uzmeš časove? Treba da uzmeš časove. Ja ću na primer od Valdemara uzeti časove. RAIMUND: Odakle da platim? Kad budem imao da platim neće mi trebati časovi. DETE: Što da ne, neće ni trista zlatnika večito trajati. RAIMUND: Verovatno neće. Imam neke prijatelje svirce, pa mi oni daju neki savet. DETE: Nije to isto. Oni mogu da ti daju neki savet, da ideš da popričaš s njima dvaput nedeljno, ali ako hoćeš ozbiljno da se pripremaš, to ti je vreme, Raimunde, to je ogromno vreme, to mora da se plati. RAIMUND: Nalaziš? DETE: Nalazim. Ali ja ne znam zašto si se ti tako uspaničio, ti si talentovan, samo vežbaj, talenat ti je deset posto, a rad ti je devedeset posto, pa ti računaj. A ima sto posto. RAIMUND: Čega sto posto? (Ulazi Valdemar, on je u prolazu. Raimund brzo sakriva frulu i note.) RAIMUND: Dobar dan, dobri gospodine. Pa, je l' se lepo zabavljate u ovom našem Hamelnu? VALDEMAR: Eto, ide nekako, kako mora. (Odlazi. Raimund odahne, izvadi svirački pribor, Dete se kikoće i odlazi. Ulazi Većnik 6 vičući "AAAAAAAAA". Raimund se ne obazire, nego svira skale. Većnik 6 protrči pored njega, a kad vidi da se ovaj ne osvrće, on ućuti, vrati se nekoliko koraka unazad, stane Raimundu iza leđa i zaurla. Raimund se ne obazire, nego samo glasnije svira. Većnik 6 opet ućuti, pa onda glasnije zaurla i počne da udara Raimunda po glavi.) RAIMUND: (Braneći se.) Ah, kretenčino. VEĆNIK 6: AAAAAAAAAAAAA! RAIMUND: E, dakle.... (Skuplja svirački pribor i polazi mrzovoljno. Većnik 6 se zadovoljno smeška idući ispred Raimunda, onda opet zaurla.) SCENA 8(Trg. Većnici, Gospe, građani, deca, stoje na trgu u svečanoj odeći i uzbuđeni. Gledaju u Raimunda koji stoji napred i drži frulu.) VEĆNIK 3: (Izlazeći pred građane.) Evo smo se skupili, verni građani Hamelna, da vidimo kako će ovaj blistavi rod našeg podneblja, ovaj virtuoz na flauti, alhemičar zvuka, ovaj izvanredni Raimund.... (Oduševljenje međ svetom.) Da otera pacove.... (Gnev međ svetom.) ...Iz ovog našeg cveta među gradovima, da nas spase. (Aplauz. Raimund se klanja, počinje da svira. Kad završi, nastane tajac, napeta pažnja. Raimund odsvira isto, samo brže. Posle toga se čuju usamljeni uzvici negodovanja. Raimund ponovo zasvira, ali za vreme sviranja počinje negodovanje koje se pretvara u dreku, pa zaglušuje sviranje. Onda Raimund stoji i nemoćno širi ruke dok ga građani gađaju. Ulazi Većnik 6 urlajući "AAAAAAAAAAAA", kao obično, ali kad vidi šta se događa, priključi se ostalima koji viču "UUUUU". Onda Većnici odlaze, gomila se rastura. Raimund sedi i plače. Ulazi Valdemar.) VALDEMAR: (Zgranuto.) Ju! Šta je ovo? Je l' ovde bila neka predstava? Nisu valjda glumci dolazili? Ne bih ja neku predstavu propustio ni za šta na svetu. (Prilazi Raimundu.) Raimunde, oprostite, jesu ovde glumci nešto izvodili? (Raimund odmahuje rukom. Valdemar se udaljava.) Kakav magarac sam ja! Eto, kad ja ne slušam šta se po gradu priča, eto mi sad to prenemaganje. Nisam video glumce! (Odlazi jadikujući. Raimund ostaje da plače.) SCENA 9(Trg. Valdemar svira lautu. Ulazi Hedvih.) HEDVIH: (Za sebe.) On ume i u lautu da udara! (Njemu.) Valdemare! Ti umeš i u lautu da udaraš! VALDEMAR: Ne umem baš najbolje, nego sam sad pozajmio, da mi ne otvrdnu prsti. Hteo sam da vidim hoću li moći nekoga da teram lautom. Mislio sam da sasvim pređem na lautu, ali izgleda da ne može. HEDVIH: A koga teraš lautom? VALDEMAR: Ne teram nikog, vidiš da ne radi. Možda ću moći nekoga da mamim. HEDVIH: Razume se, tebe je sudbina odredila da teraš pacove frulom, a ne lautom. VALDEMAR: Je l' me odredila? HEDVIH: Razume se. Nego, nešto sam htela da pitam. VALDEMAR: Pitaj, samo gledaj da ne potraje, danas teram. HEDVIH: Već teraš? VALDEMAR: Pa, krajnje je vreme. HEDVIH: Da te ja pitam? VALDEMAR: Pitaj, samo gledaj da ne potraje. Danas teram. HEDVIH: Već teraš? VALDEMAR: Krajnje je vreme. (Uleću Gospe, zadihane.) VALDEMAR: Moje gospe. (Klanja se.) GOSPA 1: Ništa vi ne brinite, platiće vam oni. GOSPA 4: Ništa vi ne podozrevajte, bogato će vas oni nagraditi. GOSPA 3: Mogli ste još više da im tražite, i to bi vam platili. GOSPA 2: I to rado. GOSPA 6: Šta pričate, neće mu ni ovoliko... GOSPE: (Uglas.) Ćuti, glupačo! GOSPA 6: Izvin'te. Jeste, jeste, i to bi vam platili. (Pauza.) GOSPA 4: A šta biste vi kad vam ne bi platili? (Tajac.) VALDEMAR: Ostao bih dok mi ne plate, prosto. (Oduševljenje međ Gospama.) GOSPE: Platiće, platiće, odlično će vam platiti, mnogo će vam platiti, ništa se vi ne sekirajte. Što će vam platiti... Što li će vam samo platiti! (Gospe odlaze vrlo zadovoljne, vrlo bučne.) HEDVIH: Valdemare? VALDEMAR: Šta hoće one? HEDVIH: Nemam pojma. Valdemare? VALDEMAR: Svašta. HEDVIH: A što, ne dopadaju ti se? VALDEMAR: Za ime sveta, kako bi mi se dopale? HEDVIH: A mene, je l' bi ti mene uzeo za ženu? VALDEMAR: Nikako. Nego, skoči, zovi većnike, sad ću da teram. HEDVIH: Ali, Valdemare, ja vas ljubim, ja vas obožavam! VALDEMAR: Šta se to mene tiče? Hajde, trk po većnike. (Hedvih odlazi strašno potištena, Valdemar zviždi melodiju kojom će da tera pacove.) VALDEMAR: Gde je onaj većnik što se dere? (Ugledavši ga kako utrčava.) A! (Većnik 6 protrčava, viče, Valdemar lakim korakom ide za njim.) SCENA 10(Ulaze Većnici u koloni, klanjajući se. Valdemar štimuje frulu. Kad god dune, iskoči po jedan pacov. Većnici stoje napeti. Peti većnik zausti, ostali ga ućutkuju. Valdemar ode na jednu stranu i počne da svira, onda se pojavljuje još pacova. Pacovi idu u koloni. Većnici izobličeni od straha i čuđenja, hvataju se za glave, bez glasa. Valdemar se kreće ka drugoj strani, za njim pacovi, u ritmu. Valdemar svira muziku različitu od one koju je svirao kad su za njim išli začarano Dete i začarani Raimund. Jedan pacov se spotakne i padne, nastaje komešanje. Valdemar za trenutak prestaje da svira, pacovi se uzbune, počinju da reže, izgledaju opako. Većnici ispuštaju prigušene zvuke prestrašenosti. Valdemar brzo ponovo zasvira. Pacovi idu u redu, njišući se u ritmu muzike, zaplešu. Većnici oduševljeni, smeju se bez glasa. Pacovi se vrte u kolu. Valdemar ide svirajući, ne primetivši da ga pacovi više ne slede. Većnik 3 mu prilazi, dodiruje mu prstom rame i pokazuje pacove. Valdemar se namršti, vrati se pacovima, pisne silno, na šta se pacovi prenu i pođu za njim u koloni. Kad Valdemar stigne do reke, prestane da svira, ispruži ruku da označi pacovima smer njihovog predstojećeg skakanja.) VALDEMAR: Skači. (Pacovi poskaču cvileći. Pljusak.) VALDEMAR: (Većnicima.) Eto. (Većnici skaču, urlaju od radosti, čestitaju jedni drugima. Valdemaru niko ne prilazi. Utrčava Većnik 6, najpre je zbunjen i skoro tužan, onda se priključi veselju. Valdemar je strašno namršten, leđima okrenut Većnicima.) SCENA 11(Trg. Valdemar, jednako strašno namršten, i Dete, koje obleće oko njega.) DETE: I ako me ti, Valdemare, ne primiš u službu i na zanat, ja ću svuda da te pratim. VALDEMAR: Nećeš, svuda. DETE: Al' pomisli kako bih te ja dobro služio. Ako ti se prijedu jagode, a ja hop! pa naberem. Ako bi ti glumce, a ja hop! glumce i dovedem. Pa ti čistim cipele, pa ti perem košulje, pa ti krevet nameštam, ako imaš... A ti samo da me naučiš toj sviračkoj veštini. VALDEMAR: Neću. (Naiđu Većnici u opuštenom, veselom razgovoru, a kad spaze Valdemara strugnu.) VALDEMAR: Ej! Ehej! (Polazi za njima.) Većnici! (Traži ih unaokolo, pa se vraća pun zlih slutnji.) K'o da su u zemlju propali. Povazdan ih tražim, od njih ni glasa, samo im žene sede po kućama i ulizuju mi se. Je l' misle oni meni da plate što su obećali? DETE: Ne mislim ja baš... Mislim... Ne izgleda mi baš kao da oni misle... VALDEMAR: Molim? DETE: Mislim. Ne znam da li oni imaju. VALDEMAR: Šta se tu prenemažeš, kako da nemaju petsto zlatnika, većnici, pa da nemaju petsto zlatnika! DETE: Uostalom, bez sumnje imaju. Drugo je pitanje što neće da daju, a? VALDEMAR: (Gađa Dete.) Vuci se odatle! Samo cupkaš tu i bacaš uroke! Neću više da te vidim! (Ulaze Gospe.) GOSPA 4: Evo smo vam, Valdemare, donele poklona. (Daju mu odeću, voće, nakit...) GOSPA 3: Sve po vašoj meri. Same napravile. Molim vas, pogledajte. GOSPA 2: Je l' vam se sviđa? GOSPA 4: Je l' se radujete? VALDEMAR: Radujem se vrlo. Hteo sam da vas pitam da li nešto znate o Većnicima. GOSPA 4: Ne, Boga mi, ništa ne znamo. Ni pojma nemamo. VALDEMAR: Na primer, gde su, ne znate? GOSPA 6: Kako da ne znamo, eno se kriju od vas da vam ne bi pla... GOSPE: (Besno.) Ćuti, glupačo! GOSPA 6: Izvin'te. (Valdemaru.) Ne, ne, ne, ni ne slutimo gde bi mogli da budu. Uostalom, koji većnici? VALDEMAR: Ne znate... GOSPA 4: Ništa zato, pojaviće se oni već. Samo kad biste vi bili malo strpljiviji, pa sačekali. GOSPE: (Žagor.) Sačekajte, sačekajte.... (Valdemar narogušen, pomera se od njih.) VALDEMAR: A koliko otprilike da čekam? GOSPA 4: De, de, Valdemare, što ste vi neki neveseo čovek. Šta se sekirate zbog nevažnih stvari, šta bi vam falilo da još malo ostanete! Jedete, pijete, oblačite se, zabava na svakom koraku, svi vas vole, svi vas poštuju... K'o bubreg u loju! VALDEMAR: Ali, gospođe, valja da mi se plati! (Većnik 1 se šunja iza gospi. Dete ga spazi.) DETE: Eno ga! Eno ga, frulašu, eno ga većnik! (Većnik 1 i Valdemar se jure. Gospe se kikoću i ometaju jurnjavu, uglavnom tako što grabe Valdemara. Dete pomaže Valdemaru, sapliće Većnika 1. Valdemar uhvati Većnika, Većnik jauče, gospe pokušavaju da ih rastave, ulaze ostali većnici i nastaje tajac. Većnik 1 im prepadnut pritrčava.) VEĆNIK 1: Ubi me, siledžija! VEĆNIK 3: Šta radite to, crni Valdemare! VEĆNIK 1: Svog me isprebijao i izujedao! (Pokazuje.) VEĆNIK 2: E, dakle... Vi, Valdemare, k'o da ste zaboravili naša dobročinstva! VEĆNIK 3: K'o da ste zaboravili koliko smo vas zadužili. (Valdemar bulji u njih otvorenih usta.) VALDEMAR: Ja sam mislio da pitam za platu. VEĆNICI: (Kikoću se.) Kakvu? VALDEMAR: Moju platu, petsto zlatnika što sam isterao pacove! VEĆNIK 2: Koje pacove? VALDEMAR: (Besno.) Pa, bili su valjda neki pacovi! VEĆNIK 3: Oni mali! Tačno, imalo je nekoliko. VEĆNIK 4: Jes', jes', to su oni što su našeg Ruprehta gricnuli. VALDEMAR: Jes', ti, ti. VEĆNIK 3: A šta sad s njima? VALDEMAR: Sad ništa, jer sam ih ja oterao! (Gospe sede šćućurene i plaše se. Dete trčkara za Valdemarom.) VEĆNIK 1: Ma, nije moguće, a kako vam je to pošlo za rukom? VALDEMAR: Ovom frulom! A za to ste mi obećali petsto zlatnika! VEĆNIK 1: Toga se ja, doduše, ne sećam, al' može da bude. VALDEMAR: Dajte onda. VEĆNIK 3: A vi to ozbiljno shvatili? VALDEMAR: Sasvim. VEĆNIK 2: A vi mislili, stvarno petsto zlatnika? (Smeje se.) VALDEMAR: Sasvim sam stvarno mislio petsto zlatnika. VEĆNIK 2: (Većniku 3.) Eto, kad sklapaš poslove s neduhovitima. VALDEMAR: Šta govorite to! (Većnici se ne obaziru.) VEĆNIK 3: Otkud sam ja znao da ne zna šalu da razume. VEĆNIK 4: I šta sad hoće? VEĆNIK 1: Petsto zlatnika! (Prsnu u grohotan smeh.) VEĆNIK 2: Petsto! VEĆNIK 3: Petsto i nijedan manje! VEĆNIK 1: Kakav odvratan dripac! VEĆNIK 3: (Valdemaru.) Pa, gospodine, je l' to neka veština oterati par pacova? VEĆNIK 1: Pa, gospodine, je l' nismo mi to sami kao od šale mogli? VEĆNIK 4: To je i naš Rupreht mogao! VEĆNIK 2: Je l' to nešto teško? To bi svaki prosjak uradio za tanjir supe, moj gospodine. VEĆNIK 3: A on mislio, pare da mu damo! VEĆNIK 1: Petsto. VEĆNIK 2: Šta im sve neće pasti na pamet! Hajde, gospodine, kupite vi lepo svoje prnje, dobar je Bog, nema ih mnogo, očas da se spakujete, pa put pod noge. Hajde, da se ne svađamo. VEĆNIK 1: Haj'te polako. (Guraju ga.) VALDEMAR: Stanite. Vi, dakle, nećete da platite? VEĆNICI: (Kroza smeh.) Ne. Zašto? VALDEMAR: Lepo, onda će da plate vaši naslednici. VEĆNIK 3: (Naglo uozbiljen.) Pazi sad! Preti, lupež! Ama, je l' te nije sramota! Gostimo te tu ko kralja, žene ti prave poklone... (Razgleda.) Gle, to sve zlato, to sve brokat! Te guske, te jarići, ti ništa, sve čet'ri u vis, šećeš se po ovom Hamelnu, besposličiš, sviruckaš... Ujedaš većnike, pare tražiš.... Životinjo jedna! VEĆNIK 2: Veseliš se tu, zabavljaš, a nas, k'o veliš, nek' žderu pacovi! VEĆNIK 4: A našeg Ruprehta su baš pojeli dok se ovaj tu s nekim devojčurama vuk'o! VEĆNIK 1: Elem, da se tornjaš odavde dok pse nismo nahuškali! VALDEMAR: Pse! VEĆNIK 3: M'rš! (Većnici i Gospe odu.) DETE: Eto. A ja sam znao, ako ću pravo da ti kažem. VALDEMAR: E, tome se mnogo radujem, što si ti znao. E, to me je sasvim umirilo. DETE: Stvarno? VALDEMAR: Da, jeste, izuzetno me je umirilo. Nego, je l' ti još hoćeš svuda da me pratiš? DETE: Ja to hoću više nego bilo šta drugo. VALDEMAR: A hoće li hteti druga deca, kako ti se čini? DETE: A, ja sam im pričao o tebi. A i sami su te čuli kad si terao. VALDEMAR: Šta kažu oni, kakav sam? DETE: Kažu, dobar ovaj frulaš. Ima tu strašno muzikalnih, jedan je hteo da pođe za tobom zajedno s pacovima. VALDEMAR: Ti? DETE: Osim mene. VALDEMAR: A ostala deca? DETE: Dopada se njima. Došli bi da te slušaju. Ako na to misliš. VALDEMAR: Misliš? DETE: K'o što je dan dan, a noć... dan... noć. VALDEMAR: Zato te pitam, što bih ja voleo da napravim jedan koncert za decu. DETE: (Vrišti.) Koncert za decu! VALDEMAR: Misliš da će moći? Jer, ja bih voleo da to bude kao koncert zahvalnosti građanima Hamelna. I kao znak da se kajem za onu groznu svinjariju što sam priredio većnicima, tražio da mi plate. DETE: Cinik! Frulaš, pa cinik! VALDEMAR: Nisam. Ja to govorim iz dubine duše. DETE: A, iz dubine. A zašto onda nećeš i za odrasle da praviš koncert? VALDEMAR: Šta će! Za odrasle posle, predveče. Tako se to radi u velikim gradovima. A za decu ujutru. I program bude drugačiji i sve. Imaju ljudi različita interesovanja. DETE: A kad da bude koncert? VALDEMAR: U nedelju, sutra. Kad počinje misa? DETE: Misa u osam. VALDEMAR: Taman dok ne počne vrućina. Odrasli odu na misu, a deca se lepo okupe na trgu, možemo i do reke da odšetamo, malo se pozabavimo, muziku poslušamo, u reci se dva-triput okupamo... DETE: Izlet! Izlet! Nema meni ničeg milijeg od toga! I kolača ponesemo, voća, krompir salate... VALDEMAR: Dabome. DETE: A i bez hrane, svejedno, deca vole muziku, samo će nju da slušaju, neće im ništa drugo biti na pameti. VALDEMAR: Upravo tako. DETE: Vidiš šta znači biti dobar muzičar: svi bi pošli za tobom i u vatru i u vodu... VALDEMAR: A sad baš voda dobro dođe, kad krenu ove omorine... DETE: A povrh svega, u gradu još smrde oni leševi što su ih pacovi ostavili. Uopšte mi nije jasno kad će to da pospreme. Nego sad svi grobari samo sede po krčmama i nazdravljaju, viču "E, kad je i našim mukama došao kraj!" VALDEMAR: Nisu ni oni od kamena. DETE: Nisu od kamena, ni blizu. Nego, da pođem ja da pitam za onaj koncert i da se sve udesi... VALDEMAR: Pa, još koliko sutra... Samo im pažljivo prenesi: za vreme mise -- koncert. DETE: Joooj! Jedva čekam! (Otrči. Valdemar čeka da Dete ode. Stiže do reke, pruža ruku i viče "Skači", nekoliko puta -- vežba.) SCENA 12(Trg. Većnici i Valdemar.) VEĆNIK 2: Od svega mi je najdraže što vidim da ste se urazumili. VALDEMAR: Da znate da jesam, živ me sram pojede. Nisam smeo na ulici da se pojavim, hteo sam da se obesim od sramote, hteo sam sa lica zemlje da nestanem, da vam više, dobrim ljudima, na oči ne izlazim. Ali, rekoh sebi posle, rekoh, Valdemare, pa jesi ti poslednji čovek pa da se tako ponašaš, pa to ne bi, brate, ni najgori zlikovac uradio. Nego, kažem ja sebi, da ideš kod onih većnika, da moliš, razumeš, na kolena da padneš. I to ne samo da moliš, bitango, nego da zaslužiš oprost, a, eto, Bog ti dao tu frulu, radi što najbolje umeš. Pa sam zato mislio da dam nekoliko koncerata zahvalnosti, gospe da razonodim, dečicu da zabavim, pa i vas, ozbiljne ljude, ni vama nije mrsko frulu da čujete, da zaplešete. (Ulazi Raimund, šunja se.) VEĆNIK 3: Dakle, ovakav preobražaj ne znam da l' sam ikad video. Dakle, Valdemare, sad ste mi ulepšali ne samo ovaj dan, nego i.... VEĆNIK 4: Sreća moja što mi pacovi nisu pojeli uši, pa mogu da idem na koncerte. VEĆNIK 1: Boga mi, sreća velika. RAIMUND: Obratite pažnju na to da će vam pobiti decu. (Većnici zgranuti i besni.) VEĆNIK 2: Hoćeš da dam sad jezik da ti se iščupa? (Valdemar gleda Raimunda s prezirom.) RAIMUND: Da, da, decu k'o pacove, lude beslovesne. VEĆNIK 3: More, hoćeš sad na muke da te udarim, bitango nijedna! RAIMUND: A nije vam jasno zašto hoće da svira za vreme mise, dok vi u crkvi sedite i ništa ne vidite? VEĆNIK 1: Dabome da je jasno: šta će za vreme mise koncert za decu? Tako se to radi u velikim gradovima. RAIMUND: Da? A zašto hoće na reku da ih izvodi? Što na trgu ne drži koncert ili u krčmi nekoj, kao što je red? VEĆNIK 5: (Zgranuto.) Deca u krčmu! RAIMUND: Kao pacove, vodao ih, vodao, pa hop! u reku. I oni crkli. VEĆNIK 3: Jeste, gospodine, sećamo se kako je pacove terao, a sećamo se isto i kako ste ih vi terali. VEĆNIK 1: I kako vam je od tada: a) propala trgovina, b) niko ne može da vas pogleda a da ne prsne od smeha. (Većnici prskaju od smeha.) VEĆNIK 3: A propala mu i ona tezga na kojoj je prodavao jabuke i hermetičke knjige i to sve po zlatnik, ako je ko bio lud da kupi. Ja nisam hteo da kupim, ja se interesujem za magiju, priznajem, ali hermetičke knjige za zlatnik da kupujem, e, to neću, on meni kaže, zlatnik komad, a je njemu kažem, ne dam. I uopšte mu nisam dao. Ama, ni groša mu nisam dao, kamoli zlatnik. VEĆNIK 4: U, što mu je pa bila trgovina! VEĆNIK 3: Ma, kakva trgovina. Živeo vam je taj od lopovluka. VEĆNIK 4: Rupreht je bio rođeni trgovac. Da je nešto poživeo, do sada bi ležao na zlatnicima. VEĆNIK 5: Ono, i šta će zlatnici? Ubiju te, pokradu te, ćorav pos'o. Eto, gos'n Valdemar se polakomio na zlatnike, al' uvideo posle gde je pogrešio. Našto će nekom i zlatnici? Važno je šta nosiš u duši, važno je da dušu svoju ne prodaš, a za drugo je lako. VALDEMAR: Da, za drugo je prosto neverovatno lako. VEĆNIK 5: Lako, nego šta! RAIMUND: (Prikrade se Većniku 2.) Podaviće vam svu decu! (Većnik 3 pravi žustre pokrete čoveka koji odlazi.) VEĆNIK 3: Ja ovog trenutka idem po... Svetu inkviziciju! RAIMUND: Hm, što se mene tiče, može i sve da vas podavi. Nisam vam ja dadilja. (Ode.) VEĆNIK 3: Kad mi se pojavi neki tako zlobnik, taman bih mu glavu rascopao i grudi rasporio, da mu ubijem tu zloću. Nego, Valdemare, mi za sutra da spremimo decu? VEĆNIK 5: Kažu, biće i izlet? VALDEMAR: Jest, malo do reke. VEĆNIK: Dobro dođe po ovoj omorini. VALDEMAR: To sam baš i ja mislio. VEĆNIK 3: Kad se čovek stavi u službu zdravog razuma, sve ide kao po loju. VALDEMAR: Da. Ali, vreme je da se leže, gospodo, ja sutra rano ustajem. VEĆNIK 5: Hajde vi samo, pa sutra, kad se vratite s decom, biće i mala gozbica jedna... VALDEMAR: Sumnjam da će deci baš biti do jela! VEĆNIK 1: Kako, zaboga, biće gladna od tolika hoda. VALDEMAR: U tome i jeste stvar, tol'ko budu deca umorna, ne mogu ni da se mrdnu, samo se skljokaju, zaspe k'o mrtva. VEĆNIK 3: Al' nemojte vi baš toliko da ih umorite. VALDEMAR: A vidite, ja mislim da je bolje da ih umorim. Onako im pretekne energije, pa čine svakojake nepodopštine. VEĆNIK 3: I tu ste u pravu. Bolje ih vi dobro umorite. VALDEMAR: Mislite, dakle, da ih umorim? VEĆNIK 3: Sigurno. Posle budu pravi anđeli. VALDEMAR: Pravi. SCENA 13(Trg. Roditelji dovode decu, Valdemar se pozdravlja s roditeljima; veselje, deca ciče.) VALDEMAR: Sad kad su u mojim rukama, više uopšte ne morate da mislite na njih, samo se opustite. VEĆNIK 3: Da vam kažem kao čovek čoveku, dobro dođe nekad da se na neko vreme roditelji odvoje od dece. To povazdan ciči, vrišti, ne može čovek da dane dušom od njih. Svaki čas pomislim, kad bi se naš'o neko da ih odvede nekud, pa makar jedan dan da ih ne vidim i ne čujem. VALDEMAR: Dobro, sad ovo neće biti baš na dan... VEĆNIK 3: Neka. I to je dosta. Na izlet -- na izlet. Samo da ne budu u kući. SCENA 14(Valdemar svira, za njim deca, opčinjena. Pojavljuje se Hedvih, pođe za njima. Valdemar je ne vidi.) HEDVIH: (Plačnim glasom.) Valdemare! (Ne čuje.) HEDVIH: (Glasnije.) Valdemare! (Čuje, ali ne obraća pažnju. Deca ne čuju ništa osim frule.) HEDVIH: (Još glasnije i tužnije.) Valdemare! (Valdemar besno prestaje sa sviranjem, deca se meškolje i počinju da žamore. Staju.) VALDEMAR: (Ljutito.) Šta je! DETE: Gle, i Hedvih će s nama. VALDEMAR: E, pa, budi siguran da neće. HEDVIH: Valdemare... Je l' ti mene ne voliš? VALDEMAR: (Besan. ) Ne. HEDVIH: Ni mrvicu me ne voliš? VALDEMAR: Ni mrvicu. (Deca besne.) HEDVIH: Ali, ja tebe... VALDEMAR: Ja sam lepo rekao da se to mene ne tiče i šta ti ja mogu i sve i hajde gubi se vidiš da sam u poslu marš. (Krene ka deci, ali ga Hedvih vuče ka sebi.) HEDVIH: Ali, Valdemare! VALDEMAR: (Falset.) Pusti me! (Zasvira, deca se istog trenutka umire i rasporede. Krenu. Hedvih za njima. Valdemar se svirajući besno osvrće. Hedvih ga opet zove plačnim glasom.) HEDVIH: Valdemare! VALDEMAR: Mislim da ću ti sada zavrnuti šiju. HEDVIH: Ja znam da ti vodiš ovu decu da ih podaviš jer ti nisu platili za pacove i ja sam odmah znala čim si ti... VALDEMAR: Možda ćeš da me tužiš, šta? HEDVIH: Neću uopšte da te tužim ja sam sebi rekla još onda rekla sam neka i ceo svet podavi ja ga volim i neću ga tužiti i svuda ću ga pratiti a ako mi ti ne daš da te svuda pratim ja ću da se s ovom dečurlijom udavim. VALDEMAR: Hoćeš đavola da se udaviš, da sam ja hteo odrasle da davim, odrasle bih i davio. Marš odatle dok ti, kao što rekoh, šiju nisam zavrnuo. HEDVIH: (Podmeće mu vrat.) Zavrći! VALDEMAR: Molim? HEDVIH: Zavrći. (Ulazi Raimund i za kosu je odvlači napolje. Hedvih se dere.) HEDVIH: (Falset.) Pusti me! Pusti me! Hoću da umrem! Neću da živim! Hoću da umrem! Ubiću se! Ubiću se! RAIMUND: (Vukući je.) Nećeš, nećeš. (Izlaze.) VALDEMAR: Haj'mo, deco, polako. (Zasvira, dođu do reke, stanu, Valdemar pokaže prstom na vodu.) VALDEMAR: (Zapovednički.) Skači. (Deca poskaču. Valdemar se zadovoljno okreće. Ode.) SCENA 15(Trg. Građani sede za punom trpezom, lampioni, ukrasi.) VEĆNIK 2: Oni se izgleda baš dobro zabavljaju. Baš dobro što smo ih poslali. GOSPA 1: Jao meni. Jao meni. Sigurno im se nešto... desilo. VEĆNIK 3: Šta da im se desi, nije taj Valdemar neki balavac. GOSPA 2: Jao meni. Jao meni. Nešto im se sigurno desilo. VEĆNIK 4: Možda su se vratili pacovi. VEĆNIK 3: Pa. Jesmo ih svojim očima videli kako se dave? VEĆNIK 4: Ja nisam ništa video. GOSPA 3: Tako su našu dečicu sad, k'o njegove oči. VEĆNIK 5: Samo da niste paničile. GOSPA 3: Kako! Od kad se smrklo! VEĆNIK 3: Oni će sad, svakog trenutka. GOSPA 6: Ja mislim da neće, podavio ih pacolovac. SVI: Ćuti, glupačo! GOSPA 6: Izvin'te. Sad će oni, svakog trenutka. (Ulazi Raimund, vukući Hedvih za kosu.) HEDVIH: Otrova mi dajte! Konopca mi dajte! Mandragoru mi dajte! Bodež mi dajte! Helebardu mi dajte! Mrtvački pokrov mi dajte! Krastavu žabu mi dajte! Toranj mi dajte, da skočim! GOSPA 6: Što u reku ne skočiš? HEDVIH: Kako, kad je puna dece, otrova mi dajte! Kugu mi dajte! Šarlah mi dajte! VEĆNIK 3: Šta rekoste da je s rekom, izvinite? HEDVIH: (Besno.) Puna je one vaše slinave dečurlije, kad li ih samo toliko izrodiste! Grom mi dajte, da me sagori! Kosu mi dajte! Strelu mi dajte! (Svi se sjate oko nje, drmusaju je, viču. Raimund ih gura.) RAIMUND: Pravo kaže, eno, put pod noge, pa vidite i sami. Odveo ih frulaš na izlet! (Skamene se. Raimund odlazi vukući Hedvih koja sad samo jeca.) VEĆNIK 1: Ja mislim, svršeno. VEĆNIK 2: U tom slučaju... (Svi skamenjeni. Posle nekoliko sekundi naglo se prenu.) VEĆNIK 5: Ne treba, gospodine, ništa ostaviti slučaju. Ima specijalna nauka za to, egzaktna. VEĆNIK 3: K'o da ja ne znam/ VEĆNIK 5: Verovatnoća, jašta. VEĆNIK 4: To je ono s kuglicama, da l' su crvene ili plave kad se izvuku. VEĆNIK 5: Slušajte: kolika je verovatnoća da se pri bacanju dve kockice dobije na obe isti broj? Vi mislite, to slučaj. VEĆNIK 2: Al' đavola! VEĆNIK 5: U pravu ste: đavola. VEĆNIK 3: Nije to slučaj. To je verovatnoća. VEĆNIK 4: Pa, je l' verovatno to? VEĆNIK 5: Kako da nije, kako da nije. Pre svega, postoji tu broj elementarnih događaja. VEĆNIK 2: Ima tu klopka: neki bi rekli, kocka ima šest strana, pa broj elementarnih događaja šest. To je klopka. Pazite. VEĆNIK 5: Tu obično uvek greše. Nema šest, nego šest puta toliko. GOSPA 4: Kol'ko je to? VEĆNIK 3: Gospođo, svaka vama čast, ali ako ne znate šest put' šest, nemamo o čemu da razgovaramo. GOSPA 4: (Preslišava se. ) Triput šest osamnaest... Trideset šest. VEĆNIK 3: E, hvala Bogu. GOSPA 2: Dakle, iz toga sledi, ima trideset šest elementarnih događaja. VEĆNIK 2: Samo treba uzeti logiku u svoju službu. Neki misle, logika bauk. Ali, kad usvojite zakonitosti mišljenja, sve vam ide lakše, pa i mišljenje. VEĆNIK 3: Tačno. Od kad sam ja usvojio zakonitosti mišljenja, mislim vrlo lako. Čak bih rekao, tačno. VEĆNIK 1: A onda je to samo po sebi logično. GOSPA 5: I vuk sit i sve ovce na broju. VEĆNIK 3: A iz logike odmah i filozofiju savladaš. Ko zna logiku, zna i filozofiju. VEĆNIK 5: Ja znam. GOSPA 1: A ima i ovakav zadatak: u kutiji su četiri cedulje numerisane brojevima od jedan do četiri. Na slučajan način se iz kutije izvlači jedna po jedna cedulja. Sad da vidim! GOSPA 4: Tu ima četiri elementarna događaja. VEĆNIK 2: Ama, ne, pazite, klopka! VEĆNIK 3: Lepo vam se kaže: nije četiri, nego šest puta šest. Jeste malopre izračunali! GOSPA 4: (Misli.) A. Trideset šest. GOSPA 3: Eto ti sad. Neuki bi rekli, to je slučajno. VEĆNIK 2: Zato mi i jesmo većnici što nismo neuki. Kakav crni slučaj. Verovatnoća! I to ne jedna, nego trideset šest verovatnoća. GOSPA 6: A šta se traži? VEĆNIK 1: Kako šta? Da se izračuna. VEĆNIK 3: A verovatnoća ni nije teška. Teža je logika. Evo: Sokrat je čovek. Dakle, ja sam čovek. A ni ne mora da bude Sokrat. Može bilo ko. Može i žena. Može i ptica neka: ptica je čovek. Dakle, ja sam čovek. A? VEĆNIK 5: (Zadivljeno.) Kako zaključuje! VEĆNIK 3: Pa, da, usvojio. Naučiš zakon i pesma. VEĆNIK 2: I ja volim da je sve po zakonu. VEĆNIK 1: Ko ne bi voleo. GOSPA 2: Dajte još zadataka! VEĆNIK 3: Evo. Kolika je verovatnoća da se Gothold iz Kelna udavi u kadi ako mu na glavu padnu dva slučajno izabrana nakovnja od kojih svaki ima po sedamdeset pet kila i to u slučaju da, pod "a", Gothold iz Kelna ima kugu, pod "b", Gothold iz Kelna ima gubu, pod "c", Gothold iz Kelna ima bolesno srce? GOSPA 2: Elementarnih događaja ima trideset šest. VEĆNIK 1: Broj ponavljanja je jedan. VEĆNIK 5: Ima, dakle, oko sto verovatnoća. A kad je verovatnoća sto, onda je sigurno da će se taj udaviti, taj Gothold. VEĆNIK 3: Odlično. Zatim: kolika je verovatnoća da će se svi žitelji jednog sela u Flandriji udaviti ako njihovo selo pokrije jedan okeanski talas visine petsto kilometara, u slučaju da, pod "a", su im svima noge prebijene, pod "b", su im svima noge odsečene? SVI: (Radosno.) Sto! Sto! Svi se dave! GOSPA 4: Tako ti je to. Kad neko treba da se udavi, udavi se sigurno. VEĆNIK 2: Primeri govore. VEĆNIK 3: Teži su primeri nego reči. VEĆNIK 1: Evo, nama se, na primer, udavila sva deca. Baš da vidim tog koji će da mi kaže da nije trebalo da se udave. GOSPA 2: Trebalo je. Kad su se svi udavili oni iz Flandrije i Gothold iz Kelna, logično je da se udave i ta deca. VEĆNIK 4: I ne samo da je logično, nego je i pravedno. Meni je žao Gotholda iz Kelna. SVI: I meni. I meni. I meni. GOSPA 1: Gothold iz Kelna je bio bolestan. VEĆNIK 4: I slab! VEĆNIK 5: A ona deca, ona su bila moralno bolesna. GOSPA 4: Glupa. VEĆNIK 3: Nadriknjige. VEĆNIK 4: A zliiii.... Tek se ispililo, a k'o da je svu zloću ovog sveta posisalo. Odvratno. GOSPA 5: Recimo, kad su pacovi bili, ta deca su smo mislila kako da pobegnu. Ej. Oni bi da beže. A mi da ne bežimo? Oni bi da beže, a mi da ne bežimo. VEĆNIK 3: I sve nešto kenjkaju. Te, neće oni da ih pojedu pacovi, te plaše se, te ovde sve leševi... Moreee... Velim ja mojim sinovima, kad jedu, ima vas da jedu, neće valjda mene da pojedu! GOSPA 1: Hvala bogu. Svi bi oni samo svoju guzicu da izvuku. Pacovi! K'o da meni nisu pacovi! VEĆNIK 4: Fuj, brate slatki, da bude čoveka sramota. Pa posle, rađaj decu. Rađaš ih, hraniš ih, igraš se s njima, a dođe nekoliko pacova, a oni glavom bez obzira, nit' te šta pitaju, nit misle na tebe... Mesto da ostanu, da teraju pacove i nas da štite! Neću valjda ja mator s pacovima da se pregonim. Fuj! (Pljune.) SVI: Fuj! (Pljuju.) VEĆNIK 3: Hvala bogu što ih je onaj Valdemar podavio. Treba od blata da ga pravimo! SVI: (Skandiraju.) Valdemar, Valdemar, Valdemar....! (Hvataju se u kolo, bacaju konfete, poklikuju, piju -- pir.) KrajBeograd, jun 1993. // Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama // |