|
|
 |
|
 |
Електронско издање
Заједнички подухват ТИА Јанус и Ars Libri
Ars libri и Кремен
Београд
2001
Библиотека Лавиринт
Књига 10
Целокупно дело академика Милана Будимира представља својеврсно трагање за изгубљеним временом. Већ у његовом првом великом раду - Carmen Arvale из 1926. године - времену је дато значајно место; касније, из године у годину, у свакој проучаваној појави време је добијало све већу димензију да би на страницама писаним пред смрт постало фактор који све гради и све објашњава.
Одмах треба истаћи да време које је Милан Будимир открио у анализираним литерарним делима, у догађајима из ближе и даље прошлости или у речима из свакодневног живота није равнодушно и везано за једну појаву, већ да је то онај облик времена с којим можда рачуна још само биологија, она невидљива, бескрајно дуга, а ипак стваралачка и жива прошлост стално присутна око нас и у нама. Ту прошлост која не умире, од које се никад нисмо раздвојили и за коју нисмо знали да је носимо у себи, Милан Будимир је тражио и откривао у археолошким налазима и писаним изворима, у миту и религији, у крупним догађајима политичке и културне историје - да би показао шта стари и нови Балкан значи за нас Балканце и за остали свет.
Откриће овог вида времена омогућило је Милану Будимиру да успостави властити поглед на историју и да од врсног лингвисте постане утемељивач новог методског приступа у хуманистичким наукама. У свим случајевима, било да анализира лингвистички, археолошки, етнографски, литерарни или историјски документ, он увек користи исти методски поступак - темељно кретање уназад, низ време, до источника. За потпуно разумевање једне појаве није битан њен видљиви историјски живот већ оно што се догађало у времену које је претходило њеном нестанку. За Милана Будимира познавање онога што се збило ab origine омогућује објашњење свега онога што је у садашњости и наслућивање онога што ће се догодити у будућности. Он не тражи изворе већ праизворе и њега не занима толико егзистенција проучаване појаве колико њена есенција. Према Будимиру, сазнати значи упознати догађаје који су се одигравали in illo tempore, тј. потпуно овладати временом. Стога он у свим својим редовима тражи прапочетке и често, као јунаци из митова који хоће да сазнају своју судбину, врши смели descensus ad inferos, спушта се од најтамнијих дубина да би тамо, у мраку, међу нејасним сенкама, нашао објашњење за ствари које обасјава јарка светлост историје. По његовом схватању, свако ново стање у историји имплицира неко претходно стање, неки почетни тоталитет који се у времену и простору распарчава, креће и преображава. Наш је задатак да те уситњене и разбацане комаде препознамо и прикупимо, да их повежемо у органску целину и тако откријемо основни источник. Доследном применом начела Милан Будимир је у нас утемељио палеобалканологију.
Бројне доприносе Милана Будимира хуманистичким наукама, првенствено археологији, балканологији, етнологији, историји, као и историји религије и књижевности, немогуће је овом приликом ни изблиза побројати, а камоли детаљно приказати. На страницама његовог обимног дела има тако много драгоцених и инспиративних података за упознавање и даље проучавање старог и новог Балкана да су поменуте науке само делом стигле да их искористе и разраде. Остаје још веома много његових закључака, посебно оних узгредних напомена или наслућивања, за које верујем да ће заузети важно место у будућим балканолошким истраживањима. Овом приликом задржаћу се само на једном проблему који је у више махова разрађивао Милан Будимир, на његовом виђењу и тумачењу најстаријег европског књижевног дела - Хомерове "Илијаде".
За све истраживаче хомерског питања, без обзира на велика међусобна неслагања. "Илијада" је временски пласирана 800. године и средине VI столећа ст. ере, а просторно - између Јоније и Атике, између источних и западних обала Егејског мора. За онтологију ове велике Хомерове песме о смрти и љубави и Милан Будимир тражи решење у поменутим хронолошким и географским оквирима и при том се смело залаже за атичку редакцију "Илијаде" и релативно позни датум њеног настанка. Главни циљ његових истраживања није, међутим, објашњење те историјске "Илијаде", већ изналажење њених прапочетака, њеног источњака из којег су проистекле и друге историјске појаве од највећег значаја за културну и политичку историју Балкана и Европе. у небројеним расправама о хомерском питању нигде се не среће тврда чињеница коју износи Милан Будимир да се Хомерова песма о тројанском рату односи управо на нас, тачније речено на Дарданце и Бриге, наше древне балканске претке. Најновија лингвистичка и археолошка истраживања су утврдила да су Дарданци, чији је епонимни херос Дардан прешао са Балкана у Троаду и преко свог сина Ила постао родоначелник тројанске краљевске лозе, од давнина, вероватно већ од средине V миленија старе ере, насељавали централнобалканско подручје и да су се они ту задржали и у римско доба, све до доласка Словена. Око старе српске престонице Раса, чије је дарданско име гласило Арса, откривени су у прошлој години археолошки налази који документују присуство Дарданаца на овом подручју у периодима који су претходили и следили тројанском рату. С друге стране, за дарданске саплеменике, балканске Бриге, који су населили области од Троаде до централних делова Анадолије, полихистор Елијан каже да су имали своју песму о дивном Ахилеју и његовим љубавима. Поменути подаци, бројне језичке мрвице и чудне форме Хомерових стихова послужили су Милану Будимиру да крене у дубине векова и да утврди да "Илијада" има дугу предисторију, да је њен песник ближе крају неголи почетку епског стваралаштва и да је источник најстаријег споменика европске литературе једна негрчка, старобалканска поема. Будимир је уверљиво показао да у "Илијади" "имамо мешавину разних епоха, древних остатака и свежих творевина, имамо борце са каменом, затим са бронзаним и гвозденим оружјем, имамо борбу између Европљана и Азијата". И не само то; када је разоткрио догађаје који су се одиграли in illo tempore, стигао до почетка и овладао временом, он је сазнао да се у откривеном источнику налазе објашњења и за низ других, каснијих појава на Балкану, чак и оних са којима се у свом веку суочавао. У старобалканском источнику за "Илијаду" и у самој "Илијади" он је на првом месту нашао "благу вест" за људски род која је "преко старогрчке школе, затим преко софиста и филозофа, па после преко римских књижевника слала свим потоњим покољењима поруку о највећој љубави, љубави према човеку и човечанству".
Дух љубави, беспримерног јунаштва, дубоке хуманости и тежње ка вишој правди који је пре педесетак векова успостављен на врлетним горама Балканског полуострва никада није одумро; према Будимиру, тај дух се реинкарнира и живи међу богумилима и патернима, у нашој народној поезији, у Вуковој буни, у оптимистичком месијанизму Петра Кочића да би, најзад, постао и балкански прилог великој октобарској револуцији. Балканац Дардан, са паладионом - светињом над светињама - у рукама, стиже у Азију да утврди моћ Троје, а његов потомак Енеја долази у Италију да заснује сјај и славу Рима. За Милана Будимира није случајност већ очекивана нужност што Диоклецијан и Јустинијан - два горостаса са централног Балкана - спасавају Imperium Romanum и што, опет један Дарданац, Нишлија Константин Велики подиже на Босфору други Рим. Изнад свега он не сматра равнодушном чињеницу да ови велики људи припадају централном Балкану, области коју су у VI веку населили наши преци и која до дана данашњег није, још од почетка средњег века, у знатнијој мери изменила своје словенске староседеоце. Ово је Милану Будимиру поуздан знак "да ће балкански човек имати још прилике да докаже и осветла своје право лице".
Овде је приказан само малени део онога што је Милан Будимир открио у поновно нађеном времену. Трагали су за изгубљеним временом и творци прастарих митова, и велики историчари из прошлости и садашњости, и Марсел Пруст у литератури и Сигмунд Фројд у психологији, и то увек с циљем да оправдају човека и боље разумеју његова понашања, али је њихово нађено време, за разлику од Будимировог, смртно време које се носи као тешки баласт, које све разара и све мрви. Наш велики лингвиста нашао је једно другојачије, стваралачко време, у коме ништа не пропада, ни добро ни зло, ни лепо ни ружно, већ се све везује, умножава и расте, открио је време које се лако и са поносом носи. У балканским источницима антиципиран је део наших судбина и будућности наших потомака. Милан Будимир нас учи да у тим источницима има непресушне снаге, велике доброте и узвишене племенитости; њима се можда најбоље може објаснити и дело човека коме је ова комеморација посвећена, дело прожето љубављу и изузетном храброшћу.
// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]
