|
|
 |
|
 |
Електронско издање
Заједнички подухват ТИА Јанус и Ars Libri
Ars libri и Кремен
Београд
2001
Библиотека Лавиринт
Књига 10
Винча је највеће и најцеловитије истражено неолитско насеље у Европи. На овом месту, где се преко долине Болечице и Дунава разиграни рељеф Шумадије сусреће са банатском равницом, налазила се између 4500. и 3500. године пре н. е. метропола једне садржајима пребогате културе. Стога је Винча појам којим се данас обележава зенит неолитске културе у Европи.
Културни слој Винче, висок око 10,5 m, пружа необично занимљиву и узбудљиву слику. Као на раскошном ћилиму у њему се по вертикали нижу један над другим румени, жути, мрки, пепељасти и црни прослојци формирани од остатака разорених насеља, спаљених колиба, великих ровова и засутих јама и гробова. Сваки од тих прослојака, који обележава поједине фазе живота у Винчи, садржи праве ризнице најразноврснијих предмета: оруђе и оружје од камена и кости, посуђе за свакодневну употребу, раскошно декорисане ритуалне вазе, велики број антропоморфних и зооморфних фигурина, накита од разних врста ретких, скупоцених материјала и безброј других предмета, израђених у самој Винчи или прибављених из удаљених области, из средње Европе, доњег Подунавља или са Медитерана. Мада је праисторијско насеље у Винчи годинама ископавано, ипак је испитан само његов средишњи део. На истраженом простору нађено је, међутим, на хиљаде предмета који данас красе многе музејске збирке у нашој земљи и иностранству, а рад на њиховом проучавању траје с несмањеним интересовањем и данас. На основу тих бројних и веома разноврсних предмета, као и остатак архитектуре и коришћених сировина, може се поуздано реконструисати цела историја Винче, односно материјална и духовна култура бројних генерација које су у њој живеле.
Прво поглавље Винчине историје сачувано је само у фрагментима и отуда је недовољно јасно. На основу скромних остатака најстаријег насеља, откривених на око 10,5 m испод површине, може се закључити да је Винча први пут насељена у тренутку кад је култура средњег неолита (старчевачка култура) већ прешла зенит и почела да се ближи свом крају, вероватно негде око 488. године старе ере. У то време југословенски део Подунавља био је густо насељен и оснивање првог насеља у Винчи треба вероватно везати за мању групу колониста која је у трагању за слободним њивама и пашњацима напустила неко оближње веће насеље, лоцирано у јужном Банату. Мада је њихово насеље у Винчи било релативно краткотрајно и малог обима и мада у њиховом стваралаштву није могуће открити неки нов, особен израз, ипак су ти досељеници оставили у Винчи један документ, изузетно значајан за упознавање њиховог физичког изгледа и њихове духовне културе. То је велика гробница с прилазом и девет скелета која је у центру најстаријег насеља откривена 1931. године. Овај налаз, јединствен у оквирима неолитске културе југоисточне Европе, показује да су први земљорадници Подунавља припадали једном посебном антрополошком типу у коме се обједињују одлике старе европске популације с одликама грацилних Медитеранаца. Исто сажимање старобалканских, аутохтоних елемената са медитеранским опажа се и у старчевачкој култури, односно култури првих становника Винче. Тако најстарија станишта у Винчи имају, као и станишта на осталим насељима овог времена у Подунављу, најчешће елипсоидне основе укопане у лес и шаторасти кров од прућа, трске и сламе који належе непосредно на основу. Ове шаторасте колибе, груписане у најстаријем насељу Винче по одређеном систему око централне колибе, живо подсећају на архитектуру старије подунавске мезолитске културе (културе Лепенског Вира). За исте традиције се повезују и стубасте антропоморфне фигуре овог времена, као и нерашчлањене керамичке посуде чије форме јасно упућују на старије узоре рађене од камена или дрвета. Међутим, поједине орнаменталне технике примењене на керамици (на пример сликане вазе) као и неки ретки материјали коришћени за накит (спондилус, палигорскит) јасно показују да су носиоци старчевачке културе одржавали везе са становницима егејског и ширег источномедитеранског подручја. Још су били живљи контакти са областима које леже северније од југословенског Подунавља. Њих потврђују ножићи од вулканског стакла (опсидијана) које су становници најстаријег насеља у Винчи добављали из горњег Потисја.
На основу расположивог археолошког материјала може се закључити да су први становници Винче живели у добросуседским односима како са становницима Панонског басена тако и јужних области Балканског полуострва. Најстарије насеље у Винчи није било ни ограђено ни утврђено, а налази из шаторских колиба везују се за мукотрпни али и спокојни живот сељака чија је свакодневница била испуњена напорним радом на изради камених алатки и разних керамичких производа, а свакако и сталном бригом за усеве, за стоку и улов. Становници најстаријег насеља у Винчи нису, међутим, могли да за дуже време убирају заслужене плодове свога труда. Већ средином V миленија старе ере отпочињу ланчани покрети неолитских популација у Тракији и доњем Подунављу који нешто касније захватају и области око Винче. Ово превирање изазвано је лаганом пенетрацијом анадолске халколитске културе типа Чан Хасан – Бејџесултан која се према Балканском полуострву кретала у два смера: сувоземним путевима, од југоисточне Тракије према Подунављу, и маритимним комуникацијама, од средње Грчке до северне Далмације. Као последица овог струјања, при коме се анадолске форме сажимају с локалним аутохтоним облицима, настају на целом Балканском полуострву и средњем Подунављу културе млађег неолита. Тако у додиру са новим досељеницима и подунавска старчевачка култура прераста у нову, винчанску културу.
У овим немирним временима Винча је у једном тренутку, вероватно негде око 4500. године старе ере, потпуно опустела. Тешко је оценити које је време протекло пре обнове и бујања новог живота у Винчи. Свакако да тај период није био дуготрајан јер је непосредно изнад напуштених шаторских станишта подигнуто ново, велико насеље чији су житељи генерацијама остали на том тлу негујући и ширећи близу 1000 година једну особену културу млађег неолита којој је Винча дала име.
Дух нове културе и новог начина живота манифестован је јасно у архитектури. При изградњи новог насеља посебна пажња обраћена је распореду кућа. Од њих су, нажалост, остале само основе, али је утврђено да су све биле оријентисане у правцу југо-исток-северозапад, да су имале четвороугаоне, готово квадратне основе, вертикалне зидове и кров на две воде. Као грађевински материјал и даље је коришћено дрво и глина, али сам грађевински поступак обогаћен је новим детаљима и знањима, као на пример нивелисањем, стабилизацијом подлога, изолацијом од влаге, облепљивањем зидова и њиховим бојењем. У раздобљу од хиљаду година Винча остаје ушорено, ограђено насеље са истим системом комуникација. Временом се једино стамбени простор увећава и функционално разрађује. Док су прве куће редовно једноћеличне и довољне за живот само једне мање породице, у млађим насељима откривене су велике правоугаоне грађевине од 40 до 60 m2 са већим бројем просторија и уграђеним "намештајем" (банци, пећи, мангани, долапи, столови). Континуитет културе још изразитије потврђују покретни археолошки налази, на првом месту керамичке израђевине – посуђе и антропоморфне фигурине. Ове две велике групе налаза, кроз које је испољен и високо развијен смисао за уметничко обликовање, крајње осетљиво одражавају све животне ситуације бројних Винчиних генерација, односно динамику винчанске културе у целини. На основу стилских одлика керамике и антропоморфне пластике могу се најлакше утврдити основне етапе живота у Винчи, односно извршити периодизација културе млађег неолита у средњем Подунављу.
Утемељење, раст и највиши успон вунчанске културе илуструју археолошки налази откривени у Винчи на дубинама између деветог и шестог метра. У овом раздобљу, које се методом С-14 може датовати оквирно између 4500. и 3800. године старе ере, становници Винче и њихови саплеменици остварују културу која далеко зрачи и супериорно доминира највећим делом средње и југоисточне Европе. Винчанска култура поседовала је око 4000. године пре н. е. територију већу од територије било које друге неолитске културе у Европи, а поједина њена насеља, на пример Винча, Потпорањ, Селевац или Дивостин, премашала су величином и бројем житеља не само сва истовремена неолитска насеља већ и прве градове који су знатно касније настали у Месопотамији, Егеји и Египту. Заједнице тих великих насеља прилагођавале су своје основне делатности локалним условима. Тако се у неким насељима већа пажња поклањала земљорадњи и сточарству, а у некима ткачкој радиности и трговини, док су се у онима која у својој околини имају ретке сировине зачели рударство и разне врсте заната.
Специјализоване делатности омогућиле су брз привредни успон, друштвено раслојавање и опште богаћење свих заједница винчанске културе. Заједнице у Шумадији, Банату и Срему брижљивом обрадом земље и негом крупне стоке створиле су вишкове производа, који су им омогућавали да од суседних етно-културних група добијају сировине које нису имали на својој територији, на првом месту ердељски опсидијан, драгоцену сировину за израду српова и прецизних алатки. С друге стране, стабилност привреде омогућила је винчанским заједницама да известан број својих чланова ослободе непосредне производње, односно да их усмере на посебне делатности, првенствено на изналажење локалних сировина или њихову прераду. На тај начин становници Винче дошли су до цинабарита, који је вађен у Шупљој стени испод Авале, као и до неких других ретких стена и минерала (алабастер, мермер). Винча је из тих разлога постала и највеће тржиште југоисточне Европе, и то не само због изузетне вредности сопствених производа већ и због ретких сировина или предмета који су у њу допремани из Трансилваније горњег Потисја, доњег Подунавља па чак и са обала Егејског и Јадранског мора.
Широка размена добара и развој комуникација ослободили су творце винчанске културе грчевите везаности за малени комад земље и предачке навике, дали су полет њиховој машти и омогућили им да наслуте нове светове и успоставе однос пун поверења према природи, животу и будућности. Винча и још неколико неолитских насеља у близини Вршца (Потпорањ), Крагујевца (Гривац, Дивостин), Титова Митровице (Валач) и Приштине (Предионица) постају велики религиозни центри, а истовремено и уметничка жаришта која пресудно утичу на ликовно стваралаштво свих неолитских заједница средње и југоисточне Европе. На стотине и хиљаде глинених фигурина и ритуалних ваза откривених у поменутим насељима, не указују само на изузетну маштовитост и уметничку надареност њихових твораца већ и на развијено митотворство и нагло разграњавање магијско-религијске праксе у оквирима винчанске културе. Тематска разноликост глинених фигурина (наге или обучене фигуре жена и мушкараца у стојећем, клечећем или седећем ставу, фигуре с маскама на лицу, хермафродитске фигуре) и њихов стилски развој од натуралистичких преко реалистичких до сасвим апстрактних форми сигурни су доказ да је у Винчанској култури превладана примитивна магија односно да је оформљена јасна религијска мисао. Та мисао, судећи по изгледу глинених идола и разноврсних култних предмета изражавана је у ритуалима и митовима повезаним са сменом годишњих доба, сетвом и жетвом, рађањем и умирањем, као и сталном обновом живота, ликовно најпотпуније израженом приказом жене са дететом у наручју. Оне винчанске заједнице које се нису определиле за земљорадњу и сточарство већ за проналажење и обраду нових сировина створиле су, међутим, сасвим другачији духовни свет. Заједнице које су живеле између висова Кучајне и Дели Јована, у близини пећина, великих пукотина и топлих извора, рано су наслутиле да у утроби земље, у потпуној тами, настају, расту и сазревају најразличитије стене и минерали. Припадници тих заједница први су у Европи продрли у тај зачарани подземни свет, изнели на светлост дана његове плодове и, уз помоћ ватре, натерали их да се преобразе у нову материју – у метале, у конкретном случају у бакар. Открићем велике тајне преображаја материје ови први европски рудари и ковачи уплели су се у процесе козмичког живота и везали за један посебан свет богова и хероја. После открића бакра њихова машта населила је целу природу безбројним тајанственим бићима – палчићима, вилама и вилењацима, који су се придружили демонима жита и духовима плодоносног дрвећа. Тај особени сакрални свет, који је у винчанској култури успостављен најкасније почетком IV миленијума пре нове ере, одржао се на Балканском полуострву све до времена ширења хришћанства, а један његов део вероватно је уграђен и у темеље најстарије забележене европске митологије о Деметри, Дионису и божанском ковачу Хефесту.
Винчанска култура била је у зениту све до око 3800. године пре н. е. Остаци насеља и покретни археолошки налази откривени на дубинама између шестог и другог метра културног слоја Винче, датовани методом С-14 у раздобље између 3700. и 3500. године старе ере, показују да Винча постепено губи свој пређашњи значај и да се винчанска култура у целини лагано гаси. Најпре се запажа да су насеља из овог дела културног слоја знатно мања од претходних и да се у једном моменту приступа изградњи новог одбрамбеног система. Мада се и даље наставља локална производња свих врста оруђа и керамичких производа, ипак је карактеристично да је број импортованих објеката све већи и да се све чешће подражавају узори из туђинских култура. Очигледно је да уместо метрополе која зрачи, Винча сад постаје само место које сабира елементе са најразличитијих страна. Овај општи замор, испољен како у неоригиналној керамичкој производњи тако и у изради антропоморфних фигурина, изазван је проналаском и све чешћом употребом метала, у првом реду бакра и злата. Открићем ових метала нарушава се ранија културна равнотежа и отпочиње распадање структуре неолитског света.
Сви ти догађаји деловали су снажно на материјалну и духовну структуру Винчиног становништва. У првом тренутку подстреци са стране имали су позитивно деловање јер сажимањем традиционалних форми с елементима новог стила настаје у Винчи краткотрајни ренесанс културе окарактерисан у првом реду оригиналним облицима антропоморфне пластике и новим орнаменталним техникама на керамици. При овој новој стилској синтези антропоморфне фигурине задржавају у основи још реалистичке облике, али раније тродимензионално моделовање површине постају равне, а пластично моделовани детаљи постепено се схематизују и претварају у тешко разумљиве орнаменталне знаке. Овај доследно спроведен орнаментални стил има за циљ да помоћу једне врсте цртежа и сенчења компензује изгубљен смисао за трећу димензију. На извесним статуетама примењено је и бојење којим је још више наглашен пиктурални карактер новог орнаментног стила. отуда урезани или сликани детаљи на Винчиним фигуринама не означавају ни одело, ни тетовиране знаке, већ настају као резултат развоја стила који се креће од тродимензионалних реалистичких облика ка линеарно-апстрактним формама. Формирање овог стила мора се везати за технику резања и украшавања металног лима и кости. Као што је у току старије етапе винчанске културе глина одређивала основне облике антропоморфних статуета, тако у млађој етапи фигурине од металног лима и кости постају носиоци линеарно-апстрактног стила који се са више или мање успеха транспонује и у друге врсте материјала.
Насупрот фигуринама, посуђе је махом неукрашено. Ова чињеница, наизглед контрадикторна, у ствари се добро слаже с основном стилском концепцијом којој је страна трећа димензија и просторно развијање украсних мотива. Стога се сад и фаворизује само сликана декорација изведена пастозном бојом или инкрустацијом, док су друге орнаменталне технике углавном занемарене. Више се не примењују непрекинути украсни мотиви (текућа спирала, меандар), већ су сви орнаменти или просторно ограничени (метопски стил) или везани за поједине делове вазе.
Овај строг тектонски стил на керамици, као и орнаментално-апстрактне форме пластике, израз је озбиљније кризе изазване увођењем метала у још изразито агрикултурну средину. Са развојем металургије бакра формирају се постепено и нови економско-друштвени односи који се супротстављају традиционалном начину живота. Становници Винче нису били спремни да прихвате прогресивну економско-друштвену структуру и нове богове већ достигнуте у културама суседних подручја. У таквој животној ситуацији било је потребно старе богове Винче што више уздићи и супротставити их страначким божанствима. Отуда се сад у Винчи формира једна нова религиозност документована првенствено познатом иконографском схемом мајке с дететом у наручју, опште хранитељице и велике господарице. Ови нумени, без праве моћи и лица, сагорели су заједно с колибама њихових твораца при налету инвазионих култура бакарног доба. У Винчином културном слоју, на око 2 m испод површине, данас се још добро виде згаришта последњег насеља. Овај хоризонт означава последње велико поглавље историје Винче – историје дуге око петнаест векова, испуњене значајним културним остварењима и узбудљивим догађајима.
У Винчи је живот настављен и касније, све до доласка Римљана у наше крајеве, али не више са истим интензитетом нити на истом простору. Данас је из Винче познат низ налаза из бакарног, бронзаног и гвозденог доба. То су, међутим, само трагови, често веома значајни за разумевање извесних појава у праисторијској култури средњег Подунавља, али су они за историју Винче од другоразредног значаја. Чини се да је Винчино тло очувало своју привлачну снагу и у цивилизацији нашег века. Одмах уз праисторијско насеље данас се диже импозантна грађевина Института за нуклеарне науке "Борис Кидрич".
// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]
