|
|
 |
|
 |
Електронско издање
Заједнички подухват ТИА Јанус и Ars Libri
Ars libri и Кремен
Београд
2001
Библиотека Лавиринт
Књига 10
По занимању сам археолог, па ћу и о данашњим односима између Срба и Мађара, као и о приликама у свету говорити са аспекта струке којом се бавим.
Мађарски и српски археолози већ цео један век проучавају простор централног Балкана и Панонске низије. Они данас реконструишу дугу и узбудљиву историју тог простора, почевши од најстаријих археолошких налаза који су нађени недалеко од Будимпеште, у Вертешселешу, а чија је старост процењена на око 350 хиљада година. Желео бих да вам говорим како са аспекта мађарских и српских археолога изгледа та дуга историја и колико нам та историја помаже да разумемо процесе који се управо у овом тренутку дешавају на овим просторима.
Током дуге сарадње мађарских и српских археолога готово да није било неспоразума, кити прекида колегијалних и пријатељских веза. Чак и у време ових санкција, та сарадња није била угрожена, а ни њен интензитет није битније умањен. Питао сам се, зашто је то тако и зашто односи, који су прекинути између Мађарске и Србије вољом светских моћника нису утицали на сарадњу мађарских и српских археолога. Вероватно зато што мађарски археолог, ако хоће да се бави археологијом своје земље, не може то да чини ако сјајно не познаје археологију Србије. То се исто односи и на археологе у Србији: онај ко жели да реконструуише прошлост Србије, тај мора знати свако сеоце у Мађарској, сваки локалитет, како би могао да разуме шта се дешава на територији Србије. Али, осим тих професионалних разлога, чини ми се да непрекинута, успешна сарадња мађарских и српских археолога још 237 много више проистиче из чињенице да су археолози овладали посебним археолошким временом које се у потпуности разликује од историјског времена.
За археолога је историјско време само делић, кратки исечак огромног археолошког времена, дугог, у овом случају, 350 хиљада година. У односу на археолошко време цела историја Срба и Мађара траје једва неколико секунди. Нама се, међутим, чини да се у тих неколико секунди догодило невероватно много ствари и да ми можемо не само да добро разумемо шта се дешавало у прошлости већ и да битно утичемо на сва догађања у будућности. Кад размишљамо у категоријама историјског времена, ми о процесима који се нису окончали, чије циљеве и резултате не видимо, пребрзо доносимо судове, редовно крајње субјективне.
Према том кратком историјском времену стоји археолошко време које обухвата завршене историје многобројних култура и популација које су живеле на централном Балкану и у Панонији. У том дугом археолошком времену није се очувало име ниједног народа који је на овим просторима живео, нити име иједне личности која је одлучивала о судбинама тих народа. Али се зато јасно уочавају велике и мале етничке заједнице, границе између њих, њихови сукоби и савези, настајања и пропадања. И све што се дешава у том археолошком времену има неки дубоки смисао. Ништа се у том археолошком времену није догодило на простору централног Балкана а да се није одразило на простору Паноније, као што су и сва збивања у Панонији битно утицала на судбине популација које су насељавале централни Балкан. Догађања која су се одиграла у археолошко време уче нас да не вреднујемо ствари пребрзо, да схватимо да је човек слабо биће, да разум и хуманост једва да функционишу на великој позорници историјских збивања, а да на њој господаре две страшне силе: природно окружење и биологија, географска детерминанта и људска природа, нагони и инстикт који чине да сваки појединац или група којој ти појединци припадају хоће да живи и да траје. Сви који су загледани у историјско време уверени су да историју креирају или политичке партије или снажне личности, наше добре намере или правилна, односно погрешна расуђивања. Уз све то тако смо силно заслепљени вером у човека, у његов разум, племенитост и доброту да не видимо Јасно ни шта се дешава у нама, а још мање, шта се збива у ономе што зовемо народ, нација, држава или светска заједница. Мислим да је са аспекта археолошког времена могућно да се објективније сагледа наша данашња ситуација.
Већ сам истакао да је у игри једна моћна сила, географска детерминанта. Простор централног Балкана је повезан са Панонијом у један блок, који је у загрљају Карпата на истоку и Алпа на западу. Та два планинска масива делују попут два снажна магнета, од којих један вуче ка истоку, а други ка западу, и то тако да цепају територију на којој ми живимо на два дела у географском, еколошком и климатолошком смислу, а тиме и на етничком. културном, верском и привредном плану. С друге стране, тај простор је широка и отворена удолина којој теже и у коју се сливају како популације са запада, из средње Европе, тако и оне са истока, из данашње Пољске и Русије, и са југоистока, из Мале Азије. Народи који живе на централном Балкану и у Панонији зато не могу никада бити они срећници који у миру и за дуго време могу да граде своје државе, да остварују своје националне амбиције. На археолошкој карти тог простора сагледава се брзо мењање култура и популација, жива кретања и бујања живота, тј. позитивна и веома значајна струјања. С друге стране, археолошка карта територија које нас окружују открива да се на њима догађаји одвијају мирније, тише, али и да су далеко незанимљивије и у креативном смислу мање значајне. Археологија нам открива да простор централног Балкана и Паноније даје у извесним тренуцима цивилизацијске врхове, а у другим постаје паклени простор великих неспоразума, деоба и ратних ужаса. С друге стране, кад посматрамо тај простор у археолошком времену, на пример пре пет или седам хиљада година, са запрепашћењем откривамо невероватну сличност са данашњим распоредом етничких група и етничких мањина, подударности између распореда ондашњих и садашњих културних целина и конфесија, као и карактера њихових међусобних односа. Кад посматрамо ту ситуацију у праисторији и истовремено знамо шта јој је претходило и шта се из ње изродило, онда нам се сва. та збивања у прошлости чине потпуно смисаоним, природним, оправданим и једино могућним. Али та иста ситуација и ти исти процеси у историји или данас чине нам се крајње забрињавајућим или их прихватамо са гнушањем или одушевљењем, зависно од тога којем племену припадамо или који концепт историје исповедамо.
Ми смо данас говорили о мањинама, о односима међу народима, о њиховом међусобном разумевању или неразумевању. посебно о ставу интелектуалаца према збивањима у данашњем свету. Интелектуалци морају схватити да оно што им се не допада у историји не проистиче из нечег туђег, апстрактног, него из човека, од свију нас. Битни предуслов да се изађе на крај са силама мрака јесте да се добро упозна човек и да се брзоплето не просуђују догађања која се око нас збијају. Брза осуда било којег народа или било којег понашања може бити не само један неразуман чин већ иједан велики грех.
Да се вратим на данашњу ситуацију. Цео свет не схвата поуке археолошког времена. Француз данас гледа на ситуацију у Босни као на нешто што се њега апсолутно не дотиче, у најбољем случају као на појаву која узнемирује његову савест, његова интелектуална премишљања и етичке норме, па сходно томе придружује се разним хуманитарним акцијама или изражава своје гнушање. Тако се понаша иједан Немац или Рус, уз малу разлику иједан Мађар, Бугарин или Грк. Нико не схвата да ће све оно што се последњих година дешавало у срцу Балкана битно утицати на будуће судбине Европљана, свих тих посматрача трагедије која је задесила Србе, Хрвате и Муслимане. Миром који ће, како нас уверавају, бити ускоро склопљен биће одређено све оно што ће се догађати наредних педесетак година, јер се цео овај рат водио да би се створила линија, од северозапада некадашње Југославије преко Босне, Санџака, Албаније и Македоније до Истанбула, која ће постати нова гвоздена завеса у глобалном систему и одређивати судбине и великих и малих европских народа, а тиме и Срба и Мађара. Као у античкој трагедији нико у тој будућој Европи неће схватити да су за све оно што буду трпели заслужни њихови преци. Као што страдају антички јунаци зато што су њихови дедови и прадедови починили страшне ствари, тако ће европски народи трпети због својих понашања у садашњим догађањима на Балкану. Када се у будућности појаве нове гвоздене завесе и идеологије горе од фашистичких и бољшевичких, Европљани ће се питати откуд све то; нико неће помислити да се то зачело приликом окончања једног, већ сутра ће то тако изгледати, безначајног рата који се пре десетак година водио негде на Балкану. Све ће изгледати као једно чудо, које ће интелектуалци објашњавати грешкама тадашњих политичара. Зато данас морамо бити свесни да смо сви одговорни за оно што се дешава у свету, почевши од онога у Србији, у Мађарској, у Босни и Хрватској па до онога што се дешава у Америци, Кини или Јапану. Наша невоља је учинила да смо усредсређени превише на себе; наша је дужност да сагледамо цели свет, да не наседамо подвали која усредсређује нашу пажњу само на Сарајево, Дубровник, Пакрац или Книн, на те клопке за нашу душу и наш ум, које нас спречавају да јасно видимо шта се у свету дешава. Чини ми се да интелектуалци треба да више ослушну археолошко време које нас учи бар једној мудрости: да будемо стрпљиви, широкогруди и племенити, да не доносимо брзе пресуде, да схватимо да несрећа једних пре или после постаје несрећа и других, да ће, ако не стигне нас, задесити нашу децу или наше унуке.
// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]
