IGOR BOJOVIĆ

HAPPY END

Kratka priča o pomirenju

LICA:
KRSTO ĐURKOVIĆ, 45 godina, službenik u mjesnoj zajednici Straševina, ratni dobrovoljac - vikendaš, rigidan i krut;
MARIJA ĐURKOVIĆ, 40 godina, supruga Krstova, domaćica, mirna, tiha, povučena;
JEFIMIJA DIVČE ĐURKOVIĆ, 16 godina, impulsivna i agresivna, što zbog puberteta, što zbog takve prirode;
FANKI BAJO DABOVIĆ, 20 godina, ulični diler, sitni švercer -- "dizelaš";
PETAR BOŽIĆ, 40 godina, Srbin iz Bosne, Krstov ratni i predratni drug, istovremeno đavo i žrtva rata, u svemu dosledno nedosledan;
ORKESTAR "ZUMBUL CVIJET OBIŠ'O JE SVIJET", pojačan vokalnom i lokalnom solistkinjom SMILJKOM SIKI RADOVANOVIĆ.

Događa se od slavlja do slavlja ratne 1992/93, u naselju Straševina kod Nikšića, a sve u kući Đurkovića, osim poslednje scene koja je smještena u bolničku sobu ženskog popravnog doma.

1.

SRPSKA NOVA '93.

(Dnevna soba u kući Đurkovića. Kuća je u izgradnji. Zidovi su od cigala, neomalterisani. Na zidu visi lovačka puška i preparirana glava divlje svinje. U jednom kraju je šporet na drva. Iznad šporeta se suši veš. Na sredini je obilno postavljen sto. Na zidu je velika fotografija: Krsto, Marija i Divče. Pri kraju scene je kapija kroz koju se ulazi u dvorište. Pored kapije je gomila gajbi. Dvorište udara na zid kafane "Perjanik". Iz kafane se čuju trubači. Sviraju "Marširala kralja Petra garda". Za stolom, u kući, su Krsto, Marija i Divče.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Divče je već dovoljno velika da Novu godinu čeka sa društvom van kuće.

KRSTO ĐURKOVIĆ: S tom pričom je gotovo! Ništa prije dvadesete! A ti ne potpaljuj. Znaš li ti đe živiš?

MARIJA ĐURKOVIĆ: (Zbunjeno.) Pa u Straševini, Krsto.

(Krsto je zgranuto gleda.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Jel'? A ja mislio u Avganistanu. (Divčetu.) Divče i ja se razumijemo. Je li tako, sine?

DIVČE: Ne bih vas ni pitala da imam s kim da slavim.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Nemojte. Nova je godina.

(Krsto otpije gutljaj piva. Teatralno navija veliki budilnik. Stavi ga na sredinu stola.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Evo ga, sad će! Evo ga! Još samo malo! Gore čaše! Deset i devet... Gore čaše!

(Svi ustanu i podignu čaše.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Osam i sedam...

DIVČE: Šest i pet... Lijepo je kad se slavi!

(Divče skine prstom šlag sa torte. Oliže prst.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Prste u uši, sve će da se ruši! Čet'ri i tri...

(Spolja, kao na ratištu, odjekne pucnjava iz svih vrsta oružja. Sve se trese od rafala, detonacija ručnih bombi i trubača. Budilnik zazvoni.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Živjeli! Srećna Nova! U al' prašte ovi iz "Perjanika". Bojim se da, ne daj Bože, neko zrno ne zaluta.

(Kucaju se čašama i ljube se, čestitajući jedni drugima.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: E pa sama si htjela da pravimo kuću pored kafane. Da povazdan slušaš pjesmu i to uživo!

MARIJA ĐURKOVIĆ: Samo kad ne bi pucali sve bi bilo fino. Ih, još kad zasviraju onu... onu... (Dosjeti se.) Zoricu Zmijanac!

KRSTO ĐURKOVIĆ: Jes' do moga! Malo, malo pa mi se neko popiša uz kuću. Kad slušam ženu... (Odmahne rukom. Divčetu.) Aj', dođi ćero, da te ljubim, pjesmo moja, sunce moje, mjeseče, zlato zlaćano! Dupence, tajovo!

(Šljepne kćerku po dupetu. Divče se izmakne. Krsto poljubi ženu. Ona ga blago odgurne.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Ajde, lakše malo s tim pivom, Krsto. Ostavi i za sjutra.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Slavi, ženo! Jednom se živi! Ja vas sve volim. Do neba, do zvijezda i mjeseca!

DIVČE: Pušti ga, mama. Danas je Nova godina.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Srpska nova! Srpska!

(Ustane i blago se zanoseći, skine lovačku pušku sa zida.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Niko ne zna šta nam sjutra nosi! 'Oću da pucam! Puca mi se, ženo!

MARIJA ĐURKOVIĆ: Ne mogu da ga gledam. Povrijediće nekoga.

(Krsto otvara prozor. Puni pušku.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Vazda vam tutnjelo, vazda se veselili! Braćo moja, buketu od cvijeća, srećna nova devedesettreća! Srpska nova!

(Opali dva metka kroz prozor. Na to se spolja još jače začuju rafali i trubači. Jedna bomba eksplodira tik ispod prozora. Sve se zatrese. Bljesak i detonacija odbace Krsta u stranu.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Džaba ja vičem:"Odmak' se od prozora, Krsto". Kuku, čoeče, kuku! Je li mi te zakačilo?

(Marija pritrči Krstu. Krsto je naglo zagrli.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ajde zloslutnice, ne talasaj. Bolje da ljubiš nego da trubiš, ženo!

(Zapjeva joj na uvo.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Poskoči, poskoči,
lijepa đevojko!
Sojčice đevojčice,
lijepa Jelenooo!

(Krene da je poljubi. Divče ih gleda.)

DIVČE: Ej, tata. 'Oću i ja da pucam. Ajde da me naučiš!

KRSTO ĐURKOVIĆ: Divče, tajovo! I treba da naučiš!

MARIJA ĐURKOVIĆ: Ne daj, Krsto! Kad ne budeš tu uzeće sama. Povrijediće se dijete.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Neće kad nauči. A treba da nauči jer takvo je vrijeme. Svi moramo biti spremni na sve. Dođi, sine. Ođe otvoriš. Ovako.

(Otvori pušku i izbaci čaure od ispucanih metaka.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Onda staviš metke. Ovako. I, cap, zatvoriš! Ođe ti je kočnica. Nasloniš, baš ovako, uz rame, da te ne drmne, nišaniš, otkočiš i ... Bam!

(Trgne puškom kao da je opalio.)

DIVČE: Bam!

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ako gađaš u čoeka ciljaj u glavu da pogodiš u srce. Vazda malo podbaci.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Krsto, ne misli dijete da puca na čoeka.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Nikad se ne zna, ženo, nikad! Ajde, sine, vježbaj. Vježbaj sama!

(Izvadi metke i zatvori pušku. Doda joj pušku.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ajd' sad idi napolje, igraj se. Evo ti cijela fišeklija. Pucaj do zore. Komandosu tajov.

(Divče pođe u dvorište do kapije. Marija zabezeknuto gleda Krsta.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Krsto!

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ajde ćuti, zloslutnice. Dođi da ti čestitam.

(Krsto navali na Mariju.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Krsto, pijan si, Krsto, prestani!

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ćuti, ženo, ćuti. Ćuti, ćuti, ćuti...

(Krsto je, ljubeći je, izgura u kuhinju. Divče ispred kapije otvara pušku. Stavlja metke u pušku. Zatvori. Cijev škljocne. Divče otvori kapiju. Naleti na Fanki Baja koji mokri u kapiji. Oboje ustuknu jedno od drugoga. Fanki Bajo se brzo zakopčava. Digne ruke. Divče drži uperenu pušku, a da toga nije ni svjesna.

FANKI BAJO: Nemoj, sestro. Izvini. Poćeralo me. Slavio sam preko puta, u "Perjaniku", a tamo začepljen ve-ce. (Pauza.) Uh, al' si ti ratoborna.

DIVČE: (Sa uperenom puškom.) Okreni se!

(Fanki Bajo se okrene leđima prema Divčetu. Ispruži ruke uz kapiju.)

DIVČE: Ostani tako! Ne mrdaj!

(Divče, hodajući unatraške, uđe u kuću. Dohvati flašu sa stola. Ponovo izađe.)

DIVČE: Aj' sad.

(Fanki Bajo se okrene. Divče mu dobaci flašu.)

DIVČE: E baš ću da slavim van kuće!

(Fanki Bajo otpije gutljaj. Odahne. Iz "Perjanika" drmaju trubači.)

FANKI BAJO: Uh, sestro. Živ sam se usr'o.

DIVČE: Od čega?

FANKI BAJO: Da ćeš da me siluješ.

DIVČE: Krivo ti je što neću.

FANKI BAJO: Nije.

DIVČE: (Uperi pušku.) A šta to meni fali?

FANKI BAJO: To jest, jeste. Krivo mi je. (Zasmije se. Zapjeva.) Neću da te silujem, al' ću da te milujem. A?

(Divče se zasmije.)

DIVČE: Oho, sve u stihu, sve u prozi, sjedi na moj pa se vozi. A?

(Sklone se dublje u kapiju, u mrak.)

FANKI BAJO: Sestro, ja sam ti Fanki Bajo Dabović sa Glave Zete, autor i tekstopisac, buduća legenda turbo-folka! Ako znaš da pjevaš mogli bi da snimimo ploču, pa koncert... Puna hala, publika urla... Uan, tu, fri, fo!

(Fanki Bajo "repuje". Pjeva šepureći se.)

FANKI BAJO: Fanki Ba, fanki ić,
Fanki Bajo Dabović!
U ovo ludo,
ledeno doba,
volim te, volim,
volim do groba!
Ajmo sad svi zajedno!

DIVČE i FANKI BAJO ZAJEDNO: U ovo ludo,
ledeno doba,
volim te volim,
volim do groba!

FANKI BAJO: Ajmo, ruke gore! Tehno, tehno, tehno Bajo!

(Iza kapije im proviruju ruke.)

DIVČE: Ej, polako, šta to radiš?

FANKI BAJO: Opa, opa op,
drma mali top!
Svuda đe je prerija
bije artiljerijaaa!

(Divče se zasmije.)

DIVČE: Čekaj! Ej, stani!

FANKI BAJO: Nemoj da se foliraš. Znam ja tebe. Viđa sam te ispred škole. Znam ja da ti se sviđam.

(Zapjevuši.)

FANKI BAJO: Sviđam ti se mala
to zna cio svijet.
Ajde da ti budem
u frizuri cvijet.

DIVČE: Pa možda mi se malo i sviđaš. A šta si radio ispred škole? Krešeš đecu, a? Pušti me. Neću da se tucam s tobom. Pa poslije da pričaju da sam kurva.

FANKI BAJO: Neću nikome reći. Evo, obraza mi neću. Daj, samo malo. Pa to svi rade.

DIVČE: Al' da se poslije zabavljaš sa mnom i da svi znaju da furamo.

FANKI BAJO: Ti i ja?

DIVČE: Dobro. Ne moraš ako nećeš.

(Divče krene da ide.)

FANKI BAJO: Ej, čekaj. Dobro. Pristajem.

DIVČE: Naići će neko.

FANKI BAJO: Ne šjekiraj se. (Proviri. Gleda u kuću.) Nema nikoga.

(Nastavi da pjeva.)

FANKI BAJO: Svi odoše, svi odoše,
a ja ostah sam,
dođi, dušo, dođi,
ljubav da ti dam!

DIVČE: Polako. Pazi. Pazi, boli me. Boli!

FANKI BAJO: Bol mi srce para,
razara me skroz,
ti me gaziš, dušo,
kao brzi voz!

DIVČE: Stani. Boli! Stani, kad kažem. Stani, kretenu!

FANKI BAJO: Što je sad?

DIVČE: Zvaće me Krsto.

FANKI BAJO: Lažeš, kurvo, razbiću te!

(Krsto i Marija provire iz kuhinje. Marija bi da izađe, ali joj Krsto ne da.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Prestani, Krsto! Ajde, zovi je. Šta li radi do sad? Kuku meni, izgibe mi dijete.

(Krsto joj začepi usta i ugura je u kuhinju. Razdere se.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: 'Oće li to, sine?

DIVČE: Samo da napunim, tata.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Puni, puni, komandosu moj! Puni pa ožeži! (Mariji.) Dođi, ženo.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Nemoj, Krsto. Čuće nas mala.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Samo se ti igraj sine! (Mariji.) Dođi, robijo moja, dođi, dođi...

(Fanki Bajo odahne.)

FANKI BAJO: Dobro je. Nije provalio.

DIVČE: Baš me boli.

(Fanki Bajo se na brzinu zakopčava.)

FANKI BAJO: Oćeš da me ubije?

DIVČE: Usro' si se, a?

FANKI BAJO: Koliko je tebi u stvari godina?

DIVČE: (Nehajno.) Šesnes'.

(Fanki Bajo se oduzme.)

FANKI BAJO: U, jebote! Mislio sam da ti je dvaestri ili četiri. Ej, nemoj da mi uvališ pandure.

DIVČE: Ako nijesi znao mi sad furamo! Ti si sad moj momak. Ovo je zvanična veza.

FANKI BAJO: Nijesam znao da si maloljetna.

(Divče izlazi iz kapije. Hramlje.)

DIVČE: Prestani da drobiš. Boli me. Daj mi nešto da se očistim. Ide mi krv niz nogu.

(Fanki Bajo joj doda maramu. Divče se obriše. Pruži mu maramu.)

DIVČE: Evo ti. 'Oćeš trofej? Ej, jesam li ja sad odrasla?

FANKI BAJO: Pa valjda jesi. Sad si žena.

DIVČE: Kažu da je drugi put ljepše.

FANKI BAJO: E baš ti hvala.

DIVČE: Kakva ću ja biti u ovim stvarima?

FANKI BAJO: Odlična. Piše ti na čelu.

DIVČE: Šta mi piše na čelu?

FANKI BAJO: Piše da ćeš se prokurvati. A možda ćemo se zavoljeti. Nikad se ne zna.

DIVČE: Meni je dovoljno i da svi znaju da furamo.

FANKI BAJO: A kako se ti zoveš?

DIVČE: Divče.

FANKI BAJO: Zato što si divlja?

DIVČE: Zato što ću biti div-žena kad porastem.

FANKI BAJO: A imaš li ti pravo ime?

DIVČE: Aha. Jefimija. Ranije sam bila Zorica, pa su mi skoro promijenili kad su me krstili.

FANKI BAJO: Nema veze. Ja sam Nićifor Prvovjenčani. Isto odskoro.

(Divče mu prstom stavi poljubac na usne.)

DIVČE: (Odlazeći.) Ćao, Fanki!

DIVČE: Kako 'oćeš.

(Divče uđe u kuću. Okači pušku na zid. Ispod kreveta izvadi medvjedića bez šapa. Zagrli ga. Nekoliko trenutaka ćuti. Potom iz petnih žila vrisne.)

DIVČE: Aaaaaaaaa!

(I Krsto i Marija istrče iz kuhinje. Popravljaju izgužvanu odjeću.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Šta je bilo, Divče?

KRSTO ĐURKOVIĆ: Jel' mi te neko dir'o?

(Divče ih upitno, optužujuće gleda.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ne boj se, sine. Nijesmo mi tebe ostavili. Bili smo u kuhinji. Otvaramo pivo.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Izgubio Krsto otvarač.

(Divče ih gleda. Zazvoni telefon.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: (Iz petnih žila.) Telefon!

(Krsto se trgne. Divče digne slušalicu. Ćuti. Nekoliko trenutaka svi je upitno gledaju. Mučnu tišinu prekine Krsto.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: (Divčetu.): Ko je? Jel' Pero? Moj Pero?

MARIJA ĐURKOVIĆ: (U pola glasa.) Jebo te tvoj Pero.

DIVČE: Jok ba'. Mujo i Haso.

(Krsto uzme slušalicu.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Alo! Sve ti srećno bilo, Pero, prijatelju moj! Odakle? Nije valjda? Očistili? Etnički oslobodili? Sa'ću da pucam u to ime!

MARIJA ĐURKOVIĆ: Nemoj opet, Krsto, nemoj ko' Boga te molim! (Divčetu.) Stvarno smo tražili otvarač.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Bravo, sokolovi! Bravo Obilići! Šta? Pa šta ako nijesam omirisao barut. Omirisaću. Ima dana. Jesam, riješio sam. Dolazim. Dolazim da branim braću Srbe iz Bosne. Kako branim Crnu Goru i Srbiju? Šta kažeš? Rat iniciran iz Beograda? Ko vuče konce? Ko? Reci glasno, sokole! Reci glasno, ako smiješ. Dobro, jeste, ti si rekao a ja ne smijem da ponovim. Jeste, ne smijem. Slušaj, ajde da ne čašćavamo poštu, sjutra ćemo to raspraviti u četiri oka. Sjutra, dabome. Čekaj me. Kad? Pa tu neđe, cirka oko pola dvanes. Ajde. Ajde, i ja tebi, sve najbolje, prijatelju moj! Tačno u podne, dogovoreno.

(Krsto spusti slušalicu.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Pero Božić?

KRSTO ĐURKOVIĆ: Pero.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Doći će ti glave tvoj Pero. Što ga se jednom bar u životu ne otreseš? Još malo ni u klozet nećeš znati da odeš a da ne konsultuješ tvojeg Pera.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Tvoja diskusija je totalno pogrešnog usmjerenja! Zamisli, ženo, oslobodili su Kravicu kod Bratunca, a sjutra možda udare i na sam Bratunac...

MARIJA ĐURKOVIĆ: I šta ti ima njemu da obećavaš? Kako možeš da ideš u Bosnu kad je tamo rat? Ajde, kako? Kako, kako, kako?

(Marija odjednom poblijedi. Nešto strašno sine joj kroz glavu.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Krsto, nećeš valjda?

KRSTO ĐURKOVIĆ: 'Oću, ženo. On će meni da je rat iniciran iz Beograda. On će meni da nijesam omirisao barut. Još će on vidjeti ko je Krsto Đurković!

(Divče ga prestravljeno gleda. Pauza. Svi umuknu. Krsto sipa pivo u čašu. Nastavi smirenije, ali blago uzvišenim tonom.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Situacija u kojoj se nalazimo je veliki ispit za sve nas. Naš narod je digao glavu iz pijeska. Nevolja koja nas je udarila po ušima, čini nas svjesnim svog nacionalnog identiteta. Ja danas, uprkos i još više uprkos satanizaciji kojoj smo izloženi od stranih medija, znam ko sam, šta sam, s kim mogu, a s kim ne mogu da živim. I upravo zato što znam ko sam i šta sam donio sam neopozivu odluku. Rano ujutru sjedam u varburga i direkt' Bosna. Prijavio sam se u dobrovoljce.

MARIJA ĐURKOVIĆ: (U pola glasa.) Kuku meni, kukavici, kuku. Tačno sam znala da će neka bijeda da nas zaošija. Već dva dana mi zvoni lijevo uvo i igra desno oko. Igra, skače, ne prestaje.

(Divče ga upitno, poplašeno, gleda.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Šta me gledaš, sine? Ništa ne brini, komandosu tatin. Pa ići ću samo vikendom, kao ranije u lov. Preko nedjelje ću i dalje raditi u mjesnoj zajednici, ispisivati formulare, udarati pečate i biti sa vama. Sve isto kao i do sada. Sve.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Krsto, tamo se gine!

KRSTO ĐURKOVIĆ: Pa ne idem ja da berem pečurke! Ja idem da se borim da bude manje ološa, za vas, za vaše bolje sjutra, za vaše vedro nebo, za Divčetovog meda bez šapa! Idem da nam se nikad ne ponove Vučji Do i Fundina! Sad kad su svi protiv nas mi ne smijemo da popustimo. Potreban je svaki čovjek! Uostalom, Pero će me sačuvati. Niđe se nećemo razdvajati, niđe.

MARIJA ĐURKOVIĆ: On te i uvukao u ovo. Pa sjeti se da zamalo nijesi robijao zbog njegovog šverca. Sjeti se!

KRSTO ĐURKOVIĆ: Nema veće robije od ove! Nećeš ti meni birati s kim ću da se družim! Robijo, moja!

MARIJA ĐURKOVIĆ: Dovedi ga kući pa se družite do prekosjutra.

KRSTO ĐURKOVIĆ: I dovešću ga ako zatreba! (Divčetu.) Živjeli, sine. Ajd' da nazdravimo. Dupence tajovo.

(Krsto opet šljepne Divče po dupetu.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Krsto, zar ne bi bilo ljepše da vikendom, kao nekad, idemo kod moje seje u Glibavac, da ti i pašo pečete rakiju, a ja i seja povazdan razvijamo i savijamo pitu koturaču, slušamo Cecu, Sneki, Zoricu il' Lepu i igramo kolo...

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ne mogu više da izdržim! Odem u kafanu -- svi pričaju samo Krsto ćuti! Svima se nešto dogodilo, svi su nešto uradili, udarali prsa u prsa, udarali bombama po rovovima, svi su srpski vitezovi, svi su tukli tamo đe treba, samo Krsto bije pečatima po formularima, samo Krsto ćuti i guta dok se svaki Musa u grudi busa!

MARIJA ĐURKOVIĆ: Poginućeš, Krsto. Nijesi ti više sposoban za to. Jasno vidim. Poginućeš. I karte su mi rekle. Karte ne lažu.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Jezik pregrizla! Ti znaš.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Znam, znam! Vidim. Prvog će tebe zakačiti, take si ti sreće. Neka svakoga promaši tebe će u glavu. Pa ti ne znaš ni da se obriješ ko' čoek a da se ne iskasapiš. Molim te...

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ućuti! Ućuti, jebem li ti majku zloslutnu, ućuti!

DIVČE: Nemoj, tata. Nova je godina.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ona misli da će jedan Krsto Đurković da se krije pod žensku suknju dok drugi ginu. Ona ne zna ko su bili moji đedovi! (Duboko diše. Nastavi smirenije.) Ona to ne razumije.

DIVČE: (Kroz jecaj pjeva.) Tamo daleko...

(Krsto zagrli Jefimiju. Prihvati pjesmu.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Divče moje! Daleko od mora... Ajde, ženo, nemoj da si na kraj srca. Ajmo svi zajedno! Ajmo, ko' nekad u Glibavcu... Možda poslednji put... Ja vas volim, ja bih za vas...

(Marija ga gleda širom razrogačenih očiju.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Ma nosite se u tri pičke materine, pa tamo pjevajte.

(Zaplače se i pobjegne iz sobe. Krsto nekoliko trenutaka netremice gleda za njom. Kipti od bijesa.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ubiću je. Sad ću je ubiti ko zeca!

(Divče se ispriječi ispred njega.)

DIVČE: Tamo je selo moje...

KRSTO ĐURKOVIĆ: Tamo je Srbija! Bravo sine, bravo! Dupence, tajovo!

(Otvori prozor. Vikne na pjevačicu.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ne spavaj, Siki! Sviraj! Sve ću vas pobiti, sviraj!

(Odjeknu trube.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ne ide svakog dana Krsto Đurković na branik otadžbine! Sviraj!

(Krsto se, pijan, objesi Divčetu o vrat. Zapjeva.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Tamo je selo moje,
tamo je Srbija!

(Sruši se na pod. Divče uzme pušku i razgleda je. Polako je otvori. Izvadi metke. Naglo zatvori pušku. Škljocanje joj se dopadne. Ponovi cijelu radnju. Kad otvori pušku nišani kroz cijev. Naglo zatvori pušku i okrene se oko sebe. Škljocne prema publici. Potom okači pušku na zid. Stavi medvjedića Krstu na grudi. Krsto, u snu, jeca, stenje, trza nogom i hropće. Divče polako, ustaje i na prstima odlazi do štekera. Gasi svjetlo. Polako izlazi iz sobe. Sobu s vremena na vrijeme obasjavaju detonacije ručnih bombi iz dvorišta "Perjanika". Odjekuju trube i "Tamo daleko". Trešte rafali.)

2.

MALA SOBA TRI SA TRI
ili
KAŽI DRAGIČKA

(Dnevna soba u kući Đurkovića. Prisutna je samo Marija. Sjedi i ređa karte po stolu. Gleda u karte. Sto je pripremljen kao za kakvu svečanost. Na sredini je vaza sa cvijećem, veliki tanjir sa palačinkama i posuda sa voćem. Začuje se kucanje na vratima. Tri puta dugo, dva puta kratko. Marija skoči. Otvori vrata. U sobu ulaze Divče i Fanki Bajo. Fanki Bajo se snebiva. Stalno se osvrće oko sebe.)

DIVČE: Mi smo, mama.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Eh, đeco, đeco. Ne daj bože da Krsto sazna za ovo. U top bi me stavio.

(Marija skuplja karte sa stola. Oblači mantil i sprema se da izađe. Divče joj pridržava mantil.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Eh, muko moja. Lijepo sam ja tebe šjetovala da paziš šta radiš, da ne bude suza. Ima danas svakakvih.

DIVČE: Ne brini, mama. Mi furamo. Je li tako, Bajo?

(Fanki Bajo slegne ramenima.)

FANKI BAJO: Aha.

(Marija zagleda Fanki Baja.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Pa lijep ti je Bajo, lijep. Stasit, jak, pristojno vaspitan...

DIVČE: (Prekorno.) Mama.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Eh, đeco, đeco, kad se samo sjetim... Tako smo počeli i ja i moj Krsto, sve krijući od roditelja, pa gledaj sad... A čime se ti baviš, sine?

FANKI BAJO: Vadim se iz minusa. Mislim, za početak, samo da vratim neki dug, a onda trange-frange dok ne budem iljadu maraka u plusu, mislim za pasoš i vizu do Grčke. E onda pičim na plantaže, berem masline, dvije iljade mjesečno, onda se vratim, pa opet muljam...

MARIJA ĐURKOVIĆ: A, muljaš. Pa lijepo, sine, lijepo. Muljaj.

FANKI BAJO: E, a kad budem dobar nekoliko iljada maraka, e, onda ću da stanem na noge. Sve ću da zveknem u gume za traktore. E, tetka, jebeš mu mater, znaš koja lova leži u gumama za traktore?

MARIJA ĐURKOVIĆ: Pa jeste, sine, jeste. Puno se to traži.

DIVČE: Mama, zakasnićeš.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Zavoljeću ja tebe. Jasno vidim. Ko sina. Odo ja sad, đeco. (Fanki Baju, pravdajući se.) Zvala me Cicika da okopavamo baštu. Danas je popuštio mraz, pa je zemlja smekšala. (Odlazeći.) Palačinke su vam na stolu. Ako vam šta zatrebam samo me viknite preko ograde. Eh, đeco, đeco.

DIVČE: Ajde, mama, ajde.

(Marija ode. Fanki Bajo se stalno osvrće.)

FANKI BAJO: E, gledaš me ka da sam ti oca ubio. Što je? Jesam nešto zasra, a? E, jebeš mu mater samo da se izvadim iz minusa, biću najbogatiji u cijeloj Straševini i Kličevu, s jedne i Rastocima, Ćemencima i Glibavcu s druge strane. A i na Glavu Zete da odem, pa da se ne postidim! (Pauza. Fanki Bajo se zamisli.) E, a što ako Krsto bane... E, nemoj da bude gibanica s Fanki Bajom!

DIVČE: Ne boj se. Krsto subotom i neđeljom ratuje. Ne napušta položaj do ponedjeljka. Ako naiđe Mujo i Haso, pravi se blesav.

FANKI BAJO: Ko?

DIVČE: Pero Božić.

FANKI BAJO: E, sve si mi rekla.

DIVČE: Ma, Krstov prijatelj iz Bosne. Već mjesec dana se liječi kod nas.

(Fanki Bajo ugleda palačinke na stolu.)

FANKI BAJO: A šta mi to danas proslavljamo?

DIVČE: Danas su dva mjeseca od kad furamo. Mi furamo, jel' da?

(Fanki Bajo se okreće oko sebe. Razgleda kuću.)

FANKI BAJO: Aha. Kolika kuća. Kakav bi ođe magacin moga da se napravi. Ih, kad bi ovo bilo moje... Gajio bih paščad za borbu, onda bih uložio lovu u stovarište građevinskog materijala, i onda: auto-otpad.

DIVČE: A ploča, a koncert?

FANKI BAJO: E, zajebi me s tim. Danas svako snima. E, pa kad sam samo čuo onu kravu s nogama, kako se zove, Liki... E, znaš šta... (Pauza.) Razočar'o sam se. Neću više ni da slušam taj kič. E, dušo, moj životni san je da budem otpadaš. Jel' znaš ti koja lova leži u otpadu?

(Divče slegne ramenima.)

FANKI BAJO: Pojma nemaš. E, sigurna si da Krsto neće doći ranije...

DIVČE: Kako to da tebe nijesu mobilisali kad je počeo rat?

FANKI BAJO: Oslobođen sam. Zbog ravnih tabana.

DIVČE: Nesposoban?

FANKI BAJO: Tako piše.

DIVČE: I znači ne znaš da pucaš iz puške?

FANKI BAJO: Pa zna bih. Gleda sam u filmovima.

DIVČE: Nije to to.

FANKI BAJO: Da nećeš možda da me prijaviš u dobrovoljce? A, to si mislila, da valjam neku robu s fronta, je li? Pa to je unosno, ali... Mnogo se tamo puca.

DIVČE: Ma ne. Onako, zezam se. Zaboravi. E, kaži dragička.

FANKI BAJO: Dragička.

DIVČE: Uteče ti pička. A?

FANKI BAJO: U, je... Jedan nula za tebe.

DIVČE: E, kaži još jednom.

FANKI BAJO: Jeste, pa da me opet zajebeš. Neću.

DIVČE: Neću, majke mi. Aj', kaži.

FANKI BAJO: Aj', dobro. Dragička!

DIVČE: Ja sam trudna.

FANKI BAJO: U, al' se ti dobro zezaš.

DIVČE: Stvarno sam trudna.

FANKI BAJO: Ti nijesi normalna! E, slušaj, ako me foliraš...

(Divče se smije kao da ne shvata težinu svojih riječi.)

DIVČE: Bila sam kod ljekara.

FANKI BAJO: I?

DIVČE: Šta i?

FANKI BAJO: Jel' može da se očisti?

DIVČE: Može ali ja neću.

FANKI BAJO: Kako nećeš? Jesi li ti luda!

DIVČE: Tako, lijepo, neću! Nije to prašina da se čisti.

FANKI BAJO: Što nijesi pazila? Što nijesi vodila računa o tome? Jel' ti znaš da si maloljetna? Jel' znaš da ću na robiju zbog tebe?

DIVČE: Imaju oni preča posla.

FANKI BAJO: Što nijesi uzimala pilule? Što? Nijesi dijete da to ne znaš!

DIVČE: Jesi li siguran da nijesam dijete? Jel' možda trebalo da te šutnem zato što nemam pare za pilule? Jel' to trebalo?

FANKI BAJO: Dobro. Smiri se. Znaju li tvoji?

DIVČE: Samo mama. Ali to nema veze.

(Fanki Bajo duboko uzdahne. Udari pesnicom u zid. Potom savija "džoint".)

DIVČE: Šta ti je to?

FANKI BAJO: Vutra. Mislim, ono, zelena trava doma mog. Moram malo da se opuštim.

(Dune.)

DIVČE: Daj malo.

(Fanki Bajo joj doda cigaru. Divče povuče dim. Fanki Bajo nastavi kao za sebe.)

FANKI BAJO: Skupe joj pilule. Jel' bilo skupo da kažeš: "Pazi Fanki, nemoj unutra?" Jel' to bilo skupo?

(Fanki Bajo ponovo dune. Doda "džoint" Divčetu.)

DIVČE: Oćeš li priznati dijete?

FANKI BAJO: E, a jel' istina ono da Krsto i ovi njegovi imaju i privatni zatvor?

DIVČE: Aha.

(Fanki Bajo duboko uzdahne. Dune. Divče ga sa iščekivanjem gleda.)

DIVČE: Pa?

FANKI BAJO: Šta pa?

DIVČE: Jel oćeš ili nećeš?

FANKI BAJO: Svejedno će me Krsto, prije ili kasnije, natjerati da ga priznam. Mogu u mišju rupu da se zavučem, naći će me njegovi.

(Pauza. Divče gleda Fankija u oči. )

DIVČE: Fanki, ti si divan.

(Divče dune i doda "džoint" Fanki Baju. Fanki Bajo dune i ugasi cigaru koja mu dogori do nokata.)

FANKI BAJO: U, al' se ti dobro zezaš.

(Fanki Bajo krene da jede palačinke.)

DIVČE: Ej, nemoj to da jedeš.

FANKI BAJO: Zašto?

DIVČE: Filovala sam ih mišomorom. Za slučaj da ne pristaneš da priznaš dijete. Probaj ove. Ove su u redu.

(Fanki Bajo preblijedi. Zatim duboko udahne vazduh. Zakašlje se. Pljuje svud oko sebe. Divče duva. I ona se zakašlje. Nastave razgovor kašljući.)

FANKI BAJO: U jebote, ti se stvarno dobro zezaš.

DIVČE: A šta ćemo ako me otac izbaci iz kuće?

FANKI BAJO: Moji imaju kuću u planini. Tamo mislim da se povučem za koji mjesec i da gajim pse za borbu, onda da otvorim stovarište šumske građe... E, jesam li ti priča za šumsku građu -- lučeva borovina i čista čamovina, za lamperiju dušu dalo! E, samo tamo ne mogu da pravim auto-otpad, mnogo je daleko. Za prvo vrijeme, dok ja ne dođem, ti bi mogla tamo. Samo ti, dijete i pitbulterijeri.

DIVČE: Kako to misliš dok ti ne dođeš?

FANKI BAJO: Tako lijepo. Prvo moram da zaradim za kučiće. Onda ćemo obnoviti tu kuću i možete tamo i da živite. To jest, pitbulovi, dijete i ti. Mislim, dok dijete malo ne poraste, dok se ne naviknu... Možemo mi poslije i da se raziđemo...

DIVČE: Ma ti si lud. Kakvo selo, ne dolazi u obzir. Ja jedva čekam da moji umru, pa da prodam kuću i da kupim garsonjeru u centru - da se maknem iz ove strašne Straševine! To je prava stvar - garsonjera pored korzoa!

Mala soba tri sa tri, a u sobi ja i ti,
srca vrela, glave lude,
šta će biti neka bude! Iha!

(Skoči na sto.)

DIVČE: Udri brigu na veselje. Akoj' dijete nije potop. Dok se porodim proći će još koji dan... Mala soba tri sa tri...

FANKI BAJO: U jebote... Fanki Ba, fanki ić, tehno, tehno!

DIVČE: Al' se ja dobro zezam! Opleti Sikiii!

(Kao po komandi iz dvorišta "Perjanika" zasvira orkestar. Pjevačica Siki falšira :"Mala soba tri sa tri". Divče i Fanki Bajo pjevaju i igraju. Svlače se u ritmu muzike. Gase svjetlo. Glasovi im se gube u mraku. Iz podruma izađe Petar Božić. Nagne se nad Divče i Fanki Baja. Posmatra kako u polumraku vode ljubav. Prije nego ga primijete odšepa napolje. Fanki Baja trgne škripa vrata.)

FANKI BAJO: Šta je to?

DIVČE: To je samo vjetar. Dođi ovamo, dođiiii.

(Vrata se zatvore. Muzika drma li drma.)

3.

TRUDNOĆA I DVOJNI PAKT

(Dnevna soba u kući Đurkovića. Prisutni Marija i Divče. Marija na stolu mijesi tijesto i razvija kore za pitu. Divče s teškom mukom uteže stomak pred ogledalom.)

DIVČE: Šta to mijesiš, mama?

MARIJA ĐURKOVIĆ: Kore za gibanicu. Da obradujem Krsta. (Pauza. Marija duboko uzdahne.) Noćima se molim Bogu da ne napravi kakvo zlo kad sazna. Od kad ide tamo ne može više da se prepozna. Gledaj šta mi je uradio.

(Pokaže modricu na oku.)

DIVČE: Zbog Muja i Hasa?

MARIJA ĐURKOVIĆ: Samo što sam rekla da bih voljela da i Pero učestvuje u hrani. Tri mjeseca ga žirimo. Eno kako je mršav i nikakav a kad sjedne za sto trpa ko u špajz. Lopatama da ga hraniš opet bi mu malo bilo. A ni jednom se nije sjetio ni sto grama kafe da unese u kuću.

DIVČE: Danas moramo reći ocu, pa šta bude. Bajo će doći da razgovaraju. Bolje da mu mi kažemo nego Bajo. (Pauza. Divčetu se otme uzdah.) Dobro je što spremaš gibanicu.

(Marija se zapanji.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Otkud smijete. Ubiće ga.

DIVČE: Mi nećemo dati, mama. Mi ćemo ga spriječiti. (Zaplače se.) Ja sam već u petom mjesecu.

(Marija duboko uzdahne.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Eh, što jednom ne zaspim pa da se probudim u nekom drugom životu, da se probudim bar ko Ceca, Sneki, Zorica ili Lepa...

(Iz predsoblja se začuje glas Petra Božića.)

PETAR BOŽIĆ: (Iz predsoblja.) Gazdar'ce! Alo! Jestel' kod kuće! (Divčetu.) Đes' mala. Jel' raste trba?

DIVČE: A šta se to tebe tiče?

(Marija se uhvati šakom za usta. Zaprepašćena shvati da Petar već sve zna. Samo pogleda Divče. Divče slegne ramenima.)

PETAR BOŽIĆ: Kako me se neće ticat'. Ja sam u ovoj kući poslije Krsta jedina muška glava. A more neko, ne daj Bože reć' da sam ja tu neakog belaja činio. Evo da vas obradujem, donjo sam cjelo kilo šećera pas' zasladite.

(Iz džepa od šinjela vadi kilogram šećera. Stavi ga na sto.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Okle to?

PETAR BOŽIĆ: Djelili u mjesnoj neki 'umanitarci, pacif'sti, štol' su. Bio red do ul'ce. Da sam imo pušku sve bih ih pobjo! Eutanaz'ja je za ovaj narod, čista eutanaz'ja! I ja sam se zbog vas ponizio. Moro' sam, gazdar'ce, da stanem i ja u taj red, dat' namirim kiriju.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Kakav si ti to čoek, Pero? Pa i mi smo neki ljudi, majku mu.

PETAR BOŽIĆ: Vi ljudi? Vi ste stoka, a ne ljudi! Milicija u samoodbrani bije babe u redovima za kilo šećera, jebete se po pijacama u kupusu iza tezgi -- stojećke. Pa toga ni u Bosni nema! Ti da tra'iš od mene kir'ju! A ne znaš, kukala ti majka, da sam lićno ja prije pet mjeseci išćero Krsta iz rova sekundu prije granate. Malo ti je što sam ti čoeka sigurne smrti spasjo, no bi još i pare da mi uz'meš! Velika srpska majko!

MARIJA ĐURKOVIĆ: E pa hvala ti, Petre Božiću, hvala ti za sve. Za ovu masnicu na oku, za to što svake neđelje strepim oće li mi se čoek živ vratiti kući da me obraduje još kojom šamarčinom, hvala ti što te opslužujemo a nijesi nam ni rod ni pomozi Bog. Hvala ti...

PETAR BOŽIĆ: Vik'o sam ja njemu dat' ne tuče. Razumjem ja šta je bijeda materijalna, ljucka i du'ovna. Ama, strp'te se još malo, samo da mi rana zaraste, das' malo snađem.

DIVČE: Da su te topom ranili do sad bi zarasla.

PETAR BOŽIĆ: Paz' malog' kurca. I teb' bi prijalo malo batina.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Ne diraj mi dijete, molim te.

MARIJA ĐURKOVIĆ: (Poluironično.) Zbog noge?

PETAR BOŽIĆ: Zbog polit'ke. U meni ima više šarafa, šina i plast'ke nego mesa i kostiju, više sam mrtav nego živ. Izginuo sam za ovu zemlju da bi me u njoj smatrali izbjeglicom. Ja sam samo prešao iz jednog kraja svoje zemlje u drugi. Pa kako sam onda izbjeglica? Mi smo jedna država, je'an narod, je'an snop žita, jedna pesnica. Ne more meni neko da tvrdi da smo mi gurnuli vas u rat ili vi nas kad smo mi jedno. Nema tu mi i vi! Uostalom, ako ćemo pravo rat je i iniciran iz Beograda. Ne prigovaram ja. Neka je. Dosta je bilo onak'og mira i suživota sa musliman'ma, dosta!

MARIJA ĐURKOVIĆ: Ništa te mi nijesmo čule. Ništa. Ovo za Beograd pogotovo.

PETAR BOŽIĆ: Ne boj se, gazdar'ce, reć' ću ja Krstu da vas ne tuće. Reć'umu da razumjem i nju ko' i tebe. Ovaj njen nju huška protivu mene.

DIVČE: Šta lupaš, ej!

PETAR BOŽIĆ: Slušaj, mala, nemoj da ja izozbilje počnem da lupam, znaš! Očekujem da se izviniš jednim pićem.

DIVČE: Uzmi ga sam.

PETAR BOŽIĆ: Ako ga uzmem sam razbiću ti bocu o glavu.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Evo ja ću ti dodati. Evo ti, popij. Otrov popio, dabogda.

(Krene za flašu. Petar je uhvati za ruku.)

PETAR BOŽIĆ: Ne ti. Oću ona da mi doda. Oću da i ona shvati da ja ođe zamjenjujem Krsta! On je meni dao opunomoćenje, on je mene ovlastio da pazim da mu ko ćeru ne obrlati! Ima i ođe muslimana, a ima i gorije od muslimana. Ded to piće, mala!

DIVČE: Ja ni njega ne opslužujem, pa neću ni tebe!

PETAR BOŽIĆ: Naučiću te ja da budeš čoek. Biće meni Krsto zahvalan za to! A i ti kad se pameti dozoveš.

(Petar sam uzme piće. Popije dvije tablete. Zalije ih rakijom. Prijeteći krene prema Divčetu. Divče se izmiče. Iz dvorišta se začuje zvuk varburga.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Eto Krsta.

PETAR BOŽIĆ: (Divčetu.) Imaš sreće.

(Kao oparen, Petar potrči u susret Krstu. Krsto ulazi sav zadihan. S vrata baca kalašnjikov na krevet.)

PETAR BOŽIĆ: Jaro! Srećne oči koje te vidješe! Oš' rakiju?

KRSTO ĐURKOVIĆ: Sipaj!

(Krsto kao bez duše, naiskap ispije čašu. Zatim se uhvati za usta i otrči u kupatilo da povraća. Petar podigne čašu i nazdravlja glasno da ga Krsto čuje.)

PETAR BOŽIĆ: Živio, domać'ne! S kim sad bili, vazda bili, što željeli to i žnjeli! Bog vas čuv'o popustljiva mosta, podrugljiva gosta, prtene vreće i zle sreće...

MARIJA ĐURKOVIĆ: Amin!

PETAR BOŽIĆ: Amin. Šta me prekidaš? Molitv'o bi ja do sjutra kol'ko vam dobra želim. I vama i vašem domać'nu, mom ratnom jaranu što sam mu za sekundu život spasjo, mome Krstu.

(Čuje se kako Krsto u kupatilu povraća. Vrati se blijed i unezvijeren.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Sipaj još jednu. Imaš li još onih tableta za živce?

(Petar mu doda dvije tablete. Krsto ih proguta. Zalije rakijom.)

PETAR BOŽIĆ: Sjedi, jaro. Konačno prava akcija?

KRSTO ĐURKOVIĆ: Konačno.

PETAR BOŽIĆ: De, pričaj šta je bilo.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Svašta. Ni dušmaninu ne bih poželio ono što mi se dogodilo.

PETAR BOŽIĆ: Pričaj.

(Krsto pokaže ženi rukom put kuhinje.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ženo, u kuhinju! Kuvaj kafu. Bolje da kuvaš nego da kukaš.

PETAR BOŽIĆ: A mala?

KRSTO ĐURKOVIĆ: Neka sluša. Neka vidi šta je život.

PETAR BOŽIĆ: (Divčetu.) Jašta. Bolje da slušaš no da osjetiš i doživiš.

(Marija ode u kuhinju. Viri iz kuhinje i sluša. Divče se skupila na krevetu i širom otvorenih očiju gleda čas majku čas oca. Krsto popije još jednu rakiju. Nalakti se na sto.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Jebem ti ovakvo ratovanje. Mjesecima se bijemo granatama. Nema ništa prsa u prsa, nema junaštva, nema viteštva! Ništa! Zabili se mi prekjuče u rov, a kiša lije li lije. Blato se pod kožu uvlači. Bije artiljerija, ne znaš odakle gađa, ne znaš ko gađa.

PETAR BOŽIĆ: Ko će bit'? Jal' muslimani, jal' rvati, jal' naši... greškom, nema ko četvrti. UNPROFOR samo posmatra i trguje.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ode mali Dubajić da donese kafu.

PETAR BOŽIĆ: (Prisećajući se.) Mali Dubajić?!

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ne prođe ni pet minuta vraća se s tacnom u rukama. Kad ti bljesnu munja. Jebem ti sunce, zatrese se nebo, zatrese se zemlja. Svega me zasu blato i busenje.

PETAR BOŽIĆ: Granata. Đe vas nap'paše, mater im poganu.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Onda se sve umiri, najednom utihnu. Među nama muk. Niko ni da jekne, niko glasa od sebe da pusti. Ja ustanem, skinem blato sa očiju, kad preda mnom stoji mali Dubajić... Odavde se ne pomakao ako nije istina. Stoji s tacnom u rukama - bez glave.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Kuku, sudbino, kuku.

DIVČE: Tata, mi bi nešto s tobom...

MARIJA ĐURKOVIĆ: Mi bi da popričamo, Krsto. Ako može nasamo.

PETAR BOŽIĆ: Nije sad momenat. Nije trenutak. Vidite li da je čoek mogo poginuti. Ej, što ja nisam bio tamo, da se bacim pro tebe, jarane, da te tijelom u zaštitu uzmem. Šta bi dalje?

KRSTO ĐURKOVIĆ: Eh, šta bi. Juče. Dosadilo nam više da čekamo u rovu. Digosmo se nas petorica u nasilno izviđanje. Da vidimo odakle tuku. Da opalimo koji metak, da osvetimo malog Dubajića. Haubicama nemoš' prići, znaš i sam - sve okolo minirano. Zarobismo dvojicu nesretnika. I šta ćeš...

PETAR BOŽIĆ: Znam, jaro. Razumjem. Ku'š vuć' zarobljenike sa sobom.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Još preko prve linije, kroz straže i minska polja. Naredi mi major Pavlović da ih likvidiram.

PETAR BOŽIĆ: I? Jes' onako ko što sam te učio - rafalom bez premišljanja?

KRSTO ĐURKOVIĆ: Nijesam mogao. Dvoumio sam se. Jebi ga nije lako. Ipak su to ljudi. Gledaju te u oči. Šta da radiš!

PETAR BOŽIĆ: Rek'o sam ti šta da radiš u tak'im situacijama. Rafal bez premišljanja! Jes' rafalom?

KRSTO ĐURKOVIĆ: C. Nožem.

PETAR BOŽIĆ: Čačanski, nego šta!

MARIJA ĐURKOVIĆ: Krsto.

(Mariji dođe muka. Otrči u kupatilo da povraća. Divče skupljenih nogu iz ćoška, sa kreveta, širom razrogačenih očiju gleda oca.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Jebi ga. Pritisla me neka tjeskoba. Reko da im kažem: "Moram, ljudi, naređeno mi je, moram". Kad onaj jedan crnomanjasti, ko sad da ga vidim, poče da sijeva očima. "Šta čekaš", kaže, "majku li ti vlašku, ja bi znao šta bi s tobom. Nama Alija plaća po sto maraka za svako oko". Meni se odjednom smrači. Trgnem bajonet iza pojasa, pa udri. Lipti krv na sve strane. Što više šiklja ja sve više bodem. Jedva su me odvojili od njih. Dođem poslije u jedinicu. Svi me gledaju onako smrknutog i krvavog, a niko ništa ne pita. Kako ćute oni, tako i ja.

MARIJA ĐURKOVIĆ: (Iz kupatila.) Sve to Bog vidi. Sve se to vraća.

PETAR BOŽIĆ: Ne sjekiraj se, jaro. Svak' mora kroz to proć'. Svaki rat je prljav. Ja te razum'jem.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ja sam tamo otišao da budem vitez. Ja sam sanjo sebe na bijelome konju sa kopljem i štitom u ruci! Mislio sam da ću imati čime da se pohvalim u kafani. Zar ovim da se hvalim?

PETAR BOŽIĆ: Nisi ti kriv, Krsto. Morao si. Ubijaju i oni naše kad ih zarobe. Naređenje je naređenje.

(Marija izađe iz kupatila.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Saberi se, čoeče. Prizovi se u pamet, pa da razgovaramo kao ljudi.

PETAR BOŽIĆ: Ajde, gazdar'ce, u kujnu! Vi'š da nije trenutak. Vi'š da nije momenat za tebe i tvoje priče. Ovo je muško prijateljstvo i muški razgovor!

KRSTO ĐURKOVIĆ: (Mariji.) Ako misliš da ću sad da odustanem, varaš se! Sad sam zagazio. Nema natrag! Ili ćemo pobijediti, il' nas neće biti!

MARIJA ĐURKOVIĆ: Krsto, dijete nam je trudno.

(Krsto ne shvata šta mu Marija govori. Raspaljen nastavlja svoju "ratnu" priču.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Prije dvije-tri godine naša komšinica Cicika imala pobačaj. Gledala neki film o ratu u Vijetnamu pa se potresla. A mi smo danas došli dotle da se naše žene porađaju pod artiljerijskom vatrom! Pa ništa! Rađaju živu i zdravu djecu. Rađaju ratnike! Nek' nas kose ko snoplje žita, iz zemlje ćemo nicati!

MARIJA ĐURKOVIĆ: Krsto, čovječe, nijesmo u Bosni. Tvoje dijete je trudno, naše Divče.

(Krsto se prene. Polako shvata o čemu Marija govori.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Naše Divče trudno?! Pa Divče je još dijete. Kako može dijete... Ne, ja u to ne vjerujem. Ja sam u svemu bio ispravan. To ne može meni da se dogodi. Zašto meni?

MARIJA ĐURKOVIĆ: Znam da ti je teško, ali to se nije dogodilo tebi nego njoj. Dogodilo se i meni. Dogodilo se nama.

PETAR BOŽIĆ: Neb' ja da se mješam...

MARIJA ĐURKOVIĆ: Onda bolje nemoj. Dosta si se miješao.

PETAR BOŽIĆ: Dobro, gazdar'ce, dobro. Ja reko' more bit' more da se očisti.

(Mahne rukom kao da briše prašinu.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Kasno. Nema čišćenja.

DIVČE: I da može ja ga ne bih očistila. To je živo biće. Osjećam kako se mrda.

(Krsto se oduzeo. Ne može da dođe do daha. Raskopčava košulju. Hvata vazduh.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Šta ti bi i ne bi? Ko tebe šta pita?

PETAR BOŽIĆ: Bo'me, jaro, pitala se ona i bez pitanja. I to đe je stizala: mal' čučećke u podrumu, mal' ležećke u krevetu, a bo'me i stojećke iza tezge na ul'ci.

KRSTO ĐURKOVIĆ: (Rezignirano.) Moje dijete.

PETAR BOŽIĆ: Jah, pusta mladosti. Kad si mlad ne biraš oš' stojećke ili ćeš ležećke. 'Nam ja, i ja sam jednom jebo kad sam bio mlad...

DIVČE: Prestanite, molim vas. Prestanite!

KRSTO ĐURKOVIĆ: Pa za koga se ja borim? Za koga branim ovu zemlju? (Plane.) Da bi se ti kurvala okolo!

MARIJA ĐURKOVIĆ: Nemoj. Možda još može nešto da se uradi. Ona je tvoja kćer.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Nije moja! Da je moja ne bi se kurvala u šesnaestoj! Ko zna čija je! Ko zna! Ti znaš bolje čija je. Iste ste, čim je braniš! Ti si je tako vaspitala. Ti! Ti si kriva za sve! Ti i niko drugi!

(Krsto zamahne da udari Mariju. Divče skoči sa kreveta i legne ispred njega.)

DIVČE: Nemoj majku! Udri mene. Udri, tata, ja sam kriva. Udri!

(Krsto se zaleti. U poslednjem trenutku se uzdrži da ne udari Divče. Pljune je.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Tpu, kurvetino!

(Okrene se, dohvati kaput i krene napolje. Prije nego dođe do vrata začuje se zvono. Krsto otvori. Na vratima se pojavi Fanki Bajo. Krsto ga zabezeknuto gleda. Divče se prenerazi kad ugleda Fanki Baja. Pokušava da mu da znak da nije došao u pravo vrijeme. Mlatara rukama. Marija je prostrijeli pogledom. Divče prestane.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Koji si sad pa ti?

FANKI BAJO: Ja sam Fanki Bajo Dabović sa Glave Zete, lična karta 97046 SUP Nikšić. Doša sam da o situaciji razgovaramo ka ljudi. Divče, ovaj, Jefimija vam je vjerovatno pričala o meni, o mojim, kako da kažem, sklonostima ka biznisu, o mojim idejama i ideologiji...

KRSTO ĐURKOVIĆ: Kakav Panki? Šta sere ovaj? O čemu da razgovaramo?

DIVČE: Bježi, Bajo!

(Fanki Bajo se spetlja. Shvati koliko je sati. Počne da se vadi.)

FANKI BAJO: Ja muljam, znate. Htio sam da vam predložim onaj posao.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Kakav posao? Ko je ovaj? Koga on ođe u zdrav mozak?

FANKI BAJO: Nije čika Krsto u zdrav mozak, obraza mi! Nemam magacin pa sam htio da smjestim neku robu kod vas u podrum. Mislim, ako može. Sve je legalno i legitimno -- gaće iz Albanije, ženske, duboke, sa cvjetićima i bez. Mislim, idu ko lude. Imaćete procenat od prodaje. Za suprugu može i par komada gratis. Mislim, da muljamo, da se vadimo iz minusa, da se pomognemo. Ali ako nije vrijeme, doći ću ja drugi put... Izvinite. Idem ja sad, izvinite...

(Ide unazad prema vratima. Petar gađa nožem. Nož se zabije u vrata, tik iznad Fanki Bajove glave. Fanki Bajo preblijedi kad ugleda Petra.)

PETAR BOŽIĆ: Taj je, Krsto! Taj ti jebe ćeru po pijaci!

KRSTO ĐURKOVIĆ: Imaš muda, momče, imaš! Na prag si mi došo' da te ubijem ko zeca! Jebaću ti majku radodajku!

(Skine pušku sa zida. Fanki Bajo iskoristi metež i iskoči napolje.)

DIVČE: Bježi, Bajooo!

(Krsto nogom odgurne Divče. Krsto iskorači za Fanki Bajom. S vrata opali iz puške.)

PETAR BOŽIĆ: Za njim, Krsto, za njim. Ubij govnara!

(Ponovo pucanj.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: (Divčetu.) Idi neđe. Prošetaj, dok ga ne prođe.

DIVČE: E neću niđe. Nek' me pipne ako smije.

(Krsto se vraća u sobu. Baci pušku na krevet.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: (Divčetu.) Jebem li ti sunce, da ti jebem, u kuću si mi ga dovela!

DIVČE: Ne prilazi mi!

KRSTO ĐURKOVIĆ: A zašto, da nećeš možda da me biješ!

(Divče dograbi pušku. Uperi je u oca.)

DIVČE: Ne prilazi, pucaću!

MARIJA ĐURKOVIĆ: Bože, šta sam ja tebi skrivila da me ovako kažnjavaš? Nemojte! Nemojte ko Boga vas molim!

(Krsto razdrlji košulju. Krene prema Divčetu.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Evo ti, sine moj! Evo pucaj, usreći se, srećo tatina!

DIVČE: Ne prilazi! Ne prilazi kad kažem!

(Divče baci pušku i iskoči kroz prozor. Krsto pritrči prozoru. Marija ga uhvati za ruke.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Nemoj, Krsto! Nemoj, života ti moga! Nemoj!

KRSTO ĐURKOVIĆ: Neka mi ne izlazi pred oči. Ubiću kurvinče.

(Sjedne.)

PETAR BOŽIĆ: Bojim ti se, jaro. Bojim se da ona ne ubije tebe.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Kako možeš. Kako možeš i da pomisliš...

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ženo, u kuhinju! Imam da obavim jednu diskusiju u četiri oka. Nepoželjna si.

(Marija poplašena, samo ispod oka prostrijeli Petra. Izađe. Viri iz kuhinje. I dalje sluša o čemu razgovaraju.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Mnogo si me razočarao, Petre Božiću. Mnogo.

PETAR BOŽIĆ: Ja? A što, jaro?

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ti si preuzeo brigu o njoj. Ti.

PETAR BOŽIĆ: Tu se vala nije ništa moglo. To je o'šlo tol'ko daleko... Pričuvaj se ti nje, jaro.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Mislim, pazi, Pero, to dijete zaista u poslednje vrijeme mnogo šilji kurac na mene. Mislim, pazi, ne može to tako. Pa ja sam joj otac. Kurvala se, kurvala, ajde dešava se. Sazreće, shvatiće, da pređem i preko toga, pa i dijete da prihvatim, pogotovo ako je muško, ali...

PETAR BOŽIĆ: Jašta. Muško je muško.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Mislim, pazi, ja sam na neki način i očekivao da do ovoga može doći, čim si mi rekao da se ona... Mislim, znaš... Ne može ona puškom na mene!

PETAR BOŽIĆ: Neb' ja jaro, dat' ubacujem crva u glavu, al' sjet' se one muslimanske djece u Hadžićima. Jesul' nas sama odvela do zemun'ce đe su im bili babo, daidža i amidža.

MARIJA ĐURKOVIĆ: (Provirujući iz kuhinje.) I?

KRSTO ĐURKOVIĆ: Šta i? Jesam li ja rek'o da ideš u kuhinju!

MARIJA ĐURKOVIĆ: Ona je i moje dijete. 'Oću da čujem.

KRSTO ĐURKOVIĆ: E pa onda slušaj!

(Marija izađe iz kuhinje. Sjedne tik uz Petra. Znatiželjno ga sluša.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Šta je bilo s njima? Mislim, s tima iz Hadžića?

PETAR BOŽIĆ: A što će bit', pobili paščadiju. Kad ih rođena djeca ne štede a što ćemo ig mi štedit'?

MARIJA ĐURKOVIĆ: Mislim, šta je bilo sa djecom?

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ono šta će biti i s ovom tvojom ako mi bude o glavi radila. Mislim, pazi, primijetio sam ja već drugi-treći put kako neko čačka oko lovačke. Ja ostavim cijev okrenutu ulijevo, kad se vratim ona okrenuta udesno, i obrnuto.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Ajde, Krsto, molim te... Učinilo ti se.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Može jednom da mi se učini, ženo, ali tri puta zaredom...

PETAR BOŽIĆ: Neka, gazdar'ce. Svašta smo mi vidjeli. Imamo mi refleks da osjetimo smrt. Imamo mi avaksa u mozgu.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Slušaj dobro, Pero. 'Oću da je pratiš u stopu. Ko sjenka! Razumiješ! Prvi pogrešan potez - likvidacija!

MARIJA ĐURKOVIĆ: Koga ćeš likvidirati, crni Krsto. Pa ona je tvoje dijete, tvoja krv, tvoje Divče, Krsto!

KRSTO ĐURKOVIĆ: Bolje ja nju nego ona mene.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Ja ću to spriječiti. Na lijep način. Ona je u pubertetu. S njom treba diskutovati o životu, o ljubavi i tim stvarima i...

KRSTO ĐURKOVIĆ: Trebalo je da diskutuješ čim je počela da raste, a ne da prepuštaš stvari stihiji. (Peri.) Daj mi jednu žutu.

(Pera mu doda tabletu. Krsto otpije. Nastavi istim tonom.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Uostalom i mi smo bili u pubertetu pa ko je o nama vodio računa? Moj otac nije ni znao šta je to. Ja se nje bojim.

PETAR BOŽIĆ: Današnja djeca su monstrumi. Bio sam ja ovdje za vrijeme studentskih demonstracija. 'Oće da ruše vladu. 'Oće kralja. 'Oće promjene! Pljuju po nama što za nji' krv lijemo! Ćero sam tada neke kalašnjikove za Bosnu. Vjeruj mi, jaro, za bobu mi je falilo da upa'nem među nji' i da stisnem obarač. Onako nasum'ce, oko sebe, pa da bude kasapnica, da bude krvi do koljena! Pljunuli su na sve što smo im dali! Na sve!

KRSTO ĐURKOVIĆ: Pero, ne budeš li mi lojalan u ovome...

PETAR BOŽIĆ: Boli me što sumnjaš u mene, jaro. Ja b' za te ruku u vatru. Evo, izdam li te i u čem', oćeraj me na prvu liniju, pa nek' im ovako obogaljen panem u ruke.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ja ću biti tvoj sudija, Petre Božiću, niko do ja! I još nešto -- sa malom ni ljubazno ni neljubazno, ko i do sad. Ne smije da posumnja da je pod prismotrom. Jel' jasno?

PETAR BOŽIĆ: Jasno.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ženo, i tebe pitam?

MARIJA ĐURKOVIĆ: Mene ništa ne pitaj. Radi kako znaš.

KRSTO ĐURKOVIĆ: E pa dosta sam ja u ovoj kući bio čovjek iz sjenke. Dosta! Ako treba sve ću vas poklati na spavanju! Sve!

MARIJA ĐURKOVIĆ: Krsto.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Pito' sam jel' jasno!

MARIJA ĐURKOVIĆ: Jasno.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Glasnije to! Jel' jasno?

(Marija se zaplače.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Ne muči me, Krsto, ko' Boga te molim.

(Krsto vezuje kravatu, oblači kaput i kreće prema izlazu.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Gdje ćeš, čovječe?

KRSTO ĐURKOVIĆ: U "Bijele vode" na kap slobode!

PETAR BOŽIĆ: A ja? Mogu li s tobom?

(Krsto pobjesni. Gađa Petra pepeljarom. Petar se baci u stranu.)

PETAR BOŽIĆ: Nemoj, Krsto!

KRSTO ĐURKOVIĆ: Na zadatak! Svi na zadatak! O glavi mi se radi! Jebem li vam sunce žarko, da vam jebem!

(Izađe. Zalupi vratima.)

PETAR BOŽIĆ: Blago tebi, jaro, te imaš probleme s porodicom! Blago tebi!

(Krsto se povrati sa uperenim kalašnjikovim. Petar se pokrije ćebetom po glavi.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Mnogo si me razočaro, Petre Božiću.

PETAR BOŽIĆ: Nemoj više, jaro. Popraviću se. Nemoj više.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Svi ste se protiv mene urotili. Ali, odbraniću se ja! Sve ću da vas pokoljem! Sve!

(Krsto izađe. Petar polako ustaje.)

PETAR BOŽIĆ: Blago i tebi gazdarice te i ti imaš probleme s porodicom. Meni su sve probleme s porodicom jedne noći riješili mudžahedini. Sve do jednog!

MARIJA ĐURKOVIĆ: Nijesam ja za to kriva.

(Pauza. Petar je nekoliko trenutaka netremice gleda.)

PETAR BOŽIĆ: Ne boj se, gazdar'ce. I goreg sam ga ja gled'o.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Idi odavde. Idi, na koljenima te molim, idi. Ostavi nas da živimo ko ljudi. Ostavi nas.

PETAR BOŽIĆ: Ne morete vi bez mene živjet' ko ljudi. Ti puštaš da te voda nosi umjesto da zaplivaš, da se odupreš. Ti ne shvaćaš da je čoek jedna plastična mater'ja. Ona se mere oblikovat' i mjenjat'. Niko i ništa nije konačno. Danas gazdar'ce, niko više nije ko' što je nekad bio. Shvati gazdar'ce, on nije više onaj stari Krsto. On se promjen'jo. Al' na njega se još da ut'cat. A ja mogu ut'cat da se okrene porodici, da uloži pare u kuću, da završi sprat, da okreči zidove, da ne živimo u peć'ni.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Plata mu je tolika da ne možemo da preživimo, a ti pričaš o gradnji. Ostavi nas, Petre Božiću, da bar crknemo ko ljudi.

PETAR BOŽIĆ: Naivna si, gazdar'ce, naivna. Ima Krsto pare. Ima. Nije on džaba išo' na ratište. Dvjesta 'iljada maraka krije neđe u budžaku. Neće da troši da se ne oda. Budala. Ko da će ga ko pitat'.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Lažeš.

PETAR BOŽIĆ: Eutanaz'ja je za vas. Čista eutanaz'ja. Dobro, ako ti je lakše, nije istina. Zabij glavu u p'jesak ko ona 'tica, ona, ona...

MARIJA ĐURKOVIĆ: (Dosjeti se.) Noj!

PETAR BOŽIĆ: Samo da znaš, ako ne izvučeš te pare od njega i ne završiš kuću nikad čoek od tebe. Samo jednom se živi. Ništa nije vječno, ništa. Čoek je plast'ka! Na ljude se da uticat'! Ništa ti gazdar'ce, ne znaš o životu. Ništa.

(Marija ga svo vrijeme sluša klimajući glavom.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Možda si ti u pravu. Ja o tome nikad nijesam razmišljala.

PETAR BOŽIĆ: Zato sam ja tu, da ti ukažem što i kako valja, da te usmjerim...

MARIJA ĐURKOVIĆ: Ajde sjedi, Pero. Da ti i ja popijemo jednu tursku kafu.

PETAR BOŽIĆ: Vala trebali smo to odavno.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Trebali da se nijesam bojala.

PETAR BOŽIĆ: Mene?!

MARIJA ĐURKOVIĆ: Primijetila sam ja kako me gledaš kad se presvlačim. Da sam samo zucnula mojem Krstu...

PETAR BOŽIĆ: Ali, nisi zucnula.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Možda sam trebala. (Sipa mu kafu. Njiše dupetom ispred Petrovih očiju.) Gdje li je samo sakrio te pare?

PETAR BOŽIĆ: Ne smijem ti reć'. Upotr'jebićeš to protivu mene. Krsto mi je prijatelj. Viš', gazdarce, da smo ti i ja davno 'vako sjeli da odkavenišemo ko ljudi...

MARIJA ĐURKOVIĆ: Eh, Pero, možda bih i ja drukčije prema tebi, kad bi mi se u po nečemu u kući od pomoći našao.

(Petar skoči da razvlači tijesto.)

PETAR BOŽIĆ: Bar sam se gibanice na frontu nasprem'o. De razvuci u tu stranu.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Svašta bi se moglo s tim parama.

PETAR BOŽIĆ: A da ti i ja zajedno...

MARIJA ĐURKOVIĆ: Šta?

PETAR BOŽIĆ: Okopamo baštu. Men' se sve čini...

MARIJA ĐURKOVIĆ: Mekše to, Pero, mekše. Ajd' sad s ove strane. Razvuci.

(Razvlače tijesto. Marija se opasno češe o Petra. Petar duboko uzdahne.)

PETAR BOŽIĆ: A da ti i ja zajedno...

(Petar ne može da izdrži. Zapjenio je. Navali na Mariju. Marija se otme.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Šta to radiš, Petre Božiću. Pa jel' znaš ti da sam ja udata žena. Pa znaš li ti da sam ja majka maloljetnog djeteta? Pa sad ću ti jebati majku. Krsto! Krstoooo!

PETAR BOŽIĆ: Štas' dereš, ne čuje te on. Ko zna đe on sad loče. (Procijedi kroz zube.) Kokoško jedna!

MARIJA ĐURKOVIĆ: Mene si naš'o da privatavaš za rodnicu. Pička ti materina! Krstoooo!

(Petar je nadglasava praveći se da se ništa nije dogodilo.)

PETAR BOŽIĆ: Niš' ne brini, gazdar'ce! Odo' ja da tražim malu! More bit' opet za sekundu spasim život mom' Krstu! (Opet kroz zube, prigušenim tonom.) Jebem li ti mater, da ti jebem.

(Petar izađe. Marija zgranuta gleda za njim.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Idi. Idi, ne vratio se dabogda. Mene... Mene, majku maloletnog deteta... A neće to tek tako proći, neće!

(Marija odlučno sjedne. Okreće brojčanik na telefonu. Iz dvorišta "Perjanika" odjekne novokomponovana muzika.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Alo. Alo, Glibavac? Sejo, ti si. Jadno i kukavno, sejo, eto kako sam. Alo. Ne, ništa ne slavimo, to ovi iz "Perjanika". Alo. Jel' me čuješ, sejo, aloo, alo, alo sejo, alooo! Kako ne čuješ. Alo! Alooo!

(Muzika postaje zaglušujuće glasna. Pjevačica ciči, gosti urliču. Marija spusti slušalicu. Zarije glavu u šake. Zarida.)

4.

POKAJANJE

(Marija Đurković vadi robu iz ormara. Na krevet je stavila širom otvoren veliki kofer. Nekoliko suknji složi u kofer. Potom sjedne na stolicu. Pogleda na sat. Čeka. Uzme telefon i okreće brojčanik.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Alo, sejo. Ja sam. Jesam. Sve sam spakovala. Jeste. Čekam da dođe da vidim kako će da reaguje. Jesam. Sve ko' što si mi rekla. Otvorila sam prozor. Ako podivlja imaću kuda da iskočim. Dobro, sejo, ne brini. Ako šta bude eto me u Glibavac. Alo! Kako ne čuješ, alo, sejo, aloooo!

(Spusti slušalicu. Čeka. Iz dvorišta se začuje zvuk "varburg limuzine". Motor se ugasi. Marija skoči i nastavi da se pakuje. U kuću ulazi Krsto u maskirnoj uniformi. Blatnjav je. Nosi kalašnjikov. Zastane na vratima. Gleda Mariju. Marija ne obraća pažnju na njega. Marija zatvara kofer, oblači mantil. Kreće prema vratima. Krsto se ispriječi ispred nje.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Valjao sam se po rovovima. Ima li tople vode? Hoću da se okupam.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Mak'se da prođem.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Sjutra moram rano na posao. Možda ću napredovati u službi. Čuo sam da su urgirali odozgo. Kad se samo sjetim šta sam do juče bio, a šta sam sad. Ljudi me pozdravljaju na ulici, skinu kapu, naklone se: "Dobar dan, dobar dan". Cijene me, znaju ko sam. Zaslužio sam da napredujem. Zaslužio sam. Moram da se odmorim. Imao sam težak dan. Gdje je onaj?

MARIJA ĐURKOVIĆ: Baza po pijaci. Otkad ti tvojega Pera zoveš onaj?

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ne moraš sve da znaš.

(Marija krene da ide. Krsto je uhvati za ruku.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Kuda?

(Pauza. Krstov stisak popusti. Baci kalašnjikov na krevet. Marija nastavi smirenije.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Ostavljam te Krsto. Idem u Glibavac kod seje. A ti ratuj, ako treba istetoviraj kokardu na čelu, napreduj u službi, gomilaj marke i uživaj.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Šta pričaš? Kakve marke?

MARIJA ĐURKOVIĆ: Znam ja sve, Krsto. Ne pravi se lud. Dvjesta hiljada dojč maraka je dovoljan razlog da se ide u rat.

KRSTO ĐURKOVIĆ: E pa, nijesam ja tamo išao zbog para! Ja sam... Ja sam budala. Ja sam definitivno shvatio da sam budala. To ti je Pero rekao, je li?

MARIJA ĐURKOVIĆ: Da, Pero mi je rekao. I ne samo to.

KRSTO ĐURKOVIĆ: A šta je to još mogao da kaže?

MARIJA ĐURKOVIĆ: Vjerovao ili ne, a baš me briga hoćeš li vjerovati ili nećeš, predložio mi je da nađemo te pare i da te se ratosiljamo. Pa da poslije živimo k'o "pravi begovi".

KRSTO ĐURKOVIĆ: To je rekao?

MARIJA ĐURKOVIĆ: Seji mrtve oči ljubila ako lažem.

(Krsto, mimo očekivanja, samo slegne ramenima i ostane mrtav hladan.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Vjerujem.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Vjeruješ?

KRSTO ĐURKOVIĆ: Vjerujem.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Prosto ne mogu da vjerujem da vjeruješ.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Danas sam saznao da nije ranjen u borbi. Pucao je sebi u nogu. Potom u oficira koji je sve to vidio i htio da prijavi. E, vidiš, taj oficir je preživio. Danas sam se, po prvi put, poslije toliko godina zapitao ko je on ustvari? Šta on hoće od nas? Šta on hoće od nas?

MARIJA ĐURKOVIĆ: A pare? Razumijem, visoka je cifra. Nijesi mogao da odoliš. Pa nijesi ni ti od kamena.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Jesam li trebao da ih ostavim mudžahedinima? Da nijesam uzeo ja, uzeo bi neko drugi.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Čiju li si djecu bez hleba ostavio?

KRSTO ĐURKOVIĆ: U tek oslobođenim Mumbašićima upali smo u kuću nekog trgovca. Ja nabasam na sef. Puknem ga zoljom, otvorim - šezdeset hiljada maraka!

MARIJA ĐURKOVIĆ: I? Šta si uradio s parama?

KRSTO ĐURKOVIĆ: Pet izgorelo od eksplozije, pedeset sakrio a pet dao Peru da ćuti.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Pet Peru?! E moj Krsto, pet mu je bilo preko glave. Ne bi on ćutao ni za svih sto. S tim parama može da živi u "Onogoštu".

KRSTO ĐURKOVIĆ: Prokockao ih je iste večeri.

MARIJA ĐURKOVIĆ: E moj čoeče, u šta si se izmetnuo. I ti vjeruješ takvom čovjeku više nego rođenoj ženi. Kompromitovaće te prvom prilikom. A kad se jednom sazna za te pare...

KRSTO ĐURKOVIĆ: Bog mi je svjedok da sam htio da ih dam nekome, da pomognem. Ali ne mogu. To je jače od mene. Mrzim humanitarce i pacifiste. Mrzim! Da uložim u kuću neću -- krvav je to novac. Zabrazdio sam, ženo, debelo sam zabrazdio. Zaboravio sam na tebe, na dijete. Na svašta sam počeo da mislim. Marija, nemoj da ideš? Ne ostavljaj me. Ja ću poludjeti ako ostanem sam. Ja ću poludjeti!

MARIJA ĐURKOVIĆ: Ja nikad nijesam vidjela toliko para. Jesu li kod tebe?

KRSTO ĐURKOVIĆ: Na sigurnom su.

MARIJA ĐURKOVIĆ: U kući?

KRSTO ĐURKOVIĆ: Pa ne misliš valjda da su u banci.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Voljela bih da malo zvirnem.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Umoran sam. Ne mogu sad da razvaljujem zid.

(Marija mahinalno preleti pogledom preko zidova. Pauza. Krsto duboko uzdahne. Uhvati se za glavu.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Nije meni lako. Prosto me mozak zabolio.

(Mariji se otme uzdah.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: E, moj Krsto, muko moja pregolema. Neću ti praviti scene, neću te napuštati. Opet ću biti uz tebe. Samo, zapamti dobro: ako se samo dogodi nešto sa tobom i malom...

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ostavićeš me.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Ubiću se. Nosićeš me na duši, Krsto.

KRSTO ĐURKOVIĆ: A šta ako ona mene...

MARIJA ĐURKOVIĆ: I dalje vjeruješ u Perove budalaštine.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Sve je tako izgledalo. Oprostiću joj. Riječ joj neću reći. I moliću je da ona oprosti meni. Iako nijesam kriv. Radi mira u kući.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Svi smo krivi, Krsto. Kriva je i ona. Ali ako prvi popustimo dozvaće se pameti. Šta je bilo bilo je.

(Krsto duboko uzdahne.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ne znam više šta da mislim. Možda sam ja bolestan. Noću svašta sanjam. Bojim se da zaspim. Ne mogu više ovako, ne mogu!

(Marija ga zagrli.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Smiri se, Krsto. Ti si muškarac. Ne smiješ da plačeš. Smiri se.

(Krsto spusti glavu Mariji na grudi. Rida kao malo dijete. Marija ga ljubi i smiruje.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ne mogu, ne mogu, ne moguuu! Okrvavio sam ruke, Marija. Ne mogu više, ne mogu više, ne moguuuu! Hoću da opet bude kao prije. Hoćuuu...

(U kuću polako, na prstima ulazi Petar Božić. Gleda Mariju i Krsta.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Još ima nade za nas, Krsto. On je kriv za sve!

PETAR BOŽIĆ: Znači tako. Puče tikva, jaro.

(Krsto se trgne. Ugleda Petra.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Puče. I vrijeme je da pukne.

PETAR BOŽIĆ: Znao sam da s' kolaborac'jonista i kolebljivac, al' da mereš bit' tolika rđa i lipovina nisam mogo vjerovat'.

(Petar ne može da se uzdrži. U pola replike zaplače. Krsto raširi ruke prema Petru kao kakav krivac. Marija ode u kuhinju. Viri i sluša.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ja razumijem tvoje stanje. Mislim, to sa živcima i... Razumijem da više ne možeš da držiš riječ, da budeš dosledan i da ne spletkariš. Imaš li koju žutu?

PETAR BOŽIĆ: Evo ti, jaro. Evo ti i jedna crvena.

(Petar mu doda tablete. Krsto odmah proguta dvije. Zalije rakijom.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Razumijem i da si ovdje kao u kavezu. Razumijem i da je moja žena u stvari jedina žena u ovom kavezu i da... Ništa te ne osuđujem. Sve razumijem, ali mislim da je došlo vrijeme...

PETAR BOŽIĆ: Ajde, ne mucaj. Progovori ko insan, izbaci me ovakoga na ul'cu, šutni me pa neka crknem bez krova nad glavom, dotuci me, 'ajde!

KRSTO ĐURKOVIĆ: Mislim... Mislim da ima i boljih mjesta za život od ove kuće. Mislim, za tebe...

PETAR BOŽIĆ: Đe će ti duša, đe?

(Krsto je povio glavu. Sluša kao kakav krivac. Petar mu se unese u lice. Uhvati ga za revere. Stavi kažiprst između očiju.)

PETAR BOŽIĆ: Tu me gle'aj, jaro, kad pričam s tobom. Tu me gle'aj! Jesam li ti ja povalio ćeru? Jesam li ja kriv što se ona kurva? Jesam li ja kriv što ti piješ i maltretiraš onu nesretnu ženu? Onu dušu od čovjeka, onaj melem... Jesam li...

(Pusti ga. Krsto poravnava odijelo. Dođe sebi.)

PETAR BOŽIĆ: Dobro. Ako je tako, odoh, pa kako mi bude. Odoh da okačim kamen o vrat da lakše potonem. Odoh bon u oluju da me na duši nosiš...

(Zastane kod vrata. Krsto ćuti. Čeka da Petar izađe.)

PETAR BOŽIĆ: Ne zoveš me da se vratim. Da prenoćim nekoliko dana dok se ne snađem... Ne grize te savjest.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ne bih da se više raspravljamo. Pokupi stvari i više ne prilazi ni blizu ove kuće.

PETAR BOŽIĆ: Zaboravio si da mi život duguješ.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ja sam sad tebe od sebe spasao pa smatraj da smo kvit. A kad sledeći put zucneš nekome nešto o meni i mojim parama, o mojem životu, o mojim sklonostima, o mojem ratovanju, kad mi u ženu dirneš i, uopšte govoreći, kad mi se na putu ispriječiš... Ne tjeraj me da mislim o tome. Bolje idi, ne vuci me za jezik. Mogu planuti! (Savlada se.) Ne bih volio... Zbog minulih dana...

PETAR BOŽIĆ: Dobro, jaro. Ako je dotle došlo idem. Samo, pripaz'der se ti tvojeg Divčeta, tvoje kurvice i onog njenog kurajbera. Ubiće te neće ni trepnuti. Zaklaće te na spavanju, usuće ti otrov u čaj...

(Krsto prasne.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Izlazi napolje, kad kažem!

PETAR BOŽIĆ: Dobro, jaro, dobro.

(Izađe sa zavežljajem na štapu. Povrati se za trenutak.)

PETAR BOŽIĆ: Jaro, samo jednu stvar mi je žao i to sebi neću oprostiti ni kad budem umiro'.

KRSTO ĐURKOVIĆ: A šta to?

PETAR BOŽIĆ: Žao mi je što ti nisam jebo ženu, jaro.

(Krstu se pomrači pred očima. Duboko diše.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ha! Tpu, skote! Malo li ti je hljeba ispekla. Jebem ti dan kad te sretoh! Sa'ću ti se krvi napiti! Jebaću ti majku!

(Zaleti se na Petra.)

PETAR BOŽIĆ: Milicija! Milicija, bije invalida! Milicija!

(Krsto ga zgrabi za revere i snažno ga udari u stomak. Uhvati ga i izbaci napolje. Spolja se čuje Petrovo zapomaganje: "Milicija, milicija, ubi invalida". Začuje se orkestar ispred "Perjanika". Cepaju svoj hit "Nemoj gladan buljit'u pečenje".)

(Kuća Đurkovića. Marija sjedi i plete. Odjevena je u drečavu sivo-crvenu i otvoreno-zelenu svilenu trenerku. Na vratima se začuje kucanje -- tri puta dugo, dva puta kratko. Marija skoči. Otvori vrata. Osvrćući se, u kuću ulaze Fanki Bajo i Divče. Vuku velike, švercerske, torbe prepune robe. Marija ostavlja pletivo. Oblači mantil. Sprema se da izađe.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Dobro ste me zatekli. Ja taman krenula kod Lilike da sa Cicikom kisjelimo kupus. Lilika dodaje glavice, ja sjeckam, onda Cicika tuče flašom, pa posle podijelimo na ravne časti... Moj Krsto puno voli raso. Ručak vam je u rerni. Ako se ohladio, podgrijte...

FANKI BAJO: Teta Marija...

(Marija ga upitno pogleda. Fanki Bajo iz torbe izvadi farmerke. Pruži ih Mariji.)

FANKI BAJO: Hvala vam za sve. Probajte.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Za mene? Gratis? Baš gratis?

FANKI BAJO: Gratis.

(Marija oduševljena proba farmerke. Jedva ih navuče koliko su uske.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Auuu!

FANKI BAJO: Ko salivene.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Jao, sine, kad me vidi moja Cicika!

FANKI BAJO: Evo, tetka Marija, imam i satove, plastikanere. Samo oni nijesu gratis.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Plastikaneri. Nijesu gratis. Aha. Pa našo' si tvoju tetka Mariju da mutiš, je li, sine?

FANKI BAJO: Nijesam, tetka, obraza mi.

(Marija zavrne rukav. Pokaže zlatni "roleks".)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Pa gledaj, balavče, gledaj! Ti si još bio u pelenama kad je tetka stavila zlato na ruku.

FANKI BAJO CEROVIĆ: Roleks, jebote!

MARIJA ĐURKOVIĆ: Roleks nego šta! Dala mi seja kad sam se udala.

(Marija duboko uzdahne. Krene da izađe. Naglo se povrati. Nečeg se prisjeti.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Zamalo da zaboravim. Ne preturajte po stvarima. Ni za živu glavu.

DIVČE: Pa nijesmo ni do sad, mama.

MARIJA ĐURKOVIĆ: (Izlazeći.) Ja za svaki slučaj. Da Krsto nešto ne primijeti. Ubio bi me da sazna da ste bili ovdje.

FANKI BAJO: (Dovikne za njom.) Ne brinite, teta Marija. Nećemo.

(Marija duboko uzdahne.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: (Baju.) Eh, sine moj. Hvala ti za farmerke. A za plastikanere, nije važno, zaboraviću. (Izlazeći, kao za sebe.) Pizda ti materina balava.

(Marija vrteći glavom izađe. Divče netremice gleda Fanki Baja.)

FANKI BAJO: Šta je, šta buljiš! Jesam opet nešto usro?

DIVČE: Ne, ja sam.

FANKI BAJO: Ajde, prebroj pazar pa da odspavamo! Mrtav sam umoran.

(Divče broji pazar.)

DIVČE: Četrdeset, pedeset, šezdeset... Nije loše.

(Doda pare Fanki Baju. Fanki Bajo ih smota u džep.)

FANKI BAJO: Jok, dobro je. Za deset godina možda i zaradimo za "tristaća".

DIVČE: Za "tristaća"?

FANKI BAJO: Ma bilo što, može i kanta, samo da je s četvoro vrata. Mislim, da može da se napiše "taksi", razumiješ. Nema veze što su gume ćelave. Neću ni da kočim, samo da zaradim lovu. Kako mi to nije ranije palo na pamet. E, znaš koja lova leži u taksiju? A?

(Divče se uhvati za stomak.)

DIVČE: Slušaj, Bajo. Mrda se.

(Fanki Bajo prisloni glavu Divčetu na trbuh.)

DIVČE: Jel' čuješ?

FANKI BAJO: Čujem. Repuje.

DIVČE: Bajo. Voliš li ti mene?

FANKI BAJO: Ajde spavaj. Čim namaknemo kintu - tristać i Fanki Bajo taksidrajver. Nema više zezanja.

DIVČE: Ne moraš da me voliš, Bajo. Dovoljno je da me ne mrziš. I da svi znaju da furamo.

(Divče se pokrije ćebetom po glavi. Fanki Bajo okrene leđa Divčetu. Puhće, hrče i uzdiše. Divče se meškolji i prevrće. Divče jekne.)

FANKI BAJO: Što je sad?

DIVČE: Imam grčeve.

(Nekoliko trenutaka samo gleda Fanki Baja. Fanki Bajo je pomiluje po kosi.)

DIVČE: A da mi njega ubijemo? Da ga sačekamo u ponedjeljak poslije posla? U ponedjeljak mama ide da gleda video kod Cicike. Kasno će se vratiti. Niko neće primijetiti da fali puška.

FANKI BAJO: Šta lupaš.

DIVČE: Bajo, razmisli. Kad njega ne bi bilo mogao bi da napraviš magacin od kuće, i stovarište i auto-otpad. A kad zaradiš lovu možeš i da odeš. Možemo da se raziđemo ko ljudi... A ja ću živjeti s mamom. S njom nije teško. Ona uvijek na sve pristane.

FANKI BAJO: Ajde spavaj.

(Divče se meškolji i prevrće.)

DIVČE: Boli me glava, Bajo.

(Divče jekne.)

FANKI BAJO: Što je sad?

DIVČE: Imam grčeve, Bajo. Bojim se da se ne porodim prije vremena. Ja ne znam ništa o tome, Bajo!

FANKI BAJO: Ne boj se, nećeš. Spavaj.

(Fanki Bajo ustane i stavi svoju jaknu preko Divčeta. Divče se umiri. Baju se odjednom više ne spava. Zuri u prazno. Savija "džoint". Puši. Divče se pridigne. Uzme mu "džoint". Povuče dim. Opusti se.)

DIVČE: 'Oće majka da se pomirim sa Krstom. Kaže da je smekšao.

FANKI BAJO: Pa šta čekaš, miri se. Znao sam ja da će on morati da savije šiju.

DIVČE: Neće ga to dugo držati. Znam ja njega.

(Fanki Bajo duboko uzdahne.)

FANKI BAJO: Mislim da treba da se pomiriš.

DIVČE: Ne znaš ti šta treba. Nemaš ti pojma o životu. Neću da se mirim.

FANKI BAJO: Pa šta onda 'oćeš?

DIVČE: (Vrisne.) 'Oću da ga nema!

(Bajo pokuša da se nasmije. Potom da je poljubi. Divče se otrgne.)

FANKI BAJO: Pravo si divče.

DIVČE: Pusti me. Spava mi se. Umorna sam. Pusti me.

FANKI BAJO: Onda spavaj.

(Divče okrene leđa Fanki Baju. Pokrije se po glavi. Fanki Bajo ostane da sjedi na krevetu. Odjednom ugasi džoint. Skoči iza kreveta. Sakrije se. Kroz prozor u kuću uskoči Petar Božić. Naglo se osvrne oko sebe. Pretura po stvarima. Osluškuje. Nešto traži. Fanki Bajo polako ustane. Šunja se iza Petra. Petar zastane. Osjeti nekoga iza sebe. Naglo se osvrme sa uperenom štakom. Ugleda Fanki Baja.)

FANKI BAJO: Eto zeca u kupusu.

PETAR BOŽIĆ: Stan', jaro. Prije no udariš stan' da ti nešto ka'em.

FANKI BAJO: Poslije ćeš mi reći. Prvo dug.

PETAR BOŽIĆ: Jaro, ja s Krstom više nemam ništa. On je mene izbac'jo ko' pašče na ul'cu. Ja sam doš'o dat' ka'em... Krsto se sprema da vas oboje ubije. 'Oće da vas namami das' pomirite. Pa onda...

FANKI BAJO: Mene si naš'o da muljaš, je li?

PETAR BOŽIĆ: Slušaj mali, bud' pametan. Krsto krije pedeset 'iljada maraka u kući.

(Fanki Baju se otme zvižduk.)

PETAR BOŽIĆ: Da ti i ja njega zajedno, pa da podjelimo... Ti to moreš... Ja ću te naučit' kako... Niš' lakše, ja sam to sto put' na frontu... S dvajespet 'iljada moš' svašta... Moš auto-otpad da otvoriš...

(Fanki Bajo ponovo krene prema Petru. Petar se izmakne.)

FANKI BAJO: Jebite se i ti i Krsto i vaše pare!

PETAR BOŽIĆ: Nemoj, jaro. Evo, uzmi trijes. Ja sam vazda bio na vašoj strani. Ja sam vazda vik'o: "Djeca su u pravu. Niko nema pravo da dira našu omladinu!" Kad su bile studentske demonstracije ja sam htio da uđem unutra, da omladini podijelim kalašnjikove, da imaju čime da se brane... Ja sam vaš! Ja sam vaš!

FANKI BAJO: Ima tu samo jedan mali problem.

FANKI BAJO: Ja nijesam student.

PETAR BOŽIĆ: (Zbunjeno.) Nisi student?! E, jeb' ga!

(Fanki Bajo iznenada raspali Petra po nogama. "Počisti" ga. Petar padne. Fanki Bajo mu uzme štaku. Udari ga nekoliko puta štakom po leđima i glavi. Potom ga nekoliko puta zakuca nogom. Odvuče ga do vrata. Izbaci ga napolje. Divče se pokrene. Jekne. Ispod kreveta dohvati medvjedića. Fanki Bajo savija "džoint".)

DIVČE: Lijepi medo, je li te puno boljelo kad ti je moj tata iščupao šape? A? E, ti si isti ko' i ja - samo ćutiš i trpiš. Pa trpi kad si glup ko kurac. E, reci nešto, medo. E, jebem ti majku! A? Serem ti se na život, međede! E, kaži nešto! E, otkinuću ti glavu, majmune! Jel' čuješ, majmunčino!

(Divče zavrne glavu medvjedu.Otkine je i baci u stranu.)

FANKI BAJO: (Sam sa sobom.) Pedeset hiljada maraka... Jebo te Bog, koja lova.

(Fanki Bajo duva i razmišlja.)

6.

POMIRENJE

(Kuća Đurkovića. Okupljeni za stolom sjede Krsto, Marija i Divče. Krsto je svježe obrijan i odjeven u odijelo sa kravatom.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Drage moje, evo ponovo smo na okupu. Da li ćemo tako i ostati zavisi samo i isključivo od ishoda ovog našeg današnjeg malog dogovora na nivou porodice. Ne bih da držim govore, da repliciram i polemišem, ali moram da vam kažem par riječi. Vi znate da je čovjek od prirode dat, pa je samim tim i dio te prirode. Stoga je sasvim prirodno da se i u čovjeku, baš kao i u prirodi dešavaju određeni tektonski poremećaji. E pa eto, i u meni se, doduše ne bez razloga prouzrokovanog objektivnim okolnostima, dogodio jedan, tako reći, zemljotres. E taj zemljotres je za sobom obrušio cijelu lavinu događaja, koji su se sukcesivno sručili na moju glavu.

(Marija ga nestrpljivo podržava.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Blago rečeno lavinu!

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ali ja sam se, koliko toliko, trijezne glave, izvukao ispod tog tereta i konačno: shvatio sam da je porodica važnija od svega. Porodica je esencija svakog društva!

MARIJA ĐURKOVIĆ: Ja to nikad ne bih znala tako lijepo da kažem. Nikad.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ja sam griješio. Priznajem. Danas vam obećavam da ću vikendom opet ići samo u lov i da ću piti samo po nekad, isključivo o slavama i u umjerenim, društveno dozvoljenim, količinama. Ne tražim oproštaj, ali priželjkujem razumijevanje.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Shvatamo te Krsto, potpuno te shvatamo. Je li tako, Divče? Tako je.

(Divče ćuti.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Jefimija, kćeri moja, Divče moje, ja sam bio grub prema tebi. Pogriješila si. Ja ti ne mogu oprostiti to što si uradila, ali te razumijem. A i to je nešto. I to je dovoljno da nam pomogne da se suočimo sa stvarnošću onakvom kakva jeste i da prevaziđemo nastale probleme. Ja sam zato odlučio da prihvatim tvoje dijete kao svoje legitimno unuče. Dostojanstveno ću se suprotstaviti podsmijehu uže i šire okoline što i vama preporučujem.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Reci: hvala, tata. Hvala!

KRSTO ĐURKOVIĆ: Imam samo jedan uslov, za koji zahtijevam da se poštuje. Ne želim da se uskoro, na ovaj način, dogodi još neka beba!

(Divče ćuti. Upitno je gledaju.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Šta, sine? Reci, slobodno.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Reci glasno, ne boj se.

MARIJA ĐURKOVIĆ: Reci: obećavam da se više neću viđati sa Pa... Panki Bajom Dabovićem niti sa bilo kojim drugim muškarcem sve dok ne postanem punoljetna, dok se ne zaposlim i ne budem svoj čoek.

(Krsto ustane. Nešto mu zatreperi u grudima.)

DIVČE: Obećavam.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Sine, konstatujem da nas je ovo što se dogodilo sve naučilo pameti. Okrenimo se sebi. (Suze mu navru na oči.) Dođi da te zagrlim.

(Preko stola grli i ljubi Divče. Marija se krsti i zahvaljuje Bogu.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Bože, hvala ti. Hvala ti zaštitniče moj.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Ajmo, sine, sad da jednu zapjevamo. Dupen... (Presiječe se u pola reči.) Divče tajovo.

DIVČE: Imam bolove u stomaku.

KRSTO ĐURKOVIĆ: Mislio sam kao nekad, sine...

MARIJA ĐURKOVIĆ: Kao nekad u Glibavcu...

DIVČE: Ne mogu.

MARIJA ĐURKOVIĆ: (Divčetu.) Tata je svašta preživio. Trebaće mu neko vrijeme da se povrati, da opet bude onaj stari. Nas dvije mu moramo pružiti podršku u smislu topline i razumijevanja. Ko će ako nećemo mi. Budi dobra prema njemu, pa će nam svima biti bolje.

DIVČE: Imam grčeve. Moram napolje.

(Divče istrči napolje. Marija poleti Krstu u zagrljaj.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Neka je, Krsto. Važno je da ste premostili jaz. Kad svi potpuno prihvatimo stvari kakve jesu, ponovo ćemo pjevati zajedno, ponovo ćemo ići kod moje seje, razvijati i savijati pitu koturaču, slušati Cecu i igrati kolo. Sve će opet biti kao prije. (Zaplače se.) Bože, danas mi je najsrećniji dan od kako sam se udala. Toliko se radujem da bih sad ja zapucala!

(Krsto je zagrli.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Nemoj. Nemoj, dosta smo pucali.

(Oboje duboko uzdahnu. Plaču zagrljeni. Vrte glavama i jecaju.)

7.

BUSIJA

(Dvorište kuće Đurkovića. Na sred dvorišta je nabacano nekoliko gajbi iz "Perjanika". Noć je. Gajbe se naziru u polumraku. Osvijetljena je samo kapija kroz koju treba da prođe Krsto. Iza gomile gajbi vire Fanki Bajo i Divče. Fanki Bajo drži lovačku pušku. Prinosi je ustima kao mikrofon.)

FANKI BAJO: Poštovana publiko, samo za vas, i opet za vas -- orkestar Fanki Baja Stankovića! A sada nešto vruće, samo za zreliju publiku. Ako ima đece nek' začepe uši, jer od pjesme ove sve će da se puši!

(Zapjeva. Divče se nervozno prebacuje s noge na nogu.)

FANKI BAJO: Ej, dođi mala,
ej, pod moj jorgan,
ej, da mi maziš,
ej, polni organ!
Tehno, tehno, tehno Bajo!

DIVČE: Namjerno pjevaš da te čuje. Cvikaš, a.

FANKI BAJO: Ko cvika? Cvikaš ti. Vidiš kako ti se ukočila vilica. Samo te gledam kako disharmonično pocupkuješ. On neće ni doći kući.

DIVČE: 'Oće, 'oće, i to nacvrckan. Popodne ima manje stranaka pa može.

(Fanki Bajo ponovo zapjeva.)

FANKI BAJO: Ej, mala, malena,
suknjica ti šarena,
sluđuješ me sluđuješ,
silno me uzbuđuješ!
E, Divče, znaš šta? Ja jebem još pet minuta i idem kući.

DIVČE: Evo ga. Evo ga, ide. Spremi se. Jesi li zapamtio kako se drži puška.

FANKI BAJO: Nećeš me ti učiti kako se puca.

(Fanki Bajo namjesti pušku na gajbe. Nišani. Kapija se polako, uz škripu otvara. U kapiji se pojavi Krsto. Oslanja se na stubove. Jedva održava ravnotežu koliko je pijan. Divče mune Fanki Baja. Fanki Bajo se ukipio, ne mrda.)

DIVČE: Pucaj, šta čekaš!

FANKI BAJO: Ne mogu da ga nanišanim. Mrda se.

(Divče pobjesni.)

DIVČE: Daj mi tu pušku.

(Otme mu pušku. Iskoči ispred Krsta. Krsto stane kao ukopan. Zabezeknuto gleda Divče.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Sine! Makni tu cuclu, povrijedićeš se. Opet onaj tvoj? Jesi li ga ti to opet dovela da se jebeš pod mojim krovom? U mojoj kući. Je li, sine? Odgovori tati.

(Divče prisloni pušku uz rame. Uradi to vrlo vješto, uvježbano, baš onako kako je Krsto nekad učio.)

DIVČE: Jebem ti majku, skote!

(Divče opali iz puške. Krsto se zanese. Zabezeknut gleda krvavu mrlju na grudima. Mrlja se širi. U trenu se otrijezni.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Šta to radiš, budalo!

(Krsto se okrene. Pokuša da pobjegne, ali zanese u stranu.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Jebem li vam majku, da vam jebem. Poklaću vas. Sve ću vas poklati...

(Divče još jednom opali. Ovog puta mu puca u leđa.)

KRSTO ĐURKOVIĆ: Divčeee!

(Krsto padne među gajbe. Divče i Fanki Bajo potrče do njega.)

FANKI BAJO: Živ je! Batrga se. Divče! Muka mi je, Divče.

DIVČE: Ti si na redu. Evo ti nož! Dotuci ga. Jel' čuješ! Prikolji ga! Udri, udri, udriii!

FANKI BAJO: Ne mogu! Ne mogu! Ne moooguuu!

(Fanki Bajo počne besomučno da zamahuje nožem i udara.)

FANKI BAJO: Ne mogu! Ne moguuu! A! A! Aaaaaaaaa!

(Krsto prestane da se batrga. Fanki Bajo iscrpljen padne preko Krsta. Divče stisnutih pesnica stoji i posmatra ih. Ruke joj se polako opuštaju niz tijelo. Fanki Bajo polako ustaje i izlazi iz mraka i prolazi kroz kapiju. Ruke su mu krvave do ramena. Iz ruke mu ispadne nož. Isprskan je krvlju i po licu. Divče ide za njim. Fanki Bajo gleda Divče.)

DIVČE: Mislila sam da te prevarim. Onako, bez veze. Ali sad neću. Ipak se ja sa tobom najbolje zezam.

FANKI BAJO: Gledaj, Divče!

(Pokaže joj krvave dlanove. Smije se. Divče pritisne svoje dlanove na njegove. Potom ih odvoji.)

DIVČE: Gledaj sad ti.

(Mažu jedno drugo po licu. Smiju se. Zagrle se. Ljube se. Spojenim obrazima razmazuju krv jedno po drugom. Potom se uhvate za ruke i polako odu. Među gajbama ostaje da leži Krstov leš. Iz mraka izroni Petar Božić. Šepa. Gleda za Divčetom i Fanki Bajom.)

PETAR BOŽIĆ: (Poluglasno.) Jebem li vam majku... Monstrumi!

(Unezvijereno se osvrće oko sebe. Otpije nekoliko gutljaja iz flašice koju izvadi iz džepa. Proguta dvije tablete. Opet se osvrne. Priđe gajbama. Izvuče Krstov iskasapljeni leš. Dovuče ga u dvorište. Prekrsti se. Pokrije ga kaputom po glavi.)

PETAR BOŽIĆ: Izvini, jaro, malo sam zakasnio. Jeb'ga, puštio si da te ženet'na pameti uči. Da je žena dobra i vuk u gori bi je imo'. Das' mene slušo sve bi drukče bilo. Ne ljutim se ja, jaro. Sve ti opraštam, sve. (Zaplače se.) Što ću ja sad bez tebe, jaro? Ko će mi pružit' razumjevanje i krov nad glavom? O kome ću ja sad brinut' kad tebe nema? Ja znam da moreš ti bi sad povuko sve što si protivu mene reko' i izjavio. Znam da bi. Ama mrtva usta ne govore, jaro. Što ću ja sad bez tebe? Što ću crni kukavac? A sve je to zato što mi nijesi vjerovo'. Zakasnio sam da ti opet spasim život. Jeb' ga, djeca su monstrumi, čudovišta. Ja to znam.

(Izvadi flašu. Prospe malo na zemlju. Proguta dvije tablete. Otpije iz flaše. Strese se. Naglo se osvrne.)

PETAR BOŽIĆ: Niš' se ne brini, jaro. Saće neko naić' pa će te nać'. Ja ću se postarat' dat' na grobu svira truba i das' puca iz pušaka. Niš' ne brini.

(Odšepa nekoliko koraka. Naglo se osvrne. Ode. Začuju se trube. Sviraju neku koračnicu.)

8.

ALO, BOSNA

(Dnevna soba. Marija u crnini sjedi na kauču. Tupo gleda u zid. Kraj nogu su joj spakovani koferi. U rukama joj je puška. Marija puni pušku. Marija okrene pušku sebi u grudi. Sazuje cipelu. Prst od noge stavi na obarač. U poslednjem trenutku baci pušku u stranu.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Ne mogu... Ja ne mogu... Ja čak ni to ne mogu.

(Marija naglo zarije glavu u šake. Ostane tako nepomična dugo, dugo... Na vratima se pojavi Petar Božić. Baci u stranu zavežljaj sa stvarima. Tiho, na prstima priđe Mariji. Nježno je zagrli. Uspravi je da sjedi. Nekoliko trenutaka ostanu u tom položaju.)

PETAR BOŽIĆ: Jes' razmislila? Oš živjet' sa mnom?

(Marija ustane. Uzima kofere.)

MARIJA ĐURKOVIĆ: Ja više ne mogu živjeti u ovoj kući.

PETAR BOŽIĆ: Đe ćeš, ako Bog da?

MARIJA ĐURKOVIĆ: Idem kod seje u Glibavac.

PETAR BOŽIĆ: Šta'š tamo radit'?

MARIJA ĐURKOVIĆ: Ništa. Probaću da se objesim.

PETAR BOŽIĆ: Slobodno se ti objesi. Sad više ne moraš ni oko čega brinut'. Ja sam naš'o Krstove pare. Obnov'ću kuću. Ma kak'a kuća - biće to dvorac! Bjeli zidovi, po njima ćil'mi - ručni unikat, okolo sećije, pa kahva iz filđana, uz kahvu ratluk i rakija... Ako ti ne pođe od ruke to vješanje, slobodno se vrati. Ova kuća ti je uvjek otvorena. Sunce će me ogrijati ako se vratiš.

(Marija pokupi kofere. Dođe do vrata. Prezrivo pogleda Petra. Izađe.)

PETAR BOŽIĆ: (Dovikuje za Marijom.) Eutanaz'ja! Za tebe je čista eutanaz'ja!

(Petar strpa dvije tablete u usta. Otpije gutljaj rakije. Potom otvara ormare. Izbacuje odijela. Nalazi jedno Krstovo šljašteće svileno odijelo. Oblači ga.)

PETAR BOŽIĆ: Ja ću ođe doves' ljude da žive. Cjelu Bosnu. Ja znam dab' se to dopalo i Krstu, mom jaranu što sam mu jednom na frontu za sekundu i život spasjo. Ne brin' se, gazdarice. Neće kuća ostat' pusta. Jok!

(Vrti brojčanik na telefonu. Spolja opet odjekuju rafali, detonacije i trube.)

PETAR BOŽIĆ: Alo, Bosna, alo, alo... Rođo! Đe si, rođo! Puca, puca! Ne, nije se zaratilo. Slave. Šta slave? Jebo mater svoju te znam. Oni stalno nešto slave. Dobro! Jesam, snaš'o sam se. Pravim kuću. Jes. Ima, kako nema, ima mjesta za sve nas zajedno! Alo!

(Kroz prozore i vrata ponovo nagrnu muzičari sa pjevačicom. Petar im maše rukom da uđu. Jednom rukom poklopi slušalicu.)

PETAR BOŽIĆ: Uđite, braćo, uđite da zapjevamo.

(Muzičari štimuju instrumente. Petar nastavi da govori u slušalicu.)

PETAR BOŽIĆ: Alo, rođo, alo, alo, ko se to miješa. Koji Suljo? 'Bem ti veze, alooo! Alo, alo, Bosna, alooo!

(Orkestar oplete svoj hit "Nemoj gladan buljit u pečenje". Sviraju kao da ne primjećuju Petra. Njihovu muziku nadjačava samo Petrovo glasno: "Alo, Bosna, alo, alo"...)

9.

SAMO SMO SE IGRALI

(U popravnom domu. Soba sa tri metalna kreveta. Na srednjem krevetu sjedi Divče. Na ostala dva smotana su ćebad, tako da izgleda kao da neko spava. Divče u rukama drži medvjedića bez šapa. Nečija noga u vojničkoj čizmi razbije prozor. Divče odskoči u stranu. Kroz prozor uskoči mladić u maskirnoj uniformi. Na glavi mu je crna, pletena kapuljača sa izrezima za oči i usta. Divče pokuša da vrisne. Nepoznati joj rukom zatvori usta. Skine kapuljaču. Nepoznati je Fanki Bajo.

FANKI BAJO: Uan, tu, fri, fo!
U ovo ludo
ledeno doba
volim te volim,
volim do groba!

(Skine joj šaku sa usta.)

DIVČE: Bajo!

(Fanki Bajo otkrije ćebad sa susjednih kreveta.)

FANKI BAJO: Gdje su ti cimerke?

DIVČE: Zbrisale preko žice. Vratiće se do jutra.

FANKI BAJO: A ti? Ne krešeš se okolo? Nijesi se prokurvala? E, žurim. Doša sam samo da vidim dijete. To je moje dijete. Nije bilo ko. Da sam riječ da ću ga priznati. Ja držim riječ!

DIVČE: Ja sam ovdje jedino dijete.

FANKI BAJO: Kako jedino? A naše dijete?

DIVČE: Rodilo se mrtvo. Umrlo u stomaku. Po nalazima još onda.

FANKI BAJO: Jebote, da nijesmo koknuli oca... Ja bih sad bio otac.

DIVČE: Bio bi.

(Pauza. Fanki Bajo je zbunjeno gleda. Nešto mu zastane u grlu.)

DIVČE: Zar te nijesu ubili u potjeri?

FANKI BAJO: Jesu. Bajo Dabović više ne postoji. Sad sam Crni. Samo tako. Crni, vod smrti, specijalne jedinice. Za mene ne postoji zakon. Fanki Bajo je profi.

DIVČE: Kokaš za državu?

FANKI BAJO: Ovo sad je ozbiljno. Ja sam patriota. Ja sam novi Obilić. Ja sam potreban ovoj zemlji. Znaš li ti što oni nama čine? Da nije nas ovakvih, šta bi sad bilo sa Jugoslavijom? Znaš li da stalno ubacuju diverzante... Znaš li? Sad stvarno moram da krenem. Čekaju me.

DIVČE: Ništa mi nijesi značio. Ništa. Eto, da te onda Krsto ubio, ja ne bih ni okom trepnula. Ja sam samo htjela da svi znaju da furamo. Od kad sam ovdje, sama, često se sjetim nekih detalja: kako se smiješ, kako trčiš, kako spavaš skupljenih nogu, ispod tezge kao kakvo siroče, kako si mi onda u "Perjaniku" stavio led u gaće, kako si bio smiješan kad si psovao onog kamiondžiju što te isprskao blatom, pa kako si onda slomio zub kad si htio da mi skrckaš orah, kako...

FANKI BAJO: Divče, s njima nema zezanja. Oni ne vole da čekaju. Divče!

DIVČE: I kažu oni meni poslije potjere: "Uhvatismo ti Baja, ubismo ga". A ja ništa, ko' drvo, otupjela, prazna. A sad, kad vidim da si tu, da stojiš predamnom, da mogu da te dodirnem... Prvi put od kako sam te srela...

(Ispruži ruku da ga dodirne. Fanki Bajo polako uzmiče prema vratima.)

DIVČE: Jebem mu mater, Bajo, ja se radujem! Ja ti se radujem!

(Divče zajeca.)

FANKI BAJO: Divče, ja... Kasno je sad za to. Kasno.

(Fanki Bajo slegne ramenima. Proguta vazduh.)

DIVČE: Znam, moraš da ideš. Čekaju te. Pa dobro. Ja sam srećna što si živ i što postojiš. Idi.

FANKI BAJO: Idem.

(Uhvati za kvaku. Drugom rukom se nasloni na dovratak. Diše duboko kao da skuplja energiju za nešto veliko i snažno. U trenu se nešto prelomi u njemu. Naglo se okrene. Jednim oštrim pokretom pokida svu dugmad sa košulje. Strgne košulju sa sebe i baci je u stranu. Ostane go do pojasa. Na grudima mu, na lančiću, visi ratna pločica.)

DIVČE: Idi, oni ne vole da čekaju, idi.

(Fanki Bajo čvrsto stegne pločicu na grudima.)

FANKI BAJO: Neka čekaju! Neka čekaju!

(Otrgne lančić sa pločicom i baci ga u stranu.)

DIVČE: Često sanjam jedan san. Kao ti i ja se ponovo rodili.

(Svlače jedno drugo. Drže se za ruke. Gledaju nekud u daljinu.)

DIVČE: I kao krenuli mi u ono tvoje selo, u planinu, u onu staru, napuštenu kuću. Kad mi tamo, a ono snijeg pokrio brda i doline. Sve se zabijeljelo, ledenice vise sa drveća. Unaokolo sve mirno, nigdje žive duše. I koračamo tako, koračamo, i kao ispod same šume ugledamo onu tvoju staru kuću... I kao kuća čeka da je mi obnovimo, da postavimo brvna, promijenimo krov i prozore. I kao pokucamo na vrata. Uhvatimo za kvaku. A unutra nikog nema. Sve kao da čeka samo na nas, da uđemo, da naložimo vatru da se ogrijemo... I tako u furuni zaiskri vatra, zapucketa, postade toplo. Ispružimo ruke, da se ogrijemo. I kao ostanemo tako da sjedimo i sjedimo... I ništa pod Bogom jakim ne radimo. Samo čekamo da svane neki novi dan, da dođe neko novo vrijeme.

FANKI BAJO: Pa da počnemo sve ispočetka...

(Fanki Bajo i Divče se dugo, dugo gledaju. Usne im se spoje u dug, nježan poljubac.)

KRAJ

Dramski pisac i scenarista. Rođen 1969. godine u Nikšiću. Završio Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek za dramaturgiju. 1996. proglašen za najboljeg diplomiranog studenta Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu za 1995/96. školsku godinu. 1997. završio Internacionalnu letnju školu Kraljevskog dvorskog pozorišta iz Londona (Royal Court Iternational Summer School). Drame su mu do sada prevođene na bugarski, italijanski i engleski jezik.

• "Petar Pan": Džepni cirkus, Beograd režija: Dragan Blagojević, 1988. Džepni cirkus, Beograd, režija: Ivan Ristić, 1989. Narodno pozorište "Sterija", Vršac, režija: Siniša Rakić, 1991. Malo pozorište "Duško Radović" Beograd, režija: Ivana Ašković, 1992. Dječje pozorište Podgorica, režija: Ferid Karajica, 1992. Pozorište "Bora Stanković", Vranje, režija: Marko Stamenković, 1994. Pozorište u Strumici, režija: Goran Trenčovski. Pozorište u Štipu. "Pan teatar", režija: Jug Radivojević, 1994. "Pan teatar" Beograd, režija: Nenad Gvozdenović, 1995. Redakcija dramskog programa Radio Beograda, režija: Zlatko Paković, 1995.
• "Svemironična bajka" ("Krdža Brdža protiv Jelenka Savršenka") Pozorište "Puž" Beograd, režija: Milenko Zablećanski, 1993.
• "Baš Čelik", Malo pozorište "Duško Radović" Beograd, režija: Milana Karadžić, 1993.
• Songovi za predstavu "Šumsko blago" Stevana Koprivice, Malo pozorište "Duško Radović" Beograd, režija: Nikola Pejaković, 1993.
• "Lepotica i zver", pozorište "Komentar" i scena "Crnjanski" Beograd, režija Milan Karadžić, 1993.
• "Mrtva priroda", "ATF" teatar, Sofija, režija: Javor Kostov, 1994.
• "Divče": Teatar "Kult", Beograd, režija: Egon Savin, 1994. Pozorište "Bora Stanković", Vranje, režija: Jug Radivojević, 1994. Nova verzija pod nazivom "Alo Bosna": Teatar "Kult", Beograd, režija: Egon Savin, 1994. Pod nazivom "Balada iz predgrađa", Pozorište "Zoran Radmilović", Zaječar, režija: Vladimir Lazić, 1996. Pod nazivom "Happy End - kratka priča o pomirenju", Crnogorsko narodno pozorište Podgorica, režija: Ivana Vujić. Pod nazivom "Happy End - Short Story on Conciliation", Royal Court Theatre Upstairs, London, režija Ramin Grej, 1997.
• "Mačor u čizmama", Pozorište "Boško Buha" Beograd, režija: Milan Karadžić, 1994. Tri Sterijine nagrade (za tekst, režiju i scenografiju). Dramski studio Centra za kulturu Bijelo Polje, režija: Gojko Burzanović, (u pripremi).
• "Izvanjac" - Crnogorsko narodno pozorište Podgorica, režija: Jovica Pavić, 1995.
• "Baš Čelik", Narodno pozorište Priština, režija: Saša Latinović, premijerno izvođenje: 24. oktobar, 1996. Priština. Dom kulture "Pivo Karamatijević", Priboj, režija Ibrahim Ćata Hasanagić, 1995.
• "Lepotica i zver" - Pozorište mladih Novi Sad, režija: Zoran Ristović, 1995. Narodno pozorište Sombor, režija David Putnik, 1996. Sombor. Ad hok teatar, Beograd, kolektivna režija, 1996. Redakcija dramskog programa Radio Beograda,režija: Božidar Bobo Đurović, 1997. Teatar za decu i mladinci, Skopje, (u realizaciji).
• "Carev slavuj" - Pozorište "Duško Radović", režija Ivana Vujić, (u realizaciji), Beograd.
• "Silovane duše (Lavirint)", "Art kok" teatar, Cetinje, režija: Slobodan Marunović, 1987.
• "Vučji okot", Omladinsko pozorište Vladičin Han, režija: Aleksandar Marković, 1988. godine;

• "Priča o Beogradu" (koscenarista za 1. verziju scenarija sa Biljanom Srbljanović i Đorđem Milosavljevićem), režija Miloš Pavlović, producent FRZ Beograd, 1994;
• "Snovi od šperploče" - TV serija (5 epizoda), režija: Pavle Rašković, Televizija Pink, 1995.
• "Dobro veče, deco" - TV serija (31 mini epizoda), RTS, Redakcija programa za decu, 1996.

• "LAVIRINT I MRTVA PRIRODA", Međurepublička zajednica za kulturno-prosvjetnu djelatnost Pljevlja, 1987.
• Almanah Zvijezde na dlanu (4. slika iz "Mrtve prirode"), NIO Univerzitetska riječ Nikšić, 1987.
• "VUČJI OKOT", "Scena" br. 4-5, 1988, Sterijino pozorje Novi Sad;
• "VUČJI OKOT (11. slika)", časopis "Odzivi", Bijelo Polje, 1989.
• "DIVČE", edicija "Kult teatar", UPC "Vuk Karadžić", Beograd, 1994.
• "IZVANJAC", "Scena" br. 3-4, 1994, Sterijino pozorje - Novi Sad.
• "PETAR PAN", Malo pozorište "Duško Radović", Beograd (u pripremi).
• "BAŠ ČELIK", Malo pozorište "Duško Radović", Beograd (u pripremi).
• "CAREV SLAVUJ", Malo pozorište "Duško Radović", Beograd (u pripremi).

• Nagradu "Isak Samokovlija" za 1985. godinu za dramu "Lavirint".
• Treću nagradu za dramu "Izvanjac" na Konkursu Narodnog pozorišta u Beogradu.
• Nagradu "Josip Kolundžić" Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, za 1993. godinu, za dramu "Izvanjac".
• Nagradu "Božidar Valtrović" Malog pozorišta "Duško Radović" u Beogradu, za 1993. godinu, za dramu "Baš Čelik".
• Drugu nagradu Udruženja dramskih pisaca Srbije na konkursu za nagradu "Branislav Nušić" za 1993. godinu za dramu "Drugo rođenje Jovanovo (Izvanjac)";
• Sterijinu nagradu Sterijinog grada za tekst savremene komedije, na 40-om Sterijinom pozorju u Novom Sadu 3. juna 1995, za herojsku komediju "Mačor u čizmama";
• Nagradu "Dragiša Kašiković" koju dodeljuje časopis "Srpska reč" u Beogradu, za 1995. godinu, za dramu "Divče".
• Sterijinu nagradu za savremeni dramski tekst, na 41. Sterijinom pozorju u Novom Sadu, 1996, za dramu "Izvanjac".
• 1996. proglašen za najboljeg diplomiranog studenta Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu školske 1995/96. godine.
• Nagrada za najbolji tekst na Trećem festivalu teatra za decu - FESTIĆ u Malom pozorištu "Duško Radović" u Beogradu, za tekst "Lepotica i zver" u izvođenju Narodnog pozorišta iz Sombora; predstava od deset mogućih dobila devet nagrada.

// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]