TACITOVA

GERMANIJA

PREVEO
DR. VESELIN ČAJKANOVIĆ,
PROFESOR UNIVERSITETA.

(Preštampano iz „Godišnjice“ XXXVI.)

DRŽAVNA ŠTAMPARIJA KRALJEVINE SRBA, HRVATA I SLOVENACA

BEOGRAD
1927.

Za „Projekat Rastko“ digitalizovao
gospodin Nebojša Jovičić

Germanci su oduvek bili jedan od najuglednijih
indoevropskih naroda. Zbog toga nije bez interesa
proučiti Tacitovu Germaniju, najvažniji stari
spis za proučavanje njihove prošlosti. Ovo u toliko
pre što ćemo u običajima starih Germanaca naći
veliki broj neočekivanih paralela za običaje
srpskog naroda.

V. Č.

KOMENTAR

Pisac „Germanije“, Kornelije Tacit, rođen je oko 55 u Interamni (Umbrija), bio je pod Nervom konzul, i umro je oko 120 godine posle Hrista. Napisao je „Razgovor o besednicima“, biografiju svoga tasta Agrikole, „Germaniju“, „Anale“ i „Istorije“. Poslednja dva dela obuhvataju rimsku istoriju od 14—96 godine posle Hrista. Tacit je poznat i kao istoričar i kao stilista. Njegova dela nemaju, doduše, veliku naučnu vrednost (jer je Tacit često nebrežljiv, lakoveran, pristrasan), ali imaju utoliko veću književnu vrednost. Kompozicija njihova izvrsna je; Tacit je odličan psiholog; on je, kako lepo kaže jedan nemački naučnik, rođen ne samo za istoričara, već i za tragičnog pesnika. Stil mu je otmen, ali Tacit ima manu što teži da piše originalno i drukčije nego ostali svet, i što preterano traži neobične izraze, i zvučne, uzbudljive figure. Stilističkih nekorektnosti ima dosta. Takva je odmah prva rečenica u „Germaniji“: „Germanija... graniči se prema Reciji i Panoniji rekama Rajnom i Dunavom; od Sarmatije i Dakije odvajaju je uzajamni strah i planine“.

U „Germaniji“ imamo kratak etnografsko-geografski opis zemlje u kojoj su stanovali Germanci, izrađen ne na osnovu sopstvenih ispitivanja, već prema ranijim izvorima, kakvih je bilo dosta (Posidonije, Plinije, i dr.). Opis je donekle idealiziran; Tacit govori sa izvesnom toplinom o prirodnom, idiličnom životu germanskih plemena. On je tu pod uticajem kiničkih teorija o opasnostima vrlo visoke kulture.

Srpski prevod načinjen je prema Volfovom tekstu (Leipzig, Teubner, 1915), sa izvesnim minimalnim korekcijama iz Gudemanovog izdanja (Berlin, Weidmann, 1916).

Germanija je već jednom prevedena u nas („Kornelija Tacita Manja djela: Razgovor o govornicima, Agrikola, Germanija“, preveo, uvod napisao, bilješke dodao Milivoj Šrepel. Zagreb, naklada Matice Hrvatske, 1889).

*

TACITOVA GERMANIJA

1.

Germanija, uzeta u najširem smislu ove reči, graniči se, prema Reciji i Panoniji, rekama Rajnom i Dunavom; od Sarmatije i Dakije odvajaju je uzajamni strah i planine. Ostalu granicu čini Okean, koji teče oko velikih poluostrva i ogromnih ostrva; na ovima žive plemena i vladaju kraljevi o kojima do skora nismo znali ništa, i poznali smo ih tek za vreme prošloga rata. Rajna izvire na nepristupačnom, strmom vrhu recijskih Alpa, pa onda polako savija na zapad i uliva se u severni Okean. Dunav izvire na laganim, blagim padinama planine Abnobe, prolazi kroz mnoge narode, i najzad se, na šest rukava, probija u Crno More, a sedmi rukav gubi se u barama.

1,1 id. „Germanija... u najširem smislu“ obuhvata otprilike današnju Nemačku, sa Českom i jednim delom Austrije i Poljske, ali bez Gornje i Donje Germanije (rimske provincije na levoj obali Rajne) i takozvane dekumatske pokrajine (agri decumates). Recija i Panonija su rimske provincije: prva između Bodenskog jezera, Dunava i Ina, druga na desnoj obali Dunava, između Beča i Save (glavne varoši u njoj Siscium—Sisak i Sirmium—Mitrovica). Sarmatijom su Rimljani nazivali istočnu Evropu (od Visle i Karpata na istok). Dakija ce uglavnom poklapa sa današnjom Rumunijom.

1.4. planine su Karpati sa ograncima.

1.5. Na Ptolemejevoj karti (II vek posle Hrista) Severno i Baltičko More nisu odvojeni, nego se obadva računaju u Okean (istočni deo toga Okeana naziva Tacit mare Suebicum).

1.6. U „ogromna ostrva“ računao je Tacit i Skandinaviju, za koju se sve do XI veka mislilo da je ostrvo.

1, 8. Tacit misli na ekspediciju Druzovu (12—9 pre Hrista), Tiberijevu (5 posle Hrista), i Germanikovu (16 posle Hrista).

1, 13, Abnoba je današnji Švarcvald. Na pitanje gde je izvor Dunava, davali su stari geografi različite odgovore; stvar, uostalom, ni danas nije sasvim jasna, jer voda iz „izvora Dunava“ u Donauešingenu ne teče dalje samostalno, već se uliva (podzemnim kanalom) u reku Brigah.— Ime Dunav pozajmljeno je od (iranskih) Sarmata ('danu' u iranskom znači reka, upor. Don). U poslednje vreme daje se objašnjenje iz rumunskog jezika.

2.

Što se tiče Germanaca, ja mislim da su oni starosedeoci, i da ni u kom slučaju nisu pomešani sa doseljenicima i strancima. Sasvim razumljivo, jer plemena koja su menjala mesto stanovanja, dolazila bi ne s kopna već s mora, a međutim u beskrajni, i tako reći neprijateljski Okean retko nailaze lađe iz našeg kraja sveta. Ko bi, uostalom — da i ne govorimo o opasnostima u strašnom, nepoznatom moru — ostavio Aziju, ili Afriku, ili Italiju, pa došao u Germaniju, zemlju sa surovim podnebljem, ružnu, pustu i žalosnu za svakoga kome nije otadžbina?

U starinskim svojim pesmama — a to je kod njih jedina istoriska tradicija — slave Germanci boga Tuistona, rođenog od Zemlje. On je imao sina Mana, koji je predak i osnivač germanskog naroda. Za Mana kažu da je imao tri sina, po čijim su imenima oni što su najbliže Okeanu nazvani Ingevonima, oni u sredini Herminonima, a ostali Istevonima. Neki opet (jer o sasvim velikoj starini govori svaki kako hoće) tvrde da je Man imao više sinova, i da, zbog toga, ima i različitih naroda, kao što su Marsi, Gambriviji, Svebi, Vandiliji, a to su, kažu oni, prava, starinska imena. Samo ime Germanija novo je i upotrebljava se od pre kratkog vremena. Ono pleme koje je prvo prešlo Rajnu i proteralo Gale, i koje se sada zove Tungrima, nazvano je onda Germancima. I tako je, malo po malo, ime jednoga plemena prešlo na ceo narod: najpre je to strašno ime označavalo samo pobednike, docnije su se njime počeli nazivati i svi ostali.

2, 1 idd. Prapostojbina Germanaca (tj. zemlja u kojoj su Germanci formirani kao zaseban narod) jeste primorje Severnog i Baltičkog Mora (otprilike do Visle). Otuda su se oni širili na sever i na jug. Što se tiče njine etnografske čistote, tu mnogo bolje od Tacita rezonuje Seneka (Dial. 12,7): „Teško da će se naći i jedna zemlja čiji su stanovnici autoktoni. Sve je to izmešano i jedno na drugo nakalemljeno. Jedni su odlazili, a drugi dolazili“. Upor. i dole uz gl. 4. Na zapadu Germance nije bilo lako razlikovati od Gala (pisci stariji od Cezara uopšte ih nisu razlikovali), a na istoku od Slovena.

2, 6. adversus Oceanus nože se shvatiti i kao „onostrani Okean“, tj. Okean koji pripada drugome svetu. Italija i ceo sredozemni svet je orbis noster, a krajnji zapad i sever su orbis alius, alter.

2, 9. Azija i Afrika (današnja Tunizija) bile su u Tacitovo vreme napredne i bogate. U Tuniziji bilo je preko pet miliona stanovnika (danas nema ni dva miliona).

2, 15. Ime Tuisto je etimološki srodno sa nem. Zwei, Zwist, engl. two, i označava neko biće sa dva pola — biće koje je bilo i čovek i žena u isti mah. — Man je srodno sa grč. mimnesko 'mislim', lat. memini, nem. Mann — dakle: prvo biće koje je počelo misliti.

2, 17. Trojstvo u trećoj generaciji imamo i kod Grka: 1. Uran, 2. Kronos, 3. Zevs, Posidon, Pluton.

2, 18. id Ova podela obuhvata uglavnom samo zapadne Germance. Etimologija osobenih imena nije jasna. Iz toga što sva tri počinju samoglasnikom (aliteracija!) zaključuje se da su uzeta iz narodnih pesama.

2. 28. O imenu Germanaca postavljeno je dosad nekoliko etimologija (npr. = „susedi“, ili „oni koji kliču“ — jer je „klicanje“ za Germance vrlo karakteristično — itd.), ali ni jedna nije sigurna. Da ime jednog plemena može postati imenom celoga naroda, stvar je poznata i inače, upor. npr. ime Hellenes (prema Hellas u Tesaliji); Graeci su najpre bili samo jedno malo pleme u Epiru; Allemands su prvo bitno pleme Alemani; Francuzi su najpre bili pleme Franci; Rusima se najpre nazivalo pleme koje je, u IX veku, pokorilo Slovene, itd. U Finskoj Nemce zovu Saksoncima.

3.

Pričaju da je u germanske zemlje dolazio i Herkul. O njemu Germanci, kad polaze u borbu, pevaju pesme, u kojima ga slave da je junak nad junacima. Ovakvim pesmama, čije pevanje nazivaju barditus, oduševljavaju se oni za borbu; a po razleganju pesme pogađaju kako će ta borba da ispadne. Tim pevanjem plaše oni i neprijatelje i sebe: izgleda da to i ne pevaju ljudi, nego sam bog junaštva. Naročito još udešavaju da bude divlje i nekako izlomljeno: pri pevanju drže oni štit pred ustima, pa im tako glas, kad se odbije, postaje puniji i strašniji. Neki misle da je i Odisej, na onim svojim dugim i fantastičnim lutanjima, došao u germanski Okean i posetio germanske zemlje, pa da je tu, na obali Rajne, osnovao Asciburgijum, grad koji i danas postoji, i dao mu ime; kažu da je ranije nađen čak i Odisejev žrtvenik, na kome je on ispisao ime svoga oca Laerta, i da se, na granici Germanije i Recije, i sada još nalaze neki spomenici i grobovi sa grčkim natpisima. Ja nemam namere ni da ovo dokazujem ni da pobijam: neka to čitalac, po svom nahođenju, veruje ili ne veruje.

3. 2. Po jednoj grčkoj tradiciji, Herkul je posetio sever (Hiperboreje) kad je išao po hesperidske jabuke.

3, 5. Barditus ili baritus prevodi se sa Bartgesang ili Schildgesang (prema st. nord. bardhi „štit“).

3, 14. Po tumačenju tz. pergamske škole lutanja Odisejeva dešavala su se ne u „unutrašnjem“ (= Sredozemnom), već u „spoljašnjem“ moru — dakle u Okeanu.

3. 20. Grčkom azbukom služili su se Gali; po ovom Tacitovom mestu izgleda da je ona bila poznata i u zapadnim krajevima Germanije (nju su mogli doneti grčki trgovci koji su u Germaniju dolazili radi kupovine ćilibara).

4.

I ja mislim, kao i neki drugi pisci, da se germanska plemena nisu mešala sa tuđincima niti se ženila od njih; prema tome ceo germanski narod ostao je čist, nepomešan, i naliči samo na sebe. Otuda svi Germanci, i ako ih je toliko mnogo, imaju isti spoljašnji izgled; prkosne, plave oči, riđu kosu, ogromno telo, sposobno samo za napad. Za rad i za štrapace nisu sposobni, a najteže još podnose žeđ i vrućinu; na hladnoću i na glad naučila ih je, međutim, surova klima i siromaštvo.

4. 4. Iz antropološkog materijala moglo se je utvrditi da je nekadašnje stanovništvo Germanije bilo sastavljeno iz raznih naroda: u svima vremenima bilo je dolihokefala, mesokefala, brahikefala. Upor. i gore, uz 2,1 idd.

4, 7. Da su Germanci bili krupni ljudi vidi se i iz preostalih skeleta, čija visina dostiže do 1.95 metra. I danas se Meklenburžani i Frizi smatraju za najveće ljude na svetu. I Kelti su bili krupni. Cezar priča da su se Germanci rugali malom stasu rimskih vojnika. Plutarh upoređuje Germance sa gigantima koji bacaju stene i čupaju drva iz korena.

4, 7. „prkosne plave oči, riđa kosa, ogromno telo“ — takav je izgleda, bio tip najstarijih Indoevropljana uopšte. Za ljude iz jednog indijskog plemena na Gangesu mogli su stari pisci još da tvrde da su „ogromnog tela, veći nego ostali svet, riđe kose, plavih očiju, prkosnog glasa“... Danas južni indoevropski narodi imaju sasvim promenjeni tip.

4, 7. Germanci su ponekad i bojadisali kosu (naročitim sapunom, načinjenim od loja, pepela, i izvesnih biljnih sastojaka), da bi bila što otvorenije riđa, i to naročito pred borbu. Bog gromovnik, Donar ili Tor, zaštitnik Germanaca, zamišljan je sa vatrenom riđom bradom (tako naš narod zamišlja i Svetog Iliju, koji je, po svojim karakternim osobinama, nalik na Donara).

5.

Zemlja nema svuda jedan isti izgled, ali je, uglavnom, sva pokrivena ili neprohodnim šumama ili gadnim baruštinama. Krajevi prema Galiji vlažniji su, a prema Norikumu i Panoniji vetrovitiji. Germanija je dosta plodna, i u njoj uspeva voće; stoke ima dosta, ali je neugledna. Čak ni krupna stoka ne izgleda lepo i nema lepe rogove. Germanci gledaju da je imaju što više; to im je, uostalom, jedino i najmilije bogastvo. Srebra i zlata — da li na sreću ili nesreću? — bogovi im nisu dali. Pri svem tom, nije nemoguće da u Germaniji ima i zlatnih i srebrnih ruda — ali ko se još za to interesovao? Niko od Germanaca ne smatra za neku naročitu srećy da ima zlata i srebra i da se njim služi. Kod njih se često može videti kako se srebrni sudovi, koje su njihovi poslanici i kneževi dobili na poklon, isto onako malo cene kao i zemljani. Doduše, oni koji žive pored granice, zavoleli su, trgujući, zlato i srebro, i znaju i traže izvesne vrste našeg novca; a oni u unutrašnjosti trguju, prosto i po starinski, razmenom. Najradije primaju stare, poznate novce, serate i bigate. Srebro primaju radije nego zlato, ne zato što bi ga naročito voleli, već što se njime mogu lakše kupovati svakojake besposlice.

5, 2. Najpoznatije germanske šume bile su Hercinska šuma (v. o njoj uz gl. 28), Abnoba (= Švarcvald), Basenis (= Harc), Teutoburška šuma, Cezija (u Vestfaliji). Koliko je Germanija bila bogata šumom, dokaz su i današnja imena mesta na — wald, — loh, — rode i dr.

5, 4. Tacitova primedba tačna je. Zapadna Germanija imala je vrlo mnogo vodenog taloga zbog blizine mora, zbog mnogih bara, i zbog bogastva u šumama. Još pisci IX i H veka tuže se na neprekidnu kišu i česte provale oblaka.

5, 5. Zemljoradnja kod Germanaca, još u najstarijim vremenima, bila je vrlo razvijena (germanski plug bolji od rimskog). Prirodna stvar, jer je stanovnika bilo mnogo (izvesno bar 5—b miliona), a zemlje za obdelavanje (uprkos Tacit. Germ. gl. 26) relativno malo.

5, 5. U svima kodeksima stoji frugiferarum arborum impatiens („u njoj ne uspeva voće“). Tros i Halm su impatiens popravili u patiens, i tu popravku prihvatila je većina izdavača (tako je i u našem prevodu). Razlozi su ovi: 1) poljoprivreda u Germanaca bila je (kako se u poslednje vreme sve više utvrđuje) vrlo razvijena, i u njoj je izvesno bilo i voća, npr. jabuka (Hoops je utvrdio da su Germanci imali naročitu svoju vrstu jabuke, još pre no što su došli u dodir s Rimljanima); 2) jedan negativan izraz kakav je impatiens, bio bi dosta čudan između izraza satis ferax („dosta plodna“), i pecorum fecunda („bogata stokom“); 3) kad bi ovde stajalo impatiens, ne bi imalo nikakva siisla ono što Tacit kaže u 26. glavi da Germanci iz lenosti ili nebrižljivosti nisu podizali voćnjake. — V. i uz gl. 10.

5, 6 id. U okolini Rida (Gornja Austrija) ima i danas goveda čija visina ne prelazi jedan metar. U preistorijskom tresetu kod Šusenrida nađen je leš jedne krave koja nije veća od velikog psa, i koja ima vrlo male rogove.

5, 7. Što Germanci više polažu na broj, a manje na kvalitet stoke, neće nas iznenaditi kad se setimo da je stoka, i kod njih i kod svih primitivnih naroda uopšte, upotrebljavana za razmenu (upor. lat. pecus-pecunia, nem. Schatz i naše skot— reči etimološki srodne, pa onda našu reč blago koja znači i stoku i novac, itd. Crnogorci „klanje stoke zovu.... trgovina, pa i kažu: zaklao sam toliko trgovine, a neki kažu imanje“ Medaković Živ. i 06. 142), dakle kao novac, i onda je svaki težio da je ima što više. Isti je slučaj i kod Crnogoraca, v. Medaković, 152.

5, 11. Zlato i srebro sistematski se istražuje u Germaniji otprilike od IX veka. Ali još u starom veku eksploatisana je srebrna ruda u donjem toku Lana, kao što kaže, u jednom svom docnijem delu (Anali 11, 20, 11) i sam Tacit.

5, 15. Cezar spominje da su Germanci na gozbama pili iz rogova okovanih srebrom.

5. 18. Trgovanje na granici bilo je, za Germance, otežano (upor. gl. 41); rimski trgovci, međutim, imali su punu slobodu kretanja. Nemačka reč kaufen postala je od lat. cauponari. Rimljani su iz Germanije uvozili najviše skupocene kože, guščije perje, žensku kosu, ćilibar, zverove za arenu, robove.

5. 20. Serati su „izreckani“ novci, a na bigatima bila je prestavljena Pobeda (ili Dijana) kako se vozi u dvokolicama (biga). I jedni i drugi novci su iz vremena republike (kraj drugog i početak prvog veka pre Hrista). — Stare novce voleli su više zato što su oni bili solidniji (veći procenat dragog metala). — Nemci kuju svoje novce tek od franačkog vremena.

6.

I gvožđa nema bogzna koliko, a to se vidi već i po germanskom oružju. Retko ko da ima mač ili poveće koplje; obično nose kratko koplje, koje se njihovim jezikom zove framea. Vrh u framee obložen je gvožđem malim i tankim, ali tako oštrim i zgodnim da se oružje može upotrebiti i u borbi prsa u prsa, i izdaleka — kako kad zatreba. Konjanici imaju samo štit i frameu, a pešaci nose još i poviše kopalja, koja, kako su goli ili u lakom ogrtaču, bacaju neobično daleko. Oružje im nije skupoceno i nametljivo; jedino što štitove šaraju odabranim bojama. Malo njih imaju pancir, a šlem, od gvožđa ili od kože, ne nosi gotovo niko. Konji se ne odlikuju ni lepotom ni brzinom, pa onda Germanci ih ne uče, kao što se to kod nas radi, da prave kružna kretanja, nego ih ili teraju pravo napred, ili okreću samo u jednom pravcu, i to desno, i tom prilikom svi su vrlo lepo poravnati. Uopšte uzevši, snaga Germanaca uglavnom je u pešadiji; zbog toga vode borbu pomešani, a pešaci su tako brzi i izvežbani da se mogu boriti uz konjanike. Takvi pešaci — sve mladići, odabrani iz cele vojske — stoje ispred borbenog reda. Njihov broj određen je — stotina iz svake župe, i po tome broju dobili su i ime: najpre je reč stotina označavala samo broj, docnije je postala ime i značila je odlikovanje. Borbeni poredak ima oblik klina. Bežanje, ako se borac opet vrati i produži borbu, ne smatra se za kukavičluk, već za lukavstvo. Leševe palih drugova izvlače iz borbe čak i kad je opasnost vrlo velika. Izgubiti štit smatra se za vrlo veliku sramotu: takav nesrećnik ne sme prisustvovati prinošenju žrtve, niti ga primaju na zbor; mnogi takvi od stida su se obesili.

6. 1. Kod Gala, naprotiv, bilo je gvožđe u opštoj upotrebi još od IV veka pre Hrista (latenska kultura!), i oni su znali da ga vrlo lepo izrađuju (prvi kovači u Rimu bili su iz Galije?). Od Gala naučili su se kovanju i Germanci, bar još od IV veka pre Hrista.

6, 4. Reč za frameu prevode latinski pisci čas sa „koplje“, a čas sa „mač“.

6, 11. Naprotiv, Gali su mnogo polagali na skupoceno i lepo oružje.

6, 12. Po jednom tumačenju, ovi razno obojeni štitovi bili su preteče srednjevekovnih grbova. V. i uz gl, 7, 11.

6, 13. U latinskom: cassis i galea. Pri prevođenju („šlem od gvožđa“ i „šlem od kože“) držao sam se objašnjenja Isid. Orig. 18, 14,1 (koje, doduše, za mnoge slučajeve ne važi)

6, 8. Zbog toga su germanski konjanici (kao što se moglo utvrditi iz ostataka u grobnicama merovinškog vremena) nosili samo jednu mamuzu, i to na levoj nozi.

6, 22. Cezar priča da su se pešaci germanskog kralja Ariovista borili uz konjanike, i da su se držali konjma za grive, i tako uporedo s njima trčali.

6, 28. Taj germanski „klin“ imao je isti oblik kao i maćedonska falanga (i ličio na slovo Δ); vojnici rimski (i germanski?) nazivali su ga „svinjskom glavom“ (caput porcinum). Sličan stroj imali su Indijanci, Grci, Tračani, Skićani.

6, 29. Za begstvo iz borbe kažnjavali su Rimljani smrću (na krstu). Ovde Tacit svakako misli ne na begstvo iz kukavičluka, već na „taktičko povlačenje“.

6. 32. Isto kao i kod Grka i Rimljana. Kad je Epaminonda, teško ranjen, iznesen iz borbe, odmah je zapitao da li mu je sačuvan štit. Spartanka govori sinu, ispraćajući ga u rat: „S njim, ili na njemu“ (t. j. ili da se vrati sa štitom, ili da ga — mrtvog — donesu na njemu).

7.

Kad biraju kraljeve, gledaju na poreklo, a kad biraju vojvode, na hrabrost. Kraljevi nisu neograničeni i svemoćni, a vojvode imaju vlast i ugled više po dobrom primeru koji daju — ako su odlučni, ako su pregaoci, ako prednjače svima—nego po svom položaju. Na smrt, tamnicu, pa čak i na šibanje mogu osuditi samo sveštenici, i to se ne smatra kao kazna, ni kao osuda vojvodina, već kao naredba samoga boga, koji se, po njihovom verovanju, nalazi među borcima. Iz svetih gajeva uzimaju i nose sa sobom u borbu kipove i druge neke simvole. Što Germance naročito goni da budu hrabri, to je raspored njihove vojske; njihov borbeni red nije sastavljen kako bilo, već po familijama i srodnicima. Odmah iza boraca su njihovi dragi, žene i deca, i otuda im se može čuti kukanje i plač. To su najdraži svedoci germanskog junaštva; do njihove hvale najviše je Germancima stalo; kad su ranjeni, oni idu majkama i ženama; ove se ne plaše da im broje i pregledaju rane, nose im u borbi hranu i hrabre ih.

7. 1. Germansko kraljevstvo postalo je samostalno, a ne možda po orijentalskom obrascu. Kraljevi su bili sudije i vođe u ratu. Kraljevstvo se najpre javilo kod istočnih plemena (v. glave 43 i 44),. tek docnije i kod zapadnih.

7, 2. U rimskoj vojsci disciplina je bila sasvim drukčija. Za nju je karakteristična anegdota o Pizonovoj strogosti, o čemu nam priča Seneka. Jednoga rana izišla su iz Pizonovog logora dva vojnika u šetnju. U logor se posle vratio samo jedan. Kako nije mogao da objasni gde mu je drug, posumnja se da je svog druga ubio, i Pizon ga osudi na smrt. Vojnika izvedu izvan logora, i taman da mu odseku glavu, kad se odjednom vrati onaj za koga se mislilo da je ubijen. Centurion zapovedi da se obustavi izršenje kazne, pa onda svi, u najvećem veselju, odu pred Pizona i kažu mu u čemu je stvar. Pizon naredi da ih obojicu ubiju, a sa njima i centuriona: prvoga zato što je osuđen na smrt, drugoga zato što je dao povoda da se njegov drug osudi, a centuriona zato što nije izvršio zapovest.

7, 7. Šibanje je bila česta kazna u rimskoj vojsci. Tacit priča da su jednom centurionu u Panoniji vojnici dali nadimak „cedo alteram“, zato što je, kad bi se pri šibanju izlomio jedan štap, zatražio drugi i sa tim drugim produžio šibanje.

7, 10. Da bog — zaštitnik čak i lično učestvuje u borbi, to je motiv dobro poznat u epu i legendama i grčkim (npr. bogovi u Omira), i rimskim (Dioskuri kod Regilskog jezera), i vizantijskim (Sveti Dimitrije Solunski). Naš narod zamišlja da u borbama učestvuju i naši preci, koji nas pomažu (otuda običaj „klicanja mrtvih“!).

7, 11. Kipovi (effigies) su prestavljali razne božanske životinje (vuk je životinja Vodanova; medved pripada Donaru; ovan ili orao Tiru; bik i vepar Freiru i Freji, itd) Po jednom objašnjenju, te slike bile su preteče srednjevekovnih grbova, v. i uz gl. 6, 12.

7, 12. Među simvolima valja spomenuti Tirov mač, Vodanovo koplje, Donarov dvojni čekić.

7, 15 id. Civilis je, za vreme batavskog ustanka, naređivao, pred borbu, da se pozadi borbenog reda postave njegova majka i sestre, pa onda žene i mala deca njegovih vojnika.

7, 20. Kod primitivnih naroda žene su te koje baju od bolesti i previjaju rane.

7. 21. I kod Crnogoraca, ako se rat protegne više od 5—6 dana, „svaka žena mora svome domaćinu nositi ranu, a i nabavljati džebanu; ako li koja izostane, ta svoga muža ne smije doma čekati“ (Medaković, Život i običaji Crnogoraca, 93).

8.

Često se, kažu, desilo, da su vojsku koja se u borbi pokolebala i bila već tu da se razbegne, ohrabrile i zadržale žene, svojim neodoljivim molbama, pokazivanjem dojaka, prigovorima da im predstoji ropstvo. Germanac se najviše plaši da mu žena ne bude zarobljena; zbog toga su najpokornija ona germanska plemena kojima se za taoca uzme i po kakva otmena devojka. Germanci drže da u ženi ima nečeg božanskog, proročanskog, zbog toga idu za njihovim savetima i slušaju njihove reči. Videli smo i sami kako su, za vlade pokojnog Vespazijana, mnoga plemena smatrala, dugo godina, Veledu za boginju; isto tako obožavali su i Albrunu i mnoge druge žene, i to ne iz laskanja, ili tek koliko da ih proglase za boginje.

8. 1 idd. Plutarh, u biografiji Marijevoj (gl. 19 i 27) opisao je nekoliko dramskih momenata iz borbe kod Akve Sekstije. Germanci su se, u jednom trenutku, počeli povlačiti ka svome logoru, ali tada „iziđoše pred njih žene naoružane mačevima i sekirama i, podižući besomučnu viku, ustremiše se i na one koji su bežali, i na one koji su gonili — na one zato što su izdajnici, na ove zato što su neprijatelji... One su otimale Rimljanima štitove, udarale na gole sablje, i neustrašimo su ginule i bivale sečene na parčad“...

8, 4. Otkrivanje dojaka ima prvobitno magički cilj. Taj pokret praktikuje se kod mnogih primitivnih naroda, pa i kod našeg, upor. npr. Vuk, Pesme 2, 71, 79 idd: „A stade ga zaklinjati majka... Nemoj, Marko, moje čedo drago! Majka vadi dojke iz nedara: Ne ubila t' rana materina, Nemoj danas krvi učiniti“... V. i moj članak „Obiectus pectorum“, u Prilozima za Književnost, Jezik, Istoriju i Folklor b, 1926.

8, 8. Tako je radio Avgust, jer se uverio da Germanci ne vode mnogo računa o muškim taocima koje daju Rimljanima.

8. 13. Veleda je bila iz plemena Bruktera, i pročula se po tome što je, kako se pričalo, prorekla propast rimskih legiona. Ona je, zajedno sa Civilisom, bila duša ustanka. Stanovala je u jednoj visokoj kuli, pored reke Lipe; tu je primala samo jednog svog rođaka, koji joj je donosio pitanja, i vraćao odgovore. Kad se ustanicima okrenula sreća, Veleda je ostavljena (ili čak izdana Rimljanima?).

9

Od bogova najviše slave Merkura, kome, u izvesne dane, prinose čak i ljude na žrtvu; Herkulu i Marsu kolju žrtvene životinje. Jedan deo Sveba prinosi žrtve i Izidi. Otkuda je i kako došao ovaj tuđinski kult, nisam mogao da saznam; iz toga što boginjine statue naliče na liburnu, vidi se jedino to da je kult došao sa strane. Germanci ne zatvaraju bogove među zidove, i ne prave kipove u ljudskom obliku, jer drže da se to ne slaže sa veličanstvom bogova; oni im posvećuju lugove i gajeve, i imenom božjim nazivaju ono neshvatljivo što se može osetiti samo u molitvi.

9. 1 idd. Merkur je rimsko ime za germanskog Vodana ili Odina, boga rata i donjega sveta; Herkul je (u ovom slučaju) bog-gromovnik, Donar ili Tor; Mars je starinski ratni bog Ciju ili Tir. Njima su, u nedelji, posvećeni sreda (engl. Wednesday, „Vodanov dan“ Mercredi), četvrtak (Donnerstag), utorak (engl. Tuesday, Mardi).

9, 2. Ti „izvesni dani“, u koje su Vodanu prinošene žrtve, padali su po svoj prilici u poznu jesen (oni možda odgovaraju našim Mratincima).

9, 2 id. Ljudske žrtve bile su poznate svima narodima. Takve žrtve prinosili su i naši preci; u uspomenama i supstitucijama sačuvale su se one do današnjeg dana („Zidanje Skadra na Bojani“; „Đakon Stefan i dva anđela“;

klanje kurbana u temelj, itd. V. S. Trojanović, u Etn. Zborn. S. K. Akad. 17, str. 100 idd).

9, 3. Najčešće žrtvovane životinje kod Grka i Rimljana bile su svinja, ovca, goveče. Isti je slučaj svakako i kod Germanaca. Poneke životinje ne prinose se nikada na žrtvu (npr. divljač i, u izvesnim kultovima, ribe). Nemačka reč Ungeziefer od reči do reči znači „životinja koja se ne može prinositi na žrtvu“.

9, 4. Izida, žena Ozirisova, majka Horusova, bila je najveće žensko božanstvo u Misiru; otuda se njen kult raširio po celom rimskom carstvu. O Izidinom prazniku (7 marta) vozili su, kroz rimske ulice, njen kip, koji je stajao ia kolima u obliku lađe. Tacit je, po svoj prilici, imao u vidu kakvo germansko božanstvo, čiji je atribut takođe lađa.

9, 6. Liburna je vrlo laka lađa; zove se tako po čuvenim gusarima Liburnjanima (dalmatinska obala) koji su se njome služili. Od Cezarovog vremena uzeli su je Rimljani u svoju ratnu flotu, i tu se pokazala kao vrlo praktična (u bitki kod Akcije takve lađe održale su pobedu nad velikim, glomaznim Kleopatrinim lađama).

9. 8. Germanci su ipak imali, pokatkad, primitivne hramove; jedan takav spominje sam Tacit u Analima 1, 81.

10.

Retko se koji narod toliko interesuje za znamenja i gatanja koliko Germanci. Način na koji oni gataju, vrlo je prost. Grančicu kakvog plodonosnog drveta iseku na male štapiće, obeleže svaki štapić naročitim znakom, pa ih onda nasumice izruče po belom platnu. Posle toga sveštenik (ako je stvar javna), odnosno domaćin kuće (ako je stvar privatna), izgovori molitvu, pa onda podigne oči nebu, izvuče tri štapića, i gata prema znacima na njima. Ako je znamenje nepovoljno, ne preduzima se, toga dana, nikakvo više gatanje po toj stvari; ako je povoljno, gata se ponovo, da bi se znamenje posvedočilo. Gatanje po glasovima i letu tica poznato je i Rimljanima i Germancima; samo Germanci, međutim, gataju i po konjma. U gajevima i lugovima, koje sam spomenuo, čuva svako pleme bele konje, koje ljudi ne upotrebljuju ni za šta; te konje prežu u sveta kola, pa onda sveštenik, ili kralj, ili kakav starešina, idu za njima i paze kako će da ržu i biju kopitama. Ni u jedno gatanje ne veruju toliko koliko u ovo, i to ne samo i prost narod i gospoda, nego i sveštenici. Sveštenici sebe smatraju samo za sluge bogova, a svete konje za njihove poverenike. Ima još jedna vrsta gatanja, kad treba da se dozna za ishod velikih ratova. Iz onoga plemena sa kojim se vodi rat, dobavi se, po koju bilo cenu, kakav zarobljenik i on se pusti da sa izvesnim odabranim domorodcem podeli megdan. Na megdanu bije se svaki svojim oružjem. Prema tome koji je od njih pobedio, gata se o ishodu celoga rata.

10. 1 id. Kod Rimljana, naprotiv, zvaničan. sistem gatanja (koji su Rimljani u glavnom primili od Etruraca) bio je jako komplikovan.

10, 3. „Plodonosno drvo“ neki (naročito oni koji misle da u gl. 5 treba čitati impatiens, v. uz 5,5) smatraju za bukvu.

10, 5. Ove „naročite znake“ smatraju neki ispitivači (npr. Gudeman, u svom izdanju Germanije od 1916) za rune (najstariju germansku azbuku na kojoj imamo spomenika još od III—IV veka posle Hrista, i koja je, može biti, postala prema latinskoj), ali dokaza zato nema nikakvih (naprotiv, zna se da su rune upotrebljavane, docnije, samo u vračanjima a nikad i u gatanjima, kao što je ovde kod Tacita).

10, 14. Gatanje po ticama (po glasu i letu njihovom) poznato je svima narodima staroga veka (upor. i naše tice zloslutice: gavrana, ćuka, itd.). — Da konji mogu predskazivati budućnost, verovali su i Grci i Persijanci, i Sloveni. U srpskoj narodnoj pesmi „Smrt Kraljevića Marka“ predskazuje Šarac smrt svome gospodaru, v. Vuk, Pesme 2, 73, 5 idd.

10, 16. Belci su smatrani za svete životinje i kod Persijanaca i Rimljana; Kastor i Poluks uvek jašu na belim konjma, itd.

10, 20. Rzanje (kao i kod čoveka kijanje) smatra se uopšte kao dobro znamenje.

10. 22. Kod Rimljana su često baš sveštenici-gatari bili ti koji su najmanje verovali u svoju veštinu, upor. Cic. Div. 2,51.

11.

O manje važnim stvarima rešavaju starešine dogovorno, o stvarima od veće važnosti rešavaju svi; međutim i u onim slučajevima kad ima da da poslednju reč celo pleme, porazgovaraju se prvo starešine između sebe. Skupština — ako se ne desi što nepredviđeno i neočekivano — sastaje se u određene dane, i to kad je mladina ili pun mesec, jer drže da je, za skupštinski rad, najsrećniji početak u te dane. Germanci ne računaju vreme po danima, već po noćima. Prema noćima računajući zakazuju sastanke i određuju rokove; dan je, tako reći, samo pratilac noći. Njihova odveć velika sloboda ima tu nezgodu što na skupštinu ne dolaze nikad u isto vreme, onako kako im je naređeno, i tako se provode u neradu i sačekivanju po dva tri dana. Na skupštinu dolaze pod oružjem, i sedaju gde je kome volja. Sveštenici imaju dužnost da održavaju red, makar i silom. Kad oni narede, moraju da zaćute svi, i tada uzima reč kralj, ili kakav starešina, pa onda govore oni koji se odlikuju svojim godinama, ili otmenim poreklom, ili ratnom slavom, ili besedničkim darom. Svaki gleda da svoje mišljenje odbrani razlozima, a ne ugledom i položajem koji uživa. Ako im se kakav predlog ne svidi, oni ga odbiju žagorom; ako im se dopadne, oni zazvekeću frameama. Zveket oružja kod njih najlepši je izraz odobravanja.

11. 1 idd. Stari germanski naziv za skupštinu je Thing. U vreme Karla Velikog sastajala se ona tri puta. godišnje; koliko se puta sastajala u Tacitovo vreme, ne zna se.

11, 7. Kad je Cezar (priča sam Cezar u svom Galskom ratu) zapitao zarobljenike zbog čega Ariovist nije primio bitku, odgovorili su mu ovi da je kod Germanaca običaj da žene gataju da li treba otpočeti bitku ili ne, „i sada su žene — kazivali su zarobljenici — rekle da Germanci neće pobediti ako otpočnu bitku pre novog meseca“. Slične praznoverice poznate su i inače. Spartanci se nisu hteli krenuti u pomoć Atinjanima pre no što bude pun mesec. Kada se za vreme opsade Sirakuze, pomračio mesec, izjavio je zvezdar vojvodi Nikiji (koji je imao nameru da se povuče) da ne sme početi povlačenje dok ne prođe tri puta po devet dana. Itd.

11,10. Indoevropski i semitski narodi brojali su vreme po noćima, zbog toga što je cela hronologija orijentisana prema menama meseca (kod Jevreja i Muhamedanaca i danas je tako). Dan se brojao od večeri do večeri. Upor. i našu poslovicu Vuk 5870 „Starije je jutro od večera.“ Englezi i danas vreme od četrnaest dana zovu fortnight.

11, 17. Naoružani zato što su oni u isto vreme bili narodna vojska. Narod i vojska bilo je onda jedno isto, upop. npr. lat. populus (narod) i populari (pustošiti u vojničkom smislu); quirites (građani) i quiris (koplje), itd.

11. 22. Upor. šta, za Crnogorce, kaže Vuk: „U Crnoj Gori rječitost ima vrlo veliki značaj. Jedan glavar bez nje nije ništa. I najsiromašniji i najneznatniji može se s pomoću rječitosti umiješati među glavare, i cijela će ga nahija slušati“ (Crna Gora i Boka Kotorska, 43).

12.

Skupštini mogu biti i optuženi pojedinci, i može se za njih tražiti smrtna kazna. Kazna se određuje prema krivici: izdajnike i begunce vešaju o drva; kukavice i slabotinje i razbludnike dave u blatu i u bari, pa ih odozgo pritisnu lesom. Razlog za ovako različite kazne ovaj je: zločine treba, samom kaznom, pokazati celom svetu, a poroke treba sakriti. U lakšim slučajevima kažnjava se krivac oduzimanjem izvesnog broja konja i goveda — prema tome kolika je krivica; od ovoga, jedan deo daje se kralju ili plemenu, a jedan deo tužiocu ili njegovoj familiji. Na skupštini se biraju starešine, koji imaju da sude po župama i selima. Svaki od njih dobija po sto ljudi, koji će mu u isto vreme biti i savet i odbrana.

12. 5. Davljenje u blatu kao kazna poznato je bilo i Persijancima, Kartaginjanima, Rimljanima.

12, 8. U „lakše slučajeve“ spada i ubistvo, koje se takođe moglo namiriti.

12. 9. Kazna oduzimanjem stoke predviđena je i u grbaljskom zakonu, §§ 8, 32, 34 (izd. Vrčević).

13.

Ni jedan posao, ni javan ni privatan, ne vrši Germanac drukčije nego pod oružjem; ali oružje može nositi samo od onog trenutka kada ga celo pleme proglasi za sposobnog. U tom slučaju ili ko od starešina, ili otac, ili koji srodnik, pred celim zborom, okite dotičnog mladića oružjem: to je za njihove mladiće toga, to je njihovo prvo odlikovanje. Dotle su oni pripadali kući, a od sada pripadaju državi. Za mladiće iz otmenih kuća, za mladiće čiji ocevi imaju naročite zasluge, zainteresuju se starešine još odmah u početku, i tako bivaju oni određeni za pratioce starijim, već oprobanim ratnicima. Niko se ne stidi toga što će biti pratilac nekog drugog. I u ovoj službi ima raznih stepena, koje određuje starešina oko koga su se skupili. Pratioci se otimaju da što više uđu u volju starešini, a starešina se stara da ima što više i što odličnijih pratilaca. Ugled i moć jednog starešine zavisi od broja i valjanosti mladića koji su oko njega; u miru to mu je dika, u ratu zaštita. I u svome plemenu i kod suseda biće on samo toliko poznat i slavan koliko bude imao pratilaca i koliko oni budu vredeli. Takvim starešinama dolaze poslanstva i šalju se pokloni. Često je sama njihova slava bila dovoljna da otkloni rat.

13. 2. Nošenje oružja bilo je u običaju i kod Grka (do Pizistratata), Kelta, i kod primitivnih naroda uopšte. Za naše pretke upor. Vuk Pesme 2,78, 180: „Prijatelju, dubrovački kralju, Ovaki je adet u Srbalja: „Prek' oružja piju mrko vino, Pod oružjem i sanak borave“. Upor. i 2, 67, 27, id,

i Jireček, Staat 3, 25. Nošenje oružja kod našeg naroda, čak je moglo biti i obavezno, upor. Grbaljski Zakonik, tačka 44 (Vuk Vrč. Razni Članci, Dubrovnik, 1891, str. 34): „Svaki Grbljanin kad iz kuće krene i makar gdje pođe bez oružja iz doma, da mu se oružje proda i knežina popije“.

13. 2 idd. I kod našeg naroda smatra se da je mladić postao čovekom tek kad ponese oružje, upor. Grbaljski Zakonik § 71 (Vrčević). — Kod Germanaca oružje se počinjalo da nosi još vrlo rano, možda još u petnaestoj godini.

14.

U borbi, za starešinu bi bilo sramota da ga ko nadjunači, a za njegove pratioce — da iza njega izostanu; naročito bi bilo nedostojno i za ceo život sramno izići iz borbe živ, a pustiti starešinu da pogine. Njega braniti i čuvati, njemu pripisivati svoja junaštva, najsvetija je dužnost. Starešine se bore za pobedu, a pratioci za starešinu. Ako pleme iz koga su utone u dug mir i nerad, mnogi od otmenih mladića dragovoljno idu u plemena koja tada vode kakav bilo rat; to čine jedno zato što mir, kao takav, ne mogu da podnose, drugo što će, u opasnostima, mnogo lakše postati slavni. Uostalom, ko ima veliki broj pratilaca, jedino ih može izdržavati kada je rat i nasilje. Pratioci očekuju da od svoga starešine dobiju na poklon konja za megdan i onu krvavu, nepobednu frameu. Mesto plate dobijaju oni hranu, koja ne mora biti bogzna kako odabrana, ali mora biti obilata. Sredstva za ovakav život pružaju ratovi i pljačke. Mnogo ćeš lakše nagovoriti Germanca da pođe u rat i da se kolje s neprijateljem, nego da ore zemlju i da čeka šta će mu doneti letina. Čak je sa njegovog gledišta lenost i kukavičluk dobiti znojem ono što se može dobiti krvlju.

14. 16. Konj se tako često davao na poklon da je u nekim germanskim jezicima reč za „poklon“ dobila značenje i reči „konj“, (Upor. i sličnu promenu značenja kod naših reči jabuka i kolač).

14, 14. Ratovi i pljačke (bella et raptus) je idenje „u četu“. Tom prilikom krade se stoka, hrana, robovi. „Pljačke preko granice ne smatraju se nipošto za sramotu“ (Caes. V. G. 6, 23).

14. 20 id. Upor. Vuk, Crna Gora i Boka Kotorska 70: „Za učenje zanata Crnogorci imaju i dara i okretnosti, a mogli bi u tome i neke narode bez sumnje nadmašiti, ali oni hoće da budu samo ratnici i junaci, i svako im je drugo zanimanje ispod njihova dostojanstva.“

15.

Kad nema rata, onda obično idu u lov, ali većinom sede besposleni, i provode vreme u spavanju i jedenju. Najbolji junaci ne rade ništa, a kuću i penate i polje ostave ženama, starcima, i slabijoj čeljadi: dok ovi rade, oni lenstvuju. Čudne su krajnosti u njihovoj prirodi: jedni i isti ljudi vole nerad, a mrze mir. Običaj je da celo pleme donosi starešini poklone u stoci i plodovima; time mu oni ukazuju poštovanje, a u isto vreme pomažu da podmiri svoje potrebe. Naročito im pravi zadovoljstvo kad dobiju poklone sa strane; takve poklone šalju ne samo pojedinci, već i čitava plemena. To su obično odabrani konji, skupoceno oružje, toke, ogrlice. U poslednje vreme naučili smo ih mi da primaju i pare.

15. 1. Da su Germanci strasni lovci vidi se i iz njihovih epova, mitologije, pripovedaka. I današnji Nemci jako vole taj sport.

15, 4. Penati su kućni bogovi, pa onda isto što i kuća, ognjište.

15, 4. Žene (a ne ljudi) radile su i poljske i sve druge radove i kod nekih drugih Indoevropljana. Upor. i doskorašnje stanje stvari u nekim krajevima našeg naroda. Interesantan je katalog zabranjenih radova u Etnografskom Zborniku 32, 375 (iz Bosne): „Srbina je nedostojan posao: kopati (prije 40—50 godina kopale su samo žene, a i danas je rijetko viditi starijeg, imućnijeg i viđenijeg domaćina da kopa), presti i svaki ženski posao raditi (i ako se ukorijenilo, među muškima, pletivo čarapa), vatru ložiti, vodu nositi, leb mijesiti (osim česnice), na ruke polijevati, svoje noge i glavu sam prati, češljati se sam (nego žene), oko male djece išta raditi“... O Crnogorki kaže Medaković (str. 22): „Rabotna je Crnogorka u domu; ona gotovi, sprema po kući, šije, veze, plete, prede i tkaje. Ide na pazare i nosi teška bremena uz velike strane na leđima; ide na vodu, u mlin, u drva i za stokom“. Vuk o Crnogorkama kaže ovo: „Osim svojijeh ženskijeh poslova, kao da predu, tku, kuvaju, muzu, itd, one rade i najveći dio poljskijeh i drugijeh poslova, koje inače ljudi rade. Često se može vidjeti kako se žene s teškijem teretima vuku preko stijena i planina, a muž ide prazan s puškom o ramenu i čibukom u ruci“ (Crna Gora i Boka Kotorska 96). „'Iste ovakve poslove radi žena i u drugim našim krajevima, pa čak i u onima koji se smatraju za najnaprednije“, Tih. R. Đorđević, Naš narodni život 69 (povodom gore navedenog Vukovog opisa).

15. 5. Nerad, jedenje i pijenje, često je ideal primitivnog čoveka. U vavilonskom raju Utnapištim „uvek je besposlen i leži na leđima“; otprilike isto tako živi se i u germanskoj Valhali, i u pričama o zemlji dembeliji, koje su raširene po celom svetu (v. kod nas npr. Kićine priče No 58 i 98). U našoj priči o „Usudu“ drugi brat, koji je rođen srećne noći i prema tome može da živi kako hoće, ne nalazi ništa za bolje nego da „besposliči, jede i pije“.

16.

Poznata je stvar da Germanci ne stanuju u varošima, pa čak ne vole ni zbijena naselja. Svaki od njih stanuje odvojeno i za svoj račun, tamo gde je našao kakav lep izvor, ili polje, ili šumu. Njihova sela nisu kao naša, sa zbijenim zgradama, naslonjenim jedna na drugu. Svaki ima oko kuće širinu, ili zato što se plaše požara, ili zato što ne umeju drukčije da zidaju. Oni ne znaju za kamen i ciglu. Za zidanje upotrebljavaju sirov, neurađen materijal, i ni malo ih se ne tiče da li će to biti lepo i ukusno ili ne. Samo po neka mesta na kući premažu, malo brižljivije, zemljom, tako čistom i sjajnom da izgleda kao slika ili ornamenat. Još imaju običaj da prave zemunice, na koje natrpaju mnogo đubreta. Tu se sklanjaju od zime, a to im je i ostava za hranu. Ovakva skloništa, doista, mogu da zaštite od ljute zime; osim toga, ako dođe neprijatelj, on pustoši samo ono što vidi, a ono što je sakriveno i zakopano ne zna ili neće da traži.

16. 4. Upor. mnogobrojna (današnja) imena mesta na -brunn, -brunnen, -born, -bronn, -bach, -feld, -wald, -au, -loh, -rode.

16, 8 id. Sve nemačke reči koje se odnose na kamen i ciglu i uopšte na zidanje, latinskog su porekla: Ziegel = tegula; Kalk = calx; Mörtel = mortarium; Mauer = murus; Keller = cella; Kammer = camera; Kloster = claustrum; Kerker = carcer; Strasse =- stratum, itd.

16. 14. Trapovi i zemunice (Tacit je ovo pomešao zajedno) poznate su i drugim starim narodima (Tračanima, Skićanima, Jermenima i dr). Za njih znaju i današnji balkanski narodi.

17.

Od odela nose svi kabanicu, koja je prikopčana kopčom ili, ako ove nema, trnom; inače, u kući provode oni po čitave dane oko ognjišta i pored vatre i bez te kabanice. Samo vrlo bogati ljudi nose i pravu haljinu, ali ona nije široka kao kod Sarmata i Parćana, nego je tesna, i pod njom se lepo razlikuje svaki deo tela. Nose i kože, i to oni koji su bliže Rajni kakve bilo, a oni koji su dublje u unutrašnjosti obraćaju na njih veću pažnju, jer tamo nema trgovaca koji bi unosili kakvu drugu modu. Oni paze od kakve će zverke uzeti kožu, pa je onda još opšiju šarenim kožicama nekih životinja kojih ima na obalama dalekog, nepoznatog Okeana. I ljudi i žene oblače se podjednako, samo što žene obično nose još i lanenu gornju haljinu, koju našaraju purpurom, ali na njoj nema rukava. I ruke i mišice su gole, isto tako i gornji deo grudi.

17. 2. Kopča (fibula) je jedan od najbolje poznatih predmeta iz staroga sveta. Njih je dosada nađeno veoma mnogo (naročito po grobovima) i (kako se njihov oblik dosta često menjao) one imaju osobitu važnost za hronološka ispitivanja.

17, 5 id. Reč je o pantalonama, za koje su znali i Kelti (braccae), i mnogi orijentalski narodi (Persijanci, Skićani, i dr). Po nemačkim muzejima ima dosta starih primeraka (najstarije oko 1000 godina pre Hrista: to su upravo dokolenice, kalčine, a ne prave pantalone). Rimljani su prezirali ovu nošnju. Honorije je čak (397) zabranio kao varvarski običaj.

17. 16. Purpurna boja kod starih nije bila (kao u srednjem veku i danas) jasno crvena, već zatvoreno ljubičasta, ili zatvoreno plava. — Kod Gala bile su omiljene šarene haljine.

18.

Pri svem tom vernost u braku svetinja je kod Germanaca, i u tom pogledu zaslužuju oni najveće divljenje. Germanci su gotovo jedini među varvarima koji se zadovoljavaju samo jednom ženom. Izuzetaka ima vrlo malo, pa i tu nije po sredini strast, već je razlog taj što otmenog čoveka mnogi žele da imaju za zeta. Miraz ne donosi žena mužu, već muž ženi. Roditelji i srodnici nađu se tu i pregledaju darove, a darovi su ne stvari koje gode ženskoj sujeti ili kojima bi se mlada nakitila, nego su to volovi i zauzdan konj i štit sa frameom i mač. Za te darove dobija momak devojku, koja, od svoje strane, donese mužu kao uzdarje nešto oružja. To se smatra za najčvršću vezu, za svetu tajnu venčanja, za same bogove braka. I sama ova znamenja na početku bračnog života opominju Germanku da i ona mora učestvovati u junaštvima i u ratu, da sa svojim mužem mora deliti sve muke i opasnosti, da i u ratu i u miru, mora podnositi iste teškoće i napore: eto to znači par volova, i opremljen konj i oružje. Tako mora da živi, tako i da umre. Ono što je primila ima da neokaljano i časno preda svojim sinovima, koji će to predati njenim snahama, a ove opet unucima.

18. 3 id. Tacitov podatak nije tačan, jer su Germanci, kao uopšte i svi Indoevropljani (Indijanci, Persijanci, Tračani, Sloveni i dr.) znali za mnogoženstvo. Kralj Ariovist, na primer, imao je dve žene. Vlastelini su čak u vreme Merovinga imali po više žena. I naši preci znali su za mnogoženstvo, i taj se običaj sačuvao do najnovijeg vremena. O tome običaju u našeg naroda pisali su Vl. Ćorović i Tih. R. Đorđević u S. K. Glasniku (19, 1907, 575 idd, 662 idd), i Rad. Grujić u Letopisu M. S. (256, 1909, 30 idd).

18. 12. U indoevropskoj prošlosti bilo je dva načina da se sklopi brak: kupovina i otmica. Oba ova načina sačuvala su se, kod srpskog naroda, i do naših vremena.

19.

Tako Germanke provode svoj vek u povučenosti i čednosti, nepokvarene igrama i zabavama, i strasnim gozbama. Pisma ne umeju pisati ni ljudi, a kamo li žene. U tome tako velikom narodu brakolomstva su vrlo retka. Kazna za brakolomstvo izvršuje se odmah, i ostavlja se mužu. On preljubnici odseče kosu, pa je, na oči rođaka, golu istera iz kuće, i goni šibom kroz celo selo. Gubitak devojaštva ne oprašta se — takva devojka, ma kako bila lepa, ma kako mlada, ma kako bogata, neće sebi naći muža. Tamo niko ne odbija poroke na šalu, niti se za zavodnike i bludnike kaže da su „savremeni ljudi“. A još je bolje u onim zemljama u kojima se udaju samo devojke, i u kojoj svaka devojka ima jedinu nadu i želju da postane ženom i ništa više. I tako, one imaju jednoga muža, onako isto kao što su dobile jedno telo i jednu dušu, i izvan toga ništa i ne misle i ne žele; one, tako reći, vole ne muža, nego bpak. Ograničiti broj dece, i ubiti dete koje se naknadno rodi, smatra se za zločin. A tamo dobri običaji vrede više nego drugde dobri zakoni.

19. 2. „Igre i zabave“ su javne igre (spectacula). Amfiteatar i cirkus — kako se često tuže rimski pisci — bili su u mnogome pogledu mesta razvrata.

19, 5 id. Stari rimski zakoni dopuštali su mužu da svoju ženu, uhvaćenu u preljubi, ubije. Docnije muž nije imao to pravo, već je morao ići na sud, a žena bi u tom slučaju obično bila kažnjena progonstvom. — Upor. Grbaljski Zakonik § 14: „Koja bi žena po čistom svjedočanstvu ili očevidno činila preljubu, da je svoj muž otpusti ošišane glave, fersana nosa i bez jednoga uha“ (Vuk Vrčević, Razni članci, str. 30). Po Medakoviću (str. 136) Crnogorac ženi koju je uhvatio u preljubi otkida nos. Upor. i Tih. R. Đorđević, Naš narodni život 84.

19, 14. I docnije, u mnogim germanskim plemenima udovici nije bilo dopušteno da se po drugi put uda. Takav običaj postojao je i kod Indijanaca i Grka. A poznato je da je kod mnogih indoevropskih naroda, (npr. Indijanaca, Tračana, Slovena, Germanaca, Grka i dr.), udovica (ne uvek, već samo kod otmenih ljudi?) spaljivana zajedno s mužem.

19. 19. Za „ograničenje broja dece“ bila su dva načina: bacanje dece, i abortus. Kod Grka, Rimljana, Germanaca i dr. imao je otac pravo (najpre bezuslovno, docnije s izvesnim ograničenjima) da svoje novorođeno dete, ako hoće, odbaci — odnese nekuda i ostavi njegovoj sudbini. To se naročito radilo sa ženskom decom. — Za naše običajno pravo upor. Grbaljski Zakonik § 79 (Vrčević 37): „Koja bi žena ili djevojka udavila dijete ili ga otrovala u utrobi, da plati Grblju globe za po mrtve glave (t. j. 60 cekina)“.

20.

U svakoj kući rastu deca, gola i prljava, i razvijaju se do snage i veličine kojoj se divimo. Svaka majka doji dete svojim mlekom, a ne ostavlja ga sluškinjama i dojkinjama. I gospodar i rob vaspitaju se podjednako prosto i strogo: i jedni i drugi rastu pored iste stoke, žive na istoj zemlji, dok ih vreme ne rastavi, i dok se gospodar ne odvoji svojom hrabrošću i vrlinom. Mladići dugo ne znaju šta je ljubav, i zato im je muškost neiscrpna. Ne žure ni sa udajom devojaka. I one provode svoje detinjstvo kao i dečaci. Stas im je gotovo podjednak. Devojka se udaje za svoga vršnjaka, i to onda kad su oboje u punoj snazi, i ta snaga produžuje se i u njihovoj deci. Germancu su sestrina deca isto tako draga kao i njegova rođena. Neki čak drže da je krvna veza između ujaka i sestrića svetija i čvršća, i kad uzimaju taoce, oni naročito rado biraju sestriće: na taj će način imati u svojim rukama i pojedinca i celu familiju. Pri svem tom, imanje nasleđuju samo deca. Testamenat kod Germanaca ne postoji. Ako nema dece, onda nasleđuju braća, stričevi, ujaci, kao najbliži srodnici. Ukoliko ko ima mnogobrojniju rodbinu i veću tazbinu, utoliko će mu starost biti prijatnija. Ko nema dece, taj nema nikakvih privilegija.

20. 8 id. Mladići su, kod Rimljana, mogli stupiti u brak još u petnaestoj godini, a devojka još ranije. Tacitova žena, kad se udala, imala je tek 12 godina, a Neronova majka, Agripina, tek 11!

20. 14 idd. Srodnička veza, velika ljubav između nećaka i ujaka, podvučena je i naglašena i kod nas, i kod drugih Indoevropljana. Otkuda je to došlo (da li je to ostatak matrijarhata, koji, doduše, nije za indoevropsku prošlost mogao biti dovoljno utvrđen, ili rezultat nekadašnje poliandrije) nije jasno.

21.

Svaki Germanac prima u nasledstvo i prijateljstva i neprijateljstva, i svoga oca i svojih srodnika. Neprijateljstva ne traju večito. Čak se i krv može izmiriti izvesnim brojem krupne i sitne stoke, i tada je umirena cela kuća. Ovaj je običaj za društvo koristan, jer privatne razmirice — kad se uzme u obzir neograničena sloboda kod Germanaca — mogu biti veoma opasne. Ni jedan narod nije u tolikoj meri druželjubiv i gostoljubiv. Smatra se za greh ne primiti gosta, pa ma ko on bio. Svaki ga počasti onim što ima. Kad toga nestane, onda će ga domaćin uputiti gde će opet naći gostoprimstvo, i otpratiti ga tamo. Oboje ulaze u prvu kuću na koju naiđu, ulaze nepozvani, ali to ne čini ništa, jer ih primaju podjednako predusretljivo, i, kada je u pitanju gost, niko ne pravi razliku između poznatog i nepoznatog. Ako gost pri polasku što zatraži, valja mu dati; isto tako i domaćin sme da zatraži uzdarje. Germanci uživaju u takvim darovima, ali ne gledaju na njihovu vrednost i ne smatraju da za primljen dar duguju nekakvu naročitu zahvalnost.

21. 1 idd. Krvna osveta (jer Tacit o njoj govori) bila je poznata i indoevropskim i drugim narodima: danas se još praktikuje među Arnautima, a praktikovana je, još u početku XIX veka i u Crnoj Gori. Na krvnu osvetu (za ubistvo, za ranu, pokatkad i za uvredu) obavezni su krvni srodnici u muškoj liniji. Krvna osveta može se i izmiriti, novcem ili stokom. O svemu ovome postoje velike studije od Miklošića, M. Vesnića i Ilije M. Jelića (Krvna osveta i umir u Crnoj Gori i severnoj Arbaniji, Beograd, 1926).

21, 8 idd. Običaj gostoprimstva poznat je svima primitivnim narodima. Sa Tacitovim opisom ima vrlo veliku sličnost Vukov opis srpskog gostoprimstva (Rečn. s. v. krčma), Upor. i Etnografski Zbornik 31, 1924, 2.

21, 13. Domaćin prati gosta — tuđinca ne toliko iz počasti, koliko da ga zaštiti od eventualne nevolje. Ako bi se tuđincu što desilo, odgovara i njegov domaćin i celo selo. Upor. (za naš narod) Vuk Rečn. s. v. krvnina.

21, 19. Ovako traži i Odisej gostinski dar od Kiklopa (Hom. Od. 9, 267 id).

22.

Čim se probude iza sna, koji češće produže i kad je već uveliko svanulo, Germanci se umivaju, i to obično u toploj vodi, pošto je kod njih uglavnom uvek zima. Kad se umiju, doručkuju, i tom prilikom sede odvojeni — svaki za svojom sofrom. Posle toga idu na posao, a još češće na piće, i to uvek pod oružjem. Piti i dan i noć, kod njih nije nikakva sramota. Na pijankama se često — kao pijani ljudi! — posvađaju, i tada se retko psuju i grde, nego obično padne krv i po koji pogine Ali pri tim pijankama rešava se i o izmirenju zavađenih, udešavaju se svadbe, biraju starešine, pa se čak rešava i o ratu i miru, kao da njihov duh ni u kojoj drugoj prilici nije pristupačan i oduševljen za velike stvari! Germanci, koji ne znaju za lukavstvo i pretvaranje, otkriju, naivno i u šali, sve što im je na srcu, i tako se sasvim lepo sazna šta koji misli. Idućega dana rešava se ponovo. I jedan i drugi momenat imaju svoga razloga: Germanci se savetuju onda kad nisu u stanju da lažu, a donose odluku onda kad nema verovatnoće da će da pogreše.

22, 1. Rimljani, Grci i Orijentalci uopšte ustaju rano, severni narodi spavaju — sa našeg gledišta — vrlo dugo.

22, 2 id. lavantur = umivaju se, a ne: kupaju se; reč lautus, koja dolazi malo docnije, znači samo umiven, a ne okupan. Kupanje radi čistota nije bilo poznato primitivnim indoevropskim narodima, koji su se kupali radi religijskog čišćenja (pri rođenju, svadbi, pogrebu, ili o praznicima) ili da se osveže, i to bi činili u reci, ili uopšte u hladnoj vodi. Topla kupatila primili su Grci i Rimljani od Orijentalaca.

22, 4. Kod mnogih naroda, i indoevropskih i semitskih, obavezno je (ritualno) pranje ruky pre jela. Takav je slučaj i kod našeg naroda. „Za ručak ili za večeru, ili ma za koji obrok, ne seda se dokle se ne umiju ruke“... (Milićević, Život Srba seljaka 12).

22, 5. Sofre kod Germanaca (isto tako i kod starih Grka, Kelta, Tračana i dr.) bile su vrlo male i niske; prvobitno (možda i na ovom mestu u Tacita,) to su bile drvene ili zemljane „sinije“ (upor. lat. discus i nem. Tisch). Isti je slučaj i kod našeg naroda (na mnogo mesta i danas), v. S. Trojanović, Starinska srpska jela i pića 121 idd.

22, 7. Germanci (isto tako i Tračani!) bili su poznati po svojoj neumerenosti na piću (Rimljani, i južni narodi uopšte, umereni su. Kod Rimljana je čak pijenje, lumpovanje, danju — „potare de die“ — smatrano kao sramota). Upor. i srpsku poslovicu Vuk 4878 „Pije kao Tudešak“ („Tedesco“, Nemac).

22, 9. Izraz vinoolentus (= ebrius) za pijan je katahreza, jer su Germanci pili ne vino nego pivo, v. uz 23.

22, 16. Da Germanci „ne znaju za lukavstvo i pretvaranje“, bili su uvereni i mnogi rimski imperatori (Avgust, Kaligula, Neron, Galba), koji su ih rado uzimali u svoju telesnu stražu.

22, 18 idd. Sličan običaj, po Herodotu (1,133) imali su i Persijanci („kad su pijani, dogovaraju se o najozbiljnijim stvarima, pa na čemu ostane, to im sutra ponovo predloži domaćin u čijoj se kući dogovaraju. Ako im se dopadne i kad su trezni, oni rade tako, inače odbace predlog potpuno. A što se dogovore trezni, o tome rešavaju i kad se opiju“), i Skićani (Eustath. Hom. Od. 3, 138). Civilis se koristio ovim običajem i, pri piću, oduševio svoje zemljake, Batavce, da dignu ustanak protiv Rimljana.

23.

Germanci piju nekakav sok od ječma ili pšenice, od koga je, previranjem, načinjeno nešto kao vino. Oni koji su blizu Rajne, kupuju i pravo vino. Hrana im je sasvim prosta: poljsko voće, sveža divljač, kiselo mleko, i sve to bez mnogog spremanja, i bez naročitih začina — tek koliko da se utoli glad. U piću međutim nisu umereni. Kad bi im ko dao da piju koliko im se pije, mogao bi ih tim njihovim porokom lakše savladati nego li oružjem.

23, 1 id. Humor eh hordeo aut frumento, „sok od ječma ili pšenice(?)“ je pivo, za koje su znali i orijentalski i evropski narodi (Frižani, Jermeni, Tračani, Skićani, Panonci, Ilirci, Gali i dr.), i koje su poznavali čak i stari Vavilonjani, Misirci, Hetiti. Samo to „pivo“ koje je, kod raznih naroda, bilo različito (često je bilo isto što i naša boza), razlikovalo se mnogo od današnjeg piva, već i zbog toga što stari nisu znali za upotrebu hmelja, i ječam je spravljan na sasvim primitivan način. Viktor Hen (Hehn) delio je Evropu na dva dela, prema tome da li zna za vino i zejtin, ili za pivo i puter.

23, 3. Vino se uvozilo u velikim količinama, upor. to što lat. reč caupo, koja znači prvobitno „krčmar“, kod Germanaca znači „trgovac“ uopšte, upor. kaufen. Za vino su Rimljani obično dobijali u razmenu robove. Kod nekih plemena dalje od Rajne (Nervljani, Svebi) uvoz vina bio je zabranjen. Od drugog veka posle Hrista počinju i Germanci postepeno negovati lozu.

23, 5. Lac concretum je ili kiselo mleko, ili jogurt, ili neka vrsta sira.

23. 5, Po Cezaru (V. G. 6, 22, 1) najglavnija hrana Germanaca bila je mleko, sir i meso. Meso su (po geografu Meli 3, 28) često jeli presno.

24.

Od igara ima samo jedna, i ona se može videti na svakom saboru. Mladići, kojima to pravi zadovoljstvo, uskaču među mačeve i ljute framee. Oni su u tome toliko izvežbani da je vrlo lepo gledati ih. Ne rade za platu ili za bakšiš; jedina nagrada za ovu opasnu igru je u tome što vide kako gledaoci uživaju. Začudo je kako ozbiljno uzimaju oni kocku. Kockaju se uvek trezni, u radno vreme, i pri tome su toliko lakomisleni i zaneseni da, kad već sve izgube, stavljaju na poslednji hitac svoju slobodu i svoj život. Bude li Germanac tom prilikom pobeđen, ide u ropstvo bez roptanja — makar bio i mlađi i snažniji, dopušta on da ga novi gospodar veže i proda. Toliko je njihovo jugunstvo, koje oni međutim nazivaju tvrdom verom. Ovakve robove gleda svaki da odmah proda, pa da i sa sebe skine sramotu.

24. 1 idd. Igre sa oružjem, koje često imaju religijski karakter, i ponekad su vrlo besomučne, poznate su mnogim primitivnim narodima. Takva je bila grčka piriha, posvećena Zevsu, i igra koju su, u Rimu, izvodili Marsovi sveštenici, Salijevci („skakači“). Igra s mačevima (koja se, u sličnoj formi, održala kod Germanaca sve do XVII veka) bila je prvobitno priređivana po svoj prilici „u čast“ boga rata Tira. Sličan običaj npr. u našim Kraljicama, kako su se, po tradiciji, izvodile u Dubokoj (srez zviški).

24, 9. Tacit zamera Germancima troje: što su lenji (glava 15), i što vole da piju (gl, 23) i da se kockaju, i to, što je najgore, „u radno vreme“ tj. shvataju kockanje kao posao (dok su se Rimljani kockali samo radi zabave, obično posle obeda).

25.

Inače njihovi robovi nemaju kao naši svoje određene dužnosti u gospodarevoj kući. Svaki germanski rob ima svoju kuću i svoje ognjište. Rob je u neku ruku kmet — on ima da dâ gospodaru izvestan deo plodova, stoke, platna, i s tim je ispunio sve svoje obaveze. Inače sve poslove po kući rade žena i deca. Retko se dešava da ko svoga roba išiba, ili da ga otera u zatvor i na prinudan rad. Desi se, doduše, pokatkad da ko svoga roba ubije, ali to ne treba smatrati kao kaznu i svirepost, nego kao izliv gnjeva, onako kao što čovek ubije svog neprijatelja — s tom samo razlikom što Germanac za ubistvo roba ne odgovora. Oslobođenici ne stoje mnogo bolje od robova; retko kada imaju oni kakvog uticaja u kući, a u državi nikad, izuzev kod onih plemena koja imaju kraljeve, a tu mogu biti moćniji i od slobodnih ljudi, pa čak i od vlastele. Međutim, kod ostalih plemena, baš to što oslobođenici imaju potčinjen položaj, dokaz je da je u tim plemenima uređenje slobodoumno.

25, 1 id. U bogatim rimskim kućama bilo je toliko robova da su njihove dužnosti bile svedene na minimum i tačno određene: jedan je rob bio vratar, drugi bi imao jedinu dužnost da vodi gospodara sa gozbe kući; jedni bi samo posluživali oko stola, drugi vodili računa o kupatilu;

neki bi opet nosili gospodarev palankin, itd. U vlastelinskim ruskim kućama prošloga veka moglo je biti po nekoliko stotina mužika, od kojih bi jedni imali samo taj posao da donesu vode ujutru, a drugi da je donesu u veče, itd.

25, 4. colonus = kmet, ili napoličar. U Italiji ima napoličara tek u Tacitovom vremenu; kod Germanaca, naprotiv, ovo je bio jedini način davanja zemlje pod zakup, jer oni za novac gotovo nisu ni znali.

25, 8. Rimljani su, naprotiv, postupali sa robovima uglavnom vrlo strogo. „Koliko robova, toliko neprijatelja“ — kaže jedna rimska poslovica.

25. b id. Seneka (Dial. 4,15,1) kaže da su Germanci i Skićani najprljaviji ljudi na svetu.

26.

Davanje novaca na zajam pod zelenaški interes stvar je nepoznata, i zato su Germanci od toga bolje sačuvani nego li da imaju zakon protiv zelenašenja. Što se tiče zemlje za obrađivanje, oni je onoliko koliko im treba zahvataju zajednički, pa je onda dele, svakome prema njegovom dostojanstvu. Podelu nije teško izvršiti, jer zemlje ima dosta. Zemlju menjaju svake godine, i nikad se ne može sva obraditi. Ona je plodna i ima je dosta, ali je Germanci ne iskorišćavaju koliko bi se moglo: ne podižu voćnjake, ne odvajaju livade, ne navodnjavaju bašte. Oni od zemlje traže samo žito. U vezi s tim, ne dele oni ni godinu na onoliko vremena na koliko je delimo mi: oni znaju šta je zima, proleće, i leto, i imaju za njih imena; jesen ne poznaju ni po imenu, ni po blagoslovu koji daje.

26. 1. Po zakonu od dvanaest tablica, maksimalni interes smeo je biti 12%. U Ciceronovo vreme nije bilo dopušteno uzimati interes na interes (fenus perpetum).

26, 10 id. Cela je Italija jedan veliki voćnjak —rekao je Varon (I vek pre Hrista); može se misliti koliko je Germanija, zemlja bez voćnjaka, morala Tacitu izgledati nekulturna. Baštovanluk naučili su Germanci od Rimljana (imena za povrće i cveće kod germanskih naroda većinom su latinskog porekla).

26. 14 idd. Indoevropljani su znali uglavnom za dve sezone: leto i zimu; tek docnije počeli su razlikovati i proleće. Grci u V veku pre Hrista znali su (kao i Vavilonjani) za četiri godišnja vremena; Aristotelo je delio godinu na pet sezona (na taj način što je jesen podelio na ranu i poznu.

27.

Germanski pogreb sasvim je prost; jedino se vodi računa da se telo otmenih ljudi spali na lomači od naročitih drva. Na lomaču ne meću ni haljine, niti prosipaju mirise; sa svakim pokojnikom spaljuje se njegovo oružje, i pokatkad i konj. Grob se podiže od busenja; velike, umetnički izrađene spomenike ne podižu, jer će pokojnicima biti teški. Sa naricanjem i suzama prestaju brzo, ali bol i tugu dugo nose u srcu. Naricanje dolikuje ženama, a ljudi treba da sačuvaju samo uspomenu.

Ovoliko znamo o poreklu i običajima svih Germanaca uopšte, a sada ću govoriti o ustanovama i verskim običajima pojedinih plemena, pokazaću razlike među njima, u isto vreme govoriću o onim plemenima koja su prešla iz Germanije u Galiju.

27. 1. Kod Rimljana je bilo drukčije: „Što se tiče raskoši prilikom pogreba, tu se sa Rimljanima, sve do današnjeg dana, niko nije mogao da meri“ Fridlender. Taj raskoš pokušali su da ograniče još zakoni od XII tablica.

27, 2. U Ciceronovo i Tacitovo vreme pokojnici u Rimu spaljivani su (isto tako i u Galiji, i inače; tek Karlo Veliki zabranio je ovaj običaj); samo stare, aristokratske kuće (npr. Korneliji) zadržale su starinski običaj sahranjivanja. Plebejac Marijev, za inat Suli, naredio je, na samrti, da ga sahrane; a Sula, kad se vratio u Rim, naredno je da Marija iskopaju iz groba i bace u Tibar, i — pošto je Marije oskrnavio običaj plemena Kornelija — naredio je da njega, Sulu, spale i da od sada spaljuju sve Kornelije.

27,3 idd. Bogati Rimljani sa pokojnikom spaljivali su i njihove haljine, i skupocene ćilimove; bacali su u vatru nakit, i uopšte sve stvar koje bi pokojniku na onom svetu mogle trebati. Isto tako spaljivali su i skupocene mirise. Plinije Stariji kaže da je Neron, pri pogrebu svoje žene, Popeje Sabine, potrošio više mirisa nego što Arabija proizvede za godinu dana. Svi indoevropski narodi imali su običaj da, ako je pokojnik bio uvažen čovek, spaljuju (ili meću u grob, ili prostiru po njemu) oružje, i ubijaju konje (ponekad i robove, i ženu pokojnikovu). Za ostavljanje oružja po grobu i žrtvovanje konja ima primera i u našim narodnim pesmama, npr. Smrt vojvode Kaice (Vuk, Pesme II,80), stih 245 id: „Saraniše vojvodu Kajicu, Čelo glave koplje udariše, Na koplje mu sokola metnuše, Za koplje mu konja privezaše, Po grobu mu oružje prostreše“...

27. 7. Rimljani su, naprotiv, podizali velike i skupocene grobne spomenike. I danas se u Rimu može videti ogromni Hadrijanov mauzolej, Cestijeva piramida, spomenik Cecilije Metelove, i mnogi spomenici pored Apijevog druma.

28.

Da su Gali nekada bili jači od Germanaca, svedoči nam jedan tako izvrstan pisac kakav je bio Julije Cezar, i zbog toga je verovatno da su prelazili i u Germaniju. Kakvu bi, uostalom, prepreku i mogla da prestavlja reka kad neko pleme koje je poraslo, hoće da potraži nov zavičaj i zauzme krajeve koji su bez gospodara i ne pripadaju nikakvoj državi? I tako, između Hercinske šume, Rajne i Majne bili su se nastanili Helvećani, a dalje na istok Boji—galska plemena i jedni i drugi. I sada još postoji ime Bojihemum, koje nas potseća na staro stanje stvari, i ako danas u njemu stanuju sasvim druga plemena. Međutim, da li su se Aravisci odvojili od Oza pa došli u Panoniju, ili su se, obratno, Ozi odvojili od Araviska i došli u Germaniju (oba plemena, naime, govore jednim jezikom i imaju iste ustanove i običaje) nije jasno: i na jednoj i na drugoj obali Dunava bilo je u podjednakoj meri i dobra i zla, i sirotinje i slobode. Treverci i Nervljani tvrde za sebe da su germanskog porekla, pa se čak time i ponose, kao da na taj način hoće da isključe svaku vezu s tromim Galima. Na samoj obali Rajne žive čisto germanska plemena, Vangioni, Triboci, Nemeti. Ni Ubljani ne stide se svog germanskog porekla, i ako su postali rimskom kolonijom, i, po imenu njene osnivateljke, radije se nazivaju Agripincima. Oni su nekada bili prešli Rajnu i Rimljani, kada su se uverili o njihovoj vernosti, rasporedili su ih duž same reke, da tu budu ne pod stražom nego na straži.

28. 8 id. Helvećani, keltsko pleme, stanovalo je prvobitno južno od Majne, a u vreme Cezara doprlo je do zapadne Švajcarske. Boji, takođe keltsko pleme, koje je stanovalo u današnjoj Českoj (po njima ime Böhmen, Boheme) i otuda se 60 pre Hrista iselilo.

28, 8. „Hercinska šuma“ (čuven, fantastičan opis u Cezara V. G. b, 24) obuhvatala je uglavnom planinski lanac od izvora Dunava do Karpata.

28, 20. Treverci i Nervljani, (keltska? ili germanska?) plemena, prvo na obalama Mozele, drugo između Šelde i Masa. Po Treverima zove se i danas varoš Trijer (Augusta Treverorum).

28, 25. Ubljani, germansko pleme na desnoj obali Rajne, bili su uvek prijatelji rimskog naroda. Agripa ih je preselio na levu obalu, u krajeve Eburona, koji su bili istrebljeni.

28. 26. Colonia (celo ime: colonia Claudia Augusta Agrippiensium) = današnji Keln. Osnivateljka je Agripina, žena imperatora Klaudija, majka Neronova, koja je tu rođena.

29.

Među svima ovim plemenima najhrabriji su Batavci, koji imaju nešto od rajnske obale, i ostrvo u Rajni. Oni su nekada pripadali Katima, pa su, zbog domaćih nereda, prešli u ove krajeve, da tu potpadnu pod rimsku vlast. I danas još, ukazuje im se puno poštovanje, kao starim saveznicima. Oni ni danas ne plaćaju danak, niti ih globe publikani. Izuzeti od svih tereta i poreza, namenjeni su oni za borbe, i, kao ono ubojno oružje, ostavljeni i zaboravljeni čekaju rat. Isti je takav slučaj i sa Matijačanima, jer je silni rimski narod proširio svoj uticaj i s one strane Rajne, i preko starih granica. Zemlja i granice Matijačana na onoj su obali, ali je njihovo srce i duša s nama. Inače su oni slični Batavcima; jedino što je njihova zemlja i podneblje učinilo da budu življega temperamenta. Stanovnike dekumatske zemlje ne računam u Germance, i ako stanuju s onu stranu Rajne i Dunava: tu zemlju, koja nije pripadala nikom, zauzeli su neki galski beskućnici koje je nevolja naterala da budu preduzimljivi. Kad je docnije bio načinjen granični bedem i predstraže pomaknute napred, postala je ta pokrajina kao neko predgorje rimskoga carstva i sastavni deo provincije.

29. 2. Batavci, germansko pleme na ušću Rajne, u današnjoj Holandiji. Bili su odlični konjanici i plivači, i verni saveznici Rimljana (izuzev u doba Civilisovog ustanka, 70 posle Hrista), pa su zato rado uzimani u carsku gardu.

29, 11. Matijačani, srodni Katima, stanovali su oko Rajne i Majne (Aquae Mattiacae = Visbaden).

29, 16. Da klima i zemljište utiče na karakter stanovnika, znali su još i Hipokrat i Aristotelo. — Batavci su u starom veku važili kao tromi i dosta tupi (Mart 6, 82, 5 id cuius nequitias iocosque novit aurem qui modo non habet Batavam!).

29, 18. Agri Decumates (upravo: „zemlja sa koje se skuplja desetina“) bila je neka vrsta neutralne zone, između Dunava i Rajne. Za vreme Domicijana prisajedinjen je ovaj kraj imperiji kao pars provinciae.

29. 22. Granični bedem, limes, jeste utvrđena granica, koja je imala da brani imperiju od navale varvara, i da posluži kao baza za vojničke operacije. Takav limes postojao je u Britaniji, Africi, Arabiji, Dobrudži i dr. Najbolje poznat (pored britanskog) je germanski limes, koji je bio dugačak oko 550 kilometara (od 1892 jedna komisija sistematski ga ispituje).

30.

Iza ovih, počevši od Hercinske šume, stanuju Kati. Njihova zemlja nije tako ravna i barovita kao ostala Germanija; ona je skroz planinska i tek postepeno prelazi u ravnicu. Dokle god traje Hercinska šuma, dotle se prostire i zemlja njenih Kata. Oni su, kad se uporede sa ostalim Germancima, vrlo pametni i promućurni: oni biraju komandante, slušaju njihove zapovesti, bore se u redu, umeju da iskoriste priliku, da odlože napad, da preko dana rasporede vojnike za stražu i radove, a noću da se utvrde, znaju da se ne treba oslanjati na sreću, nego na svoju vrlinu; i najzad — stvar, koja se do sada mogla zamisliti samo kod rimske discipline — znaju da je važnije imati dobrog vojskovođu, nego dobru vojsku. Njihova je snaga u pešadiji, koja osim oružja mora da nosi alat za utvrđivanje i rezervnu hranu. Drugi Germanci spremaju se za borbu; jedini se Kati spremaju za rat. Oni se retko kad upuštaju u iznenadne i nepredviđene borbe. Brze pobede i brza povlačenja sme da vrši samo konjica; ne treba zaboraviti da je za brzu radnju često razlog strah, a neustrašim čovek voli da okleva.

30. 2. Kati su živeli u glavnom u oblasti današnjeg Hesena, koji je po njima i dobio svoje ime. Tacitove reči „.. zemlja njenih Kata“ gotovo su proročke, jer su Kati, osim Friza, jedini od svih germanskih plemena ostali na svojoj teritoriji sve do današnjeg dana!

30. 9. Primitivni narodi inače vrše nagle, iznenadne napade.

31.

Ima jedan običaj, koji je kod ostalih germanskih plemena redak i drži ga samo po koji delija, a kod Kata je opšti: čim odrastu, zapuste oni i kosu i bradu, i tek kad ubiju prvog neprijatelja, uklanjaju oni ove znake, koje su zavetovali hrabrosti. Nad krvavim i opljačkanim neprijateljem odseku oni kosu i misle da su tek tada zaslužili da žive, i postali dostojni svoje otadžbine i roditelja. Kukavice i slabotinje ostaju i dalje zarasli u kosi. Osim toga, oni koji su vrlo hrabri, nose oko mišice, kao znak da su okovani, gvozden prsten (a to se kod Kata smatra za sramotu), i otresu se ropstva tek kad ubiju neprijatelja. Mnogim Katima dopada se ovakav ukras, pa ga nose do svoje starosti. Takvim junacima dive se i prijatelji i neprijatelji; oni stoje u prvom borbenom redu, prvi otpočinju bitku, i izgledaju vrlo strašni. Čak i za vreme mira nemaju mnogo pitomiji izgled. Niko od njih nema ni kuće, niti radi zemlju, niti uopšte ima ikakvo zanimanje.

Kome dođu u kuću, taj ih nahrani. Tuđe rasipaju, svoje ne čuvaju, sve dok ne dođe nemoćna starost i ne učini ih nesposobnim za ovako naporna junaštva.

31. 7. Civilis, u batavskom ustanku, ošišao je kosu tek posle poraza rimskih legiona. Kosa se u tom slučaju zavetuje bogu rata, upor. slučaj Julija Cezara, koji se zavetovao da neće skidati ni bradu ni kosu dok ne osveti pogibiju svoga legata Titurija.

32.

Pored Kata, tamo gde Rajna ima već određeno korito i čini sigurnu granicu, stanuju Uzipljani i Tenkteri. Tenkteri su i inače dobri ratnici, i naročito se odlikuju kao izvrsni jahači: njihova konjica isto je tako čuvena, kao i katska pešadija. Tu slavu stekli su njihovi stari, a potomci se staraju da je održe. Dok su deca, za njih je jahanje igra; kad odrastu, to im je najmilija zabava; ni kad ostare, ne ostavljaju jahanje. Sa robovima, kućom, i ostalim stvarima, ostavljaju se naslednicima i konji; međutim dok sve drugo nasleđuje najstariji sin, konje dobija onaj koji je najratoborniji i najvaljaniji.

32. 4. Sam Cezar priča da su jednom prilikom na Mezi, 800 uzipljanskih i tenkterskih konjanika „za tili čas“ (celeriter) rasturili rimske i galske konjanike, kojih je bilo oko pet hiljada.

33.

Pored Tenktera stanovali su nekada Brukteri, a sada su se, kažu, naselili tu Hamavi i Angrivariji, koji su u savezu sa svima okolnim plemenima oterali i gotovo uništili Bruktere. Razlog i uzrok za ovo treba tražiti ili u obesti Bruktera, koje je zbog toga omrznuo ceo svet, ili u želji njihovih suseda da ih opljačkaju, ili, najzad u nekoj naročitoj naklonosti bogova, koji su nam čak dopustili da te borbe posmatramo kao gledaoci. Preko šeset hiljada Germanaca palo je, i to, što je najlepše, ne od rimskog oružja: mi smo imali samo da gledamo i uživamo. Neka bi kod ovih naroda još za dugo bilo, ako ne ljubavi prema nama, a ono bar međusobne mržnje! Kako za našu državu nastaju već poslednja vremena, najbolje što nam još sreća može da pokloni, jeste nesloga među neprijateljima.

33. 4. Tacitov podatak o „uništenju“ Bruktera preteran je i sastavljen izvesno na osnovu još neproverenih vesti sa bojišta (jer je Tacit baš u to vreme pisao Germaniju). Plinije Mlađi govori o tim borbama, ali kaže da su Brukteri bili samo zastrašeni i umireni.

33. 9 idd. Uz ovu Tacitovu zluradost upor. Sen. Dial. 4,5, 4: „Kažu da je Hanibal, kada je video rov pun ljudske krvi, rekao: O, da divnoga prizora!“

34.

Istočno od Angrivarija i Hamava stanuju Dulgubniji i Hazuariji i još neka ne bogzna kako važna plemena, a zapadno su Frizi. Prema njihovoj snazi dele ih na takozvane velike i male Frize. I jedni i drugi stanuju pored Rajne sve do Okeana, i oko ogromnih jezera, kroz koja je već plovila rimska flota. Na toj smo strani imali hrabrosti da uđemo čak i u Okean. Priča se da se tu još i sada nalaze Herkulovi stubovi, da li zato što je Herkul doista tu dolazio, ili zato što smo se navikli da sve što je veliko vezujemo za njegovo ime? Druz Germanik imao je tada dovoljno hrabrosti, ali sam Okean nije dao da uđemo u njegove i Herkulove tajne. Posle njega niko nije činio pokušaje: ljudi su se pobožno uverili da je u božanska dela bolje verovati nego ići pitati.

34. 3. Frizi i danas stanuju u istoj oblasti u kojoj su stanovali u vreme Tacitovo. Oni su čak sačuvali i svoje ime i jezik!

34,7id. Pod Druzom (12 pre Hrista) Tiberijem (5 posle Hrista) i Germanikom (15 i 16 posle Hrista).

34, 10. Herkul, heroj koji neumorno putuje, postavljao je svoje „stubove“ i na drugim krajevima sveta, npr. na Gibraltaru, i na Pontu. Uporedi „Miloševa skakala“ i „Kraljevićeva skakala“ (Vuk Rečn. s. v. Mil. sk.) i slično kamenje kod našeg naroda.

34, 12. Druz Germanik, pastorak Avgustov, bio je (po Svetoniju) prvi Rimljanin koji je zaplovio u Severno More.

34. 14. Nije tačno, jer su u Severno More dolazili docnije i Tiberije i Germanik (Tiberije je dolazio čak do ušća Labe).

35.

Toliko nam je poznato o zapadnoj Germaniji. U ogromnom luku pruža se sada Germanija ka severu, i tu nailazimo najpre na pleme Haukâ. Njihova zemlja počinje od Frizije i ima jedan deo obale, pa se graniči sa svima plemenima o kojima sam govorio, i dopire čak do Kata. Ovako ogromna prostorija ne pripada Haucima samo po imenu, nego su je oni i gusto naselili. Hauci su najuglednije germansko pleme, koje je i moćno i pravično u isti mah. Oni se ne grabe za tuđim, nisu oholi, žive mirno i povučeno, ne pljačkaju i ne pustoše. Koliko su hrabri i moćni najbolje se vidi po tome što ne traže da nepravdom održe svoju prevlast. Pri svem tom, njihovo oružje uvek je spremno, isto tako i vojska, jer oni imaju veoma mnogo i ljudstva i konja, pa tako i u miru imaju vrlo veliki ugled.

35. 3 idd. Sasvim drukčije (i, svakako, vernije) opisuje Hauke Plinije Stariji (N. N. 16, 2 idd); oni su, po Pliniju (u materijalnom pogledu) misera gens. „Et hae gentes, si vincantur hodie a populo Romano, servire se dicunt! Ita est profecto: multis fortuna parcit in poenam“ završuje Plinije svoj opis. — Tacitov opis suviše je idealiziran.

35. 9. U svima romantičnim spisima severnih naroda (a takvih je opisa bilo u starom veku dosta) ističe se, naročito njihova pravičnost: takvi su npr. Skićani, Hiperboreji, i dr.

36.

Pored Hauka i Kata stanuju Herusci, koji su dugo živeli u potpunom, jalovom miru, neuznemirivani ni od koga. To je doduše prijatno, ali je opasno, jer mir pored obesnih i moćnih suseda nije u stvari nikakav mir. Onde gde vlada pesnica, tu samo jaki imaju računa da budu skromni i pošteni. Zato se i desilo da Heruske, koji su nekada smatrani za dobre i pravične, nazivaju sada mekušcima i budalama. A Kate koji su pobedili, smatra ceo svet za mudre. Sa Heruscima zajedno propali su i njihovi susedi Fosi. U nesreći postali su jednaki, a ranije su Fosi bili slabiji.

36. 9. Ova misao često se nalazi kod starih autora, naročito kod dramskih pesnika, upor. npr. Plaut. Pseud. 682 idd: „Koliko je ko srećan toliko i vredi, i toliko kažemo i da je pametan — a kome ide natraške, za toga kažemo da je lud.“ — Upor. i naše poslovice: „Debelo lijepo, a bogato mudro“ (Vuk 1064); „U bogata vlaha i goveda su pametna“ (Vuk 6597), i dr.

37.

U istome kraju Germanije, pored samoga Okeana, stanuju Kimbri. Njihovo je pleme malo, ali osobito slavno. Od stare slave ostali su i danas živi svedoci, ogromni logori na obema obalama reke; po njihovom prostranstvu i sada se još može naslutiti koliko je to pleme bilo veliko, i kolike je razmere imala njegova seoba. Šest stotina četrdesete godine od osnivanja Rima, pod konzulima Cecilijem Metelom i Papirijem Karbonom, prvi put se čuo zveket kimbarskog oružja; ako računamo od toga doba pa do drugog konzulata imperatora Trajana, izići će skoro dve stotine deset godina. Toliko ce ratuje sa Germanijom, i za to vreme pretrpela je mnoge poraze i jedna i druga strana. Ni Samnićani, ni Kartaginjani, ni Španci i Gali, pa čak ni Parćani, nisu nam zadali toliko posla, jer je lakše pobediti Arsakovo kraljevstvo nego li germansku slobodu. Ti Orijentalci, koje je, uostalom, pokorio čak i jedan Ventidije, zadužili su nas jedino Krasovom glavom, za koju je, uostalom, platio njihov Pakor; a Germanci su potukli Karbona, i Lucija Kasija, i Skaura Aurelija, i Servilija Cepiona, i Gneja Manlija, i neke od njih i zarobili, pa su upropastili rimskom narodu, jednu za drugom, pet konzularskih vojski, i osim toga uništili Avgustu tri legijona pod komandom Varovom. Čak i pobede koje su odneli Gaj Marije u Italiji, Julije Cezar u Galiji, Druz i Neron i Germanik u samoj Germaniji, bile su vrlo skupe. Pretnje i pripreme Gaja Kaligule završile su se bedno. Posle toga nastalo je zatišje, dok Germanci nisu, koristivši se našom neslogom i građanskim ratom, proterali tri naša legijona iz zimovnika i pokušali čak i napad na Galiju. Otuda su, doduše, proterani, ali ipak zato poslednjih godina bilo je u glavnom više trijumfa, nego li pobeda nad Germancima.

37, 5. Nije jasno da li je Tacit ovde mislio na Rajnu ili na Labu.

37, 17. Arsak Prvi osnovao je Parćansko carstvo i dinastiju Arsakida (256—226). Docnije je došla dinastija Sasanida, ali ime Arsak ostalo je kao carska titula (kao kod Rimljana Cezar).

37,19. Ventidije Bas, iz Picenuma, doveden je (za vreme savezničkog rata) kao zarobljenik u Rim, i tu je, da bi imao od čega živeti, morao voditi mazge. U Galiji se poznao s Cezarom, s pomoću njegovom došao do velikih položaja i, godine 44, postao čak i konzulom. Kao Antonijev legat pobedio je (na dan godišnjice poraza kod Kare?) Parćane pod Pakorom.

37, 20. Licinije Kras, poznati trijumvir, pretrpeo je poraz u borbi sa Parćanima, i ubijen je mučki (od parćanske ruke) kod Kare.

37, 21 idd. Porazi o kojima je reč desili su se od 113 do 105 pre Hrista (većinom u borbi sa Kimbrima). Kvintilije Var bio je legat Germanije. Njegova tri legiona, tri konjičke ale i šest kohorata uništio je Arminije, u Teutoburškoj šumi, 9 pre Hrista. I sam Var tada je poginuo. Varova propast toliko je porazila Avgusta da mesecima nije skidao kosu i bradu, i često udarao glavom o vrata govoreći: Kvintilije Vare, vrati mi legione ..... (Svetonije). — Marije je ratovao s Kimbrima, Julije Cezar s kraljem Ariovistom; Neron je docniji imperator Tiberije (Tiberius Claudius Nero). Druz je njegov brat; Germanik je pobedio Arminija i pokajao Varov poraz.

37 30. Kaliguline ludosti za vreme germanskog „pohoda“ (njegove inscenirane borbe; njegovu naredbu da vojnici „otmu od Okeana“, tj. pokupe po morskoj obali, školjke, koje on „kao plen iz Okeana, duguje Kapitolu i Palacijumu,“ itd.) opisuje lepo Svetonije (Kalig. 43 idd).

37, 33. Pod „neslogom i građanskim ratom“ misli Tacit na borbe između Galbe, Otona, Vitelija i Vespazijana oko prestola (69—70).

37. 36. Tacit misli na Domicijanov trijumf zbog uobraženih pobeda nad Katima, koje su mu donele naziv Germanicus.

38.

Sada treba reći što o Svebima. Svebi nisu, kao Kati ili Tenkteri, jedno jedino pleme. Oni zauzimaju veću polovinu sve germanske zemlje, ali se dele na različita plemena, koja se različito zovu, i ako sva imaju jedno zajedničko ime Svebi. Njih je lako poznati, jer začešljavaju kosu unatrag i prave od nje čvor. Po tome se razlikuju Svebi od ostalih Germanaca, i po tome se, kod Sveba, razlikuju slobodni od robova. Ovakav običaj može se naći i kod drugih plemena, bilo zato što su sa Svebima srodni, ili zato što su — kod Germanaca to nije redak slučaj — podražavali njihovoj modi; ali dok drugi to čine retko, i samo dok su mladi, dotle Svebi i u dubokoj starosti teraju kosu natrag i često prave čvor na samom temenu. Starešine ukrašavaju kosu i na drugi način. Eto to je njihova sujeta, ali sasvim nevina sujeta: jer oni se ne udešavaju radi ašikovanja, već se, kad polaze u rat, udešavaju za neprijatelja, da mu se učine veći i strašniji.

38. 6. I Gali su začešljavali kosu unatrag (upor. npr poznate grupe sa Galima — Gal koji umire, Gal koji ubija ženu — u Nacionalnom Muzeju u Rimu). Rimljani su, naprotiv, češljali kosu u pravcu čela.

39.

Kao najstarije i najuglednije među Svebima smatraju Semnone. Za njihovu veliku starinu govore i neki verski običaji. U određeno vreme skupljaju se izaslanici svih jednokrvnih plemena u jednu starinsku, tajanstvenu šumu, koju su još preci smatrali za svetinju; tu, u ime celog naroda, prinesu čoveka na žrtvu, i u varvarskim obredima slave jezovite misterije. I po drugim stvarima vidi se koliko oni ovu šumu poštuju. Ko god u nju ulazi, mora ući okovan, da bi time pokazao kako je pokoran i kako oseća veličanstvo božje. Ako ko slučajno padne, ne dižu ga, niti sme sam da se podigne, nego se po zemlji valja i tako iziđe iz šume. Ceo ovaj običaj svodi se na verovanje da je u toj šumi kolevka njihovog plemena, da je tu bog gospodar sveta, kome je sve potčinjeno i od koga sve zavisi. Ovo verovanje potkrepljuje i semnonska sreća: oni sami broje sto župa, i kod tolike snage prirodno je što veruju da su oni glava svih Sveba.

39. 5. Ta „starinska, tajanstvena šuma“ verovatno je Šprevald.

39. 16. „Bog gospodar sveta“ (regnator omnium deus) je po svoj prilici starinsko božanstvo rata, Tir.

40.

Longobardi su, naprotiv, postali slavni baš zato što ih je malo: oni su opkoljeni mnogim moćnim plemenima, ali se ne daju, nego se odupiru junački i tako čuvaju svoju slobodu. Iza njih dolaze Reudigni, Avijoni, Angliji, Varini, Eudosi, Svardoni i Nuitoni. Svi su oni zaklonjeni rekama i šumama. O pojedinim od tih plemena nema da se kaže ništa naročito, osim to što svi zajedno obožavaju Nertu, to jest Majku Zemlju, i veruju da ona upravlja ljudskom sudbinom i posećuje ljude. Na jednom ostrvu u Okeanu nalazi se neki sveti gaj, i u njemu sveta kola, pokrivena platnom; njih se sme dotaći samo jedan sveštenik. Sveštenik zna kad je boginja došla u hram, pa onda upregne u kola krave, i sa najvećom pobožnošću pođe za kolima. Tada nastanu veseli dani, i praznuje se u svima mestima koje boginja udostoji svojim dolaskom i posetom. Tih dana ne ratuje se, ne, uzima oružje u ruke, sklanja sve što je od gvožđa; zna se i hoće da zna samo za mir i odmor, sve dok se boginja ne zasiti ljudskoga društva, pa je tada onaj sveštenik vrati u hram. Kad se to desi, onda i kola, i platno, i, ako je za verovanje, i samu boginju operu u nekom skrivenom jezeru. Robove koji to rade, u istom jezeru odmah udave. Otuda tajanstveni, zagonetni strah: šta li je to što smeju videti samo oni koji će da umru?

40. 1. Longobardi su ili „ljudi sa dugim bradama“, ili (po drugoj etimologiji) „ljudi naoružani sekirama“ (barta st. vis. nem. = sekira, Streitaxt).

40, 9. Kult Nertin (Nerthus) vrlo naliči na kult, Majke Bogova, Kibele, koja je, 27 marta, imala u Rimu svoj praznik Hilaria: i o Kibelinom danu vladalo je karnevalsko veselje, nošena je (kao i kod Nerte) litija, kola Kibelina vukle su krave, posle toga njen kip kupan je u rečici Almu. I Kibela je takođe Terra Mater! Nerta je božanstvo plodnosti, koje putuje svuda, da bi izazvalo plodnost.

40. 11. Koje je to ostrvo ne može se utvrditi. U pitanje dolazila su pored ostalih Helgoland, Bornholm, Seland, Rigen (Rujan). Najverovatnije je da će biti jedno od ova dva poslednja. (Na Rigenu, doista, nalazi se tz. Hertin-o jezero, ali taj naziv sekundaran je, i postao baš prema ovom Tacitovom mestu, pošto je prethodno Nerthus izjednačen sa Hertha).

41.

Svepska plemena o kojima je reč, zahvataju jednim delom i krajeve koji još nisu ispitani. Ako pođemo sada Dunavom, onako kao što smo maločas išli Rajnom, najbliže nam je pleme Hermundura. Ono je u prijateljstvu sa Rimljanima, i zbog toga Hermunduri jedini od Germanaca ne trguju s nama na obali, nego ih puštamo u našu zemlju, i to čak i u najlepši grad provincije Recije. Oni smeju prelaziti reku gde hoće i bez ikakvog nadzora. Dok mi Germancima iz ostalih plemena najviše ako pokažemo naše oružje i naš logor, dotle Hermundurima dragovoljno otvaramo svoje kuće i vile. U hermundurskoj zemlji izvire Laba, koja je nekada bila poznata i slavna, a sada se tek toliko zna da postoji.

41. 8. to je Augusta Vindelicorum (blizu današnjeg Augsburga), osnovan 12 posle Hrista.

41. 13. Nije tačno, jer se Hermunduri nisu prostirali tako daleko na istok.

42.

Pored Hermundura stanuju Naristi, pa onda Markamoni i Kvadi. Naročito su slavni i moćni Markomani; oni su stekli svojom hrabrošću zemlju u kojoj su, prognavši iz nje Boje. Naristi i Kvadi ne izostaju iza njih, i oni svi čine, tako reći, bedem Germanije, ukoliko ova leži na Dunavu. Markomanima i Kvadima vladali su, do pre kratkog vremena, kraljevi domoroci, iz slavnih kuća Marobodua i Tudra. Sada moraju trpeti tuđince, koji za svoje dostojanstvo i moć imaju da blagodare Rimljanima. Mi ih doduše pomažemo više novcem, nego li oružjem, ali njihov položaj nije zato ni malo slabiji.

42. 2. Maroboduus je, sa svojim saveznicima, mogao podići vojsku od preko 70.000 pešaka i 4.000 konjanika.

42, 8. Maroboduus, vaspitan je u Rimu (ljubimac Avgustov!), kao markomanski kralj učinio je dosta usluga Rimljanima, 19 izgubio je zemlju i umro (41) u Raveni.

42, 10 id. Takvi kraljevi eh auctoritate Romana bili su npr. i Masinisa, Atal, Eumen, Juba, Irod Veliki i dr.

43.

Na drugoj strani, iza Markomana i Kvada, nalaze se Marsigni, Kotini, Osi, Buri. Marsigni i Buri po jeziku i običajima srodni su sa Svebima. Kotini govore galskim, a Osi panonskim jezikom, a da nisu Germanci dokaz je i to što plaćaju danak, koji su im, kao tuđincima, nametnuli Sarmati i Kvadi. Što je još najsramnije, Kotini imaju rudnike gvožđa. U čitavoj oblasti gde stanuju ovi narodi nema mnogo ravnice, nego su uglavnom sve gore i vrleti, jer celu Svebiju preseca neprekidan planinski lanac. S onu stranu toga lanca žive mnoga plemena; među njima su najpoznatiji Ligijci, koji sami imaju nekoliko državica. Najjači među ovim plemenima jesu Hariji, Helvekoni, Manimi, Elisiji, Nahanarvali. Kod Nahanarvala ima jedan starinski, sveti gaj; u njemu služi sveštenik obučen u ženske haljine, a božanstva su, po svojim osobinama, srodna sa rimskim Kastorom i Poluksom, i zovu se Alci. U hramu nema nikakvih kipova, ni tragova tuđinskog uticaja; pri svem tom pada u oči da su i ova božanstva braća, i mladići. — Hariji su, među svima plemenima koja smo maločas spomenuli, najjači; i oni, pored toga što su od prirode divlji, umeju da se, veštački i koristeći se prilikama, načine još strašnijim. Oni nose crne štitove, bojadišu svoja tela, biraju za napad samo mračne noći, i u onoj strahoti i mraku izgledaju kao mrtvi ustali iz groba. Nema toga neprijatelja koji je u stanju da izdrži ovaj neobičan, pakleni prizor, jer, u svakoj borbi, najpre se pokolebaju oči.

Iza Ligijaca su Gotoni. Njima vladaju kraljevi, malo strožije nego što je to slučaj kod drugih germanskih plemena, ali ipak, ni kod njih nije sloboda ugrožena. Odmah iza njih, pored Okeana, stanuju Rugiji i Lemoviji. Sva ova plemena nose okrugle štitove, kratke mačeve, i svima vladaju kraljevi.

43, 8. Kelti su bili daleko bolji rudari i kovači od Germanaca, i sramota za Kotine je u tome što kuju oružje kojim će ih njihovi neprijatelji podjarmiti.

43, 11. Planinski lanac je Rizengebirge.

43, 26. Mnogi evropski narodi (Tračani, Dačani, Sarmati, Iliri i dr.) tetovirali su svoja tela; ali ovde nije reč o tetoviranju, već o prostom bojadisanju tela pred borbu.

43, 31. Iz tih razloga Marije je, dok se spremao za borbu, naređivao svojim vojnicima da izlaze na grudobran i navikavaju se na izgled Germanaca i njihovu viku.

43. 36. Po Rugijima dobilo je, možda, ime ostrvo Rigen (Rujan). Ime je možda slovenskog porekla.

44.

U samom Okeanu stanuju Suijoni. Oni, pored jake suvozemne vojske, imaju i jaku flotu. Njihove lađe razlikuju se od naših utoliko što imaju s obe strane kljun, tako da mogu da sa svake strane odbiju napad. Oni nemaju jedra, i vesla im nisu raspoređena s obe strane bokova, nego stoje slobodna, kao kod nekih rečnih čamaca, i mogu se premeštati i na jednu i na drugu stranu — kako kad zatreba. Za bogastvom vrlo su pohlepni, i zbog toga su i dobili kralja, kome se za večita vremena i bez pogovora moraju pokoravati. Oni ne nose oružje, kao ostali Germanci, nego je oružje pod ključem i ima svoga nadzornika, i to roba; razlog je taj što ih od iznenadnih neprijateljskih napada čuva Okean, a osim toga ljudi, kad imaju u rukama oružje, a nemaju nikakva druga posla, lako će da prave gluposti. Isto tako, u kraljevom je interesu da nad oružjem ne vodi nadzor ni plemić, ni slobodan čovek, pa čak ni oslobođenik.

44. 1. Suijoni su preci današnjih Šveđana. 44, 4 id. Lađe sa dva kljuna poznate su bile i inače u starom veku; takve su npr. bile camarae pontijskih pirata. Njih je, po mitu, pronašla Minerva.

44. 5. Angli su se prevezli u Englesku na velikim lađama bez jedara.

45.

Još dalje od Suijona nalazi se drugo more, tromo i gotovo nepokretno. Veruje se da je ovo more na kraju sveta, jer su zraci sunca, od zalaska pa sve do zore, ovde toliko jaki da pomračuju zvezde; pričaju čak kako se čuje praskanje sunca koje izlazi iz Okeana, i vide konji i zrake oko božje glave. Ako je to istina, onda je ovo zacelo kraj sveta. Ele na desnoj obali svepskoga mora žive Estiji, koji po običajima i spoljašnjem izgledu podsećaju na Svebe, a po jeziku na Britance. Oni obožavaju Majku Bogova, i kao amajliju nose male figure koje prestavljaju vepra: ta amajlija brani verne i u borbi, bolje i od oružja i od svačeg drugog. Gvozdeno oružje gotovo i ne poznaju; mesto toga nose batine. Pšenicu i ostale plodove proizvode vrednije no što bi čovek očekivao od lenjih Germanaca. Oni se interesuju i morem, i jedini su koji, po plićacima i po obali, traže i skupljaju ćilibar, ili, kako ga oni zovu, glezum.

Šta je ćilibar i kako je postao, to, razume se, ti varvari niti znaju niti ih se tiče; i taj isti ćilibar dugo je ležao zajedno sa ostalim šljamom što ga izbacuje more, dok ga naš luksuz nije načinio slavnim. Sami Estiji ne upotrebljavaju ga ni za šta. Oni ga, dok je još sirov i neprerađen, skupljaju i nose trgovcima, i čude se što i za njega dobijaju novac. Jasno je, međutim, da je ćilibar smola od drveta, jer se u njemu često provide crvi i krilati insekti, koji su upali u smolu dok je bila u tečnom stanju, i ostali tu zatvoreni kad se smola stvrdla. Kako ja celu stvar zamišljam, i po ostrvima i zemljama Zapada, kao i na dalekom Istoku, gde drveta isparavaju tamjanom i balsamom, ima ogromnih gajeva i šuma: iz njih se, pod zracima bliskoga sunca, cedi smola, teče u more, koje je tu blizu, i onda burom biva bačena na drugu obalu. Ako ćilibar prineseš vatri, on se upali i gori kao luč; plamen mu je mastan i mirisav; najzad omekša kao smola.

Pored Suijona stanuju Suitoni, koji su im inače u svemu slični, ali se razlikuju u tome što Suitonima vlada žena. Tako su oni gori i od samih robova!

45. 1. To je Severno Ledeno More („zaleđeno more“), o kome su prve vesti dobili Grci u IV veku pre Hrista (čuveni istraživač Piteas iz Marselja).

45, 3 id. Grci nisu znali za severnu, polarnu svetlost, ali su, još u najstarijim vremenima (preko Feničana?) znali za kratke letnje noći na krajnjem severu („putevi dana i putevi noći blizu su jedan drugom“ Omir. Odis, 10, 86).

45, 11. Majka Bogova je isto što i Nerta iz gl. 10.

45, 20. Germanska reč glaesum srodna je sa rečju za staklo: reč glas prvobitno značila je ćilibar.

45, 21 id. Nije tačno, jer je ćilibar upotrebljavan kao nakit još u neolitskom vremenu. — Najglavniji (verovatno i najstariji) put kojim je ćilibar dolazio u južnu Evropu išao je dolinom Labe, pa preko Češke na Dunav, i onda preko Norikuma i Štajerske izlazio na Jadransko More.

45. 34. Tamjan je proizvodila uglavnom južna Arabija, a balsam Palestina.

46.

Suitoni su poslednje svepsko pleme. Ne bih umeo reći da li Peucine, Venede i Fene treba računati u Germance, ili u Sarmate. Peucini, koje neki nazivaju i Bastarnima, po jeziku, po načinu života, po tipu kuća, mogli bi biti Germanci; ali svi su oni prljavi i zapušteni, i mnogi iz njihovoga plemstva žene se od Sarmata i udaju tamo svoje devojke, pa im je tako ogrubeo i spoljašnji izgled, te su i oni počeli naličiti na Sarmate. Venedi su dobili i njihov karakter; oni krstare kao razbojnici po šumama i planinama između Peucina i Fena. Pri svem tom treba ih računati u Germance, jer imaju stalne stanove, nose štitove, pa onda su dobri i neumorni pešaci — dakle se u tom pogledu potpuno razlikuju od Sarmata, koji svoj vek provode na kolima i konjima,

Feni su potpuno divlji, i nemaju nigde ničega, ni oružja, ni konja, ni kuće ni kućišta; oni jedu travu, ogrću se kožama, spavaju na zemlji. Sve njihovo imanje i pouzdanje su strele sa šiljkom od kosti (jer nemaju gvožđa). I ljudi i žene žive od lova; žene uvek idu u lov s ljudima, i traže svoj deo. Deca nemaju drugog zaklona od zverova i od vremena nego neke kolibice od pletenog pruća, pa i kad odrastu, i kad ostare, nemaju drugog skloništa. Ali oni misle da je i tako lepše nego da zapnu pa da oru zemlju i zidaju kuće, i da drhte i nad svojim i nad tuđim imanjem: oni se ne plaše ni ljudi ni bogova, i ostvarili su ideal koji je najteže ostvariti — da budu bez ikakve želje.

Ono što je iza njih, to spada u carstvo bajke: to su, na primer, Helusiji i Etioni, za koje kažu da imaju čovečju glavu, a životinjsko telo. Ja to ne znam, pa zato o tome i ne govorim.

46. 2. Venedi su po svoj prilici preci Slovena. Feni su Finci. O istočnim Venedima ili Venetima pisano je vrlo mnogo (najbolja orijentacija u Šraderovom Real-Leksikonu, u člancima Slaven i Veneter).

46, 16. Tako žive i današnji Cigani — čergari! 46, 29 id. Sokratov ideal: „Imati malo potreba, stvar je božanska, i ko ima najmanje potreba, taj je najbliži božanstvu“.

46, 33. „Neposredan povod za ovakve bajke dali su možda stanovnici dalekog severa, koji su uvijeni u bundu tako da im se samo lice vidi“ Gudeman.