|
|
 |
|
 |
Електронско издање
Заједнички подухват ТИА Јанус и Ars Libri
Ars libri и Кремен
Београд
2001
Библиотека Лавиринт
Књига 10
Развој археологије као науке у Србији условљен је и у многоме одређен местом које је археологија заузимала у наставним програмима Велике школе, односно Универзитета У Београду. Ако се изузме активност Ј. Шафарика средином XIX века, почетак систематског рада на археологији у Србији тесно је повезан а активношћу професора Велике школе Ј. Жујовића, Д. С. Милутиновића, Ј. Бошковића, С. Николајевића и М. Валтровића. Њихови радови на изучавању и заштити споменика културе, иако у почетку узгредни и неорганизовани, омогућили су да се већ седамдесетих година прошлог века захтевало да се археологија као посебни предмет уведе у наставни план Велике школе. Први значајан корак у том смислу представља акт упућен 1880. године министра просвете и црквених дела у вези с "начином попуњавања катедара у Великој школи", у коме се између осталог, каже: "Што се тиче попуњавања упражњених или ново предложених катедара које припадају историјско-филолошком одсеку филозофијског факултета, Савет Велике школе налази да се ни једна од ових катедара не би могла одмах дефинитивно попунити, пошто ни за једну за сада нема спремних кандидата осим Археологије, која се има спојити са Народним музејом и која би се могла стечајем попунити".
Убрзо, већ 17. априла 1881. године, на предлог министра просвете и црквених дела Ст. Новаковића, постављен је указом Милана Обреновића за професора археологије на Великој школи и чувара Народног музеја Михаило Валтровић, професор архитектуре и познавања грађе у Великој школи. Ова одлука имала је велики значај. Њоме су не само постављени темељи проучавања археолошке науке на Универзитету, него је обележен и почетак нове етапе у историји Народног музеја и омогућено организовање Српског археолошког друштва.
Подаци о настави археологије, о програму предавања, броју студената, припреми кадрова и научноистраживачкој делатности за период од Валтровићевог постављења до 1904. године сасвим су оскудни. Тако прва етапа у историји Катедре за археологију остаје још добрим делом покривена заборавом.
Предавања из археологије на Великој школи почета су, чини се, тек 1882, јер у списковима испита Велике школе из 1881. археологија још не постоји као предмет, а Валтровић се помиње као професор архитектуре. Тек године 1882, у списку професора Велике школе и наука које они предају, Михаило Валтровић се помиње као професор археологије. Вероватно је исте године организован и Кабинет за археологију: из 1884. постоји Валтровићев извештај ректору Велике школе о прегледу примања и издавања Кабинета за археологију у 1882/83. Мада недостају прилози, из овог извештаја се види да је у школској 1882/83. години набављено 117 књига за библиотеку Кабинета за археологију.
Кабинетом за археологију руководио је професор археологије на Великој школи, који је у исто време био и чувар Народног музеја. Програм и план предавања нису сачувани, тако да се о садржају предавања М. Валтровића може судити једино на основу његових радова објављених у "Старинару", чији је он био први уредник, односно његове активности у Српском археолошком друштву. Метод и циљ свог рада на Великој школи изнео је М. Валтровић у Позиву на упис у чланство Српског археолошког друштва следећим речима: "На народу који данас у српским земљама живи и који им је данашње име дао, остаје да трагове очува, прибира и науци на употребу преда. На народу српском остаје да све то историјско градиво, којим му земље обилују, на свет изнесе, да га очува од пропасти и растуривања ван граница и да га сакупи на места удесна за научни распоред и изучавање".
Поред предавања из археологије и организовања Кабинета за археологију са стручном библиотеком, М. Валтровић је одмах по постављењу отпочео истраживачке радове. Септембра 1882. године он обавештава ректора Велике школе да ће по одобрењу министра просвете и црквених дела отпочети у Костолцу откопавање римских старина. У августу 1885. министар просвете одређује М. Валтровића и проф. Д. С. Милутиновића да прегледају и оцене живопис у манастиру Раваници, а одмах затим обавештава ректора Велике школе да је поменутим професорима, који се налазе у Пешти као владини изасланици ради снимања фрушко-горских старина, дозволио десетодневно одсуство ради прегледа научних и уметничких завода, музеја, галерија и библиотека. Као чувар Народног музеја, М. Валтровић је обавио истраживања у Нишком граду, манастиру Љубостињи, Барајеву, Радошину, Бањици и Крушевцу, која су сигурно употпунила његова предавања из археологије на Великој школи.
Пре него што је почео да обавља дужност професора археологије, М. Валтровић је, до 1866, био професор реалне гимназије у Београду; од тада је радио у Министарству грађевина, а 1875. постављен је за професора Велике школе на Катедри грађевина. Мада је предавао архитектуру, М. Валтровић је путовао по Србији као изасланик Српског ученог друштва ради прецртавања, описивања и снимања српских уметничких споменика и старина по манастирима. Његов успешан рад на овом послу омогућио је да 1881. године буде изабран за професора археологије на Великој школи и за чувара Народног музеја у Београду. заједно са својим колегама Ј. Жујовићем, Д. С. Милутиновићем, Ј. Бошковићем, С. Николајевићем основао је, 1883, Српско археолошко друштво, које већ у 1884. години покреће свој стручни часопис "Старинар". М. Валтровић је био стални уредник "Старинара" све до 1907. године. Хрватско археолошко друштво у Загребу изабрало је М. Валтровића 26. априла 1885. за свог дописног члана, а 5. априла 1887. Милан Обреновић именовао је првих 16 редовних чланова Српске академије наука, међу којима је изабран и Михаило Валтровић за академика Одељења за уметност. После тога, 21. априла 1891, он постаје socius ab epistulis Insituti archeologici imperii germanici, Berolini-Romae-Athenis. Михаило Валтровић био је и дописни члан Императорског археолошког друштва у Москви. Иако је требало да 1903, буде пензионисан, министар просвете је одлучио да М. Валтровић може и даље, ако пристаје остати чувар Народног музеја.
Као професор Велике школе, М. Валтровић је објавио преко 125 стручних радова из области праисторијске, класичне и средњовековне археологије. Услед потребе да се обезбеди висококвалификовани стручни кадар на Факултету, на иницијативу М. Валтровића, јануара 1895, постављен је за помоћника чувара народног музеја Милоје М. Васић, који је 1896, упућен да студира археологију у Берлину и Минхену. По повратку из Минхена, где је докторирао код професора Фуртвенглера, М. Васић је 1899. постављен за лектора на Великој школи у Београду, да преузме, као доцент, наставу археологије на Филозофском факултету. Ова година обележава почетак нове, друге етапе у историји Катедре за археологију.
Долазак М. М. Васића на Факултет коинцидира с низом врло значајних промена у нашем високом школству, а самим тим и у настави археологије. С друге стране, у личности М. М. Васића тек отворени Универзитет и српска археолошка наука добили су првог стручњака-археолога на европском нивоу. Његова делатност означава прекид с аматеризмом и старим методама, којима је био циљ прикупљање и описивање археолошке грађе.
До 1914. године постојао је на Универзитету и даље Кабинет за археологију, којим је руководио М. М. Васић. У 1906. години М. М. Васић прима од М. Валтровића дужност чувара Народног музеја, тако да су функција професора археологије и функција чувара Народног музеја и даље сједињене у истој личности.
Из Уредбе Филозофског факултета види се да је археологија у 1901. предавана као одвојен предмет и да је спадала у исту групу са историјском граматиком српског језика, са историјом и југословенском књижевношћу (V, б). Већ 1906. археологија је укључена у историју уметности (класична археологија, историја новије уметности), а поред осталих семинара и научних завода организован је заједнички Семинар за класичну археологију и историју уметности. Тек у 1920. години Кабинет за археологију издвојен је из Семинара за историју уметности и постаје самостални Семинар за археологију. Исте године, решењем министра просвете, професор археологије је престао обављати дужност чувара Народног музеја и од тада је руководио само Семинаром за археологију.
Недостатак програма предавања у периоду 1904-1939. година онемогућава да се изнесу тачни подаци о предавањима из археологије на Филозофском факултету, мада је сам предмет прецизније обележен као класична археологија. О грађи која је овим предметом била обухваћена даје податке М. М. Васић у једном акту упућеном секретаријату Филозофског факултета: "Настава из Класичне Археологије обухвата време почев од најранијег културног живота људи у области Егеје, а са њом у вези и проучавање културних остатака у нашој земљи, па све до краја римског доба. Излажу се писани и материјални културни извори на пољу целокупног духовног и материјалног људског живота, и то архитектуре, скулптуре, сликарства, уметничких заната, оруђа и оружја, керамике, тореутике, индустрије, ковање новца, итд. У ову област улази још религија, митологија, култови, ритуали и фолклор уколико су у вези с очуваним споменицима који се проучавају. У исто време говори се о специјалним техникама за сваку врсту објеката, њиховом стилу и композицији којима се у настави и на вежбањима даје важно место и нашта се обраћа велика пажња. Све што је наведено чини једну недељиву целину о чему се предаје на часовима хронолошким редом". Дакле, М. М. Васић је у својим предавањима из класичне археологије обухватио, у ствари, цео праисторијски и класични период Егеје и наших области, сматрајући при томе да класична археологија чини основу у археолошким проучавањима уопште.
Поред наставничке активности и научног рада у Кабинету, односно Семинару, професор археологије је обављао и дужност чувара Народног музеја, чијим је средствима све до средине 1914. године вршио ископавања на многим праисторијским и античким локалитетима у Србији. Прикупљен материјал је научно обрађиван и објављен у "Старинару", у публикацијама Српске академије наука и стручним часописима у иностранству. Научни значај овог материјала од велике је и сталне вредности, а поједини објекти унети су у синтетичка дела многих страних научника. у периоду 1908-1914. године М. М. Васић је као професор археологије, чувар народног музеја и секретар Руског археолошког института у Цариграду обављао ископавања већег обима У Винчи уз суделовање слушалаца археологије. По његовим речима, "замах је био снажан, а огроман успех је од недогледних посетилаца за Археологију у долини Дунава". Г. Чајлд (G. Childe), професор у Единбургу, употребио је један део резултата добијених у Винчи за своје монументално дело The Danube in Prehistory.
По објављивању значајних резултата својих истраживања у Великом Градишту, Јабланици, Чаршији, Малом Друму, Костолцу, Грацу и Жутом брду, као и опширнијих студија из области архитектуре и скулптуре у Далмацији и о српским средњовековним споменицима (Жича и Лазарица), М. М. Васић се од 1929. године до своје смрти посветио искључиво проучавању нашег највећег насеља у Винчи.
Захваљујући проф. М. М. Васићу и обилатој материјалној моћи се Чарлса Хајда (Charles Hyde) из Бирмингема, мецене Београдског универзитета, у Винчи су од 1929. до 1934. године извршена велика систематска ископавања уз учешће студената. Помоћ сер Чарлса Хајда није се ограничила само на ископавања у Винчи, него је један део средстава употребљен и за студије из археологије на Универзитету. У том смислу нарочито је значајан следећи фрагмент из Хајдовог писма упућеног 17. јула 1929. године М. М. Васићу: "Иако сам готов оставити Вашем Универзитету слободне руке у употреби новца, предлажем да извесна сума треба да буде потрошена за наставе и за спрему студената".
Да би се могли примити дародавчеви услови и да би се археолошки рад на Универзитету упутио правилним путем, проф. Васић је молио министра просвете да одобри оснивање Археолошке збирке Семинара за археологију на Универзитету. Министар је 24. јула 1929. године одобрио оснивање Археолошке збирке, а већ 26. јула исте године прихваћен је под одређеним условима поклон сер Чарлса Хајда. Са овим новцем извршена су ископавања у Винчи 1929. и 1930. године. Године 1931. хајд поново шаље потребна средства, тако да су ископавања продужена 1933. и 1934. године. Материјал са ових ископавања налази се у Археолошкој збирци Филозофског факултета у Београду. То је највећа збирка те врсте на Балкану и једна од најдрагоценијих у Европи. Збирка је до рата била смештена и изложена у просторијама Теолошког факултета. Карактер Збирке и њен значај одредио је најтачније М. М. Васић следећим речима: "Универзитетска Збирка није парадна збирка куриозитета, него збирка докумената, архив своје врсте за познавање културе у нашој области".
Милоје М. Васић (1869-1956) један је од најзначајнијих представника наших хуманистичких наука. По завршеном школовању 1892. у Београду, где је студирао на филолошком одсеку Филозофског факултета Велике школе, почео је своју наставничку каријеру као наставник гимназије у Великом Градишту и Неготину. У Београд се вратио 1895. као професор средње школе и помоћник чувара Народног музеја. Од 1896. године студирао је археологију у Берлину и Минхену, а по положеном докторском испиту вратио се у Србију, где је одмах постављен за лектора на Великој школи. По Валтровићевом пензионисању М. М. Васић је преузео 1904. године, као доцент, наставу археологије. Поред наставничког позива (ванредни професор од 1920, редовни професор од 1922. године), он је обављао и функцију управника Народног музеја тако да је настављена сарадња Универзитета и Народног музеја, која је била од велике користи за обе установе и српску археолошку науку. Својим радом на Великој школи, у Народном музеју и у Српском археолошком друштву, нарочито својим бројним радовима објављеним на енглеском, немачком, француском и српскохрватском језику, М. М. Васић је за непуну деценију своје делатности на Универзитету подигао српску археолошку науку на светски ниво. Због значајних радова на проучавању праисторијске и античке прошлости Балкана изабран је за члана Руског археолошког института у Цариграду, Археолошког института у Берлину, Бугарског археолошког института у Софији и Лондонског друштва за изучавање старина (Society of Antiquaries of London). По навршеној седамдесетој години живота пензионисан је 1939, али је, као хонорарни наставник, предавао археологију на Универзитету све до 1941, кад је, 23. маја, разрешен дужности. Овим је завршена друга фаза у историји Катедре за археологију.
Васић је први српски стручни археолог. Свој научни рад отпочиње 1894. године студијама о античким споменицима са територије Србије. До 1906. објавио је низ значајних радова и прилога из области праисторијске археологије, историје уметности, историје религије и етнологије. До 1914. извршио је археолошка истраживања на многим античким и праисторијским локалитетима у Србији (Костолац, Јабланица, Чаршија, Жуто Брдо, Градац). Објављујући резултате ових испитивања, Васић се не задовољава само систематизацијом и описом прикупљене грађе, већ даје опширне стилске анализе и укључује споменике са наших територија у опште токове културног развоја и историјских збивања на Балканском полуострву, у југоисточној Европи и предњој Азији. Отуда поједини Васићеви радови из овог раног периода (нпр. Прилози ка решавању тројанских проблема, или Жуто Брдо) имају сталну вредност, јер су њима не само постављени темељи модерне археолошке науке у Србији већ они садрже и резултате који до данас нису превазиђени. Откриће Винче, односно систематска ископавања (1911-14. и 1929-34) на овом најзначајнијем праисторијском локалитету у Србији усмерили су готово цео Васићев каснији рад ка проучавању културе у Винчи и њене улоге у праисторији дунавске долине. Године 1914-28, кад се због ратних прилика и послератне оскудице нису могла вршити истраживања у Винчи, Васић приступа проучавању споменика архитектуре у Далмацији и српске средњовековне уметности. У овом предаху Васић даје два изврсна дела: Архитектура и скулптура у Далмацији од почетка IX до почетка XV века и Жича и Лазарица, чија појава значи датуме у испитивању наше средњовековне уметности. Од 1929. године поново концентрише све своје енергије на истраживања Винче. Резултати са тог дугогодишњег рада монументална публикација Преисторијска Винча I-IV (Београд 1932-36), синтетичко дело Јонска колонија Винча (Зборник Филозофског факултета у Београду, 1948) и бројни чланци и расправе објављени у Старинару, Гласу САН и другим стручним часописима код нас и у иностранству.
Посматран у целини, рад М. Васића не импонује само својим обимом (преко 200 библиографских јединица и неколико великих синтетичких дела) и разноврсношћу проблематике (праисторијска, класична и средњовековна археологија, нумизматика, епиграфија, историја уметности, естетика, историја религије, етнографија), већ пре свега изразитом смелошћу и увек присутном оригиналношћу која Васића укључује међу најзначајније представнике наших хуманистичких наука.
Период од 1941. до 1945. године означен је потпуним прекидом у раду на археологији на Београдском универзитету. У архиву Катедре за археологију налазе се два акта из којих се види да је у оно време старање о Археолошком семинару преузео Веселин Чајкановић, професор класичне филологије.
Нова, трећа фаза у историји Катедре за археологију почиње после другог светског рата, у коме је Археолошки семинар остао без наставника и асистената. Децембра 1947. изабран је за првог асистента овог семинара Бранко Гавела, професор Треће мушке гимназије у Београду. Он је у летњем семестру школске 1947/48. године почео предавања из праисторијске археологије, која је тада први пут у историји ове Катедре добила место засебне научне дисциплине. Одлуком Министарства просвете НР Србије од 4. марта 1947. поново је постављен за редовног професора класичне археологије проф. М. М. Васић, који је актом декана Филозофског факултета одмах после тога одређен за управника Археолошког семинара. У прво време археолошке дисциплине биле су укључене у групу у коју су улазиле историја уметности, класична филологија и етнографија, а 1948. ушле су у састав Историјске катедре. Предавања из класичне археологије почела су у зимском семестру школске 1947/48. године. Предавања из археологије улазила су у заједнички наставни план, за прве две године, с предавањима из историје уметности, и то за студенте уписане на IV групу за историју уметности и археологију. После IV семестра студенти су се могли опредељивати за археолошки или историјско-уметнички смер. Године 1950. издвојена је, као посебна, VI, археолошка група са наставним планом који је, поред класичне и праисторијске археологије, као главних предмета, обухватао још грчки и латински језик, историју старог века, националну историју, етнологију, музеологију и један страни живи језик. После тога, 1954, одлучено је да се уведе, као нови предмет, словенска археологија, с тим што ће се предавати два семестра. Као први наставник за словенску археологију изабран је 1955. године др Јован Ковачевић. Допуна наставног плана археолошке групе извршена је и увођењем курса историје уметности. Исте године, 1955, на позив Филозофског факултета, дошао је за редовног професора на Катедру за оријенталну филологију др Душан Глумац, који је следеће школске године отпочео наставу из археологије Предњег истока за студенте археолошке групе.
Као резултат педагошког и научних рада наставног и помоћног особља Археолошког семинара уследило је 10. децембра 1956. оснивање самосталне Катедре за археологију Филозофског факултета у Београду. До свог поновног пензионисања 1955. шеф Археолошког семинара био је М. М. Васић, а затим ту дужност обавља др Б. Гавела, који је 1953. изабран за доцента. По оснивању Катедре за археологију, 1956, вршилац дужности шефа Катедре био је др Б. Гавела, до 1957, кад је изабран за ванредног професора и потврђен за шефа Катедре. Новим Статутом Филозофског факултета 1958. године извршене су измене и наставног програма археолошке групе. Поред увођења археологије Предњег истока, словенска археологија је проширена на целокупну средњовековну археологију (рановизантијска, сеоба народа), с тим да се предаје четири семестра. Исте године изабран је др Милутин Гарашанин за ванредног професора класичне археологије.
На основу предлога Филозофско-историјског факултета основано је, 1962, Одељење за археологију с Катедрама за праисторијску, класичну и средњовековну археологију. За управника Одељења изабран је др Б. Гавела, а за шефове катедара др Б. Гавела (за праисторијску археологију), др М. Гарашанин (за класичну археологију) и др Ј. Ковачевић (за средњовековну археологију). У новом плану археолошке групе уведене су, као главне научне дисциплине, праисторијска, класична и средњовековна археологија, а од 1961. археологија Предњег истока предаје се као посебан предмет једино на археолошкој групи Београдског универзитета (др Д. Глумац). Унесени су, затим, и нови предмети: археологија Балкана (праисторијска, класична или средњовековна), општа и национална историја средњег века, антропологија и историја југословенских народа. Такође се изводи и настава трећег степена у пет смерова: I праисторијска археологија, II археологија Балкана, III класична археологија, IV средовековна археологија и V археологија Предњег истока. Наставници Одељења за археологију предају археологију и историју античке уметности студентима археолошке, историјско-уметничке, историјске, етнолошке и класично-филолошке групе.
Данас при Одељењу за археологију раде следећи наставници и сарадници: др Јован Ковачевић, ред. професор, др Милутин Гарашанин, ред. професор, др Драгослав Срејовић, ред. професор, др Александрина Цермановић-Кузмановић, ред. професор, др Видосава Недомачки, ванр. професор, др Војислав Јовановић, ванр. професор, др Владислав Поповић, ванр. професор, др Сава Тутунџић, доцент, др Александар Јовановић, асистент, мр Ђорђе Јанковић, асистент, мр Милош Јевтић, асистент, мр Ивана Радовановић, асистент, мр Миодраг Сладић, стручни сарадник, и Светислав Станковић, стручни сарадник. О библиотеци се старају Јелица Обрадовић и Милена Богдановић, дипломирани археолози. Наставници и сарадници Одељења за археологију укључени су у рад Центра за археолошка истраживања Филозофског факултета, основаног 1980. године. О документацији овог Центра стара се Мила Петрашковић, дипломирани археолог.
У циљу усавршавања наставе и потпуније спреме будућих стручњака, уведена је од 1948. године летња пракса студената под непосредним руководством наставника. Сваке године организују се и научне екскурзије у циљу упознавања најзначајнијих археолошких споменика у земљи и иностранству.
Активност и научни рад наставника Одељења за археологију састоји се, сем предавања и вежбања на Универзитету, у обављању дужности руководилаца ископавања у низу археолошких потхвата у Србији, Црној Гори, Македонији и Босни и Херцеговини, у сарадњи са већим бројем музеја и археолошких института у земљи и иностранству.
// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]
