|
|
 |
|
 |
Електронско издање
Заједнички подухват ТИА Јанус и Ars Libri
Ars libri и Кремен
Београд
2001
Библиотека Лавиринт
Књига 10
Апстракт: Однос између археологије и природних наука у протеклих 150 година се мењао, јер се радикално мењала и дефиниција археологије и редослед и значај тих промена ће бити приказани у овом раду. У конституисању археологије као хуманистичке науке битно су утицале и природне науке: геологија, палеонтологија и биологија. У другој половини XIX века историја је ступила у први план и археологија се сврстава у тзв. духовне науке, а примена природних наука у археологији постаје маргинална. Тек од педесетих година XX века настају радикалне промене између археологије и природних наука, јер се све више истичу економски фактори и природно окружење човека. Нарочито у англосаксонском свету настају институти и лабораторије у којима упоредо раде археолози и природњаци разних професија. Добијају се резултати многобројних анализа који често представљају незаобилазне податке уз археолошке монографије, али без даљег објашњења. Стварни препород у односу археологије и природних наука наступиће када се резултати природних наука схвате као поуздани путоказ за откривање стваралачких снага које делују у свим видовима људског стваралаштва и понашања.
Откад је средином XIX века заснована као посебна хуманистичка научна дисциплина, археологија је у тесној спрези са природним наукама. Та спрега се од првог тренутка показала не само неопходном већ и обострано корисном, услед чега је временом добијала све више у значају тако да је данас незамислив било који озбиљни теренски или теоријски археолошки подухват без учешћа тима стручњака за природне науке. Важно је, међутим, истаћи да се у протеклих 150 година карактер односа између археологије и природних наука у неколико махова радикално мењао, јер се радикално мењала и дефиниција археологије, односно мењале су се њене амбиције, методологије и коначни циљеви. Овом приликом усмерићу пажњу управо на те промене, а оставићу намерно по страни велике, драгоцене и неоспорне резултате настале из спреге археологије и природних наука, јер су оно добро познати.
Археологија је рођена у крилу хуманистичких наука, посебно историје, крајем XVIII века, али су на њено конституисање као посебне научне дисциплине средином XIX века битно утицале и природне науке, и то на прво место геологија, палеонтологија и биологија. Из тих разлога је током друге половине XIX века археологија заузимала граничан положај између хуманистичких и природних наука, с тим што су древне цивилизације проучаване са аспекта историјске науке, а рана праисторија човечанства углавном са аспекта природних наука. У том раном раздобљу своје историје археологија је користила методологију и хуманистичких и природних наука, сходно предмету истраживања, те су и велика имена археологије XIX века по професији били често геолози, палеонтолози, антрополози и биолози или историчари, архитекте, историчари уметности и лингвисти. Та ситуација је јасно изражена и у нашој археологији, у именима њених утемељивача, с једне стране Панчића, Жујовића и Жупанића, а с друге - Валтровића, Руварца и Ковачевића. Прожимање археологије са природним наукама било је тад буквално; у тој највећој блискости остварено је неколико великих открића и утврђено је неколико великих истина о раном човечанству, али је услед разноликости методолошког приступа основни предмет проучавања - човек и његово стваралаштво, тј. култура - остао по страни, без правог разумевања и прихватљивог објашњења. Природњаци укључени у археолошка истраживања нису ишло даље од спољашњег описа посматраног феномена, а хуманисти су тад сматрали да су дубља значења садржана само у стваралаштву високоорганизованих историјских цивилизација.
У осамдесетим годинама XIX века дошло је до оштрог разграничења између природних и хуманистичких или, како су их тад називали, "духовних наука". Захваљујући великим личностима као што су били Хумболт, Шлегел и Хегел хуманистичке науке су постепено закрилиле природне, а историја је крајем XIX века ступила у први план и задобила највећи могући ауторитет. Историја је за своје полазиште прихватила чувени Хумболтов трансцендентални филозофски став да све оно што делује у светској историји креће се и у унутрашњем бићу сваког човека. Човек и живот - ти немерљиви и непредвидиви феномени - постали су основни предмет духовних наука, а апстрактан, сталан и мерљив склоп природе препуштен је природним наукама. "Природа је само позорница на којој се одиграва историја", писао је Дилтај, "а физички свет је за духовне науке само грађа за читаво подручје у коме је дух изразио своје сврхе, своје вредности и своју суштину… На тој основи уздиже се стварност у коју духовне науке све дубље продиру помоћу разумевања духовног који је објективисано у спољном свету". Тим ставовима истакнута је разлика између хуманистичких и природних наука, тј. оне су међусобно јасно разграничене. При том разграничавању археологија се одлучно прикључила духовним наукама; у новонасталој ситуацији она је изменила своје циљеве, од науке о рукотворинама из давних времена, постала је наука о човеку ствараоцу, што има за последицу да се археолошки артефакта посматрају првенствено као објективизације људског духа, као предмети које је обликовала сврха и у којима су се оствариле одређене вредности тако да њихово право разумевање подразумева сагледавање управо тог духовног које је у њих унето. Све што је остварио човек у било којем времену постаје значајно, јер у свакој рукотворини одзвања читав опсег живота.
Сва та схватања била су велики изазов за археологију. већ у последњој деценији XIX века написане су велике синтезе о целокупном стваралаштву раног човечанства и монографије о појединим значајним локалитетима где је археолошка грађа служила истраживачима да изнесу своје виђење културних процеса на ширим пространствима. При том је суштински измењен однос према природним наукама. Њихова помоћ се тражи само да би се потврдиле хипотезе засноване на археолошкој грађи или да би се разрешили неки маргинални проблеми и утврдиле неке "ситнице. Улога стручњака за природне науке махом се сводила на неку врсту "сервисних услуга". Једино су геологија и палеоклиматологија заузимале видније место, и то само захваљујући развоју квартарне археологије. У великим синтезама Хернеса, Менгина, па и Чајлда мало је закључака који се заснивају на резултатима природних наука, односно ти су резултати коришћени најчешће крајње произвољно и крајње субјективно. У нашој средини та дубока промена у односу археологије према природним наукама јасно се сагледава листањем Старинара са чијих страница око 1900. године нагло нестају имена природњака, а отпочиње да доминира име Милоја Васића који, после студија у Берлину и Минхену, доноси у Србију нова схватања историје и археологије немачке школе и у наредним деценијама у корак с највећим европским археолозима развија смеле тезе о настанку и развоју праисторијских подунавских култура. Ауторитет историје и археологије заснован између 1890. и почетка Првог светског рата био је тако велики да се и у наредном међуратном раздобљу мало шта изменило на релацији археологија - природне науке.
Тек педесетих година дошло је на тој релацији до радикалне промене која је имала за предигру скептицизам изражен још пред Други светски рат постављањем питања да ли се може достићи објективно историјско знање, као и истовремени продор новог схватања који одбацује сваки трансцендентални и метафизички принцип за разумевање духовног света, човечанства, историје и културе. На формирање тог схватања утицала је свакако економска криза из двадесетих и са почетка тридесетих година, која је учинила очигледним важност економског фактора у светским збивањима, као и човекову зависност од сировина и природног окружења. Већ у последњим Чајлдовим синтезама, на пример оној која носи назив Шта се догађа у историји, човек је оцртан првенствено као homo economicus. Тиме је у основи био нарушен ранији концепт историје, а и археологије. Зато, кад се педесетих година показало да се и један од основних проблема археологије - датовање људских рукотворина - може успешно разрешити једном физичко-хемијском методом коју је 1946. године успоставио Либи, у археологији је отпочела права револуција која се већ у шездесетим годинама завршила великом победом не само те нове физичко-хемијске методе већ и новог схватања историје и археологије. Готово преко ноћи дошла је до израза тежња да се човечанство схвати као физичка чињеница која би била приступачна само природно-научном сазнању. како се култура од тада схвата као мање или више успешна адаптација људских заједница на природну средину, та нова археологија не само да је широко отворила врата природним наукама већ је отпочела да користи и њихову методологију истичући у први план индукцију и експеримент, као и предвиђање и примењивост који се на њима заснивају.
Вера у егзактност природних наука је у већине археолога, посебно англосаксонске и совјетске школе, постало непоколебљива, а Чајлдови ученици у Енглеској и Америци отпочели су доследно да даље развијају тезу да су човек и његова култура детерминисани првенствено економским факторима. У таквој атмосфери остварена је разумљиво највећа блискост између археолога и стручњака за природне науке и остварена је њихова чврста спрега, заснована на међусобном поверењу и најбољим обостраним намерама да се заједничким напорима објасни људско биће и сва његова понашања у прошлости. Тај савез је и институционализован, Током последњих деценија по целом свету поникле су лабораторије и институти у којима раме уз раме предано раде на реконструкцији прошлости човечанства археолози, палеоботаничари, палеозоолози, антрополози, физичари, хемичари, геолози, седоментолози, петролози и други. Резултати њихових напора, дуготрајних и веома скупих истраживања годинама се већ објављују у специјализованим часописима и већ су постали незаобилазни у било којој врсти озбиљнијих археолошких разматрања. Али ма колико ти резултати у сваком појединачном случају импонују и заслужују највеће поштовање и пажњу, они ипак још нису, како би се то могло очекивати препородили археологију нити су утврдили неке нове истине о човеку.
Разлози који објашњавају ту ситуацију су различите природе. Помињем само неке. Хипертрофирани раст удела природних наука у археологији, који се јасно уочава у неким срединама, свео је археолога на сакупљаче узорака за лабораторијске анализе, односно тумача њему туђих резултата чију веродостојност није у могућности да провери. С друге стране, да би своју науку учинио егзактном, археолог избегава да дискутује било који феномен садржан у археолошкој грађи који се не може контролисати експериментом или методама понуђеним од стране природних наука. Неке од археолошких монографија које су се појавиле у последње време своде се на "кухињску" археологију, јер се претежно састоје од дугих спискова и упоредних статистичких таблица свега што је човек користио за исхрану, тачан број свих врста дивљих и припитомљених животиња, као и житарица, плодова и махунастих биљака. И последње синтезе о праисторији садрже велики број страница са упоредним датумима добијеним физичко-хемијским методама, комплетним јеловницима и пописом свих коришћених сировина, а једва по коју страницу или редак посвећен религији, уметности или идеологији. Намере су очигледно добре, подаци су корисни, али је грешка што се релевантни подаци добијени од природних наука само констатују, а не и тумаче.
Раскол између традиционалне и тзв. нове археологије, који је тако јасно дошао до изражаја на последњем светском конгресу у Саутхемптону, јасно је показао само то да још није нађена срећна равнотежа између новог и старог и да ће стварни препород археологије уследити тек кад се резултати природних наука схвате првенствено као поуздани путокази за откривање стваралачких снага које делују у свим видовима људског стваралаштва и понашања.
// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]
