Милан Будимир

Васићева Винча

Српски књижевни гласник, Нова серија XLVIII, бр. 1, 1 мај 1936, Београд

(Напомена Пројекта Растко, 2003: прекратка датовања винчанске културе у овом тексту наука је средином XX века демантовала, али нудимо текст нашим читаоцима као изванредни културноисторијски документ о односу два великана наше културе)

Пре неколико дана појавиле су се у Београду две велике свеске једног огромног и монументалног научног дела. То је друга и трећа свеска Преисториске Винче, од које је прва свеска објављена пре четири године, — док четврта ових дана улази у штампу. Цело ово дело обухватиће око 150 штампаних табака са неких 1500 слика. Наскоро ће бити довршен и енглески превод овог дела. Преисториска Винча је, по нашем схватању, сензационално откриће или боље речено, низ сензационалних открића, до којих је дошао после тридесетогодишњег рада, — напорног и упорног рада, — Г. Милоје М. Васић, професор класичне и преткласичне археологије на београдском университету, чији је глас уосталом већи на страни него у нашој чаршији.

Мучна и тешка археолошка ископавања у Винчи, омањем селу које је удаљено од престонице нешто више од десетине километара, помагали су и заправо омогућили ире рата Руси. За време рата и првих година после рата због недостатка средстава морао је бити обустављен рад на терену, док се пре шест година није нашао нови мецена у особи сер Чарлза Хајта, који је, имајући довољно поверења и у високи научни ниво нашег университета и у стручни ауторитет Г. М. М. Васића, кроз неколико последњих година у обилатој и за овакву врсту научног рада довољној мери ставио новчана средства иа расположење и тако омогућио нашем археологу, и његовим помоћницима, да осветлају образ нашој науци и београдском университету. Дарежљивост овог енглеског пријатеља наше науке и управо невероватна жилавост готово седамдесетогодишњега професора, који је поднео и преболео многе личне патње и породичне несреће, омогућиле су да објави своје епохално дело и тако удари нове темеље научном испитивању најстарије цивилизације у Подунављу. На земљишту данашње Винче постојало је пре 25 векова велико насеље, дуго два километра, а широко око пола км. Насеље су у VI веку пре Христа основали грчки колонисти мештани са варварима. О интензивности његовог живота, који је трајао све до почетка првог хришћанског века, сведоче моћни културни слојеви, који допиру готово до 11 м. у земљину дубину. Судећи по документима, које нам пружа пластика и керамика из ове грчко-варварске колоније, старовинчански уметници и мајстори имали су веза са Ефесом, Родом и Кипром. Колонисти су били према томе претежно Јонци, измешани не само са аутохтоним варварима, него и са егејским авантуристима. Нема никаквих литерарних података о овој егејско–подунавској вароши, утврђеној бедемом и опкопом, која је подржавала привредне везе у правцу југозапада према Дрини и Јадрану и према областима око прикарпатских притока средњег Дунава (Тордош). Не зна се поуздано који су то били аутохтони варвари што ире 25 векова ступише у културну симбиозу са старогрчким колонистима. У први мах може се помислити једино на какво илирско или трачко племе, јер су се келтски освајачи на земљишту данашњег Београда и његове околине јавили тек два века доцније. Међутим нам Херодот, кога Аристотел сматра приповедачем, а други »оцем историје« (тачна је и једна и друга карактеристика, јер је Херодот започео своје дело као приповедач, а завршио као историк-истраживач, готово ни мало лошији од Аристотела), изрично саопштава да су у крају северозападно од Трачана становали Сигини. Он њих сматра колонистима из Медије, јер носе одело као Меди. Сигини су, даље према Херодоту, који је своје информације о овим најстаријим становницима средњег Подунавља добивене од грчких колониста на Понту, могао допунити у јужноиталској колонији Туријима, имали неку нарочиту врсту ситних коња, тобоже неподесних за јахање него само за вучу. То указује на ситног коња из босанских планина. На другим местима Херодотовог дела сазнајемо да се етнографска припадност неког примитивног варварског племена не може утврдити искључиво на основу саме ношње, (као што ни данас многи носиоци оксфордских панталона нису пореклом из Оксфорда). Значи да је тврђење о неким медским колонистима на земљи око ушћа Саве у Дунав само једна Херодотова комбинација и ништа више, које није ни доцније постала вреднијом, када су позни историци старог века помакли ове Сигине даље на исток све до Дона. Много је важнији други податак о сигинском имену, који нам пружа Херодот кад саопштава да име Сигин код становника северне Италије и Литургије значи »трговац«. Румунски научник Васил Парван, не знајући за Васићево откриће, јер је прва свеска Преисториске Винче објављена 1932, сматрао је Сигине дачким посредницима између ломбардске и понтске низије. Вероватну везу између Винче и Кипра, за коју говоре и извесни детаљи винчанске пластике, могао би и по Васићевом мишљењу да потврди кипарски назив за дугачко копље варварског порекла »сигина«, које неки додуше сматрају илирским или скитским. У овом случају скитски може као и илирски да буде синоним за севернобалкански или за илирско-трачки. Иако нам однос између Илира и Трачана није сасвим јасан, јер налазимо и на Јадрану извесне трачке трагове, док се са друге стране сусрећемо са илирским именима места не само на балканској него и на анатолској обали Мраморног мора, ипак се појава подунавских Сигина на Кипру односно речи »сигина« може објаснити чињеницом да на Кипру налазимо још неке трагове илирског или северно -балканског речника. Та се околност може на два начина тумачити: са грчким Ахајцима могло је стићи на Кипар и по нека мања илирска група из централног Балкана, која им се придружила још пре доласка у Тесалију и на Пелопонес, или су Ахајци затекли на Кипру већ под конац претпоследње паганске миленије неке остатке оног илирског племена које је под именом Палаиста прешло са Крете преко Кипра у Палестину, названу управо по имену тих Илира, које Стари Завет зове Пилиштим. Лингвистика је већ давно утврдила да су имена као Пилиштим - Палестина, односно Филистејци, и име „обећане земље" Канан - несемитског порекла и да ова имена по свом специфичном начину образовања указују на Балкан, где се такви завршетци код имена места најчешће јављају.

Посавско-дунавски Сигини су много пре илирског него медског порекла. И њихови ситни коњи пали су стога у очи Херодоту, односно његовим информаторима из грчких колонија на Понту, који су научени на крупнију врсту коња из еуразиске степе, најстарије постојбине ове племените животиње, која је највише помогла индоевропским освајачима да се утврде у Азији и јужној Европи Али за борбу у балканско-анатолском кршу ова степска животиња није била много подесна. Аристократски грчки коњаници морали су да из народних маса створе добро оружане пешаке, који су почевши од VII века заједно са аристократским басилеис - првацима освајали нова земљишта у анатолском приморју и бранили новоосноване градске државе. Аристократија је претходно морала да напусти ратовање са бојним колима, иако су се спортске утакмице са колима и коњима одржале кроз целу антику. Тешко оружани хоплити били су сада оно што су пре пола миленије била бојна кола - онај војнички фактор, који је заједно са богатом буржоазијом створио античку демократију. Али грчке колоније на периферији - као што је била наша Винча - сачувале су многе патријархалне особине најстаријег херојског доба. Г. Васић је на многобројним споменицима винчанске пластике јасно показао, како су и грчки мешанци на средњем Дунаву имали необично снажан култ традиције и свега оног што потсећа на давна херојска времена хеленског народа. Та верност према традицији и старини, здружена са инстинктивном љубављу према самосвојности, главне су одлике патријархалног хеленског човека. Прва одлика се под утицајем цркве и школе развила и код погрчених Цинцара.

Винчански хоплити морали су стално да чувају слободу своје колоније усред варварских племена. Осим хоплита бранили су ову грчку колонију грчка божанства и умрли претци, сахрањени у самим домовима. Да би одбрана грчких богова била што поузданија, њих су колонисти везивали за место становања. То се лепо може закључити по томе што су им идоли пробушени, да се може провући свезица. Грчки хоплити у Винчи нису се, изгледа, мучили тешким послом на њиви нити опасним копањем руда на Шупљој Стени око Авале. То су радили потчињени варвари или плаћени стручњаци странци. Винчански су се хоплити старали о безбедности колоније и њених трговачких веза, а у доколици занимали су се игром. Богати, интересантни н разнолики налази, које је зналачки средио и обилато објаснио неуморни дух и широк поглед професора Васића, садрже поред осталог и разне фигуре за игру, сличну донекле нашим играма на табли. И Хомерови јунаци се у беспослици занимају игром или свирком, а по једној причи, забележеној код Херодота, коцка је пронађена у Лидији за време гладовања.

Становници старе Винче нису се требали бојати глади, јер су нађене у њиховим становима и разне врсте жита, нарочито пшенице, која није била позната старим Индоевропљанима. Стога се може наслућивати да су ови колонисти донели пшеницу са Понта, куд је дошла са југа. Али главни извор богатства преисториске Винче и њених становника била је индустрија цинабарита, јер је као крв црвена боја по вредности равна злату. Цинабарит је вађен из Шупље Стене на Авали удаљеној од Винче нешто преко 12 км., а прерађиван је у самој колонији, где је професор Васић нашао и сав за тај посао потребан инструментариј са остатцима цинабарита. Циноберова крваво-црвена боја била је згодна не само као руменило за многе козметичке беспослице које су старе као и само човечанство, него је била неопходна да као симбол живота освежи хладне и бледе статуе и, што је најважније, играла је нарочито важну улогу у култу. Римски епископ као наследник Христов обучен је сав у бело, али на ногама има црвене папуче. Грчке лађе су имале црвено обојене кљунове као амајлију, јер је црвена »крв нарочит сок«, како се каже при потписивању споразума између доктора Фауста и Мефиста. Мени су још као дечаку на Ивањдан омотавали око десне руке црвену жицу и златну свилу, а то су исто радили пре 30 векова становници Егеје, међу које спадају и Грци. Римски триумфатор намазао би цело лице црвеном бојом. У античком култу су били може се рећи равноправни жуто злато и крвави цинобер као орендистичка мађиска средства. Стога је Винча била необично привлачна тачка за грчког колонисту и медитеранског авантуристу. Осим цинабарита, који је обезбеђивао својом крвљу живот људима и боговима, занимали су се становници преисториске Винче и експлоатацијом галенита, у ком се обично налази сребра и олова.

Индустрији цинабарита и галенита као и козметици посвећена је углавном прва свеска, у којој се на крају налазе врло занимљиви екскурси о везаним божанствима у Анатолији, Егеји, Грчкој и Тракији и о хиперборејском миту у вези са преисториском Винчом. Хиперборејци су неки легендарни свети и блажени народи на северу иза снежних балканских планина. Код њих нема ни болести ни печали ни уздисања, но вечно пролеће и неугасив смех, стални златни век са вечним миром и вечном беспослицом. Код Хиперборејаца зимује Фојбо-Аполон, на чију годишњу славу при храму делском долази и једно хиперборејско изасланство од петорице мушкараца и двеју девојака. Будући да бог Аполон учествује као предводилац при оснивању сваке грчко колоније, разумљива је веза између тих колонија и Аполонове светковине на острву Делу, на којој су се виђали трговци из целог ондашњег цивилизованог света, а нарочито са јонских колонија на Понту. Говорећи о овом хиперборејском изасланству, исказује Херодот већ нагрижен софистичком скепсом и агностицизмом, своју сумњу у постојање неке блажене земље и неког срећног народа на снежном и хладном северу. Али тај исти писац, који не верује ни у Хиперборејце ни у Хипернотијце афрички пандан северњака Хиперборејаца на место блажених, Ајтиопљана), каже нам на другом месту да, пролазећи преко седам народа северно од Понта, стиже путник до Аргипаја, који живе сличним животом срећних богоугодника као и Хиперборејци. Аргипајци су исто што и Хиперборејци т. ј. Загорци, што живе на северу иза Карпата у данашњем Ердељу, где има много злата и мало зиме. Професор Васић утврдио је несумњиве везе између Винче са једне стране и Ердеља и горњег Потисја са друге стране, одакле је преисториска Винча добивала потребан опсидијан и куда је извозила своју керамику. У Винчи је нађен и драгоцени ћилибар са обала Источног Мора, који је према античкој легенди постао од суза што су их лиле Фаетонтове сестре Хелијаде претворене у тополе, оплакујући смрт Фаетонта, божанства сунца слична Аполону. Ове су тополе израсле на обалама Пада односно Дњепра, куда су водили медитеранске трговце стари трговачки путеви ка налазиштима ћилибара на Океану и на Источном Мору. Да већ стари Грци нису открили ону мистичну снагу коју у себи крију у ћилибар претворене сузе расплаканих Хелијада, не бисмо данас имали ни електричне струје ни распеваних звучника.

Друга свеска Васићеве Преисториске Винче описује гробове и посуде са мистичним очима, а трећа огроман број ситних теракота, чија је необична важност разумљива само искусном стручњаку. Откриће што га је учинио професор Васић оснива се у првом реду на овим ситним и за лаика ништавним теракотама. Њихово сређивање и објашњење не може се никако замислити без дубоког и свестраног, више непосредног него посредног познавања, целокупног живота на источном делу медитеранског света за време последње предхришћанске миленије. Својим открићима отворио је Васић нове путеве и нове проблеме не само протоисторији наше земље, него и историји античке колонизације и античког друштва.

У три свеске Преисториске Винче налази се око 1200 слика које лепо приказују само мали део ископаних предмета, опасаних у тексту. Пада у очи да је број металних предмета готово ништаван. То и јест разлог за раније датовање Винче у почетак треће миленије. Поред једног гвозденог обруча, нађеног још пре рата на најдоњој трећини богатог Винчиног културног слоја од близу 11 м. и неколико бронзаних ситница за накит, досад није нађено металних предмета. Васићево тумачење ове у први мах чудне околности врло је просто и убедљиво. Највећи део предмета нађен је у гробницама, које су подељене у две врсте: гробнице са пресвођеном избом и малим ходником и гробнице у облику рака. Према томе су готово сви предмети одређени за мртве (»in usum mortuorum«), који се морају задовољити јевтиним копијама и симболима. И данас се дају мртвацима насликани предмети место стварних или се баце у гроб такви предмети које живи више не могу употребљавати. У Срему баце на мртваца разбијену посуду у гроб, а Марко Краљевић ломи своје оружје пред смрт. Осим овог верског разлога треба узети и економски моменат, како тачно примећује и сам Васић. Метал је био скуп и драгоцен, нарочито за ове грчке колонисте који су са одређеном рачуницом дошли на домак Авале, да експлоатишу цинабарит и галенит. Међутим се може пуним правом очекивати да ће будућа ископавања, за које су потребна већа средства од оних са којима је професор Васић досад располагао, имати већи опсег и да ће природно њихови резултати бити још сензационалнији од досадашњих.

Али без обзира на нове перспективе, за које дугујемо у првом реду трезвеној упорности и здравој интуитивности Милоја Васића, већ данас можемо бити не само задовољни него управо поносни због неочекиваних успеха нашег археолога. Његова победа над предрасудама и његова слава у научном свету, што је све извојштио својом Винчом, припадају и нашем народу.

// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]