Jelena Vuksanović

Okrug broj 5

Drama napisana u sedam scena

Beograd 2000.

(Sa konkursa za savremenu srpsku dramu Projekta Rastko, 2000. godine)

PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK
Zoran Stefanović
LIKOVNO OBLIKOVANJE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING I TEHNIČKO UREĐIVANJE
Milan Stojić
DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrović
KOREKTURA
Saša Šekarić

Likovi:

• Tina - Džona
• Bistra - Trevira
• Petar
• Nađa
• Slon
• Revi
• Nili
• Kraljica i njena grupa
• Još grupa koje čine masu

Scena 1

BISTRA: Dobro je da je niko nije zauzeo. (Pomiluje klupu, seda na nju pažljivo, vidi da oko nje nema nikoga, kao da priča nekome, ali jako tiho.) Šta da joj kažem? Da se svega sećam? Kakva glupost! Nismo se videle samo dva meseca. Da, svega se sećam. (Snižava glas.) Bio je pun mesec.

TINA: Ba! (Bistra vrisne.)

BISTRA: Budalo! Kako si me uplašila!

TINA: Opet pričaš sama sa sobom?

BISTRA: Nisam pričala sama sa sobom.

TINA: Gde si ti, budalino?

BISTRA: Evo me. (Zagrle se jako i ne puštaju se dugo.)

TINA: Još uvek lažeš?

BISTRA: Nisam pričala sama sa sobom!

TINA: Zašto misliš da te ja krivim što si otišla? I ja bih isto to uradila samo da sam mogla.

BISTRA: Nemaš pojma kako mi je bilo grozno!

TINA: Imam, veruj mi!

BISTRA: Ono veče kada smo se poslednji put videle bio je pun mesec. Tačno se sećam. Nebo je bilo vedro i samo je poneki oblak prelazio preko zvezda. Sećam se da mi se činilo kako osećam travu i drveće kako raste, ali ipak nedovoljno brzo da napravi džunglu oko nas i zaštiti nas od sveta. Samo sam sedela i plakala. Osećala sam kako se otkida deo mene.(Suze joj kreću na oči, Tina je zagrli.)

TINA: Nemoj. Ne mogu da verujem da si zapamtila sve do detalja.. Ti sve shvataš toliko tragično. (I njoj krenu suze na oči.)

BISTRA: Vidiš da nisi ni ti bolja. (Odmaknu se jedna od druge i gledaju se.)

TINA: Promenila si se.

BISTRA: I meni se čini.

TINA :(Pogleda na klupu.) Vidi još uvek je ovde. (Pomazi klupu.)

BISTRA: Da. Plašila sam se da će je neko zauzeti.

TINA: Razbila bih tog nekog.

Bistra: (Počne da se smeši.) Ma dosta je da se mi pojavimo, pa bi svi pobegli.

TINA: (Isto se smeje.) Da, da, samo promolimo njuške.

BISTRA: Pričaj mi šta se ovde dešavalo.

TINA: Eno ga Petar.

BISTRA: Otkud on ovde?

TINA: (Dere se.) Petre, Petre, dođi ovamo! (Maše mu rukom.)

BISTRA: Vidi kako se vuče. (Počne da se dere.) Petre, glisto jedna sluzava.

(Petar prilazi.)

PETAR: Ako sam ja glista ti si onda slina.

BISTRA: (Počne da se smeje izopačeno.) Njam, njam.

PETAR: Uostalom, video sam vas, niste morale da se derete.

TINA: Gde si ti, Petre? Šta radiš? Zar nećeš ni da se pozdraviš sa nama? Da te nije možda sramota što se mi deremo? (Petar pruža ruku, zdrave se.)

PETAR: Nemoj da si tako paranoična. Nervira me galama.

BISTRA: Dobro ti ide. Znaš, Petre, Tina vežba dresuru. Hoće da se otisne u svet i putuje sa cirkusima, kroti divlje zveri. (Tina i Bistra počnu da se smeju.)

PETAR: Ovako divlje kao ja, je li?

TINA: (Sa podsmešljivim vriskom) Jao, Petar - divlja životinja koja napada jadne male devojčice, i jede ih sa sve odećom. Petre, a znaš šta Bistra trenutno radi?

PETAR: (Sa dosadom.) Šta Bistra trenutno radi?

TINA: Bistra vozi kamion sa pet prikolica i pet zvezdica i po ceo dan se znoji, i skuplja kamio-stopere po ceo dan.

PETAR: Onaj deo sa znojenjem osećam.

BISTRA: Nevaspitanko (Počne da se smeje.) Gde si našla kamiondžijski posao?

TINA: Što da ne? Po čitav dan upoznaješ zanimljive ljude?

PETAR: Tek ste došle, a već serete.

BISTRA: Otkuda ti znaš da smo mi tek došle.

PETAR: Znam. Ajde, idem ja sada. Vidimo se kasnije.

TINA: Ajde. (Petar odlazi.)

TINA: Nekako mi je čudan.

BISTRA: Nemoj na jadnog dečka da projektuješ svoje osobine.(Smeje se.)

TINA: Svinjo!

BISTRA: Hvala, hvala.

BISTRA: Šta ti je?

TINA: Ništa.

BISTRA: Ne moraš i meni da pričaš kako ti nije ništa.

TINA: Zašto me svi stalno pitaju to, kao nekog debila?

BISTRA: To što te svi pitaju i to što te ja pitam su dve različite stvari.

TINA: Nervira me, ta stvar sa pitanjima. Kao da su svi naučeni da čim uoče neku promenu započnu sa pitanjima.

BISTRA: A u stvari ih ne zanima šta se dešava sa tobom.

TINA: Ako te pitaju, oni očekuju veliki i pompezni odgovor, znaš?! Jer ipak oni su se setili da pitaju! A ja nemam ništa pompezno da im ponudim.

BISTRA: Nemaju ni oni tebi, pa šta?

TINA: U tome je stvar. Ne shvataju koliko su ništavni, i oni i njihova pitanja. Ne shvataju da su obična prašina. Mi smo obična prašina. Ne, ne, ne, još gore. Mi smo oni mikroorganizmi što žive u prašini i deluju štetno na čoveka. Jedemo sami sebe. (Smeje se.)

BISTRA: Koje poređenje! (Devojka bukvalno iskače ispred njih, one se trgnu.)

NAĐA: Baš i nije neko poređenje.

BISTRA: Šta se ovde dešava?! Je li to neki novi sport koji svi upražnjavate?

NAĐA: Kakav sport?

BISTRA: Prisluškivanje! Svi samo iskačete kao čupavci iz kutije.

TINA: Preteruješ.

BISTRA: Da. Mora da si u pravu. (Ironično.)

NAĐA: Zašto se nervirate oko toga, obe ste u pravu. Da li ste sada zadovoljne?

TINA: Izvini, da li se mi poznajemo? Kako se zoveš?

NAĐA: Da. (Bistra u čudu pogleda Tinu, ona slegne ramenima.)

NAĐA: Znate šta? Ne? Juče sam gledala italijanski kviz. (Bistra i Tina je i dalje gledaju zapanjeno, ona kao da ne primećuje to, i nastavlja da priča.)

NAĐA: Sve se odvija kao i u ostalim glupim kvizovima, lepe curice i lepi dečaci, kada odjednom - pojavljuje se slon u kvizu. (Kao da počne da ih interesuje njena priča.) I to slon koji je iscrtan po telu. Odmah mi je palo na pamet kako su ukrali foru iz onog filma "Parti". (Zastaje sa pričom kao da likuje.) Kladim se da niste gledale taj film.

BISTRA: Misliš onaj u kome Piter Selers glumi Indijca?

NAĐA: (Nastavlja da priča kao da nije čula pitanje.) Možete li uopšte da pojmite koliko je to nehumano?

BISTRA: Ona nas kao da ne konstatuje.

TINA: Pusti je neka se ispuca.

NAĐA: Nije to sada zato što ja nešto posebno volim slonove, ponekad mi se čak i gade.

TINA: Sram te bilo!

NAĐA: Zašto? Ovi kod nas toliko zaudaraju, a i kada ih vidim izbliza to me odmah podseti kako mi koža izgleda kada se ne mažem zejtinom.

BISTRA: Sada je stvarno dosta!

NAĐA: Šta ti je? Ne veruješ mi? A šta misliš zašto mi je koža ovoliko bela?

BISTRA: Ne znam. Koristiš faktor - sto? (Nađa zavrne nogavicu, Tina i Bistra su zapanjene.)

TINA: Pogledaj koliko je ona bela!

BISTRA: To baš i nije zdravo, zar ne?

NAĐA: A što ne bi bilo zdravo? Sve je to čista priroda. Kada se namažeš zejtinom, parče vate uvaljaš u brašno, natapkaš ga po celom telu, stojiš tako nekoliko minuta da ti ne bi odelo upilo tu smešu, pa još na kiflu da ličiš.

BISTRA: Kako uopšte možeš da se mažeš zejtinom?

NAĐA: Ali, ti, zajtin je jako zdrav. Zašto bi inače ljudi jeli suncokret, i zašto bi ga crtali gde stignu i zašto bi ga pravili za ukras ako nije zdrav?

BISTRA: Ja nisam ti, moje ime je Bistra.

NAĐA: Moje ime je Nađa - Usisivač Znanja, i isisivač po potrebi.

TINA: Moje…

NAĐA: (Prekine je) Idem ja sada. Čeka me još puno obaveza. Vi me slobodno zamolite još koji put da popričam sa vama, volim ja da pomažem ljudima u nevolji. Do viđenja. (Tina i Bistra je zapanjeno gledaju i mašu sa oklevanjem.)

TINA: Zdravo!

BISTRA: Ostaj mi zdravo. (Počne histerično da se smeje.) Šta se ovde dešava? Ovi ljudi su ludi.

TINA: Ma, pusti.

BISTRA: Htela sam nešto da ti kažem.

TINA: Koliko ima sati?

BISTRA: Ne, nisam to htela da ti kažem.

TINA: Znam da nisi, ali te ja pitam. Zadrži tu misao.

BISTRA: Što? Da ne žuriš možda nekuda?

TINA: Naravno da žurim. Koliko je?

BISTRA: Devet.

TINA: Vidimo se za dva sata.

BISTRA: Nije valjda da ideš kući?

TINA: Reći ću ti kasnije. Vidimo se.

BISTRA: A šta ako ja ne budem mogla da budem ovde za dva sata?

TINA: A zašto ti ne bi mogla da budeš ovde za dva sata?

BISTRA: Možda imam i ja neke obaveze. (Tina počne da se smeje.)

TINA: Ćaoska.

BISTRA: Svinjo!

Scena 2

PETAR: I just can't wait to be king!

TINA: He just can't wait to be King - Kong.

PETAR: Jako pametno!

TINA: Šta ćeš ti ovde?

PETAR: Čekam tebe.

TINA: Petre, pričaj to nekom drugom mediokritetu.

PETAR: Napokon si priznala. (Smeje se.)

TINA: Uvek se ispalim!

PETAR: Nisi ti kriva.

TINA: Slušaj! Ako si došao ovde da bi me zezao, možeš odmah slobodno i da odeš.

PETAR: Nešto možda nije u redu?

TINA: Sada stvarno odlazi! Ovo je Bistrina i moja klupa.

PETAR: Ja čekam Bistru, u tom slučaju.

TINA: Zašto bi ti čekao Bistru, nemoj mene da lažeš.

PETAR: Ja sam zaljubljen u Bistru.

BISTRA: Meni je dovoljno bljuvotina za jedan dan, hvala.

PETAR: Tvoja drugarica hoće da me otera kao da sam neki šugavko.

BISTRA: U pravu je. Šta sad?

BISTRA: Ajde ne izvodi.

TINA: Kakvi su ti to zavoji na rukama? (On ne reaguje.)

BISTRA: Daj, samo smo se malo šalili.

PETAR: (Polako diže glavu.) Stvarno?

BISTRA: Da. Stvarno. Časna Bistrina reč. (Ljubopitljivo.) Šta ti se to desilo?

PETAR: Malo sam sekao vene. Nije ništa strašno. (Tina i Bistra su šokirane.)

BISTRA: Ali zašto?

PETAR: Kako zašto? Morao sam da probam.

BISTRA: Mora da postoji i neki drugi razlog.

PETAR: Ti si ista kao i oni doktori. Svi misle da postoji neki izdubljeni problem. Voleli bi da mi zavire u glavu. Oni misle da sam ja lud, a oni su tri puta luđi, nego ja.

TINA: Iskreno da ti kažem, trenutno mi izgledaš pomalo bolesno.

PETAR: Zašto? Dobro sam ja. Znaš kako je bilo dok nisam ovo uradio.

BISTRA: Samo nemoj da se uzbuđuješ.

PETAR: Misli raznih ljudi su mi se provlačile kroz glavu. Kao da sam imao dva tega obešena sa strane glave. Doktor mi je davao neke tablete. To me je samo teralo da spavam, i tako zaspim pa sanjam kako me jedu bube i kako me probadaju strele.

TINA: To sam i ja jednom sanjala.

PETAR: Jednom? I onda sam bio primoran da primam infuziju pošto nisam mogao da jedem.

BISTRA: Ja baš volim da primam infuziju.

TINA: Bistra, ajde ćuti!

BISTRA: Nemoj ti meni da naređuješ!

TINA: Šta se onda desilo?

PETAR: I to mi se u tom trenutku činilo toliko sebično. (Pogleda u njih i vidi da su zbunjene.)

PETAR: Činilo mi se da je užasno sebično da samo primam u vene, i poželeo sam da vratim dugove. Dva reza i reke su počele da ističu iz mene. Činilo mi se da mogu da čujem njihov žubor. Čujem kako se prave slapovi preko prstiju. Umesto ribica se praćakaju leukociti, eritrociti, trombociti. Raduju se konačnoj slobodi, zajedno sa mozgom. I nema više pritiska u glavi. Nema glasova koji te opominju. Sve je mirno.

BISTRA: Zvuči lepo, ali ne znam baš…. (Tina je prekine u sred rečenice.)

TINA: Ne znaš baš da li bi ti to smela da uradiš! Nije ni čudo kada si kukavica. Petre, hoćemo li ti i ja da probamo jednom zajedno?

BISTRA: Nisam to pošla da kažem, a to što ti tumačiš sve kako ti najviše odgovara…

TINA: Mogla bi da završiš jednom rečenicu.

BISTRA: Gledaj svoja posla i svoje rečenice, a mene pusti na miru.

TINA: (Podrugljivo.) Jao, mala devojčica je počela da se vređa.

PETAR: Da li mogu da vas zamolim da se ne svađate više? Smeta mi buka, a i grozne ste dok se svađate.

TINA: A zašto smo grozne?

PETAR: Zato što nemate pojma da se svađate. Uostalom, ako ne možete da saslušate čoveka do kraja, nemojte ništa ni da ga pitate.

BISTRA: Čovek? Gde je čovek? (Osvrće se svuda oko sebe.)

PETAR: Jako lepo. Jako lepo. Tebi znači nije stalo što svojim nepovezanim blebetanjem negativno utičeš na moj razum.

BISTRA: Razum? Dobro. U redu. Sve mi je jasno. Oprosti na iskrenosti. Hoćemo li polako da krenemo kući?

TINA: Tek smo došle.

BISTRA: Već je počeo da pada mrak.

TINA: Ko se boji mraka neka ga pojede veštica. (Počne da se smeje.)

BISTRA: Poješće tebe Čuvar parka!

BISTRA: Nije lepo u društvu šaputati.

PETAR: Jel’ te to mama naučila? (Počne da se smeje.)

TINA: Što? Nama je baš bilo lepo dok smo šaputali.

BISTRA: Naravno. Kada ste skotovi!

TINA: Bistra, a taj Čuvar parka koji će mene da pojede, je li to onaj isti o kome ti je Petar pričao? (Petar i Tina počnu da se smeju.)

BISTRA: Svinjo, nije valjda da si me lagao?

PETAR: Nisam, Bistra. Šta ti je? (I dalje se smeje.)

BISTRA: Baš me briga za vas idiote! Vi i tako ništa ne verujete. Vi ne biste poverovali čak i da dođe ispred vas, onako nem i da vam proguta dušu. Vi biste i dalje mislili da on ne postoji. (Počinje da se dere, besna je.) A znate zašto? Ne znate? (Urla.) Zato što nemate dušu!

BISTRA: (I dalje se dere, na ivici je suza) Ludaci, ludaci, najobičniji ludaci!

TINA: Petre, hoćemo li po pivo?

PETAR: Hajde. Bistra, ‘oćeš ti ovde da nas sačekaš?

BISTRA: Da, Bistra će ovde da čeka. Bistra će ovde da umre. Bistra je baš bistra. Nema veze, videćete vi ko je Čuvar parka.

TINA: Šta je sa tobom?

BISTRA: (Polagano i tiho.) Sa mnom ili bez mene, zar nije svejedno? Vama je uvek svejedno.

TINA: Nemoj samo da mi kažeš da si ponovo upala u fazu samosažaljevanja. Nemoj, molim te. To mi se mnogo gadi.

BISTRA: Tebi se gadi!? (Počne da se smeje) Znaš šta? Ne mogu više da podnesem tvoje egoistično performiranje. Odlazite više, i ti i tvoj potrčko!

PETAR: Potrčko! Nisam ja kriv što sam se zaljubio.

TINA: Petre, umukni! A ti, Bistra, uradi isto to, uostalom rekla si da sam ja nekada tako lepo egoistična.

BISTRA:(Polako se diže i počinje da viče, ljutito.) Sada je stvarno dosta! Odlazite iz mog parka!

TINA: (Isto se dere.) Ovo nije tvoj park.

PETAR: Dosta! Tina, polazi sa mnom, a ti Bistra, lezi tu i čekaj nas!

BISTRA: Dečko je još počeo i da naređuje.

PETAR: Dečku je zaista muka od vaših nebuloznih rasprava.

TINA: Idemo.

BISTRA: Srećan vam put. I ne morate da se žurite!

TINA: I nećemo da se žurimo.

Scena 3

TINA: Šta radiš? (Zove je.) Bistra, Bistra, šta radiš?

BISTRA: (Pospano.) Sanjam.

TINA: Dobro, doći ću ja onda kasnije.

BISTRA: Ne moraš. (Polako se pridiže.) Gde su Petar i Nađa?

TINA: Petar se zadržao sa jednim drugom, a Nađa nije ni bila sa nama.

BISTRA: Nije?

TINA: Možda si sanjala.

BISTRA: Jesam, ali sam bila ubeđena da je i ona tu negde.

TINA: Nemoj molim te da je ona tu negde. Šta si sanjala?

BISTRA: (Zbunjena.) Sanjala sam neko raskrinkavanje.

TINA: Raskrinkavanje, čega?

BISTRA: Ne znam baš tačno da ti kažem. Imalo je veze sa onim čime želimo da se bavimo.

TINA: A čime mi to želimo da se bavimo?

BISTRA: (Vidi se da se nije potpuno probudila, na pola je puta između sna i pričanja.) Nije ni bitno, ali mi smo morali da pronađemo neke delove i da napravimo slagalicu. Ti i ja smo se vrteli u krug. Nismo znali kuda da krenemo. Onda je došla Nađa i rekla da zna gde se nalazi jedan deo. Sišla sam u dvorište, ali nisam mogla da ga nađem. Zatim je Nađa sišla, uzela lopatu, jednom je zarila u zemlju i beli brushalter je izašao napolje kao da ga je neko ubo viljuškom. Bio je sav rupičast, a na jednom kraju kao da je bio umočen u preliv od čokolade. Kiša je padala pa smo brzo ušli unutra, kao nagradu sam našla čokoladu. Bila je od slatke pomorandže, bele čokolade i sa crnim prelivom okolo.

TINA: I, koje je marke čokolada?

BISTRA: Ne znam. Samo znam da je bila čudesna.

TINA: Znaš koje su nam šanse da je sada pronađemo u prodavnici?!

BISTRA: (Nastavlja da priča zaneseno) Počnem da jedem čokoladu. Pošto nije bila cela, nisam htela suviše da je pojedem, da ne bih razrušila te divne oblike koji se među sobom ne uklapaju, a neko, koga ja ne vidim, me laže kako je to upravo zadivljujuće kako smo uspeli da uradimo to što smo hteli, i kako je to malo ko uspeo.

TINA: Ali, šta smo to mi uspeli?

BISTRA: Ne znam. Ali, znam da me taj neko laže, ali me ni to ne zanima. Sve što vidim je taj narandžasti obruč od čokolade koji grickam polako, kao da je taj mali obruč čitav svemir, pa mi se sa svakim zalogajem otkriva 1500 novih tajni. Posle pola obruča poželim da spakujem čokoladu i krenem, kada primetim da čokolada ne može da stane u celofan, kao da su se oblici namnožili.

TINA: Znači - dvaput čudesno.

BISTRA: Jeste. I taman što sam ponovo krenula da ponovo uzmem obruč, stiže Kristina da me zove na izigravanje slonova.

TINA: Otkud znaš?

BISTRA: Zato što sam ja Bistra - bistra. Znaš onu staru narodnu izreku…

TINA: Da, znam onu staru narodnu izreku. Mnogo se ti praviš pametna. Kao da ti primenjuješ te gluposti.

BISTRA: O, pa to je samo zbog toga što one na mene nisu primenljive.

TINA: (Prvo počne grohotom da se smeje, a zatim i da se dere, ali u šali.) Zato što si ti nešto iznad proseka, je li? Priroda i čovek sjedinjeni u jednom. Dođite i vidite svetsko čudo, morsko čudo. Upućeni i neupućeni! (Penje se na klupu.) Ovamo, ovamo, samo večeras u vašem parku. (Bistra se prvo propinje kao konj, a zatim stavi ruke ispred sebe, široko, nos isturi napred, pokušava da imitira slona.)

BISTRA (Pokušava da njišti kao slon.): Tina, bezobrazna si.

TINA: Pogledaj se i biće ti jasno zbog čega sam takva.

BISTRA (Počne da se smeje kao malo dete.): Samo pokušavam da nas zabavljam.

TINA: Da. U pravu si. (Krene ka slonu - Bistri, prvo je pomazi po glavi, a onda legne ispod nje. Bistra se kreće pažljivo kao da pazi da ne zgazi Tinu. Sa prednjim nogama pređe lako, ali onda zadnjim nogama počne da je gazi, izgubi ravnotežu, padne preko Tine, a ona počne da vrišti.)

TINA: Upomoć! Upomoć! (Za to vreme Bistra se čitavom težinom valja po Tini. Ljudi počinju da se okupljaju oko njih, ali u širokom krugu. Malo dete krene ka njima, ali ga majka ščepa za ruku i vrati.)

TINA: Slon me je spljoštio. Upomoć! (Spljošteno.) Umirem!

MASA: Narkomani! Budale!

TINA i BISTRA: Hvala, hvala, dođite nam i idući put.

TINA i BISTRA: Hvala, hvala. Jako ste ljubazni. (Ponovo se klanjaju, i tada svi odlaze.)

TINA: Svaka ti čast! Ti baš znaš kako da zabaviš gomilu.

BISTRA: Isto važi i za vas, koleginice. Bili ste jako dobri.

TINA: Slušaj!

BISTRA: (Osluškuje.) Šta? Ništa ne čujem.

TINA: (Kao u nekom zanosu.) Nikada do sada nisam primetila koliko je tiho u ovom parku.

BISTRA: Čekaj! Slušaj sada! (Ćute ponovo pola minuta.)

TINA: (Sve izgovara blago.) Čujem lišće kako šušti. Čujem mrava kako se hrani. Čujem pticu kako se plaši. Osećam da me vetar voli. Osećam kako me jedu mikroorganizmi. Osećam kako mi nestaje deo po deo tala. Umirem.

BISTRA: (Počne da se smeje.) I sve si to osetila u ovih par sek?

TINA: Ne. Osećam sve to već par meseci.

BISTRA: Izvinite, Gospođice Mistična, da li biste mogli da mi pojasnite vaše reči?

TINA: Nisam to htela da ti kažem. Ali sada osećam da moram. I zbog tebe i zbog mene. Ne zna niko sem mene i mojih.

BISTRA: (Nestrpljivo.) Šta to?

TINA: Sačekaj!

BISTRA: Uostalom, od kada pričaš sa tvojima?

TINA: Od kada sam to saznala. Malo pre nego što si ti otišla. Nisam htela niko da zna, a pogotovo ne ti.

BISTRA: Ali zašto?

TINA: Kada sam išla na neki pregled, doktoru se učinilo da nešto nije u redu i pošalje me na analize, ne znam ni ja čega sve.

BISTRA: I?

TINA: I, našli su mi nešto. Oni kažu da ne znaju šta je, ali ja mislim da znaju. Rekli su mi da nisam baš bezbedna. Mislim da i moji znaju šta mi je, ali ni oni neće da mi kažu. Samo su mi rekli da je to “nešto” rasuto po celom mom telu i da im je jako teško da me leče zato što sam u takvom stanju. Rekli su da će sačekati još malo, ako mi se to skupi, a ako se ne skupi, da će rizikovati i operisaće me.

BISTRA: Majmuni!

TINA: Nisu oni krivi.

BISTRA: Ali kako? Zbog čega? Nemoguće da ne znaju. To mi, Tina, zvuči kao da se radi o čaši soka - ako bude, biće.

TINA: (Ozbiljno.) Moraš da shvatiš da će biti sve više stvari koje nećemo shvatati.

BISTRA: Čuj se samo! Ko je pričao da neće da pristaje na kompromise? (Pomalo se ljuti.)

TINA: Ovo je mnogo jače od mojih tinejdžerskih umišljotina.

BISTRA: (Ljuto) Ja ne dam da bude jače. (Vlaže joj se oči, počinje da plače.) Baš me briga ko je jači, mi ćemo zajedno da se borimo.

TINA: (Takođe plačno) Umukni! Nema načina, ne budi makar sada patetična.

BISTRA: Baš hoću. (Plače još jače.)

TINA: Ućuti! Molim te, ućuti.

NAĐA: Šta plačete? Slinavuše jedne? Kao da ste napravljene da biste plakale? Vi nemate pravo!

NAĐA: Zdravo.

BISTRA: Tina, daj mi maramicu.

TINA: (Izvlači maramicu iz džepa.) Izvoli.

BISTRA: Ti bi da mi uvališ tvoje korišćene maramice? (Obe počinju tužno da se smeju.)

PETAR: Imaš za mene jednu?

TINA: Imam koliko želiš.

BISTRA: Ako ti ništa drugo ne krene u životu, moći ćeš da preprodaješ polovne maramice.

NAĐA: Šta je sa tim pivom?

TINA: Otkuda ti znaš da imamo pivo?

NAĐA: Lepo sam vam rekla da ja sve znam.

PETAR: Ko je ovo? Ja se izvinjavam.

NAĐA: A ovo? (Uperi prstom u Petra.)

BISTRA: Nije lepo upirati prstima u ljude.

PETAR: (Počne da se smeje) I to te je mama naučila?

BISTRA: Nja, nja.

TINA: I, otkud znaš da je pivo kod nas?

NAĐA: Zašto ste tako ograničeni? Videla sam vas u prodavnici kada ste ga kupovali.

TINA: Ooo, tako dakle. Ti nisi vidovita, nego si obična parkovska uhoda.

NAĐA: To ne. Stvarno jesam vidovita.

BISTRA: (Počne zapanjeno da se dere.) Ljudi, slon! Vidite! Slon!

SLON: Šta je? Šta se zapanjujete? Kao da nikada niste videli slona.

BISTRA: Šta ste mi vi strpali u ovo pivo?

PETAR: Da li svi vi vidite slona koji stoji ispred nas i priča?

TINA: Ja vidim.

NAĐA: (Obraća se slonu.) Odakle si došao?

SLON: (Pogleda je pažljivo.) A ti?

TINA: Ma to je obično priviđenje.

SLON: Slušaj! Nemoj ti mene da vređaš! Ako ljudi mogu da imitiraju slonove, zašto slonovi ne bi mogli da imitiraju ljude?

BISTRA: Odjednom su svi postali vidoviti! Odakle znaš da smo mi izigravale slona?

SLON: Nisam rekao da ste vi izigravale, nego čovek, kao vrsta. Došao sam da vam kažem da je za rešavanje vaših problema potrebno malo više mašte. To je sve. Idem sada. (Namigne Nađi, okrene se i krene od njih i odjednom nestane, kao da je propao u neku drugu dimenziju.)

TINA: Nisam sigurna da sam razumela šta se ovde dogodilo.

PETAR: I kako labilan čovek da ne poludi potpuno, pored ovakvih dešavanja?

BISTRA: Nađa, ako si stvarno ono što tvrdiš, moraćeš da mi pomogneš, nešto mi je palo na pamet.

NAĐA: U vezi čega?

BISTRA: Reći ću ti kasnije, moram da razmislim o tome.

NAĐA: Moram da znam o čemu se radi, ako želiš da ti pomognem.

BISTRA: U humane je svrhe. Objasniću ti kasnije.

TINA: (Podozrivo.) Šta si smislila sada?

BISTRA: I tebi ću reći kasnije.

PETAR: A meni?

BISTRA: Razmisliću.(Uzme kesu i svakome daje po konzervu piva, dok otvara svoju poseče se i počne da kuka.)

NAĐA: Daj mi taj prst! (Bistra pruži ruku, a Nađa počne da joj sisa krv.)

BISTRA: Ne tako jako.

NAĐA: Šta ti radiš kada ti je krv ovoliko zatrovana?

BISTRA: Vampirušo!

NAĐA: Primetila sam da se jako loše ponašate prema meni, a ja samo hoću da vam pomognem.

TINA: Pa, pomozi nam.

NAĐA: Ne mogu da vam pomognem dok vi to ne želite.

TINA: Sada želimo.

NAĐA: Nije dovoljno da se izgovori.

PETAR: (Ispija svoje pivo.) Društvance, moram hitno da krenem kući. Navratiću kasnije da vidim kako ste.

BISTRA: Zar te ne zanima šta nam se desilo, i šta se tebi desilo zajedno sa nama?

PETAR: I kada bi me zanimalo, ne bi smelo da me zanima zato što mi je doktor zabranio da se uzbuđujem i da se mešam sa ljudima.

TINA: A šta si ti?

PETAR: Tako mi je rekao. Šta ja tu mogu?

TINA: Od kada si ti počeo da slušaš lekare?

PETAR: (Kreće.) Vidimo se.

BISTRA: (Dere se za njim.) Tina je bolesna, manijače. I doktori ne znaju šta joj je. Samo da znaš. I nemoj da se uzbuđuješ na putu do kuće, molim te!

TINA: Pusti ga. Šta ti je? Kao da sam ja jedina bolesna.

BISTRA: Za mene jesi.

TINA: Ako je tako, onda izbriši to iz glave.

BISTRA: Zašto?

TINA: Od kada sam se razbolela, u nekim trenucima mi se gadi koliko smo sebični i koliko ne vidimo loše stvari dok se nama ne dese. A to primetim tek kada priznam da sam bolesna. Tek kada se setim.

BISTRA: Imam ideju, ali ne znam da li ćeš se složiti.

NAĐA: Valjda se i ja tu nešto pitam?

BISTRA: Da, da, naravno. Ti nam isto trebaš, mislim, ako želiš da nam pomogneš.

NAĐA: Da li je to bilo pitanje?

BISTRA: Paa, pretpostavljam.

NAĐA: Imamo dogovor.

TINA: Nema potrebe da šapućeš, i tako nema nikoga oko nas.

BISTRA: (Osvrne se.) Uh, vidi stvarno.

BISTRA: Kada osetiš da je trenutak, ti pozovi hitnu pomoć, i mi ispadamo. Da li misliš da je to moguće?

NAĐA: O, da, ja to stalno radim.

BISTRA: Ne mogu da verujem da nam nikada ranije nije tako nešto palo na pamet. A ti Tina moraš sve ostalo da spremiš.

TINA: Ajde da se nađemo za dva sata.

NAĐA: Prošetaću se malo, pa ću doći, samo moram da vam kažem da ćete se malo drugačije osećati kada se vratite. I još nešto. Nemojte se brinuti ako osetite da se ponašate drugačije nego uobičajeno. To je za prelaske normalno, pošto ipak menjate sredinu.

TINA: Nadam se da neće biti ništa strašno.

NAĐA: To se nikada ne zna. Samo bez brige.

BISTRA: Super. Nema veze. Videćemo se. Idem i ja da se spremim.

Scena 4

DžONA: Dragi moji sledbenici, ovde ćemo zastati, odmoriti se i upoznati. Prvo stanite u vrstu, molim vas najlepše i najblaže. Mirno!

DžONA: Predstavite se i nemojte da vam ponavljam više puta, mrzim to!

REVI: Ja sam Revi, iz okruga broj 5.

NILI: Nili, okrug broj 5, stanica broj 3.

TREVIRA: Trevira, okrug broj 5, stanica broj 2.

DžONA: Trevira, Trevira da li je moguće da sam te ja već negde srela, videla, čula, osetila.

TREVIRA: Ne znam, leader-ko, i ti si meni poznata, imam osećaj da te poznajem, ali ne znam baš odakle.

DžONA: (Zamišljeno.) Vrlo, vrlo čudno. Obično takve stvari ne zaboravljam. Jako, jako čudno. (Za sebe.) Da, osećam. (Potpuno drugačijim tonom.) Hodamo kroz ovaj korov već čitava tri sata. Sedite na grumen zemlje, otvorite torbe, izvadite sendviče i klopajte.

REVI: Leader-ko, ali ja nisam gladan.

NILI: Jeli smo biskvite umočene u limfu malo pre.

DžONA: (Malo višim glasom.) Kao da je važno što ste vi jeli biskvite. Ja sam gladna , a naređenje je naređenje.(Iznervirano.) Mrzim kada moram svaku sitnicu da vam objašnjavam.

TREVIRA: Moram da te podsetim da ne smeš da nas ugnjetavaš. Krenuli smo pre mesec dana , a ti izgleda već misliš da možeš da nas ugnjetavaš.

DžONA: Da, da, lep govor, hvala ti što si mi skrenula pažnju.

TREVIRA: Jedino što je dobro do sada u ovoj avanturi je pesma i to zato što je nisi ti smislila.

DžONA: Najlakše je žaliti se, ali ja vas nisam ni na šta terala. Sami ste se stavili pod moje šape, zar ne?

TREVIRA: To te ne opravdava, zar ne?

NILI: Meni su rekli da moram.

REVI: I meni isto.

TREVIRA: Eto, vidiš da smo ipak naterani.

DžONA: Nja, nja, nja, uvek postoji drugi izbor. Zapamti! Samo, sada je kasno. Možeš i da zaboraviš.

TREVIRA: Samo mi ti pametuj, pametnice!

DžONA: Odakle te znam. Odakle je znam? Izludeću! (Seda na zemlju, trenutak tišine.) Sedite! (Svi sedaju polako.)

NILI: Možda sa zimovanja.

DžONA: Šta sa zimovanja?

NILI: Pa možda je znaš sa zimovanja.

REVI: (Koji gleda oko sebe iznenada, kao da je o tome dugo razmišljao kaže.) Zar vam se ne čini kao da uvek prolazimo kroz iste pejsaže? Mi mora da se krećemo istim stazama u krug.

DžONA: To je nemoguće. Uostalom odakle ti ideja da si ti merodavan da zaključuješ takve stvari?

NILI: Svako ko ima organ za razmišljanje, ima pravo nešto da zaključuje.

DžONA: A otkud ti ideja da ti imaš organ za razmišljanje? (Još jače se smeje, a Nili joj se krevelji.)

REVI: Mogli smo makar neka prevozna sredstva da nabavimo.

TREVIRA: Onaj nebulozni zakon o Novinama nam zabranjuje da koristimo vozila ljudske energije.

DžONA: Nećemo valjda da koristimo te moderne trice. Organi za kretanje su najveće blago.

TREVIRA: Naravno, kada nemamo nikakvo drugo blago. (Podsmešljivo je gleda, a Nili i Revi kao da pomalo negoduju.)

NILI: Trevira, da li postoje stvari koje tebe zadovoljavaju?

TREVIRA: Ponekad…

DžONA: Dobro, mislim da je krajnje vreme da se zaustavimo i prenoćimo.

NILI: I ja mislim.

DžONA: Nemoj da misliš. Molim te. Samo razapni te postelje.

TREVIRA: Ugnjetavaču!

REVI: Ali, Trevira, zar se tebi ne spava?

TREVIRA: Čak i da mi se spava ne bih ti to rekla. Ne može meni niko na taj način da se obraća.

NILI: Ali nije se tebi obraćala nego meni.

TREVIRA: A tebe to ne pogađa, je li?

NILI: A šta?

TREVIRA: Beznadešci!

DžONA: E, sada je dosta! Ne možeš ti da vređaš moje drage sledbenike!

NILI: Tako je!

REVI: Tako je!

TREVIRA: Užasniji ste nego što sam mislila.

(Polako svi skidaju rance sa leđa i ležu da spavaju, međusobno govore): Lako spavanje, lako sanjanje.

Scena 5

DžONA: Buđenje, buđenje. Dižite svoja zanosna tela! Buđenje! Lenštine.

TREVIRA: Dobro jutro, dobar dan i tebi.

DžONA: Dobro jutro, dobar dan, nema više odmora. Nema više stajanja. Idemo napred, napred, napred.

REVI: Samo da ne idemo u krug.

DžONA: Hrana!

TREVIRA: Sanjala sam da jašem mrava.

NILI: Ma daj.

TREVIRA: Ne, ozbiljna sam. Sanjala sam da sam nabila biskvit na štap, stavila ga mravu ispred organa za miris i tada je hodao kuda sam pomerala štap.

REVI: Koliko glup mrav! Zar nije shvatio da ga samo iskorišćavaš?

TREVIRA: Nije, ali ne zato što je bio mnogo glup, nego zato što u snu mravi nisu imali razvijenu svest kao što imaju u stvarnosti. Mogao si i da ih ubijaš ako bi ti palo na pamet ili ako ti zasmetaju.

REVI: Fuj!

TREVIRA: Na kraju su svuda oko mene bili mrtvi mravi, dok sam ja jašio na ovom, još uvek živom, ko zna gde bih stigao da nije došao Džonin glas.

DžONA: Ti samo izmišljaš neke priče i odvlačiš nas od glavnog zadatka. Ti dobro znaš da imaš dužnosti i u telu, tako da nemoj preterano da se udaljavaš.

REVI: Trevira, to je okrutno.

TREVIRA: Nisam ih ja poubijala. Znam da je okrutno. Ja sam ih sve videla.

NILI: Dobro je da su zakoni organizma tako uređeni da niko ne završava. Ne znam šta bih radio kada bih morao da se plašim.

DžONA: Da, a ja ne znam šta bih radila kada bih morala čitavu večnost da provedem sa vama. Stvarno mi nije jasno kako možete da razgovarate o takvim glupostima. Vi kao da ste stvoreni meni da upropašćujete dane.

TREVIRA: Ne, ti bi volela da postoji neko ko je stvoren da ti upropašćuje dane, ali niko nije toliko beskoristan. Kada bi postojao neko takav, to bi značilo da ti vrediš, ali ne postoji, shvataš?

DžONA: Ti nemaš pojma. Ja sam makar leader-ka, a ti si samo saputnik, ako sam ja ništa onda si ti duplo ništa, troduplo ništa, četvoroduplo ništa!

NILI: Umuknite!

REVI: Svi smo nešto! I to je bilo naređenje.

DžONA: Ja sam ovde komandant i samo ja mogu da naređujem.

REVI: Onda bi ti bilo bolje da narediš da smo svi nešto.

DžONA: Svi smo nešto! To je bilo naređenje.

REVI: To je bilo dobro. A sada, Džona, pošto si imala primedbu da mi uvek pričamo o tako glupim stvarima, ti predloži o čemu bi ti razgovarala - pametno - sa nama!

DžONA: Ne znam. Ali vi stvarno uvek pričate o tako glupim stvarima.

NILI: A šta su za tebe pametne stvari?

TREVIRA: Reći ću vam ja. Glavne teme razgovora: kišobrani i proždiranje sendviča na svaka dva sata, bez sekunde kašnjenja. Da li sam pogodila?

DžONA: Nije baš sve u tome. Možemo da pričamo, na primer…(Smeši se nestašno.) Možemo da pričamo na primer o meni. (Brzo izgovori.) Zar vam ne ličim pomalo na…

TREVIRA: (Prekine je oštro) Ne ličiš!

NILI: Ako misliš da je to pametno, onda mi pod hitno treba da te skinemo sa mesta leader-a.

DžONA: Još jedanput izgovori takvu klevetu i više neće biti ni klevete ni tebe.

TREVIRA: Ko se to nama razbesneo?

DžONA: To isto važi i za tebe! Raspusnici. Leader vam da malo slobode a vi odmah poželite da ga smenjujete i ubijate. Sve vas treba sabiti u jedno zrnce. (Isplazi im se i počne da vadi sendvič iz torbe.)

Trevira: Setila sam se jedne priče koju su mi pričali ranije.

DžONA: (Strogo.) Dobro znaš da su priče iz prošlosti zabranjene.

TREVIRA: Priča koja podseća na našu leader-ku.

DžONA: Ali, pošto sam dobro raspoložena, pustiću te da je ispričaš. Ali samo polako i glasno.

TREVIRA: Divna si, Džona. Znala sam da si buntovnica u duši. (Smeje se za sebe.)

NILI: Počni već jednom.

TREVIRA: Jednoga dana, jedna čitava grupa odlučila je da se preseli na drugo mesto, zbog hrane, pića i razmnožavanja. Sve su pripremili, ali im je bio potreban leader preseljenja. U to vreme u grupu je stigla novopridošlica koja je stalno ćutala. Starosedeoci su zaključili da je novopridošli - genije i izabrali su ga za leader-a. Naravno ne može se reći za sve leader-e da su izabrani zbog svoje ćutljivosti.

DžONA: Da li ti to skrećeš pažnju na sebe? Rekla si da ova priča ima sličnosti sa mnom.

TREVIRA: Strpljenja molim.

NILI: Nastavi već jednom.

TREVIRA: Dakle, krenuli su na put. Novopridošli ih je vodio i vodio, nekadašnji starosedeoci su umirali i umirali, sve dok ih nije ostalo troje.

REVI: Ti stalno pričaš o nekom kraju.

TREVIRA: Ne prekidajte me više ako želite da vam završim priču.

REVI: Izvini.

TREVIRA: I to troje je upitalo leader-a zbog čega stalno idu istim putevima i rekli su mu da više nijedan put nema smisla zato što nema starosedelaca koji bi išli putevima.

TREVIRA: I tada im je leader priznao da je on slep i da ne zna kuda ih vodi, i to su bile njegove prve i poslednje reči koje je izgovorio.

REVI: To je gadno!

TREVIRA: Da, da, priznajem, ali sam morala to da vam ispričam.

TREVIRA: Ne bih da namećem svoje misli, ali mislim da je neko rekao kako se stalno vrtimo u krug!

DžONA: Ha! Nećeš da namećeš svoje mišljenje! Ko je to rekao da se stalno vrtimo u krug? Da čujem!

NILI: Ja sam rekao. Zašto?

TREVIRA: Ali kako ti nije jasno? Ako se vrtimo u krug, sasvim je moguće da je leader-ka slepa. Je ne želim da završim.

REVI: Ne mogu da verujem!

NILI: Prevarantkinjo jedna! Huliganko! Zločincu prljavi! (Plačno.) Šta sada da radimo?

REVI: Šta smo ti mi skrivili, pa nas vodiš ka kraju? Mi, koji smo te uvek poštovali.

TREVIRA: Tvoje želje su za nas bile zapovesti. (Svo troje počnu da ridaju, i posedaju na pod, a Trevira se okrene ka Džoni, smeje joj se i namigne joj - kvarno. Džona je besna, ali kao da se malo sabere i počne da priča glasom nevinašceta.)

DžONA: Ali ja nisam slepa. Hej, pa to sam ja, Džona, vaša leader-ka, vaša jedina sreća. Hajde, hajde proći će vas takvo stanje, ne dozvolite da vas obuzimaju sile zla. To je samo glupa priča.

TREVIRA: (Briše oči i priča poverljivo.) Ipak, moraćeš da nam dokažeš da si neslepa, zar ne momci? (Revi i Nili klimaju glavama.)

NILI: Trevira, a kako se dokazuje neslepilo?

REVI: Ako si slep, oči ti ne reaguju na ubode i bol, a ako si neslep, tada urlaš kada ti ih neko dodiruje ili bocka.

NILI: Nisam tebe pitao.

REVI: Baš me briga!

TREVIRA: (Sa ushićenjem.) Imam ideju! Možemo da zamolimo onu pantljičaru što je prošla ovuda malopre da ga malo ubode ili gricne, pa ako bude vrištao - nevin je, a ako ne bude vrištao onda ne znam šta ćemo da radimo. Ajde da je pozovemo. (Počinje da zviždi.)

REVI: Ej, Trevira, stani! (Mrda je za rame.) Stani, kada ti kažem. (Ona ne reaguje, Revi se prodere.) Stani!

TREVIRA: Ha! Zašto me cimaš? Zar se nismo dogovorili da joj testiramo oči?

REVI: Pa, jesmo, ali…

NILI: Slušaj! Pantljičare su nešto mnogo pohlepne ovih dana. Može da joj proždere čitavo oko, a mi ni da ne stignemo da kažemo: Stani, budalo, ne jedi joj celo oko!

TREVIRA: Izgleda da si u pravu. Šta sada da radimo?

DžONA: Verujte mi na reč. Vidim da si ti Trevira iz okruga broj pet, stanica dva.

TREVIRA: Stvarno je dobro da to vidiš.

NILI: (Naivno.) Možemo da ga bocnemo našim prstićima.

REVI: (Sa oduševljenjem.) Da, dobra ideja.

TREVIRA: Hajde, Džona, izvadi ih!

DžONA: Ali, ja stvarno ne mogu.

TREVIRA: Plašiš se da ne otkrijemo istinu, je li? (Zlobno.) Priznaj!

DžONA: Ne, ne, ne, stvarno nije zbog toga. Ali nadležnik mi je rekao da ne smem da ih vadim više od jedanput dnevno. Iskreno. Možda možemo to da obavimo sutra ujutru. Evo, svečano obećavam da ćemo obaviti to sutra ujutru.

TREVIRA: (Smeje se.) Sada! Odmah!

NILI: Džona, pokaži malo leader-skog duha.

DžONA: U redu. Ako ste već toliko zapeli. (Vadi "oči" i okreće leđa publici, to su dve šljive, molećivo, ali sa podsmehom.) Samo pažljivo, ovaj par mi je omiljen. Nemojte jako da stiskate.

NILI: Stiskaćemo onoliko koliko mislimo da treba da stiskamo!

REVI: (Prilazi Džoni, uzima od njega "oči", pažljivo ih drži na dlanu, gleda ih, bocne malo prstom.) Boc!

DžONA: Jojjj, mama! (Jeca.)

REVI: Izgleda da je stvarno neslepa!

NILI: Nemoj ti da nasedaš na tako jeftine trikove. Daj ih meni da ih testiram. (Uzima oči, baca ih na pod, počne da skače po njima, Džona iskreno vrišti.)

DžONA: Prestani, prestani, prestani! Skote!

NILI: O, izgleda da stvarno jeste. (Pruža Treviri oči.) Evo ti. Probaj ih.

TREVIRA: (Odmahuje glavom sa gađenjem.) Jasno mi je. Nema potrebe. Hvala. Ipak je bilo bolje da damo pantljičari da je testira!

REVI: Nema veze, sada je kasno.

TREVIRA: Da. Džona je si li dobro?

DžONA: Kao da te je briga! (Uzima oči nazad, ponovo se okreće publici, obraća se Reviju i Niliju.) Hvala što ste poštovali moju molbu.

NILI: Nema na čemu.

REVI: Koju molbu?

DžONA: Zaboravi!

TREVIRA: Izvini na sumnji. Šta se sada ljutiš oko sitnica? Evo pomirenje (Pruža ruku.) i nećemo više da se svađamo.

DžONA: Da se ne svađamo? Dobro.

NILI: Ne razumem. Mislite, nećemo da se svađamo sem ako nije neophodno?

DžONA: Pa, da, naravno.

REVI: Onda je u redu.

DžONA: Vreme je za spavanje! Sutra nas očekuje dug put do cilja. Lako spavanje, lako sanjanje.

REVI: Lako spavanje, lako sanjanje.

NILI: Lako spavanje. Lako sanjanje.

TREVIRA: Da, to.

(Svi ležu na zemlju.)

Scena 6

DžONA: Šta se dešava?

REVI: Ti si vođa, ti bi trebala da znaš šta se dešava.

KRALjICA: Stoj! (Grupa stane.) Gde se sada nalazimo?

DžONA: Nalazite se u našem reonu. Molila bih vas da nam objasnite odakle ste se stvorili i šta tražite ovde.

KRALjICA: Ja sam Kraljica i ja postavljam pitanja.

DžONA: A, po čemu si to ti Kraljica? Da nije možda zato što imaš krunu?

KRALjICA: Jeste. A sada se svi poklonite!

DžONA: Odbijamo poslušnost dok nam ne objasnite šta tražite ovde.

KRALjICA: Koliko sa ove visine mogu da vidim, iste smo vrste. Sem ako niste neki pobunjenici, trebali ste da izvršavate naređenja i da idete ka velikom skupu.

DžONA: Znači i vi ste krenuli tamo? Baš mi je drago, pošto smo se mi malo izgubili.

REVI: Znao sam da smo se izgubili, varalice jedna.

KRALjICA: Ne bih rekla da ste se izgubili, zato što je ovo mesto sastajanja.

DžONA: Eto, vidite da sam čitavo vreme bila u pravu, i da sam neslepa i da sam najbolja.

KRALjICA: Nemoj biti toliko sigurna oko toga koja je najbolja.

TREVIRA: Mislila sam da nema više zaljubljenog u sebe nego što je naša leader-ka, ali izgleda da sam se prešla.

KRALjICA: (Strogo, obraća se Džoni.) Još ovaj put ću tolerisati neposlušnost vaših podanika, ali mi se čini kao da ne shvatate kakve vas posledice mogu snaći.

DžONA: Ja ne odgovaram za dela svojih podanika.

KRALjICA: U tom slučaju, nije ni čudo što izražavaju takvo nepoštovanje.

DžONA: To se vama samo čini. (Obraća se Reviju i Niliju.) Skinite rančeve sa leđa, izvadite biskvite i počnite da grickate.

KRALjICA: Zabranjeno je grickanje dok se svi ne skupimo.

DžONA: Nećete valjda biti tako sitničavi.

KRALjICA: O, da, hoću.

DžONA: U redu. Momci, izvadite sendviče i počnite da ih grickate. A ti Trevira ostani da stojiš, treba nešto da mi pomogneš.

REVI: Trevira, je’ si dobro?

TREVIRA: Zašto ne bih bila dobro?

REVI: Ne, samo…

KRALjICA: Razdor je takođe zabranjen.

KRALjICA:(Dere se.) Stoj! Svi stanite na jedno mesto!

KRALjICA: Stanite, kada vam kažem! Zapoveda vam vaša Kraljica!

DžONA: Ej, ja mislim da su ovo sve skupine, trebalo bi da krenemo.

TREVIRA: Treba da sačekamo na Nađin znak, inače bi mogli da primete da nešto nije u redu.

DžONA: Da, u pravu si.

DžONA: (Šapne Treviri.) Brišemo.

Scena 7

BISTRA: (Ushićeno.) Stigla si!

TINA: Gde si ti, potčinjena moja? (Smeši se.)

BISTRA: Da li je sada sve u redu?

TINA: Skoro sve. Mislili su da Nađa nije normalna, zamalo da je podvrgnu ispitivanjima, ali ovog puta, ja sam spasila nju. Otputovala je.

BISTRA: (Nežno.) Draga devojka. Zašto je nisi zadržala?

TINA: Rekla mi je da joj je inače bilo vreme da krene.

BISTRA: A, ti?

TINA: A, ja? (Odgovara joj žustro.) Baš i nisi morala da ih navodiš da mi uništavaju oči. Znaš li ti koliko to boli? (Smeje se.) Koji glupaci!

BISTRA: Ne znam šta mi je bilo. Osećala sam da treba da budemo što ubedljiviji, a sa druge strane nisam imala kontrolu nad sobom. Nađa je bila u pravu. Ona sredina je uticala na mene. A što je najgore, znala sam da sam loša, ali mi je na neki način prijalo, baš zato što nisam imala kontrolu.

TINA: Da znaš da si bila uverljiva. Ali priznajem, potpuno te razumem.

BISTRA: Inače?

TINA: (Polagano.) Inače mogu da osetim kako se menjam. Posle operacije sam se hiljadu puta upitala zašto sam se toliko plašila te bolesti.

BISTRA: Kako da se ne plašiš bolesti?

TINA: Ali hiljadu puta pre toga sam poželela smrt. I još sam htela da se samoubijem sa Petrom. Da li je to u redu?

BISTRA: A šta ako bi umrla? Šta bih ja radila?

TINA: Jednom ćemo morati da naučimo da živimo odvojene.

BISTRA: Jednom, to je u redu, ali ne sada.

TINA: Da, ne sada. (Svečano.) I konačno sam shvatila da sam samo čovek.

BISTRA: Mislim da znam na šta misliš. Ako bi tako posmatrala oko sebe, (Malo promisli.) onda ja do sada nisam upoznala ni jednog čoveka. Ti se ne računaš.

TINA: E, baš ti hvala. (Ućuti za trenutak, a onda poverljivim tonom.) Plašila sam se, Bistra. Nemaš pojma koliko sam se plašila. I sada se plašim od onoga što će se desiti, baš zato što sada znam da mogu da osetim strah. Ali, osim toga sve je u redu sa mnom. Osećam kao da se unutar stomaka nešto raspuklo i počelo da se širi. Neka toplota.

BISTRA: Nemoguće, sve smo ih uništili.

TINA: O, ne mislim na bolest. To je osećanje.

BISTRA: Osećanje? Ti osećaš? (Počne da se smeje i počne da peva.) Aleluja, aleluja.

TINA: Dobro je Bistra, svi znamo da poznaješ muziku, ali nemoj više da pevaš, molim te.

BISTRA: Šalim se. samo mi je mnogo lakše što se sve dobro završilo. Ja se osećam setno. To sam tek sada shvatila. Kao da se jedan deo mene otkinuo i otplivao na drugu stranu, i ostao kao sećanje.

TINA: Ali, sve u svemu ja se osećam prijatno, samo mu ne znam naziv i ne mogu da ga opišem, ali valjda su najlepše one stvari koje se ne mogu objasniti.

BISTRA: Reći ću ti nešto, samo nemoj da mi pričaš kako sam patetična.

TINA: Ajde, dobro.

BISTRA: Obećaj!

TINA: Šta je? Zar mi ne veruješ?

BISTRA: Moja najveća želja je da živim u pustinji, u šatoru, kao pustinjak. Da oko mene nema nikoga, samo šareni jastuci, da imam vode i papira.

TINA: Zašto baš u pustinji?

BISTRA: Stani, nisam završila. I najviše na svetu mrzim pacove i golubove.

TINA: Svi vole golubove.

BISTRA: Ja ih mrzim.

TINA: Zašto mrziš golubove?

BISTRA: (Žustro.) Zato što su to isto pacovi, samo leteći.

TINA: Znaš šta ja najviše mrzim?

BISTRA: Koliki je spisak?

TINA: Poraz. Setila sam se da neću više da pričam o tome šta volim, a šta ne i da neću da pričam o svojim osećanjima i da ih razlažem.

BISTRA: Zašto nećeš više da pričaš? Jel’ to nešto zbog mene?

TINA: Ma ne, ali mi ovde možemo da sedimo još sto godina i da pričamo. I šta još radimo?

BISTRA: A šta bi ti radila, molim te reci mi?

TINA: Ne znam, još uvek. A sada, ja tebi pričam o čemu razmišljam, ti meni pričaš o čemu razmišljaš i uopšte se ne usuđujem da kažem da je to što pričamo - nešto.

BISTRA: A šta bi ti volela? Da postaneš princeza, da se ispred tvoga dvora vode bitke mačevima, da ti aždaje kucaju na vrata i onda da ih biješ tiganjima. (Počne da se smeje.)

TINA: Ma daj.

BISTRA: Ranije su se dešavale stvari ljudima. Tina, ranije su ljudi kao nešto radili, ali to je zato što ih je bilo manje. Nas ima isuviše da bi imali dešavanja u životu.

TINA: Ajde mi samo još reci da je jedino rešenje da masakriramo pola sveta da bi uživali, pa ću ti stvarno lupiti šamarčinu.

BISTRA: Masakriranje ne dolazi u obzir, prošla me je ta tinejdžerska želja za ubijanjem.

TINA: Uostalom, šta mene briga kako je nekada bilo i kako je sada.

BISTRA: Ne može da te ne bude briga.

TINA: Ne razumeš. Ne želim da nalazim opravdanja za svoj sjebani život. Ja živim sada. Razumeš. Ja sam sada živa i hoću da živim sada. Kako mogu da znam da li ću biti ponovo u ovom obliku, da li ću biti uopšte u nekom obliku.

BISTRA: Otkud znaš da si baš sada živa?

TINA: Ako idem tim putem razmišljanja, onda i ne znam, ali moram makar u to da poverujem. Ako ne verujem da sam živa sada, šta onda da radim? Da ne postojim?

BISTRA: Šalila sam se. Ipak moraš u nešto da veruješ. Valjda si shvatila do sada u koga ja verujem.

TINA: Da, samo mi nije jasno zbog čega. Objasnićeš mi to jednom.

BISTRA: Važi, ali ne sada.

TINA: Primetila sam da prelazim most u različita doba i da tek kada pređem, primetim koliko se sve promenilo.

BISTRA: Misliš da bi trebalo da se maknemo odavde.

TINA: Opet mi čitaš misli! Bravo, Bistra. Definitivno mislim da treba da se maknemo odavde, da se ne bi ucrvljale i da bi konačno počele nešto da radimo.

BISTRA: Slažem se, evo ruke.

TINA: Evo ruke.

BISTRA: Bilo bi dobro da padne kiša, osećam se jako prljavo.

TINA: Okupaćemo se usput.

BISTRA: Nije to isto, mnogo volim rituale.

TINA: (Zapuši uši.) Ne, neću više da slušam šta vole ni Bistra ni Tina.

BISTRA: (Naglo.) Ej, gde je Petar?

TINA: Nisam ti rekla? U drugom je delu parka, nije hteo da mi se javi kada sam prošla, još uvek nosi zavoje, samo ne mislim da ih nosi zato što mora nego zato što hoće. Krevelji se sa nekim klincima. Sa kim sam ja htela da se žrtvujem! Stvarno me je sramota.

BISTRA: Stvarno? Koji je to debil!

TINA: Da, ali valjda je dosta bilo priče o nesrećnim uticajima. Gde smo ono stali? (Ponovo zapuši uši.) Neću da slušam šta voliš, samo hoću da slušam šta radiš.

BISTRA: (Sklanja joj ruke sa ušiju, malo višim glasom.) Pišem.

TINA: (Obradovana počne da tapše) Bravo, bravo.

BISTRA: A ti?

TINA: Ćutim.

BISTRA: Jel’ ti je to zanimanje?

TINA: (Počne da se smeje.) Ćutim, znači ne radim još uvek ništa. (Malo promisli, onda ushićeno.) Dobra ideja, za početak baviću se ćutanjem.

BISTRA: Bravo, bravo.

TINA: I?

BISTRA: (Kao da najavljuje.) A sada – obred napuštanja.

TINA: Hm, hm. (Vadi olovku i počinje da priča u olovku kao da je mikrofon.) Testing, testing: jedan, jedan. U redu je. (Popnu se obe na klupu i naklone se iako nema nikoga oko njih.)

TINA: Kada otvorim usta izneverim sebe. Zbog toga, želim da se pozdravim od svih vas i od svih sebe. Želim da vam kažem zbogom, zato što ovog puta odlazim zauvek. (Obraća se drveću.) Do sada su to bili kratki odmori i za vas i za mene. Moje ličnosti se konačno povlače. U parku ostajete sam vi. (Pokloni se.)

BISTRA: (Vadi svoju svesku, počinje da čita u olovku.) Odavno sam poželela da ti napišem pismo. Ali idem u školu, prazno vreme, park, prazno vreme. Pokušavam da se snađem. Trenutno se osećam čudno. Ne znam da li me to moj ljubljeni polucilindar čini tako zvaničnom. Postajem introvertna i nisam sigurna da mi se to dopada. Znam da bi mi trebao ti. Osećam da bi mi trebao ti i tvoje ludorije. Istina je da mi je lakše kada maštam o tebi i kada pišem. Ali, izgleda da mi moja priroda ne dopušta da radim na lakšim zadacima. (Pokloni se, i obe počnu da tapšu, zajedno se još jednom poklone.)

BISTRA: Ima samo jedna stvar.

TINA: Koja?

BISTRA: Hajde da ponesemo nešto sa nama.

TINA: Misliš kao suvenir?

BISTRA: Ne, nego kao predmet.

TINA: Pa šta?

BISTRA: (Svečano.) Ajde da ponesemo klupu sa nama.

TINA: Misliš?

BISTRA: Da.

TINA: Važi. Ja ću napred, ti pozadi.

BISTRA: Evo ruke. (Rukuju se, silaze sa klupe, dižu je.)

TINA: Idemo? (Krenu.)

BISTRA: (Odjednom.) Stani, stani, stani! Nešto smo ipak zaboravile.

TINA: Šta smo sada zaboravile? Daj, spusti klupu dok ne krenemo ponovo.

BISTRA: Ura za Bistru i Tinu. Ura, ura, ura.

TINA: Bistra, to me podseća na pokliče u posleratnim filmovima.

BISTRA: Priznaj da imamo sličnu situaciju.

TINA: Misliš, imale. Preživele i ojačane kreću u dalje akcije. Bistra, pravi si kalupaš.

BISTRA: Hajde, molim te.

TINA: Dobro, hajde, ako će te to učiniti srećnom.

BISTRA: Tri, četiri - sad.

TINA i BISTRA: Ura, ura, ura!

TINA: (Razdragano.) Možemo li sada da krenemo?

BISTRA: Mislim da možemo.

BISTRA: Vidiš kako ti veseli poklici lepo utiču na raspoloženje. (Tinin smeh.)

TINA: Ne kaže se poklici, nego pokliči.

BISTRA: Baš me briga kako se kaže.

TINA: E, piscu jedan.

Kraj

O autoru

Jelena Vuksanović, rođena 1981. u Beogradu, trenutno redovna studentkinja Centra za ženske studije. Pohađala radionicu koju je vodio Vladimir Arsenijević, gde je napisala i knjigu, koja već dve godine čeka štampanje. U novembru mesecu 2000. premijerno je prikazan video rad "U Tebi" u čijem je pravljenju učestvovala (tekstovi, slike, montaža i glas).

U okviru projekta Play Against Violence (Igrom protiv nasilja) u Centru za kulturu Stari grad, radila sa grupom "Neki novi svet" koju su vodili Gordana Dedić i Slobodan Beštić i sa kojom je imala par iskustva na sceni. Jedno od njih je bilo na 6. INFANT-u u Novom Sadu.

// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]