Lutka govori II put
ili
Lutka zaviruje u krevet

Drugi deo trilogije

Niš
1997-1998

LICA:

• Vladan
• Devojka
• Mirjana
• Muž
• Ognjen
• Lola
• Baba
• Deda
• Žena
• Lutak
• Ostale lutke

Dešava se u Srbiji 1996. god. Možda se dešava još negde, ali ja za to ne znam.

PROLOG

(Osvetljena su četiri kreveta. Prvi je mali krevet, uzak. Drugi dvosed je na rasklapanje. Treći je francuski ležaj. Četvrti ležaj čine, u stvari, dva kreveta rastavljena natkasnom - noćnim stočićem).

LUTAK: Dobro veče, dame i gospodo. Nemam imena pa vam se zato ne mogu predstaviti drugačije nego sa "ja sam ja". Znači ja nisam niko, ja sam neko. Ja sam ja. Obična, neobična lutka jako bitna za ovu predstavu. Ja sam ona neophodna karika koja će povezati vas i ovu predstavu. Neću vam dozvoliti da se stavite u ulogu nemog posmatrača već ću vas naterati da učestvujete u njoj. Samo bez straha, molim vas. Neću vas terati da ustajete, izlazite na scenu, odgovarate... Neću vas ničim gađati, neću vas paliti, polivati, niti psovati. Neću skakati na vas, niti se bacati oštrim i tupim predmetima. Možete slobodno da se zavalite u vaše stolice, mirni, bezbrižni i sigurni da ćete ostati sa one strane rampe. U stvari ja sam tu samo da vam smetam da se uživite u predstavu i likove. Ja znam da vi najviše volite da kao voajeri posmatrate dešavanja na ovoj sceni. Ja sam tu da nadgledam vaše emocije, reakcije i da vam ni jednog trenutka ne dozvolim da se stavite u ulogu dalekog posmatrača koji je tu da posmatra glumce i dešavanje, ali ne i da sam bude posmatran. Ja ću posmatrati i vas i likove ove predstave. Oni me neće uopšte videti a vi ćete ubrzo poželeti da me ne vidite. Mada nikad se ne zna. Možda vam se na kraju i dopadnem. Četiri lika imaju imena iz razloga što su došli iz prethodne drame trilogije LUTKA GOVORI. Četiri kreveta u celoj predstavi je sve od scenografije. Pa, da počnemo.

PRVI DEO

1. SLIKA - KUPI MI POKLON

(Mali krevet. Devojka sedi na krevetu. Plače. Vladan stoji dalje od kreveta okrenut leđima. Devojka daje znake da plače. Šmrcka, uzdahne, duva nos…Vladan se naglo okrene.)

VLADAN: I što sada plačeš?

DEVOJKA: Plače mi se.

VLADAN: Onda plači. Ja moram da izađem.

DEVOJKA: Da, najlakše je da pobegneš!

VLADAN: Ne bežim samo neću da te gledam kako plačeš!

DEVOJKA: Plačem što ti bežiš!

VLADAN: Ne bežim!

DEVOJKA: Nemoj da se dereš!

VLADAN: A ti prestani da plačeš!

DEVOJKA: E baš ću da plačem!

VLADAN: E pa ja ću onda da se derem!

DEVOJKA: Ja mogu da vrištim! (Vrišti)

VLADAN: Misliš da ja ne mogu da vrištim? (Vrišti)

(Dolazi Lutak. Lupa štapom o pod. Ovo dvoje i dalje vrište i sve se više približavaju jedno drugom. Lutak izađe sa scene i brzo se vrati sa stolicom koju baci. Ovo dvoje ne reaguju. Lutak ulazi sa pištoljem. Puca. Izađe cvet ili voda. Lutak ga baci. Ponovo izađe i ovog puta se vrati sa pravim pištoljem. Puca u vis. Vladan i devojka ućute. Gledaju u tavanicu.)

DEVOJKA: Ovaj je lud. Može da dođe da nas ubije.

VLADAN: Sledeći stan ćemo tražiti u zgradi u kojoj nema vojnih lica.

DEVOJKA: Kako si mogao?

VLADAN: Sebi da kupim pantalone i košulju? Ženska glavo, nemam više šta da obučem. Da li si to primetila?

DEVOJKA: I sve si pare potrošio?

VLADAN: Ostavio sam za kiriju.

DEVOJKA: A ja? Šta sam ja? Ništa! Niko! Mene, ko me jebe!

(Vladan se nasmeje.)

DEVOJKA: Ozbiljna sam. Ja novac trošim na ovaj stan i nas. Voliš da se hvališ "kako moja draga dobro kuva", a nikad se ne zapitaš koliko sve to košta. Jesi li ti primetio da svakog dana imaš toalet papir, sapun, šampon. Mogla bih i ja nešto sebi da kupim, ali ja kad kupujem mislim na nas, za razliku od tebe, koji misliš samo na sebe.

VLADAN: Za boga miloga, kao da ti ja branim da sebi nešto kupiš. Idemo sutra da nešto uzmeš.

DEVOJKA: Neću da idem. Ne radi se o tome.

VLADAN: Nemam šta da obučem za posao.

DEVOJKA: Ni ja. Moram da biram između knjige, veša, kozmetike i hrane.

VLADAN: Daću ti celu sledeću platu.

DEVOJKA: Ne treba mi tvoja plata.

VLADAN: Pa šta ti treba?

DEVOJKA: Da misliš malo na nas, a ne samo na sebe.

VLADAN: Da, ja sam sebičan i mislim samo na sebe. Moraću da te podsetim da ja plaćam ovu garsonjeru i račune. Za hranu koliko tražiš ja dam. Više nemam. I ja bih voleo da mi je plata veća.

DEVOJKA: I ja ovde ostavim celu svoju stipendiju.

VLADAN: Ovo je glup razgovor koji ničemu ne vodi.

DEVOJKA: Ti si sa mnom jer imaš besplatnu služavku, koja ti pere, pegla i kuva.

VLADAN: Ma nije valjda. Pričaš gluposti.

DEVOJKA: Nisu to gluposti. Nisi se setio ni paklicu cigareta da mi kupiš. Ili neke lepe čarape.

VLADAN: Ja da uđem u prodavnicu ženskih čarapa?

DEVOJKA: Što da ne. Da ti je stalo do mene ti bi to uradio.

VLADAN: Ako posle tri godine treba da ti dokazujem svoju ljubav, onda stvarno sve ovo nema smisla.

DEVOJKA: Ja više ne vidim ljubav.

VLADAN: Hoćeš da se venčamo? Ne moramo da čekamo da diplomiraš.

DEVOJKA: Da se venčamo? Mi nemamo dovoljno novaca ni da živimo, a ti bi da se venčamo.

VLADAN: Pozajmiću.

DEVOJKA: Znaš li da svaki put kad mi stigne stipendija pomislim kako bih je potrošila da nismo zajedno?

VLADAN: (pauza) Možda bi trebalo to da uradiš. Da je potrošiš bez mene. Da živiš bez mene. Možda treba da se malo odmorimo jedno od drugog.

(Ćutanje.)

VLADAN: Idem da se prošetam. (Pođe.)

DEVOJKA: Vladane.

VLADAN: Molim?

DEVOJKA: Vrati se.

VLADAN: Hoću.

(Odlazi. Devojka plače. Lutak ulazi na scenu odmotavajući toalet-papir. Kraj je negde van scene - rolna. Seda na kraj kreveta. Dodaje devojci kraj kojim ona briše nos.)

2. SLIKA - POGLED

(Francuski ležaj. Ulaze Lola i Ognjen. Ognjen stavlja kutiju sa klarinetom na krevet.)

OGNjEN: Ovog puta si preterala.

LOLA: Zar ja? To je nemoguće.

OGNjEN: Lola, ovako stvarno više ne može.

LOLA: Naravno da ne može. Da ja mirno sedim i posmatram sve one devojčice koje te ždrakaju očima, prenemažu se i uvijaju oko tebe... Ne pada mi na pamet!

OGNjEN: Ja ne mogu da im zabranim da gledaju.

LOLA: Nevinašce moje malo. Naravno da ne možeš.

OGNjEN: I zato si ti morala da napraviš skandal?

LOLA: Skandal? Kakav skandal? Ja sam se samo super zabavljala. Igrala... (Uvija se u ritmu.) Plesala...

OGNjEN: Morala si i na šank da se popneš?

LOLA: Bilo je neizbežno, inače moja tačka ne bi došla do izražaja.

OGNjEN: Samo sam čekao da počneš da se skidaš.

LOLA: Znaš da nisam otišla na depilaciju. Striptiz je u tom slučaju isključen.

OGNjEN: Ponekad stvarno ne mogu da te gledam. Gadiš mi se.

LOLA: I ti meni.

OGNjEN: Pa šta onda tražiš sa mnom? Vrata su ti otvorena. Srećan put.

LOLA: Meni su vrata otvorena? Ako će neko da ide iz ove hotelske sobe onda si to ti.

OGNjEN: Ovu hotelsku sobu ja plaćam.

LOLA: Ne bi bio u stanju da nije bilo mene.

OGNjEN: Stalno me podsećaš na to. Da tebe nije bilo ja nikada ne bih počeo da sviram.

LOLA: Da mene nije bilo ti ne bi postojao! Verovatno bi se ubio.

OGNjEN: Zahvalan sam ti do groba. Treba li to i da otplaćujem do groba?

LOLA: Ne treba ti meni ništa da otplaćuješ. Samo malo poštovanja da pokažeš.

OGNjEN: Oženio sam bivšu prostitutku, gde ćeš veće poštovanje?

(Pauza.)

LOLA: Ja nisam tražila da me oženiš. Ti si govorio da me voliš. Da bez mene ne bi uspeo da ponovo počneš da sviraš, da sam ti potrebna... Da smo ja i ti dvoje izgubljenih ljudi kojima se napokon ukazala šansa... Zašto sada ćutiš? Da li ti sada smetam u tvom napredovanju? Nekada si bar bio iskren. Ognjene, brakovi se mogu raskidati. Ja ti samo savetujem da ti druga žena, osim što će biti poštenija, bude bogata i uspešnija, kako bi ti brže napredovao.

OGNjEN: Iznerviraš me svojom ljubomorom, pa kažem i ono što ne mislim.

LOLA: Da li je baš tako?

(Ulazi Lutak noseći pepeljaru u rukama.)

OGNjEN: Nemaš razloga za ljubomoru.

LOLA: Imam. Znam za svaku tvoju prevaru.

OGNjEN: Je l'? I koliko sam te ja to puta prevario?

LOLA: Pet. (Pauza, gledaju se.) Zašto ćutiš?

OGNjEN: Ne znam zašto se uopšte svađamo? Lupamo gluposti i ja i ti.

LOLA: Nisu gluposti! Neću da živim u lažima!

OGNjEN: Ne lažem te!

LOLA: Lažeš! A lažeš i sebe!

OGNjEN: Ti si kriva! Proganjaš me svojom ljubomorom!

(Lutak se namestio kao stalak i drži pepeljaru.)

LOLA: Znači, priznaješ?

OGNjEN: Pa i onako znaš.

(Lola zgrabi pepeljaru i gađa Ognjena. Promaši.)

OGNjEN: Ti si, Lola, luda! Potpuno si neuračunljiva!

LOLA: Kako si mogao da me prevariš?! Ja sam mislila da je sve to samo flert! Da još nisi...!

OGNjEN: Ali malopre si rekla...

LOLA: Blefirala sam!

OGNjEN: Kako sam ja mogao da znam da blefiraš, kad si pogodila?

(Lola ga gađa flašicom parfema.)

LOLA: Pet puta!!! Kako te nije sramota! Ja tebe nisam ni jednom.

(Ulazi Lutak sa vazom i telefonom.)

OGNjEN: Znaš li koliko sam platio taj parfem?

LOLA: Ko su one? Da li ih poznajem?

(Lola uzima telefon.)

OGNjEN: To ni slučajno.

LOLA: Šta? Telefon?

OGNjEN: Očekujem poziv... (Lola ga gađa) Rano ujutru... Mogla si glavu da mi razbiješ! Sada ćemo morati i telefon da platimo.

LOLA: Ubiću te!

OGNjEN: Tako?

LOLA: Tako!

(Ognjen gađa Lolu vazom.)

LOLA: Sada ćemo i vazu morati da platimo!

OGNjEN: Misliš, ja ću morati da platim?

LOLA: Ti to voliš, čim razbijaš!

(Lutak sve brže unosi stvari koje ovo dvoje razbijaju. Jednog trenutka Lutak, umoran, zastane.)

LUTAK: Stanite! Ne mogu da postignem.

(Lola gleda oko sebe. Nema više šta da razbije. Gleda kutiju sa klarinetom. Otvori je.)

OGNjEN: Nemoj životom da se šališ.

LUTAK: Baci je, baci je, baci...

OGNjEN: Razbiću te.

LUTAK: Baci je, baci.

OGNjEN: Lola, ozbiljan sam.

LUTAK: Baci je!

(Lola polako vraća deo klarineta u kutiju. Ognjen zatvori kutiju. Ognjen sakuplja deliće razbijenih predmeta.)

LOLA: Baš si vredan. Idem dole da prijavim kvar telefona i da tražim da neko dođe da počisti ovaj haos.

OGNjEN: Ne moraš ni da se vraćaš.

LOLA: Nemoj dva puta da kažeš.

(Lola odlazi.)

3. SLIKA - KO SU OVI?

(Dva kreveta razdvojena natkasnom. Baba i deda dolaze spremni za spavanje. Svaki nosi po čašu sa vodom. Stavljaju čaše na noćni stočić - natkasnu).

BABA: Da li sam isključila bojler?

DEDA: Jesi.

BABA: Dobro. Ljubim te.

(Poljube se, a onda svaki ode u svoj krevet.)

BABA: Nisam sigurna da li sam isključila bojler.

DEDA: Jesi, kad ti kažem.

BABA: Počela sam da zaboravljam. Idem da proverim.

DEDA: Nemaš razloga da ustaješ. I da si zaboravila, šta onda?

BABA: Pa da eksplodira?!

DEDA: Dobro, idi i proveri. Ja ću da spavam. Ljubim te.

(Baba odlazi. Dolazi Lutak.)

LUTAK: Ko su ovi ljudi? Draga publiko, ja se izvinjavam, došlo je izgleda do neke male zabune i ja moram hitno da nađem pisca komada i saznam o čemu se ovde radi. Molim vas da...

(Baba se vraća.)

BABA: Isključila sam.

(Baba leže. Lutak odlazi. Tišina. Odjednom Deda naglo skoči.)

DEDA: Da li sam isključio svetlo u podrumu?

BABA: Ne spavaš? Isključila sam bojler.

DEDA: Jesi li pogledala možda da li sam ja isključio svetlo u podrumu?

BABA: Ma to nije bitno.

DEDA: Kako nije bitno? Šta ako neko provali?

BABA: Provaliće i ako je svetlo ugašeno.

DEDA: Ako je svetlo ugašeno neće moći da vidi šta je u podrumu pa neće imati razloga da provaljuje.

BABA: Ti uvek sve najbolje znaš. Laku noć. Ljubim te.

DEDA: Idem da proverim.

(Deda odlazi. Dolazi Lutak.)

LUTAK: Pisca nisam našao. Negde se sakrio. Ne može da gleda. Ali sam zato našao reditelja, odnosno, on je našao mene. I znate šta kaže? (Babi) Vi ne postojite. U stvari, čim ste tu - postojite, ali ne treba da ste tu. Hajde, Baba, ustaj. Baba! Ustaj, Baba!

(Dolazi Deda.)

DEDA: Isključio sam.

LUTAK: Baš mi je drago, Deda, ali moraćete da idete.

DEDA: Ne čuje me. Mora da je isključila slušni aparat.

LUTAK: Deda, ti dobro čuješ? Moraš, deda, da odeš! I ti i Baba! Pisca nema, a reditelj čupa kosu. Svoju.

DEDA: Nikad se ne pokriješ dobro. (Deda pokriva babu) Tako.

LUTAK: Deda, hajde sa scene!

(Deda leže. Lutak gleda kako da ih pomeri. Prosipa vodu iz čaše. Baba i Deda ne reaguju. Drugu čašu prosipa Dedi na prekrivač.)

LUTAK: Deda, mokro! Mokro je! Gasi ta svetla!

(Svetlo koje pada na ova dva kreveta, gasi se.)

LUTAK: Draga publiko, molim vas da ovu scenu ne uzimate u obzir. Ona se ne važi. Niste je videli. Mi idemo dalje sa predstavom. Izvinite, molim vas.

4. SLIKA - MLADENCI

(Dvosed - nerasklopljen. Mirjana i Muž tiho ulaze na prstima. Malo su više popili.)

MIRJANA : Zašto da se krijemo? (viče) Hoću svi da...

MUŽ: (zapuši joj usta) Ćuti, molim te.

MIRJANA: (šapuće) Sada sam ti žena, ne možeš da mi naređuješ.

MUŽ: Ne, tek sada mogu da ti naređujem.

MIRJANA: (glasnije) Nisam se udala da bih slušala naredbe.

MUŽ: Ćuti, molim te, da ih ne probudimo.

MIRJANA: Hajde da ih probudimo i da im kažemo novost.

MUŽ: I da odmah imamo svađu u kući?

MIRJANA: Zašto? Ja ću da im kažem. Mama i tata, mi smo se venčali.

MUŽ: Nisu oni tvoji mama i tata.

MIRJANA: Onda im ti reci.

MUŽ: Hoću.

MIRJANA: Kako?

MUŽ: Pažljivo, polako... Hajdemo, molim te da legnemo. Probaj da ne praviš buku.

MIRJANA: Moja prva bračna noć, a ja da ne pravim buku? Pa moram da pravim buku.

MUŽ: Ćuti, molim te.

MIRJANA: Hajde, kaži.

MUŽ: Šta?

MIRJANA: Kako ćeš da im kažeš?

(Dolazi Lutak noseći torbu.)

MUŽ: Ne znam. Reći ću im... nekako.

MIRJANA: Hajde da probamo. Zamisli da sam ti ja majka.

MUŽ: Prve bračne noći da zamišljam da si mi majka?

MIRJANA: Hoćeš tatu?

MUŽ: Mama je u redu.

(Mirjana zauzima pozu njegove majke.)

MIRJANA: Hajde.

MUŽ: Ovo je blesavo.

MIRJANA; Hajde, hajde.

MUŽ: Mama...

MIRJANA: Kaži "sunce".

MUŽ: Nikad me ne zove "sunce".

MIRJANA: Zove, zove.

MUŽ: Mi smo se venčali. Eto, gotovo.

MIRJANA: Sine, zar mi nismo zaslužili da prisustvujemo venčanju sina jedinca? Hvala ti, hvala... Možda te nismo dobro očuvali?

MUŽ: E, sad već sereš.

MIRJANA: Ženi kažeš "sereš"?

MUŽ: (smeje se) Ne, nego mami.

MIRJANA: Tužiću te mami.

MUŽ: Nećeš, nećeš.

MIRJANA: Hoću, hoću.

MUŽ: Videćemo ujutru.

MIRJANA: A što? Da nemaš neko iznenađenje za mene? A! Jao, pa znaš da me to golica!

MUŽ: Tiše malo.

MIRJANA: E baš ću da se derem! (skida se)

MUŽ: Što piješ kad ti škodi?

MIRJANA: To volim, to volim... Rasklopi taj dvosed.

(Muž rasklapa dvosed.)

MIRJANA: Ja bih sad kao trebalo da obučem spavaćicu.

MUŽ: Ma jok, šta će ti?

(Ljube se. Lutak iz torbe vadi lutku MAMA.)

LUTAK: Neprijatno je gledati ih kako se tu vijaju. E, ovi današnji glumci uopšte nemaju stida. Ugušićete se. Da ih ne prekineš, predstava bi se potpuno izmakla kontroli.

Lutka MAMA: Stigli ste deco?

(Mirjana i Muž se trgnu.)

MUŽ: Zdravo mama.

Lutka MAMA: Zvao te je Pera, da odneseš poruku Vladi, da pošalje poruku Savi, da Sava može da pošalje to Peri.

MIRJANA: (kikoće se) Zdravo, mama.

(Muž ćušne Mirjanu. Pokriva je.)

Lutka MAMA: Baš ste veseli.

MIRJANA: Jesmo, mama. Imamo da ti saopštimo novost.

Lutka MAMA: Čim me zoveš mama, sve mi je jasno. Venčaćete se.

MIRJANA: (i dalje se kikoće) Greška!

Lutka MAMA: Nećete se venčati?

MIRJANA: Opet greška!

MUŽ: Mirjana, molim te.

MIRJANA: Da te vidim.

MUŽ: Venčali smo se. Danas.

(Pauza.)

Lutka MAMA: Čestitam.

(Lutka MAMA odlazi.)

MIRJANA: Kakva žena.

MUŽ: Prekini!

MIRJANA: Ne deri se!

MUŽ: Molim te, ćuti.

MIRJANA: Rano si počeo da me ućutkuješ. Neću da ćutim!

(Mirjana skoči i ugrize muža.)

MUŽ: Ti si luda i pijana.

MIRJANA: Idealna kombinacija. Tvoja žena zahteva jedan dugi poljubac a zatim da ispuniš sva ona obećanja ako ih već nisi zaboravio.

(Ljube se. Lutak iz torbe vadi lutku TATA.)

Lutka TATA: Došao sam da vam čestitam.

MUŽ: (pokriva Mirjanu) Hvala, tata.

MIRJANA: Hvala, tata.

Lutka TATA: Laku noć.

(Lutka TATA odlazi.)

MUŽ: Nikad te nisam video pijanu.

MIRJANA: Nisam ja pijana. Hajde sad da nastavimo gde smo stali.

MUŽ: Spava mi se.

MIRJANA: Već. Nismo ni ceo dan venčani, a tebi se već spava.

MUŽ: Mirjana, molim te.

(Mirjana se privija uz njega.)

MIRJANA: Ti hoćeš da ja budem nesrećno udata žena?

MUŽ: Neću.

MIRJANA: Neću da preskočim svoju prvu bračnu noć. Sve ostalo sam probala. Samo tu prvu bračnu noć nisam, pošto se nisam bila udala i onda, logično, nisam mogla da probam prvu bračnu noć.

MUŽ: (smeje se) Nisi probala pošto se nisi udala?

MIRJANA: Da.

MUŽ: Možeš da se opijaš samo kad smo sami.

MIRJANA: Što?

MUŽ: Sutra ću da ti objasnim.

MIRJANA: Dobro. Nema više priče. Na posao.

(Ljube se.)

LUTAK: Može!

(Čuju se glasovi lutke MAMA i lutke TATA.)

Lutka MAMA: (kroz plač) I to mi je hvala što sam ga očuvala. Nisam zaslužila da mi kaže da će da se oženi.

Lutka TATA: Dobro, prestani da plačeš.

(Lutak odlazi.)

Lutka MAMA: Ne mogu. To me boli.

Lutka TATA: Sutra idem kod Bore da pozajmim novac. Treba da častimo. Sin nam se oženio. Da pozovemo ljude. Red je.

Lutka MAMA: Naš sin ne zna ni za kakav red.

(Mirjana i Muž se više ne ljube. Slušaju.)

Lutka TATA: Hajde, smiri se.

Lutka MAMA: Bože šta sam doživela? Bože... (čuje se plač)

MUŽ: Hajde da spavamo.

(Muž se okrene na stranu. Ćutanje.)

MIRJANA: Prva bračna noć. Sranje.

KRAJ PRVOG DELA

DRUGI DEO

5. SLIKA - ČLAN

(Vladan jede na malom krevetu. Dolazi Devojka.)

VLADAN: Nisam mogao više da te čekam.

DEVOJKA: Jesi li mi ostavio malo?

VLADAN: Ima u kuhinji.

DEVOJKA: Hajde donesi.

VLADAN: Pa jedem.

DEVOJKA: Molim te, mnogo sam se nazimila.

VLADAN: U kuhinji je hladnije nego napolju.

DEVOJKA: Hajde molim te. Donesi i ono vino. Slavićemo.

VLADAN: Šta?

DEVOJKA: Prvo donesi.

VLADAN: Trudna si?

DEVOJKA: Samo bi mi još to trebalo.

VLADAN: Ja nemam ništa protiv.

DEVOJKA: Vladane, gladna sam!

VLADAN: Ipak je dobro što nisi trudna.

(Vladan odlazi. Devojka seda na krevet. Dolazi Lutak. Staje iznad njene glave. Igra se njenom kosom. Devojka se počeše kao da je u kosi nešto svrbi. Ulazi Vladan sa poslužavnikom na kome je hrana.)

VLADAN: Dva pingvina su se uselila u našu kuhinju.

DEVOJKA: Gde je vino?

VLADAN: Evo ga. Pridrži ovo.

(Vladan sipa vino.)

VLADAN: Izvoli. Čemu nazdravljamo?

DEVOJKA: Prvo da jedem. Ceo dan nisam ništa jela.

VLADAN: To je savršeno za želudac.

DEVOJKA: Opet počinješ.

VLADAN: Tvoje zdravlje je u pitanju.

DEVOJKA: Pušim, pijem kafu u ogromnim količinama, neredovno jedem... To sam JA.

VLADAN: Da li je to nešto baš, baš ili onako?

(Devojka se smeje.)

VLADAN: Dobro.

DEVOJKA: To me najviše i nervira kod tebe. Tebi je uvek sve jedno, ti ne insistiraš. Čak i kad treba nekud da idemo, ti ne pitaš ako ja ne kažem. Ja donesem odluku, a ti se uvek složiš.

VLADAN: Ne uvek, samo u stvarima koje su tebi jako bitne, a meni ne previše.

DEVOJKA: Nije ti bitno kako ćemo zajedno da provedemo vreme?

VLADAN: Ne. Dokle god smo zajedno meni je lepo gde god da smo. I neću da se raspravljamo oko takvih gluposti.

DEVOJKA: Hoćeš da ti kažem?

VLADAN: Ako hoćeš.

DEVOJKA: Eto opet...!

VLADAN: (Prekida je) Dobro hoću!

DEVOJKA: Dobila sam atelje!

VLADAN: Vau! Čestitam!

DEVOJKA: Hvala, hvala! Mislim da sam zaslužila.

VLADAN: Naravno da jesi, samo ne mogu da verujem. Stvarno si talična.

DEVOJKA: Baš ti hvala. Diplomirala sam sa desetkom, dobila nagrade, upisala magistarske studije, već sam imala dve samostalne izložbe, a ti ne možeš da poveruješ. Nisam ja talična nego vredna. Zaslužila sam ga.

VLADAN: Ja uopšte ne dovodim u pitanje tvoje kvalitete, samo, koliko je meni poznato, do sada, svako ko je dobio atelje bio je član.

DEVOJKA: Pa šta?

VLADAN: Ništa, neverovatno mi je da neko uspe zahvaljujući samo svom kvalitetu, da nešto dobije. To što si ti dobila atelje, a nisi član, je za svaku pohvalu. Ko zna, možda će ovde zaista nešto da se promeni na bolje. Prijatno sam iznenađen.

DEVOJKA: Ne mora da znači da su svi ti ljudi automatski nekvalitetni, samo zato što su učlanjeni. Umesto da se delimo na dobre i loše, mi se delimo na članove i one koji to nisu.

VLADAN: Ja nisam rekao da su svi oni loši, samo mi se do tvog slučaja činilo da atelje nisu dobili zbog svojih kvaliteta već zbog članstva. Ali ti si me upravo demantovala. Izgleda da smo svi postali paranoični. Trebaće nam dosta vremena, bar meni, da počnem ponovo da verujem ljudima i da ne tražim u svemu neku skrivenu nameru. Da nazdravimo.

DEVOJKA: I ja sam član.

VLADAN: Ma da.

DEVOJKA: Od pre dve nedelje.

VLADAN: Ucena?

DEVOJKA: Samo vrlo ljubazna ponuda.

VLADAN: I ti si pristala?

DEVOJKA: Neću im dati svoj glas, ne sekiraj se.

VLADAN: Ma zabole me za koga ćeš glasati. Postala si deo korumpirane mase. Moja devojka član. Zar misliš da će te iko više gledati kao umetnika? Bićeš samo član.

DEVOJKA: Molim te, nemoj da mi držiš nikakva predavanja. Nemaš prava to da radiš. Atelje mi je potreban. Nemam gde da radim. I ovo jedva uspevam da plaćam. Uostalom, tebi još niko ništa nije ponudio pa ti je lako da budeš visoko moralna osoba. Učlanila sam se da bih dobila atelje. Ja njih koristim, a ne oni mene.

VLADAN: A kad ovi odu? Da li ćeš promeniti knjižicu?

DEVOJKA: Ako je to potrebno da bih sačuvala atelje, da. I sam si rekao da su svi oni isti.

(Ulazi Lutak.)

VLADAN: Pa ti postaješ ista kao oni.

DEVOJKA: Ja ne želim da trošim svoju energiju na borbu koja je unapred osuđena na propast. Hoću da radim ono što najbolje znam. Da slikam. Da imam dovoljno novaca bolelo bi me uvo za bilo kakvo članstvo.

(Lutak daje znak. Sa jedne strane ulazi pet-šest lutaka.)

VLADAN: Ti se prodaješ! Kupili su te!

LUTKE 1: Tako je! U pravu si! Ako si joj rekao! Svaka čast! Kako je nije sramota!...

(Lutak opet da znak. Sa druge strane takođe uđe nekoliko lutaka.)

VLADAN: Nema razlike između tebe i njih. Ti si se učlanila zbog male koristi, koja se zove atelje. Oni su napredovali, pa su njihovi apetiti postali veći. Ko zna dokle ćeš ti dogurati?

DEVOJKA: Govoriš gluposti. Ja samo hoću da imam gde da radim, shvataš? Samo želim da slikam.

LUTKE 2: Tako je! On nema prava da te kritikuje! Iskoristi šansu! On je ljubomoran! Ne obraćaj pažnju na njega, on je gubitnik!...

VLADAN: Da, a onda ćeš s vremena na vreme biti pozvana da kažeš po koju lepu reč u njihovu korist. Postaćeš deo operacije koja se zove "televizijsko ispiranje mozga"!

LUTKE 1: Ako si joj rekao! Otvori joj oči!

DEVOJKA: Nemam nameru da u tome učestvujem!

VLADAN: Moraćeš, inače ćeš ostati bez svog ateljea.

(Ćutanje. Lutke se svađaju.)

LUTKE 2: Niste u pravu! Izmanipulisani ste, kako to ne vidite?! Koriste vas! Koliko vas plaćaju?...

LUTKE 1: Kako vas nije sramota? Imate li vi i trunke morala? Prodali ste se!...

LUTKE 2: Pogledajte se na šta ličite! Kad ste zadnji put igrale? Vi ste prošlost!...

LUTKE 1: Predstave u kojima smo mi igrale vi možete samo da sanjate! To je bila prava umetnost, a ne ovo vaše!...

DEVOJKA: Baš ti hvala na podršci. (odlazi)

LUTKE 1: Pogledajte se od kakvog ste materijala napravljene? Pa vi ste čista kičerica!...

LUTKE 2: Vi toliko dugo niste igrale u pozorištu da ne znate ni da nam se upravnik promenio. A i moljci su vas nagrizli!...

LUTKE 1: Mnogim smo upravnicima mi videle leđa pa ćemo i ovom! Ne sekirajte se, vas moljci neće. I oni biraju...

LUTAK: Dosta više!!! Ako ne prekinete, pustiću publiku na vas!

(Lutke se okrenu prema publici, a zatim se razbeže. Devojka ustaje. Odlazi.)

DEVOJKA: Idem da se prošetam.

VLADAN: Hladno je.

DEVOJKA: Neka. Zaključaj vrata, poneću ključ.

VLADAN: Ima da nazebeš.

(Devojka ode.)

6. SLIKA - BUĐENjE

(Dva kreveta razdvojena natkasnom. Baba spava u jednom. Deda ulazi noseći poslužavnik sa doručkom. Deda viče iznad Babine glave.)

DEDA: Ustaj, ženo!

(Baba ne reaguje.)

DEDA: Jutro je! Budi se!

(Baba ne reaguje.)

DEDA: (tiho) E, stvarno si gluva baba.

BABA: Nisam gluva nego brojim do deset da te ne ubijem.

DEDA: Hajde, spremio sam doručak. I čaj sam skuvao.

BABA: Šezdeset godina, svako jutro ti govorim da ja ne volim da doručkujem i prestani da me nerviraš, spava mi se.

DEDA: Organizmu je neophodan doručak.

BABA: Meni je san neophodan.

(Ćutanje.)

DEDA: Dosadno mi je.

BABA: Lezi i spavaj.

DEDA: Ne mogu. Četiri sata i ni minut više. Oči mi se ovolike otvore. Hajde, srećo moja, probudi se, znaš da ne volim kad sam sam.

BABA: Dobro, daj taj čaj.

(Dolazi Lutak. Deda leže pored Babe u krevet. Doručkuju u krevetu.)

LUTAK: (publici) Izvinite, molim vas, sada ćemo da ih sklonimo. Hajde, sklanjajte se! Gasite te reflektore dok ih ne sklonimo.

(Reflektori se gase. Deda pali lampu na gas.)

DEDA: E, ljudi moji, baš su bezobrazni. Vidiš da je dobro što sam sačuvao ovu staru lampu. Zamisli da sam je stvarno bacio pre 50 godina, kako si me ti onda savetovala.

BABA: Ako je i danas ne bude bilo čitavog dana, ne znam kako ću spremiti ručak. Podigni roletne, da uđe malo svetlosti.

DEDA: Već sam ih podigao.

BABA: To se još nije razdanilo? Koliko je sati?

DEDA: Skoro šest.

BABA: Pa ti nisi normalan. Nosi ovo, hoću da spavam.

DEDA: Kao da bi mogla sad da se ponovo uspavaš?

BABA: Sada ćeš da vidiš.

DEDA: (Poljubi je) Nemoj, molim te. Hajde da ustanemo, pa da idemo u šetnju.

BABA: Mrak je!

DEDA: Pa nije baš mrak.

BABA: Što sam se za tebe udala? Uopšte mi nije jasno.

DEDA: Bio sam fatalan.

BABA: (smeje se) O, fatalni čoveče moj.

DEDA: Ma možeš ti sada da se smeješ koliko hoćeš, ali to je istina. Hajde, poljubi me.

(Ulazi Lutak.)

LUTAK: Draga publiko, mislim da zaslužujete da vam saopštim istinu. Ovo je grub pokušaj da se minira naša predstava. Ovo su penzionisani glumci koji na vrlo neprimeren način pokazuju svoje nezadovoljstvo zbog malih penzija. Praviti demonstracije je jedno, ali ovako minirati predstavu je strašno i nedopustivo. (Babi i Dedi) Neće vam ovo uspeti. Ljudi hoće da gledaju predstavu. Bolje je da sami odete sa scene.

DEDA: Evo, smradovi iz elektrodistribucije. Setili se. Hajde da ustanemo. (Gasi lampu)

BABA: Hajde.

LUTAK: Dobro, kad nećete da idete, zvaću miliciju.

(Lutak ode.)

DEDA: Ti si opet noćas zaboravila da skineš aparat.

BABA: Mnogo sam počela da zaboravljam. Od toga me hvata strah.

DEDA: Dok sam ja sa tobom nemaš čega da se plašiš.

BABA: Blago meni. Hajde, idemo u kuhinju. Ko zna koliki si lom napravio dok si spremao doručak.

DEDA: Poljubi me jednom, pa možemo da idemo.

(Baba ljubi Dedu.)

BABA: Polazi.

(Odlaze. Dolazi Lutak.)

LUTAK: Molim vas, na ovo gledajte kao na neki san koji se na svu sreću, brzo završio. Nećete više imati ovakve snove. Staćemo na put ovakvim noćnim morama. Pošto se većina snova ujutro zaboravi, molim vas da i vi ovaj zaboravite. Idemo dalje sa predstavom.

7.SLIKA - O ČEMU MISLI...?

(Francuski ležaj. Mirjana i Muž leže pokriveni. Svako je na svojoj polovini. Mirjana čita knjigu.)

MIRJANA: "priča mi matori
kako je sedeo u Interkontiju u Zagrebu
s nekim dirigentom Milerom
kako je svako čekao svoju trebu
a one su dolazile s predstave
slušajte, gospodine Maričiću,
rekao je Miler,
ja ne volim te bez dupeta
jer onda
kad ih jebem
moram da se uhvatim za svoje
pošto ga ja imam!"*

MUŽ: Šta je to?

MIRJANA: Pesma.

MUŽ: Stvarno?

MIRJANA: Gordan Maričić.

MUŽ: Ne sviđa mi se.

MIRJANA: Dobro.

MUŽ: Tebi se to sviđa?

MIRJANA: Da.

(Ćute. Dolazi Lutak. Staje iznad njihovih glava. Muž okrene leđa Mirjani. Mirjana ga pogleda.)

LUTAK: (publici) Ona je ljuta. Već dva meseca nisu vodili ljubav. Mnogo je ljuta. Da nije toliko ljuta, bila bi zabrinuta. (Mirjani uz uvo) Možda ima drugu. (Mirjana pogleda muža) Ne. Nije on sposoban za tako nešto. Možda mu samo više nisi privlačna. Najbolje će biti da se ofarbaš. Znaš da se uvek palio na crvenokose. Nisi trebala da se farbaš u plavo. (Mužu) Samo da znaš, ona ne spava. Ne znam kako ćeš da joj objasniš što ti se ne diže. Video si kakvu je spavaćicu obukla? Nadrljao si. Pre ili kasnije, sigurno će te pitati.

MIRJANA: Da li postoji neka druga?

MUŽ: Ne lupaj, molim te. Spava mi se. Laku noć.

LUTAK: (Mirjani) Nema drugu. Znala si ti to. Gde bi on? I tebe je jedva smuvao. Ako ćemo pošteno, ti si njega. Druga žena nije ali nešto jeste. Samo šta? Da nije bolestan? Ne, to bi ti sigurno već rekao. Znaš kakav je hipohondar. (Mužu) Valjda će brzo da se uspava. Samo da ne krenu pitanja. Kako ćeš da joj objasniš? Neće ona nikad pristati. (Mirjani) Možda pati što još nemate dece. Mnogo se nećkaš. Trebalo bi da pristaneš. Snašli biste se nekako. Svi se snađu.

(Mirjana se okrene i zagrli Muža.)

MIRJANA: Da li spavaš? (Ćutanje) Hajde da napravimo bebu. (Ćutanje) Kako svi, tako ćemo i mi. Snaći ćemo se nekako. (Ćutanje) Spavaš? Dobro.

(Mirjana okrene leđa Mužu.)

LUTAK: (Mužu) Samo ti je još to trebalo. Sada se setila. Zašto baš sada? Ranije nije htela. Dogovorili ste se da se prvo sredite. Još nemate svoj stan. Jedino ako tvoji reše da iznenada umru. (Mirjani) A šta ako nije dete? Možda mu je njegova draga majčica opet nečim napunila glavu. Stalno obilazi neke vračare. Možda u tome ipak ima nečega. Da ti sutra proveriš kuću?

MIRJANA: Ubiću je ako nešto nađem.

LUTAK: (Mužu) Šta to ona priča? Ko zna šta je sve trenutno u njenoj glavi. Izgleda da ozbiljno misli da imaš drugu. Uskoro ćeš morati da joj kažeš. Samo kako? (Mirjani) Ti stvarno veruješ da se on uspavao? Možda hoće da se razvede, pa ne zna kako da ti kaže. Očigledno je da nije srećan. (Mužu) A ako joj kažeš, možda se i razvede od tebe. Kad tad ćeš morati da joj saopštiš tu neprijatnu vest. Bolje što pre. (Mirjani) Zašto ti ne kaže onda šta mu smeta? Ako misli da će se sve završiti tako, bez i jedne reči, grdno se vara. Možda planira da pobegne.

MIRJANA: Ne dolazi u obzir!

MUŽ: Šta ti je?

MIRJANA: Neću da se razvedem!

MUŽ: Pa ko te tera?

MIRJANA: Ti. Planiraš da pobegneš.

MUŽ: Ja? Odakle ti to?

MIRJANA: Vidim.

MUŽ: Vidiš da ja hoću da pobegnem i da se razvedem?

MIRJANA: Da!

MUŽ: Kupićemo naočare. Laku noć. Spava mi se. Ujutru rano ustajem.

(Muž okrene leđa Mirjani.)

MIRJANA: Nećeš da se razvedeš?

MUŽ: Neću.

MIRJANA: Dobro. Laku noć.

(I Mirjana mužu okrene leđa. Ćutanje.)

LUTAK: (publici) Kad bih se ja pitao, ostavio bi ih ovako do jutra, ali mi pisac ne da pravo glasa. (Mužu) Kaži joj. Što pre to uradiš biće ti lakše.

MUŽ: Firma mi se zatvara.

MIRJANA: Meni nešto kažeš?

MUŽ: Ne, buncam. Ostaću bez posla.

MIRJANA: To znači da nećeš da se razvedeš?

MUŽ: Ja ne, ali ti ćeš sigurno kada se vratimo kod mojih.

MIRJANA: Tamo se ne vraćam ni mrtva!

MUŽ: Nego ćemo na ulicu? Od čega da plaćamo stan? Od tvoje plate asistenta na fakultetu?

MIRJANA: Idemo na ulicu ali kod tvoje majke se ne vraćamo!

MUŽ: Ne za stalno! Samo dok ne nađem drugi posao.

MIRJANA: Nema šanse. Počeću ponovo sa izradom horoskopa.

MUŽ: Samo u ovoj zgradi ima pet astrologa. Molim te, budi razumna.

MIRJANA: Ja se tamo ne vraćam, a ti kako hoćeš.

MUŽ: Znao sam. Zato ti ništa i nisam govorio.

MIRJANA: Pa ubiću je ako se vratim!

MUŽ: Preteruješ!

MIRJANA: Preterujem? Da nismo otišli, brak bi nam se raspao!

LUTAK: (Mirjani) Seti se samo preturanja po tvojim stvarima, prisluškivanja i upadanja u sobu bez kucanja.

MIRJANA: A kada sam zatekla onu vešticu u našoj sobi kako baje i posle mesec dana nalazila stvari koje je tajno ostavila po sobi?

MUŽ: Ti znaš da moja majka želi unuče i misli da nam tako pomaže.

MIRJANA: Ja se u tu kuću ne vraćam i tačka.

MUŽ: Dobro. Razgovaraćemo sutra, kad se malo smiriš.

MIRJANA: Savršeno sam mirna.

MUŽ: Vidim. Hajde da spavamo. Za tri sata treba da ustanem za posao.

(Muž i Mirjana okreću leđa jedno drugom.)

LUTAK: Sanjajte samo lepe snove.

(Lutak ode.)

8. slika - ODLAZAK

(Dvosed nerasklopljen. Ognjenu je glava u zavojima. Loli je ruka u zavoju. Svako sedi na jednom kraju dvoseda. Leđima su okrenuti jedno drugom. Ispred njih, na podu, stoje dva velika kofera. Lola ustaje. Odlazi. Vraća se sa čašom soka. Vraća se na mesto gde je sedela. Ognjen ustaje. Odlazi. Vraća se sa čašom pića. Seda na isto mesto. Dolazi Lutak.)

LUTAK: Upalite svetlo u gledalištu. draga publiko, moram da vam objasnim o čemu se ovde radi. To da su ovo dvoje u svađi, to vidite. Ja ću vam objasniti ova dva kofera. Ovaj kofer je Lolin a ovaj pripada Ognjenu. Jedan mora iz stana. Pitanje je samo ko? Osoba A, po imenu Lola, ova koja pije sok, misli da to treba da bude Ognjen. (pokazuje njegov kofer) Osoba B, odnosno Ognjen, misli da Lola treba da ode, (pokazuje njen kofer) To je sve što je ovaj veoma darovit pisac, uspeo da smisli. Uzgred, njega molimo, da ako je negde u gledalištu, dođe iza scene kako bismo rešili neke probleme. Dakle, ova situacija postavljena na tako originalan, maštovit način ima samo jedan mali problem. Nema u kom pravcu da se razvija. Ovo dvoje bi mogli do sutra da sede i piju. Jedno piće, drugo piće, jedan sok, drugi sok... Zato mi je naš dragi, trenutno izgubljeni pisac, dozvolio, na opšte negodovanje celog ansambla a posebno naše drage upravnice, da se umešam i pomognem u rešavanju ovog kriznog trenutka drame. Zahvaljujem pre svega piscu, zatim kolektivu i vama na ukazanom poverenju i obećavam da ću dati sve od sebe kako vas ne bih izneverio. Gasite svetlo!

(Svetlo u gledalištu se gasi. Lutak donosi telefon. Telefon zazvoni. I Lola i Ognjen skoče do telefona. Ognjen je brži.)

OGNjEN: Da? Ja sam. Ne mogu. Lepo, ne mogu. Danas ne izlazim iz kuće. Ne znam. Možda. Čućemo se sutra. Zdravo.

(Ognjen ostavi telefon. Ponovo seda na dvosed. Telefon opet zvoni. Opet skaču oboje. Opet je Ognjen brži.)

OGNjEN: Da? Ne. Odselila se.

(Lola pokušava da otme slušalicu, ali zbog ruke ne uspeva.)

LOLA: Daj mi slušalicu! Daj mi slušalicu kad ti kažem.

OGNjEN: Ne, više se neće vraćati!

LOLA: Ne prekidaj! Daj mi slušalicu!

(Ognjen tresne slušalicu.)

LOLA: Primitivac! Neka ti je na čast!

(Lola uzima telefon u svoje ruke. Čeka da zazvoni. Ćute. Lutak izlazi sa scene i ubrzo se vrati sa još jednom lutkom. Zvoni telefon. Lola diže slušalicu.)

LOLA: Da? Ne, on više ne stanuje ovde. (Ognjen pokušava da otme slušalicu) Otišao u pizdu materinu i neće se više vraćati! (Ognjen uspe da dođe do slušalice)

OGNjEN: Ja sam. Ma luda žena! (guraju se) Ne, nisam. Sutra? Pristajem. Važi. (gurne Lolu tako da ona padne) Čujemo se.

LOLA: Siledžijo! Kukavice! Biješ jednu nezaštićenu ženu.

OGNjEN: Koja mi je lampom razbila glavu!

LOLA: Ti si meni slomio ruku!

OGNjEN: U samoodbrani.

LOLA: Kako te nije sramota?

(Lutak zakuca.)

LOLA: Neko kuca.

OGNjEN: Nije valjda gazdarica.

LUTAK: (lutki) Hajde.

LUTKA: Otvorite!

LOLA: Kako je uporna kad je kirija u pitanju.

OGNjEN: Ne javljaj se. Pravićemo se kao da nikog nema.

LUTKA: Otvorite! Znam da ste unutra! (ćutanje) Kako hoćete? Jednom ćete morati da izađete! Do petka hoću zaostalu kiriju a od subote neću da vas više vidim u kući! Dajem vam otkaz!

LOLA: Mamicu joj njenu.

OGNjEN: Ćuti.

LOLA: Nemoj ti mene da ućutkuješ.

LUTKA: Moraćete da mi platite i sve ono što ste porazbijali. Od subote vi za mene više ne postojite. Dajem vam rok da do petka isplatite sve svoje dugove. Ako to ne uradite ja vam obećavam da više nećete morati da se sakatite međusobno. Ja ću se sa svojim prijateljima potruditi da više ne stanete na svoje noge. Bar ne bez štaka.

LOLA: Ma jebi se, kravo glupa!

LUTKA: Samo se ti potrudi da nađeš novac do petka. U protivnom svoje rođeno lice više nećeš prepoznati. A i tog tvog duvača ćemo pristojno izduvati.

LOLA: Zapušiću joj usta jednom za svagda.

(Lutka odlazi.)

OGNjEN: Ćuti, molim te.

LOLA: Što da ćutim? I ti si mi neki muškarac! I moja baba bi mogla da te sredi.

OGNjEN: Budalo jedna, da li ti znaš ko su oni njeni prijatelji?

LOLA: Ne moram da znam ko su da bih videla da su lopovi.

OGNjEN: Osim što su lopovi, oni su i ubice. Bolje ti je da se primiriš i da je ozbiljno shvatiš.

LOLA: Ti si našao ovaj stan! Uvek nas uvališ u nevolje!

OGNjEN: Nisam ja kriv što u ovom gradu žive većinom bolesnici, ubice, lopovi, idioti...

LOLA: Neće biti da nema baš ni jednog normalnog.

OGNjEN: Pogledaj nas! Što bi iko normalan nama iznajmio stan?

LOLA: Pa nismo mi baš tako loši.

OGNjEN: Niko nije toliko loš da ne može biti još gori.

LOLA: Govori u svoje ime!

OGNjEN: Ne mogu više da se svađam.

(Ćutanje. Lutak uzima telefon.)

LUTAK: (publici) Sada će telefon da prekine ovo ćutanje.

(Telefon zvoni. Lola skoči da podigne slušalicu. Ognjen nije ni pokušao.)

LOLA: Da?! Da. U redu. Hvala. Do viđenja.

OGNjEN: Šta ti je?

LOLA: Javili su ... Od kuće...

OGNjEN: Tvoje kuće?

LOLA: Ne, tvoje. Otac ti je imao nesreću. Neki klinci su ga udarili kolima. Bili su pijani.

OGNjEN: U bolnici je?

LOLA: Umro je.

(Ognjen seda na dvosed. Lola mu polako prilazi. Zagrli ga zdravom rukom. Ognjen plače.)

LUTAK:(publici) Izvinite što prekidam ovaj tužni trenutak, samo da još jednom zamolim pisca da dođe iza scene.

(Lutak iznosi telefon sa scene.)

KRAJ DRUGOG DELA

TREĆI DEO

9. SLIKA - ZBRKA

(Dva kreveta razdvojena natkasnom. Dolaze Mirjana i Muž.)

MIRJANA: Ne mogu da verujem. Terasa nam gleda na more.

MUŽ: Koliko nam prijatelja sada zavidi. Moja žena izvukla putovanje na lutriji. To samo tebi može da se desi.

MIRJANA: Nama. To nam se Bog smilovao.

MUŽ: Jeste. Video je koliki novac daješ na raznorazne igre na sreću i rešio da ne dozvoli da potpuno bankrotiramo.

MIRJANA: Idemo na plažu.

MUŽ: Prvo da se odmorimo.

MIRJANA: Zato i idemo na plažu.

(Mirjana i Muž odlaze. Dolazi Deda noseći album. Seda na krevet. Prelistava album. Ulazi Lutak.)

LUTAK: Molim pisca ako je tu negde u publici, neka dođe iza scene. (pokazuje na Dedu) Ovom i ne vredi da nešto kažem kad ne reaguje.

(Lutak krene da izađe sa scene. Dolazi Baba. Lutak je propusti uz naklon.)

LUTAK: Izvolite gospođo. Slobodno. Kao u svojoj kući. Na ovu scenu i onako samo onaj ko nije hteo nije stao. (publici) Možete i vi da se popnete. Što da ne?! Veselo! I pod uslovom da pisac nije moja halucinacija, neka se pojavi iza scene!

(Lutak odlazi.)

BABA: Gde si ga našao? Sve sam pretražila.

DEDA: U ormaru, gde je kutija sa bombonama.

BABA: Šta će tamo?

DEDA: Ne znam.

BABA: E deda, deda, počela sam da otkazujem.

DEDA: Vidi nas. Ovo je kada smo se tek upoznali.

BABA: Mislim da je to '35 god. a mi smo se upoznali '33 god.

DEDA: Najlepši smo u horu.

BABA: Evo ga Mita "Ložač". Udvarao mi se.

DEDA: On me je doveo u crkveni hor. Sam je kriv. Da me nije doveo, verovatno bi te on zaprosio.

BABA: Zato niste tri godine razgovarali.

DEDA: Četiri. Od 13. maja 1933, pa do 3. marta '37 god.

BABA: Ima pet godina kako je umro?

DEDA: U oktobru punih sedam.

BABA: Kako vreme leti.

DEDA: Ovo je sa Oplenca.

BABA: A ovo?

DEDA: Kad smo kupili televizor. Sećaš se? Cela ulica se bila skupila.

BABA: Trebali bi da napišemo godine. Zaboravi se.

DEDA: Sećaš se ove ljuljaške?

BABA: Ih, deca su je obožavala.

DEDA: Ćuti, molim te. Ti si se najviše ljuljala.

BABA: Da nisam ovako kljakava, ja bih i sad mogla.

DEDA: Nisi ti kljakava.

BABA: Uteho moja. Gde su ostali albumi?

DEDA: Mislim da su na mestu.

(Baba ustaje.)

BABA: Idem da ih donesem. Da se još malo prisetimo starih, dobrih vremena.

(Baba odlazi. Čuje se njen glas.)

BABA: Gde im je mesto?!

DEDA: (dovikuje joj) U kredencu!

BABA: Nema ih!

(Deda ustaje. Uzima album.)

DEDA: Ništa ti ne možeš bez mene.

(Deda odlazi, noseći album sa sobom. Dolazi Lutak.)

LUTAK: Gde su ove dve mumije? Nema ih. Dobro.

(Lutak odlazi. Dolaze Mirjana i Muž.)

MUŽ: Što se sada duriš?

MIRJANA: Ne durim se.

MUŽ: Ne mogu više tamo da sedim, vruće mi je.

MIRJANA: Vruće mu je. Na more smo i došli zato što je vruće. U vodu si ušao samo da se pokvasiš, nećeš da se šetaš, nećeš da sediš u hladu, nećeš da piješ piće i igraš jamb... Šta hoćeš?

MUŽ: Umoran sam. Hoću da malo odspavam pre ručka.

MIRJANA: Nisam došla na more da bih spavala i jela.

MUŽ: Ti idi i šetaj, a ja moram malo da legnem.

MIRJANA: Dobro, kako hoćeš.

(Mirjana odlazi. Muž leže u krevet. Dolaze Baba i Deda. Dolazi i Lutak.)

LUTAK: Neće moći. Ne možete da uđete usred scene.

DEDA: Kakva su to vremena bila.

BABA: Ceo život mi s tobom prođe.

(Sedaju na krevet.)

DEDA: Ja ti produžavam život. Optimizmom i masažom. (masira je)

BABA: To stvarno prija.

DEDA: Prija? Diže iz mrtvih, vraća život, daje energiju, leči...

BABA: (prekida ga) Ne lupaj više.

LUTAK: Lepo ti baba kaže.

DEDA: Eto ti sad. Ja lupam?

BABA: Ma uvek si lupao. Da sam ja obraćala pažnju na sve tvoje gluposti, do sada bih šenula.

DEDA: Ljubavi moja, ti voliš kad ja lupam.

BABA: Ćuti molim te, da me ne iznerviraš.

DEDA: (smeje se) Sad te još i nerviram.

LUTAK: Potpuno ste uništili predstavu. Pisac nije znao tačno šta hoće, reditelj je hteo nešto sasvim drugo od ovog što je ispalo, niko ne zna šta vas dvoje hoćete tako da ću i ja verovatno da zaboravim zašto sam ovde. Molim vas, idite odavde.

DEDA: Baba, ja tebe volim više nego sebe samog.

BABA: (gleda ga pronicljivo) Da si rekao samo da me voliš, znala bih šta hoćeš. Palačinke. Ali ovo "više od sebe samog", može da znači gibanica ili knedle sa šljivama.

DEDA: Gibanica.

BABA: Sutra malo. Nemam sir.

DEDA: Dobro, onda knedle.

BABA: Mislim da su palačinke sasvim dovoljne.

LUTAK: Jeste. Idite da pečete palačinke.

DEDA: Ima li bar oraha?

BABA: Ako ćeš da ih skrckaš.

DEDA: Pa šta čekamo?

(Baba i Deda odlaze.)

LUTAK: Napokon. (gleda u Muža) Vidi, ovaj zavozao... Spava li spava. (prilazi mu) Pst! Pst! Ustaj! Budi se!

MUŽ: Ja sam se komirao. Koliko li je sati? Već je i veče palo.

(Muž ustaje iz kreveta.)

LUTAK: Gde je?! Provodi se. Neće valjda da sedi i gleda tebe kako spavaš. Bolje smisli način kako da se pomirite.

(Muž gleda krevete. Pomera natkasnu. Spaja krevete.)

LUTAK: Ti misliš da je ovo dovoljno? Nemaš ti pojma.

(Lutak izlazi. Dolazi Mirjana. Za njom ide Lutak noseći šampanjac i dve čaše. Stavi ih na natkasnu.)

MIRJANA: Dobro veče.

MUŽ: Zdravo. Kako je napolju?

MIRJANA: Kao na moru. Toplo, živo, lepo... Posmatrala sam zalazak sunca. Smiruje.

MUŽ: Ja sam i večeru prespavao.

MIRJANA: Kakva šteta za tebe. Vidim spojio si krevete.

MUŽ: Dobro sam se setio, a?

MIRJANA: Uzeo si šampanjac. Slaviš nešto?

MUŽ: Nisam ja uzeo šampanjac.

LUTAK: Budala.

MIRJANA: Nego? Dele ga po sobama?

MUŽ: Sigurno hoće još para da nam uzmu. Ima da im ga vratim.

MIRJANA: Ostavi ga.

MUŽ: Ko zna koliko košta? Ovde je i obična kafa deset puta skuplja.

MIRJANA: Ostavi ga.

MUŽ: Kupićemo u prodavnici. Ovo je glupost.

MIRJANA: Ovo je šampanjac! Meni je to zadovoljstvo, a ne glupost. Volim sve što mi pričinjava zadovoljstvo, Potrebno mi je da se osetim živom! Ovde smo upravo zbog tih velikih i malih zadovoljstava koja su nam godinama bila uskraćena. Razumeš?

MUŽ: Ne moramo sve odmah da potrošimo.

MIRJANA: Ako nam se tako hoće, što da ne?

MUŽ: Nemamo toliko da možemo sve vreme da se razbacujemo.

MIRJANA: Nemamo dovoljno ni da živimo, pa živimo! Oduzeta mi je mogućnost da planiram jer ne zna šta sve loše može sutra da se dogodi. Hoćemo li da postojimo sutra? Mi, zemlja, naši prijatelji, kuća koju nemamo... Hoće li inflacija dokusuriti i ovo malo što imamo, odnosno nemamo? Oduzeta mi je nada. Čemu da se nadam? Ne osećam više bezbrižnost ni na trenutak. Stalno smo u nekim trzavicama. Oduzeta su mi najsitnija zadovoljstva. Novac je uvek potreban za nešto bitnije. I usred svog tog haosa od našeg života, onaj odozgo me pogleda i mi dobijemo ovo putovanje. Sedam godina na more nisam išla! Posle dugo, dugo vremena, ja sam na mestu koje volim, sa čovekom koga volim i imamo veliki krevet koji smo oduvek želeli i imam moje malo, slatko zadovoljstvo zvano šampanjac i ti hoćeš sve da pokvariš! Zašto?

LUTAK: Zato što je budala.

MIRJANA: Ti se bojiš da uživaš. Čovek ima pravo da bude i srećan. Zakleli smo se da ćemo biti zajedno zauvek. Do sada nas je uglavnom pratilo mnogo loših stvari. Dozvoli da osetimo i ono dobro. Molim te, nemoj da uništiš ovu retku mogućnost da budemo srećni. Da budemo živi.

MUŽ: Dobro. Smiri se, molim te. Evo, otvaram šampanjac.

LUTAK: Setio se.

MUŽ: Čaše.

(Muž otvara šampanjac. Sipa u čaše. Vraća flašu na natkasnu.)

MUŽ: Živeli.

MIRJANA: Živeli.

(Dolaze Deda i Baba.)

LUTAK: Ne opet.

DEDA: Mislim da sam se malo prejeo.

BABA: Ti se uvek prejedeš. Kada si ovo kupio?

DEDA: Nisam.

BABA: Morao si da ga otvoriš bez mene.

DEDA: Nisam.

LUTAK: Naravno da nije.

BABA: Šta stojiš? Donesi čaše. One lepe, za goste.

LUTAK: Kakve čaše? Šampanjac nije za vas!

(Deda odlazi.)

BABA: Baš je hladno danas.

MUŽ: I dalje mi je vruće. Sav sam se oznojio.

MIRJANA: Istuširaj se.

(Deda se vraća sa čašama.)

BABA: Vidi koliki je sneg napadao.

DEDA: Da preživimo i ovu zimu...

BABA: Hoćemo sigurno. Kako ti ono kažeš: "Do sto godina ima još..."

LUTAK: Ovde su svi poludeli. Ja ne znam kako da razrešim ovu zbrku. Pošto pisca nema, idem da se konsultujem sa rediteljem.

(Lutak ode. Deda sipa šampanjac.)

DEDA: Živeli.

BABA: Da smo živi i zdravi.

MUŽ: Posle tuširanja, možemo da izađemo. Ako nisi umorna.

MIRJANA: Ja sam neumorna.

MUŽ: Vidim. Čuješ muziku?

MIRJANA: Aha.

MUŽ: Hoćemo li?

MIRJANA: Sa zadovoljstvom.

(Plešu. Ulazi Lutak.)

LUTAK: (publici) Ja se izvinjavam. (glasnije) Nije ta pesma! Sledeća. Čujete vi tamo gore? Menjaj tu pesmu!

(Kreće druga pesma. Mirjana i Muž na to ne reaguju.)

LUTAK: (publici) Odmah se vraćam. Imam mali razgovor sa rediteljem. Ako je neko našao crknutog pisca, neka javi.

(Lutak odlazi.)

BABA: Deda, dosta je bilo za naše godine. Nećeš valjda da se napiješ?

DEDA: Baš je zahladilo.

BABA: Prestali su da greju. Ajmo ja i ti po jedan andol pa u krevet.

DEDA: Pili smo alkohol, ne bi trebalo da pijemo lekove.

BABA: Dobro, kako ti kažeš.

(Baba i Deda ležu u krevet. Zagrle se.)

DEDA: Skini slušni aparat.

BABA: Malo kasnije. Možda mi nešto lepo kažeš. Kako ću da te čujem?

DEDA: Ljubim te najviše na svetu.

BABA: Sada mogu da ga skinem.

(Baba skida slušni aparat. Daje ga dedi, koji ga stavi na natkasnu.)

MUŽ: Idem pod tuš.

MIRJANA: Ja ću da odmorim noge.

MUŽ: Ipak si se malo umorila.

MIRJANA: Nemoj dugo.

(Muž odlazi. Mirjana popije još jednu čašu šampanjca. Leže na kraj kreveta, pored Babe i Dede. Brzo se uspava. Dolazi muž. Mirjana čvrsto spava. Muž joj napiše poruku. Odlazi. Dolazi Lutak. Čita poruku.)

LUTAK: "Moram nešto da kupim za jelo. Mnogo sam gladan. Doneću i tebi nešto. Brzo se vraćam." (Vraća poruku. Publici.) Javno se izvinjavam reditelju. Ova predstava je upravo ono što je on hteo. Izvinjavam se i piscu, gde god da je trenutno. Nije mi bila namera da ih uvredim. Što se tiče cele zbrke u ovoj sceni... Meni tu ništa nije jasno, pa samim tim ni vama ne mogu da razjasnim. Pokušaću da nastavim dalje sa predstavom.

10. SLIKA - RASKID

(Dvosed rasklopljen. Devojka spava. Dolazi Vladan.)

VLADAN: Još spavaš?

DEVOJKA: Nemaš pojma kako mi je u glavi.

VLADAN: Opet ste noćas zaginuli?

DEVOJKA: Radili smo do kasno. Onda kao samo jedno piće i završilo se jutros u četiri.

VLADAN: Mogla si da se javiš.

DEVOJKA: Mogla sam. Dođi.

(Vladan prilazi. Ljube se. Vladan se svlači. Leže u krevet. Dolazi Lutak.)

LUTAK: (publici) Vi sada mislite kako su oni jako zaljubljeni? Deluju zaljubljeno. Možda i jesu... nekad bili. Lično mislim da su preglasni. Baš mi se sviđa moja uloga. Ne znam da li svi ovi likovi vole da se manipuliše njima ali ja baš volim da se igram na ovaj način. Možda se i vama ne sviđa što sam ja ovde ali vas niko ne pita. Ovi su se baš zaneli. Ako vama ne smeta ja ih ne bi prekidao. Kako su zaljubljeni... Izgled ponekad može da prevari. Evo na primer naš pisac. Ko ga vidi, rekao bi ozbiljan čovek, pametan... Niko ne bi poverovao da je u stanju da napiše ovu zbrku od drame. Kao da nije dovoljna sama ljudska potreba za manipulisanjem, koja na kraju ovog veka postaje veoma moderna, nego je tu još i lutak. Nije da se ja žalim na svoj posao ali mi nije baš sve najjasnije. Kad bi se bar pisac pojavio pa da nam objasni... Izgleda da su ovo dvoje završili.

(Lutak vadi prsten.)

LUTAK: Dugo smo tražili prsten za ovu priliku. Na kraju smo uzeli najjevtiniji. Do kraja ove scene vam više neću smetati.

(Lutak baci prsten na krevet i ode sa scene.)

VLADAN: Jao! Nešto me ubolo.

DEVOJKA: Šta?

VLADAN: Prsten. I to kakav.

DEVOJKA: Moj je.

VLADAN: Odakle ti novac za ovakav prsten?

DEVOJKA: Dobila sam ga.

VLADAN: Od koga?

DEVOJKA: Verenika.

VLADAN: Ozbiljno te pitam.

DEVOJKA: Ozbiljna sam.

VLADAN: Dobro. Ako nećeš da mi kažeš...

DEVOJKA: Verila sam se.

VLADAN: Ne volim takve šale.

DEVOJKA: Nije šala. Ozbiljna sam.

VLADAN: Sa kim?

DEVOJKA: Sa Bojanom.

VLADAN: Onim lopovom?

DEVOJKA: On ima svoju firmu koja veoma uspešno posluje, a ti si ljubomoran.

VLADAN: Na šta?

DEVOJKA: Na to što se čovek snašao. Dobro zarađuje, vozi dobra kola, ima stan...

VLADAN: Ne vidim nijedan razlog za ljubomoru.

DEVOJKA: Ti si potpuno neambiciozan!

VLADAN: Nisam za ambicioznost po svaku cenu.

DEVOJKA: Ti uopšte nisi svestan vremena u kom živiš.

VLADAN: Lopov je lopov bez obzira koje je vreme u pitanju.

DEVOJKA: On nije lopov!

VLADAN: Voliš ga?

DEVOJKA: Ne mogu da živim na ovakav način. Neću da kroz 30 godina govorim svojoj deci i unucima šta sam sve mogla, a nisam. Znate, mama vam je bila jako talentovan slikar, ali vremena su bila takva... Čitav život sam se gadila neostvarenih ljudi koji su mogli ovo, ono, samo da su okolnosti, vreme, ljudi bili drugačiji. Plašim se toga. Ja nemam toliko vere u sebe i budućnost kao ti. Želim sada da rešim većinu stvari i da spremnija uđem u tu bolju budućnost. Hoću da putujem, da se usavršavam, da dok slikam ne brinem koji i koliko materijala imam.

VLADAN: Pitao sam te da li ga voliš?

DEVOJKA: Sviđa mi se. Poštujem ga.

VLADAN: Zato si se pre pola sata tucala sa mnom. Hoćeš li to da mu kažeš?

DEVOJKA: Ti i ja se mnogo razlikujemo.

VLADAN: Slažem se. I po prvi put mi je drago zbog toga.

DEVOJKA: Nikada ne bi uspelo ovo između nas.

VLADAN: Više šanse ima brak bez ljubavi. To je dobra osnova za dugu i kvalitetnu vezu.

DEVOJKA: Moja baba je govorila da kad nema para ljubav brzo počne da se topi.

VLADAN: Bar znaš na koga si.

DEVOJKA: Ne mogu više da se svađam sa tobom.

VLADAN: Nećemo se više nikada svađati. Imaš par dana da se spakuješ i odeš.

DEVOJKA: Gde ćeš?

VLADAN: Da pokušam da nađem u ovom gradu nekog sličnog sebi.

DEVOJKA: Vladane, volim te.

VLADAN: Kad budeš ostvareni slikar, kaži to svojoj deci kad te budu pitala zašto ne voliš njihovog oca.

(Vladan odlazi. Devojka plače.)

11. SLIKA - PUCANjE

(Mali krevet. Lola u krevetu. Bolesna je. Ognjen joj daje tabletu i čašu vode.)

LOLA: Gde si našao tablete?

OGNjEN: Kupio sam.

LOLA: Jesu li skupe?

OGNjEN: Gutaj.

LOLA: Nećeš valjda da ideš?

OGNjEN: Ne mogu sada da otkažem svirku.

LOLA: Loše mi je.

OGNjEN: Čim lek počne da deluje biće ti bolje.

LOLA: Mogu da umrem.

OGNjEN: Ne lupaj.

LOLA: Ti bi to voleo.

OGNjEN: Ti stvarno nisi normalna.

LOLA: Bio bi slobodan za sve one žene.

OGNjEN: Lola, prekini više. Ovde su ti lekovi. Rekao sam Ivani da kasnije svrati. Ako ti nešto treba, ti joj kaži. Ja dolazim sutra, najkasnije do osam.

LOLA: Ja bih zbog tebe ostala.

OGNjEN: Lola, bolesna si i ne želim da se svađamo.

LOLA: Molim te, nemoj da ideš. Mnogo mi je loše. Strah me je da ostanem sama.

OGNjEN: Ne mogu sada da otkažem. Da sam juče znao bilo bi drugačije. Znaš koliki novac treba da uzmemo.

LOLA: Tebi je novac bitniji od mog zdravlja.

OGNjEN: Ne radi se o meni. Ne mogu ostale da ostavim na cedilu.

LOLA: A mene možeš?

OGNjEN: Ne mogu ti nikako pomoći! Vodio sam te kod lekara! Kupio lekove! Šta hoćeš od mene? Da te držim za ruku? Od gripa se ne umire.

LOLA: Hoću da me držiš za ruku.

(Dolazi Lutak.)

OGNjEN: Lola, budi razumna. Ivana će brzo doći. Ovaj novac nam treba. Znam da ti je teško, ali čula si šta je lekar rekao. Par dana u krevetu i proći će.

LOLA: Neće proći! Glava mi puca! Sve me boli! Ti mene više ne voliš! Posle ovoliko godina zajedničkog života, hoćeš da me ostaviš! (pauza) Ne može to tako. Ne može sad da prestane. Zašto me više ne voliš?... (jeca)

(Ognjen je gleda. Lutak prilazi Loli. Imitira Ognjena.)

LUTAK: Nikada te nisam ni voleo. Vezalo nas je ovo suludo vreme. Bili smo oboje izgubljeni i bez nade. Spojilo nas je beznađe a ne ljubav. U nekim srećnijim vremenima verovatno ne bi smo ni primetili jedno drugo. Nikada nije bilo ljubavi među nama. Održavalo nas je nešto malo strasti i želja da bar nekome budemo potrebni. Došlo je vreme da prekinemo sa lažima. Oboje. Živimo okruženi lažima koje nam se serviraju kao velike istine. I ne samo da ih prihvatamo, nego i sami stvaramo laži. Sopstvene laži prihvatamo kao istine. Prvo su nas drugi lagali, a sada lažemo sami sebe. Ne volim te, Lola, kao ni ti mene.

(Lola sve vreme jeca i bunca, što zbog temperature, što zbog svađe.)

LOLA: Zašto?... Zašto...Zašto...

OGNjEN: Idem.

LOLA: Kaži da me voliš. Biće mi lakše. Biću mirna. Manje će me boleti.

OGNjEN: Volim te. Hajde, vidimo se.

(Ognjen odlazi.)

LUTAK: Lažeš, Ognjene.

(Lola jeca. Lutak donosi kovertu.)

LUTAK: Postoji izreka da nevolja nikad ne ide sama.

(Lutak otvara kovertu. Čita.)

LUTAK: Otac ti je umro. Dođi kući. Molim te. Mama.

(Lutak vrati poruku u kovertu. Zvoni.)

LUTAK: Telegram!

(Lola polako ustaje. Uzima telegram. Lutak odlazi. Lola otvara telegram. Čita. Plače. Leže u krevet. Zavija se ćebetom. Zgrčena jeca.)

LOLA: Ne mogu više... Ne mogu...

KRAJ TREĆEG DELA

ČETVRTI DEO

12. SLIKA - PROMENA

(Francuski ležaj. Vladan ulazi sa ženom. Pijani su.)

VLADAN: Gospođo, da vam pomognem?

ŽENA: Kako si ljubazan. I lep si.

VLADAN: Stigli smo.

(Sedaju na krevet. Žena ljubi Vladana.)

VLADAN: Može da naiđe vaš muž.

ŽENA: Neće. Verovatno je negde mrtav pijan sa nekom švalerkom.

VLADAN: Ma nije.

ŽENA: Jeste. Kako ga nije sramota! (skida se) Preljubnik! I alkoholičar!

VLADAN: Šta radite to?

ŽENA: Skidam se. Preljubnik i alkoholičar!

VLADAN: Idem ja.

(Vladan ustaje, ali ga noge izdaju i vrati se na krevet.)

VLADAN: Mnogo sam popio.

ŽENA: Neću to više da trpim. (skida Vladana) On mene ostavlja zbog drugih žena. Kao da ja to moram da trpim.

VLADAN: Zašto ga ne ostavite?

ŽENA: Ne mogu.

VLADAN: Što? Volite ga?

ŽENA: Ma ne volim ga. Ti si stvarno zgodan momak.

VLADAN: Kuća vam je lepa.

ŽENA: Da nam vidiš tek stanove.

(Jebu se.)

VLADAN: Čije?

ŽENA: Naše. Tri stana, kuća na planini, kafić, troja kola... Ja sam, bre, bogata žena!

VLADAN: Mogu da vas poljubim?

ŽENA: Ne, muka mi je. I vrti mi se u glavi.

VLADAN: Dobro.

ŽENA: Gde smo mi? Kod tebe ili kod mene?

VLADAN: Kod vas.

ŽENA: Do sada mi se još nije desilo da mi neko persira i da me jebe u isto vreme.

VLADAN: Za sve postoji prvi put.

ŽENA: Pametnice moja. Jao, što mi je muka. A tebi?

VLADAN: Malo.

ŽENA: Meni puno.

VLADAN: Da prekinem?

ŽENA: Šta?

VLADAN: Kuvanje.

ŽENA: Izvini. Ne, baš si dobar.

VLADAN: Da.

ŽENA: Kako se ti beše zoveš?

VLADAN: Ne znam. Nije ni bitno.

ŽENA: U pravu si. Imena su suvišna.

VLADAN: Vladan.

ŽENA: Nepotrebna. Jao, što mi je muka. Kako tebi nije? Mora da sam ja više popila. Gde smo se mi upoznali?

VLADAN: U tržnom centru.

ŽENA: To znači da sam ja nešto kupila?

VLADAN: Sem mene, ništa drugo niste doneli.

ŽENA: Možda sam zaboravila.

VLADAN: Možda.

ŽENA: Jesmo mi pili pre ili posle kupovine?

VLADAN: Vi uvek toliko meljete dok se jebete?

ŽENA: Pa ne jebem se ja tako često.

VLADAN: Zaćutite malo, ne mogu da se koncentrišem.

ŽENA: Na šta?

VLADAN: Da li vam je još muka?

ŽENA: Sad mi se i povraća.

VLADAN: Idite vi lepo u kupatilo da ja malo dremnem.

ŽENA: Ne mogu da ustanem.

VLADAN: Ma, samo vam se čini.

ŽENA: Moram. Ne smem po ovom novom tepihu.

VLADAN: "Dijana", Stara Pazova.

ŽENA: Kako si pametan.

VLADAN: Verovatno imate i "Ktitorov" nameštaj.

ŽENA: Imamo. Izvini, brzo ću ja.

(Žena odlazi. Lutak dolazi.)

LUTAK: Ovaj se već uspavao. Nije se baš nešto pokazao. Možda da ga malo prodrmam. Gospođa neće skoro. Dere se kao da je kolju. (imitira pijanog muža) Ženo! Stigao sam! Bio sam na poslovnoj večeri, pa na poslovnom koktelu, a onda sam poslovno jeb'o.

(Vladan skače. Kupi odeću. Gleda gde će.)

LUTAK: (i dalje u ulozi muža) Šta si ti, srce moje, radila?

(Vladan odlazi.)

LUTAK: Gde li će ovako go? Ova će da crkne.

(Lutak posmatra ženu. Žena je van scene)

LUTAK: Ovog trenutka je pala na kolena. Obema rukama čvrsto grli šolju. Prvo ispusti krik, a zatim glavu zabije duboko u šolju. Bljak.

(Lutak leže u krevet.)

LUTAK: Nije ni njoj lako.

(Ubrzo dolazi i Žena.)

ŽENA: Uh, kako mi je teško. Kupatilo ti je slobodno. Moram da legnem. Neću više da pijem.

(Žena leže u krevet.)

ŽENA: Sutra ćemo da se jebemo. Sad ne mogu.

LUTAK: Lak san želimo dami.

13. SLIKA - PISMO

(Mali krevet. Lola na krevetu pokušava da napiše pismo. Puno zgužvanih papirića oko nje. Opet zgužva ono što je napisala. Dolazi lutak. Staje iznad njene glave. Posmatra šta piše.)

LUTAK: Ne ide ti baš najbolje. Teško je naći prave reči. Možda ih i nema. Za sada najbolja verzija. Tako je. To je najbolje. (publici) Nemam više želje da se igram ovim likovima. Trebalo bi da nađem neke nove. Pitaću pisca. Kad bi mi dao dozvolu.

(Lola uzima pismo i izlazi. Lutak ispravlja jedan po jedan zgužvani papirić. Stavlja ih na kup.)

LUTAK: Neću da vam kažem šta je napisala.

14. SLIKA - CIGARETA

(Dvosed, nerasklopljen. Muž sedi. Gleda u jednu tačku. Pored njega na dvosedu novine. Dolazi Lutak. Uzima novine. Seda na krevet. Čita. Dolazi Mirjana. Seda na drugi kraj dvoseda. Lutak je u sredini.)

MIRJANA: Tvoja majka nas zove na ručak.

MUŽ: Nisam gladan.

MIRJANA: Moraš da jedeš.

MUŽ: Ne mogu.

MIRJANA: Naljutiće se.

MUŽ: Stalno je ljuta.

MIRJANA: Zašto nam ne kažeš šta se dogodilo?

MUŽ: Ne mogu.

MIRJANA: Ni meni?

MUŽ: Tebi pogotovo.

LUTAK: (čita) "Kontejneri podelili stanare".

MIRJANA: Šta god da je, lakše ćemo zajedno da rešimo.

MUŽ: Nema tu šta da se rešava.

MIRJANA: Nisi valjda ubio nekog?

MUŽ: Još nisam došao dotle. Mada, ko zna.

MIRJANA: Opet si dobio otkaz?

MUŽ: Ne. Još uvek.

LUTAK: "Vek filma u Srbiji". "Prva filmska projekcija u Beogradu, održana 6.juna 1896 god."

MIRJANA: Već tri dana samo tako sediš, gledaš, ne razgovaraš, ne jedeš. Šta se to tako strašno desilo?

MUŽ: Zašto si se udala za mene?

MIRJANA: Iz ljubavi. A ti?

MUŽ: Da li si mislila da sam dobar čovek?

MIRJANA: Ja znam da si dobar čovek.

MUŽ: I ja sam tako mislio o sebi. Možda sam nekad i bio dobar i pošten čovek.

MIRJANA: Reci mi šta si uradio.

MUŽ: Ne mogu. Sramota me je.

MIRJANA: Zar je toliko strašno?

MUŽ: Meni jeste. Shvatio sam koliko sam se promenio. Koliko smo se svi mi promenili.

MIRJANA: To je normalno. Vidiš kakva su vremena.

MUŽ: Nije normalno. Nemoguće da u ovakvim uslovima postaneš bolji čovek. Ne postoji šansa. Možeš samo postati gori. U odnosu na šta je to normalno?

LUTAK: "Besparicu leči štednja". "Savezna vlada je i na prekjučerašnjoj sednici potvrdila da će i nadalje čuvati stabilni dinar uz odgovarajuću monetarnu politiku".

MIRJANA: Ne mogu ništa da ti kažem, pošto ne znam šta ti se konkretno dogodilo, a ti očigledno misliš da sam ja nedostojna tvog poverenja.

MUŽ: Nemoj da se ljutiš.

MIRJANA: Nisam ljuta. Povređena sam. Neću te više terati da mi kažeš. Ako meni ne možeš da se poveriš onda je naš brak farsa koju treba što pre da prekinemo.

(Mirjana ustaje i krene da izađe sa scene.)

MUŽ: U pravu si. Reći ću ti.

LUTAK: "Čovek iz hrastove šume". "Iz sećanja na Miodraga Miću Popovića".

(Mirjana se vrati na dvosed.)

MIRJANA: Dakle?

MUŽ: Sećaš se da je u ponedeljak trebalo da primimo platu?

MIRJANA: Pa vam je nisu dali. Dali su vam je u utorak.

MUŽ: Da. Ja sam u ponedeljak, već oko 12 časova ostao bez cigareta.

MIRJANA: I bio si nervozan i posvađao si se sa nekim.

MUŽ: Bio sam nervozan, ali se ni sa kim nisam posvađao.

MIRJANA: Nego.

MUŽ: Čekao sam autobus. Bila je gužva. Ima jedan čiča koji tu stalno pretura po kontejnerima. Tražio mi je cigaretu. Rekao sam da nemam. On je potražio od nekog klinca koji je izvadio paklicu "Vinstona" i dao mu dve cigarete. U prvom trenutku sam želeo da i ja zatražim jednu cigaretu, ali me je bilo sramota. Beskućnik je zapalio cigaretu i ja sam osetio ljubomoru. A uskoro i mržnju. Mrzeo sam onog jadnika koji puši, kao i onog klinca koji ima paklicu cigareta. Došao je autobus. Svi su se gurali. I ja sam se gurao. Nije bilo šanse da svi uđemo. Neko je tako jako gurnuo onog beskućnika da je pao. Svi smo ga zaobilazili. Niko mu nije pomogao dok autobus nije krenuo. Iz autobusa sam primetio da mu je neka žena koja nije uspela da uđe pomogla da ustane. Ne znam da li bi to uradila da je uspela da uđe u autobus.

(Ćutanje.)

LUTAK: "Danas potpisivanje sporazuma". "Predstavljanje stranaka na državnim medijima za savezne izbore".

MUŽ: Znaš li šta je najgore?

MIRJANA: Šta?

MUŽ: Ja sam osetio zadovoljstvo onog trenutka kad je onaj jadni čovek pao. Zadovoljstvo je bilo još veće što sam uspeo da uđem u autobus, a drugi su ostali da i dalje čekaju. Strašno.

(Lutak odlazi. Muž plače. Mirjana ga zagrli. Lutak se vraća noseći paklicu cigareta.)

LUTAK: Nikad neću razumeti ljude. Jedna obična paklica cigareta je izazvala takvu buru osećanja. Neverovatno.

(Lutak stavi paklicu preko novina. Izađe sa scene. Mirjana i Muž gledaju u cigarete.)

MIRJANA: Sigurno ih je tvoja majka kupila.

MUŽ: Kad bi me ti ostavila, ja bih se ubio.

MIRJANA: Ti si moj čovek, kako da te ostavim.

(Zagrle se.)

15. SLIKA - PISMO II

(Mali krevet. Ognjen svira klarinet. Čuje se zvono. Dolazi Lutak.)

LUTAK: Pismo!

(Ognjen prekida sa svirkom. Uzima pismo.)

OGNjEN: Hvala.

(Lutak odlazi sa scene. Ognjen stavlja pismo na krevet. Nastavlja da svira. Kad završi sa svirkom, ostavi klarinet. Uzima pismo. Čita ga. Pocepa ga, zatim i baci. Ponovo uzima klarinet. Svira. Lutak ponovo ulazi na scenu.)

LUTAK: Za vas će ostati tajna šta je u pismu pisalo. Doveo sam vas do samog kraja predstave. Da sam se ja pitao moja uloga bi bila mnogo veća. Ako ste nešto razumeli, svaka vam čast. Ako niste, krivite pisca zbog lošeg, nerazumljivog teksta. Ako ste zadovoljni, pozdravite glumce. Sva nezadovoljstva prihvatam na svoju dušu, jer je jedini od svih učesnika nemam. Pošto se do sada pisac nije pojavio, više ga nećemo tražiti. Želim vam laku noć. Vidimo se u nekoj drugoj, jasnijoj predstavi, gde će se tačno znati ko je lutka, a ko povlači konce. Do skorog viđenja.

(Lutak izlazi sa scene.)

16. SLIKA - ZNAM KO STE

(Dva kreveta razdvojena natkasnom. Dolaze Baba i Deda, svečano odeveni. Čuju se pištaljke i petarde.)

DEDA: To je počela šetnja?

BABA: Jeste. Dođi da im mašemo.

DEDA: Da sam nešto mlađi i ja bih sa njima.

BABA: Mi smo deda, naše bitke bili kad smo bili mlađi. Ovo su njihove. Moraju sami da se izbore. (prekrsti se) Neka ih samo Sv. Nikola danas čuva.

DEDA: Koliko li će još trajati ove demonstracije?

BABA: Dok neko ne popusti ili se umori. Hajde da se mi spremamo.

DEDA: Kako izgledam?

BABA: Kao mladić od 92 godine. A ja?

DEDA: Kao devojčica od 90 godina.

(Poljube se. Dolazi Lutak).

LUTAK: Saznao sam! Vas dvoje niste iz ove drame! (publici) Našao sam pisca! (Viče Babi i Dedi) Vas dvoje ste iz trećeg dela trilogije! Ovo je druga drama! Vi igrate u trećoj! (publici) Zato me oni nisu primećivali.

DEDA: Baba, šta smo sve ja i ti preživeli. I ratove, i bedu, i putovanja i odvajanja...

BABA: Najteže mi je bilo dok si bio u zarobljeništvu.

LUTAK: Ne lupajte vas dvoje! To nije iz ove drame!

DEDA: Zato smo sad srećni i zadovoljni. Imamo zdravu decu, pametne unuke i dve prelepe praunuke.

BABA: (prekrsti se) Daće Bog da i sva ova deca dožive naše godine.

DEDA: Daće Bog. Zašto ne bi dao?

BABA: Neka ih Sv. Nikola čuva.

LUTAK: Predstava je gotova. Vi pričate uzalud. Niko vas ne sluša.

DEDA: Misliš li da je vreme da im poklonimo ovog lutka?

BABA: Njih dve su sad velike devojčice. Nisu više male. Znaće kako da ga čuvaju. Moj lepi lutak. Pravili smo ga skoro šest meseci.

DEDA: Ma i više sam ja radio drvo.

LUTAK: Šta lupate vas dvoje?

BABA: I deca i unuci su voleli da se igraju s njim. Bio im je omiljena igračka.

DEDA: Ja ću da ga ponesem.

BABA: Bolje da ga sad ponesemo. Ko zna da li ćemo biti živi naredne godine.

DEDA: Naravno da hoćemo. Do sto godina ima još.

(Deda uzima lutka.)

DEDA: Idemo.

(Dok odlaze sa scene čujemo Njihov razgovor.)

DEDA: Čitao sam, onaj što je živeo 117 godina, stalno je pio jogurt. Možda bi i mi trebali?

BABA: Pa da živim 117 godina. Nisam luda.

DEDA: Što?

KRAJ

* Iz zbirke pesama Homo patheticus Gordana Maričića

// Projekat Rastko / Drama i pozorište / Savremena drama //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]