Сећања и прилози за историју археологије

Др Србислав Букумировић

Ископавања Манастира св. арханђела Михаила
на Превлаци 1956-1957. године

Сећање једног од учесника, тада студента археологије, записана 2003.

Ископавање је обављано од 16. августа до 11. септембра 1956. и од 10. августа до 14. септембра 1957. године

Почетак радова — студенти у акцији

1. Увод

Сећања на превлачка истраживања пишем на молбу Зорана Стефановића, председника Пројекта „Растко“, који је такође био уредник и учесник многих подухвата у вези Михољске Превлаке. Приликом заједничког путовања у Нови Сад 2003, накратко сам му причао о тим ископавањима, која су по много чему била изузетна, тако да су и данас, након близу 50 година, остала у живом сећању. Стефановић ме је замолио да сећања ставим на папир, јер се овакви садржаји не налазе у стручним радовима нити извештајима са ископавања[1], са идејом да се то објави на Интернету.

Археологија је била моја велика љубав. Био сам потпуни занесењак, до сржи опчињен овом науком. На факултет сам се уписао септембра месеца 1955. године, и већ те године на зиму испунила ми се жеља да узмем учешће на првим ископавањима. Приликом копања темеља за стамбену зграду у дворишту Мајке Јевросиме бр. 7 радници су наишли на римски саркофаг (вероватно поред пута Сингидунум–Виминацијум), па је Музеј града Београда ангажовао групицу студената, међу којима сам био и ја. Игром судбине, данас после скоро 50 година моје радно место је у овој улици и на овом броју.

Од тада сам био редовни учесник свих ископавања које је обављао Музеј: преисторијско насеље на Бањици, келтска некропола на Карабурми, гробови ослободилаца Београда из Првог српског устанка у Карађорђевом парку итд., а затим се ређају ископавања широм Србије: Царичин град, Медијана, рекогносцирање и пробна ископавања на Ђердапу односно Лимесу пре изградње бране на Ђердапу, па илирска некропола у Атеници, тумулуси на Каблару, неолитско насеље крај Косовске Митровице (фабрика фосфата), итд, итд.

Међутим ни једно се не може упоредити са онима на Превлаци. То је једноставно било изузетно ископавање по много чему: припремама, избору екипе, формирању боравишта, објекту ископавања, месту, природним лепотама како Превлаке тако и целокупног амбијента Тиватског залива и Боке Которске, по студентској екипи и њеном саставу, семинарима које је недељом водио проф. Јова Ковачевић, студијским путовањима по Боки, итд. Та ископавања су се претворила у праву археолошку авантуру о којој сањају сви заљубљеници у археологију.

За садашње генерације студената вероватно прича може бити интересантна због поређења са једним временом када је било мало пара а много ентузијазма и воље за новим сазнањима. Вероватно је и данас слично јер знам да често нема пара за ископавања, али разлике свакако постоје.

2. Припреме

Када је пала одлука да се крене са ископавањима на Превлаци (касније, после изградње војног одмаралишта названом и „Острво цвећа“), проф. Јова Ковачевић је ангажовао тада студената завршене 3. године Јована (Вању) Петровића да одаберу екипу студената која би учествовала у овим истраживањима која су била замишљена као семинар за студенте археологије.

Вања је одабрао пет девојака са своје године, и то Олгицу Мозер, Јелену Малешевић (звану Сека), Валерију (Чепи) Тришлер, Катарину (Кајку) Буђевац, Златију (Зазу) Николић, и студенте свршене 1. године студија Ђорђа Демића, Сергија Шипко и Србислава (Мишка) Букумировића, тј. мене. Поред нас учествовао је и асистент проф. Ковачевића, Војислав (Војкан) Јовановић, и историчар уметности Драган Васиљевић. На ископавањима је била и супруга проф. Ковачевића, Нађа, са њиховим малим сином четворогодишњим Иваном.

При крају прве године придружио се и арх. Војислав Кораћ, а друге године студенти Нада Букулић, Илија Пушић и Обрад Кујовић. (Друге године нису учествовали Ђорђе Демић и Сергеј Шипко).

2.1 Логистичке припреме

С обзиром да се ишло на пусто острво односно полуострво (за време плиме Превлака је острво а за време осеке полуострво), требало је припремити све ствари неопходне за боравак – од кревета и шатора, до шерпи, осталих судова, решоа и хране коју је било неопходно понети.

Описаћу припреме и постављање боравишта 1957. године, јер се то претворило у малу авантуру. Припреме смо обављали Вања и ја.

Професор Оријенталне археологије Душан Глумац ме је посебно ценио и волео као одличног студента. Био је тада члан управе Југословенског Црвеног крста, тако да нам је много помогао. Преко њега смо обезбедили шаторе, кревете, млеко и јаја у праху (тада звана „Труманова јаја“), брашно. Остало смо обезбедили путем сакупљања на разним странама. Паковали смо ствари у Вањиној кући на Крсту и припремили велики број бала. Понели смо и Вањин бицикл који смо из милоште назвали Манцика, јер између Превлаке и Тивта копнена веза има преко 5 км.

Када је све припремљено а у одређено време, спустили смо ствари на железничку станицу и после великих перипетија утоварили у поштански вагон за Сарајево (где је требало да се преседне у „ћиру“ до Зеленике).

У купеу смо наишли на две студенткиње које су кренуле на море. Вања је познавао једну, звала се Рајна и студирала је Историју уметности. Уз младалачке приче и флертовање време нам је брзо пролазило. Међутим, у Винковцима се догодио необичан случај. Ја сам са другом студенткињом, Вером, изашао из вагона да напунимо флаше са водом. У том моменту је наишао воз из супротног правца и затворио прилаз нашем возу који је већ полазио са станице. Тако смо нас двоје остали без карата, новца и других ствари у Винковцима. Чекали смо воз за Добој, да би се касније пребацили до Сарајева. Био сам пун брига и због нас и због Вање који је требао сам (ако ја не стигнем) да изнесе ствари и пребаци их у „ћиру“ за море, као и све друго што је следило.

Пошто нисмо имали карте, лична документа а ни пара (у возу за Добој), кондуктер је инсистирао да нас избаци из воза, а једна колегиница која ме је препознала (свршени археолог из Бања Луке) свађала се са кондуктером и тражила да нам верује. У тој свађи стигли смо једва до Добоја. Ту смо чекали на други воз неколико сати и коначно се пребацили до Сарајева. Било је вече и у огромној гомили народа на перону за море, угледао сам забринутог Вању како стоји поред носачких колица са нашим стварима. Срећом, „ћира“ је доста каснио. Чекала га је огромна гомила туриста жељних мора (била је пуна сезона), које не би покупила ни три воза.

Чуо сам разговор неких момака из Сарајева да воз пре постављања на некој окуци испред станице успорава, па постоји могућност ускакања. Брзо сам реаговао и са тим момцима пошао у сусрет возу који је празан долазио на станицу. Међутим, воз је на окуци само мало успорио, тако да смо неколико момака и ја једва успели да ускочимо. У задњем тренутку избегао сам и очешао металну бандеру, што је могло скупо да ме кошта.

Чим је воз ушао на станицу, настао је јуриш огромне масе путника. Једва сам дозвао Вању. Воз се очас посла препунио — био је пун као шибица, а маса света је блокирала прилазе покушавајући да се домогне неког места. Једини начин уласка било је ускакање кроз прозор. Некако смо успели да убацимо девојке, али су нам остала само два места на којима смо се мењали сву ноћ и јутро, док нисмо стигли до Зеленике. Онда је уследило мукотрпно пребацивање наших ствари од железничке станице до пристаништа, где смо их укрцали на брод. Девојке су привремено промениле план и кренуле са нама. У Тивту опет иста прича. Истовар са брода. Затим, требало је наћи већу барку да се пребацимо до Превлаке. После дужег времена и то нам је успело и најзад смо били на Превлаци. Почео је велики посао постављања коначишта. После два дана девојке су отишле а стигла је наша екипа са проф. Ковачевићем.

Групни портрет са Војом Кораћем

* * *

Рекогносцирање Превлаке и суседних острва почело је одмах након нашег првог доласка. Острво је било обрасло густим растињем, једино су на по неким местима терасе биле питоме и обрасле травом. Ту смо и поставили шаторе и у остацима звоника изнад мола обезбедили једну просторију у којој се сместио професор са породицом. Обале су биле препуне разних фрагмената, а у њиховом проналажењу штедро је учествовао мали сина проф. Ковачевића, Иван.

Почетак радова — студенти у акцији

На почетку Превлаке открили смо део велике римске цистерне, а близу нашег логора а испод бунара остатке римске виле са мозаиком која је због клизишта сва била истумбана. Рад је прве године био схваћен као семинар из Средњовековне археологије, а посебно интересантни били су обиласци Боке и упознавање са њеним знаменитостима уз коментаре великог зналца, професора Ковачевића. То је обављано недељом, када се није радило на локалитету.

Преко дана смо увек имали пуно гостију. Многи културни радници из Боке, Београда и Цетиња, који су чули за наш боравак на Превлаци, долазили су да нас обиђу и виде како напредују радови. У сећању ми је остао господин Пламенац, директор Завода за заштиту споменика културе са Цетиња, уз чију сарадњу је и обављано ископавање. Био је велики господин изузетног опхођења. Долазио је на локалитет у лептир-машни, свечано обучен, упркос великим врућинама. Друге године са њим је долазио и наш колега Дића, који се био запослио и Заводу.

Стручни извештај о ископавањима рађен на основу дневника налази се у поменутом чланку[1] Војислава Кораћа. Зато бих се ја задржао на опису људи, атмосфере и догађаја који су пратили ископавања.

Групни портрет

Необичне догодовштине које су остале у сећању

Вечера у Тивту и 12 весала

Када смо 1956. године први пут изашли на вечеру у Тиват, представљали смо праву атракцију. Тада је овај градић због војног ремонтног завода био забрањен за посете страних туриста. Није било хотела ни одмаралишта. Приватне куће су биле поседнуте од стране грађевинара који су градили аеродром, тако да је туриста било веома мало, па су дошљаци изазивали велику пажњу мештана.

Имали смо пет заиста лепих девојака, ту је била и породица проф. Ковачевића, тако да је необично друштво одмах падало у очи. Сећам се прве вечере у тада јединој кафанској башти у Тивту. Само што смо поседали и договарали се шта и колико да наручимо, стигла је гомила роштиља. На коментар проф. Јове да је то вероватно нека грешка, конобар је рекао да није, и да „симпатично друштво“ чашћавају инжењери „Планума“, који је тада изводио радове на аеродрому. Касније су уследила чашћавања поморских официра и велика жеља свих да се друже са нама. Сви су желели да знају откуда смо и шта то радимо.

Убрзо нас је посетила група младих поморских официра којима су наше девојке очигледно запале за око. Обећали су сваку потребну помоћ и понудили да нас увече барком са 12 весала прошетају Боком. Ми смо се договорили да се правимо као да су све девојке слободне и уживамо у том изузетном гостопримству. Тако смо током више вечери пуних месечине, ношени завеслајима 12 снажних момака и уз музику и песму крстарили дивним Тиватским заливом.

Игранка у Градиошници или „какви су црногорски шофери“

Једног дана су дошли представници Дома културе из села Градиошница у близини Превлаке, са молбом да заједно са нама организују игранку, јер су чули да имамо музику: Војкан Јовановић је понео хармонику a била је ту и гитара, тако да се наша песма и музика током ноћи чула широм Грбља.

Прихватили смо понуду. На игранци је било пуно младих људи жељних забаве. При крају је у великом црном „Бјуику“ дошао шофер неког црногорског министра, и сав важан понудио да нас забави и провоза до неких места у Заливу. Наивно смо прихватили. У ауто се стрпало нас десетак, наравно једно преко другог. Шофер је био припит, и чим смо кренули дао је гас и почео да пуца у ваздух. Возио је макадамским серпентинама Боке као махнит, да нама, а посебно девојкама, покаже како су „Црногорци најбољи возачи на свету“. Неке девојке су почеле да плачу.

Зауставио се поред једне крчме преко пута Херцег Новог. Пуцњима је пробудио њему знану крчмарицу, и нас онако преплашене почео да тера да пијемо. После упорних и плачљивих молби наших девојака, шофер се пред свитање смиловао и одлучио да нас врати. На путу код Превлаке, уз упаљени фењер, сачекала су нас забринута лица проф. Ковачевића и Вање. Професор је био бесан и за казну два-три дана био је забрањен сваки излазак.

Кратак предах у Дубровнику након ископавања 1957.

Како смо открили костурницу

Прве године смо углавном копали ми студенти — тешко је било наћи раднике а и није било довољно новца за те потребе. Једног дана, поред апсиде манастира радило је неколико нас и управо смо чистили поплочани део на који смо наишли. У једном моменту зачуо се крик Сергеја, и у следећем тренутку он је нестао а за њим се залупила велика камена плоча. Брзо смо притрчали и са ћускијама једва уклонили плочу. На дну велике озидане гробнице лежао је преплашени Сергеј, а са стране у полицама биле су поређане кости сахрањених. Срећа да су змије побегле, узнемирене звуком крампова и лопата, тако да је Сергеј срећно прошао.

Када смо кости извадили колико се сећам било је близу 20 костура. Уследио је детаљан преглед. На неким лобањама су се видели трагови сабљом одсечених делова, па је професор закључио да су ту вероватно сахрањени и калуђери који су бранили манастир од нападача. На неким лобањама било је и трагова трепанације, а на костима трагова разних болести. Наравно, све је детаљно забележено у дневнику, који смо водили увече, после завршетка радова, наравно, под надзором професора који нам је објашњавао начин вођења дневника.

Истраживање на острву Свети Марко (Страдиотима) уз помоћ тенкова- амфибија — вероватно јединствен случај у археологији

Преко пута Превлаке налази се острво по имену Свети Марко, раније називано и Страдиоти. Касније је на њему био отворен први нудистички камп „Медитеране“.

Према писаним изворима ту се налазила црква (мислим Светог Луке), што је посебно копкало проф. Јову. Наши покушаји да уђемо на острво и пронађемо остатке били су безуспешни. Шикара је прекрила цело острво, а од ње и змија није се могло ни десетак метара унутар острва. Тада су нам официри предложили да приликом вежбе са тенковима-амфибијама, познатим из борби на Пацифику, заједно претражимо острво.

Сутрадан су огромне челичне грдосије дошле по нас, па смо се са њима искрцали на Страдиоте. Међутим, шикара је била тако густа да се одмах после проласка ових грдосија усправљала и заклањала видик. Ништа нисмо пронашли. Тако се неуспешно завршило ово прво мени познато рекогносцирање у археологији уз помоћ тенкова-амфибија.

Проналазак натписа из IX века

На најузвишенијем делу Превлаке налази се мала црква Св. Тројице, коју је у XIX веку подигла племенита и важна грофица Екатарина Властелиновић.

Пошто су приликом градње коришћени старији материјали са терена, уграђени су и фрагменти са рељефним украсима. Проф. Ковачевић је уз сагласност више нас предложио да испитамо темеље олтара, како би проверили да тамо нема уграђених писаних фрагмената. Ископавање у олтару смо почели увече јер нисмо могли да нађемо попа како би добили одобрење.

После великог слоја шута, негде око поноћи, указао се остатак једне украшене греде на којем се назирао натпис. Били смо срећни и одушевљени. Натпис исписан латинским словима и украси су били карактеристични за 9. век, па је проф. Ковачевић прелиминарно закључио да се ради о остацима бенедиктинског манастира који се на овом месту помиње у литератури.

Детаљ са Превлаке

Чика Стојаново злато

Када смо почели ископавања 1957. године, било је средстава да се ангажују и физички радници. Али, њих није било ни за лека. У заводу за запошљавање понудили су нам неколико жена и једног пензионисаног предратног полицајца Стојана Ковачевића који је тврдио да је „Савин рођак“. Био је симпатичан, а професора је звао „мој рођак Јова“.

Почео је да ради на деоници коју сам ја контролисао. Имао је поверења у мене и стално ме питао „какво то злато тражимо“. Ја сам му објашњавао да се не тражи никакво злато већ да ископавамо остатке епископије Светог Саве. Узалуд! Он као и други мештани су без остатка веровали да ми ту тражимо злато.

Те године нам се придружио Илија Пушић из Херцег Новог, такође студент археологије, а касније и директор музеја у Новом (иначе, отац данас познатог певача Рамбо Амадеуса). Илија је био велико спадало. Нарочито је правио шале на рачун чика Стојана, а овај га је љутито звао „**** бокељско“.

Знајући за опсесију чика Стојана, Илија предложи да на његовом правцу подметне једну жуту огрлицу, бижутерију, коју је позајмио од колегиница. За време паузе то је и учинио, а онда смо сви с нестрпљењем очекивали шта ће да се деси. Чика Стојан ме је по обичају одмах запитао: „Мишо болан, колико је ура“, нашта сам му ја одговорио да је тек прошло 2 минута од последњег питања. Када је непосредно после тога замахнуо крампом, зажутела се она огрлица. Чика Стојан је ногом трапио на њу и полако почео да се окреће да види да ли је и неко други приметио и да ли га гледају. Пошто смо се ми правили луди и окренули главу, он је наставио да копа полако затрпавајући своју ногу. Илија га је опомињао да изостаје, а он је љутито одговарао да му се скине са врата. После више опомена, када је увидео да нема куд и да је ногу затрпао до колена, чика Стојан одлучно ишчупа ногу из шута, узе ону огрлицу и право код проф. Ковачевића: „Рођаче Јова ја сам ово наша` и мени следи награда“. Проф. Ковачевић изненађено прегледа огрлицу и рече му да је то бижутерија и да су се вероватно мангупи поиграли с њим. Ми смо се цепали од смеха, а чика Стојан довикну Илији: „Ово је твоје масло, ***** бокељско“.

„Кућа“ и млеко

Непосредно пред улазак на Превлаку налазила се једна стара камена кућа у којој су живели Нико и његова жена са децом. Она је имала обичај да свима тепа „кућо моја“. Одмах по доласку прозвали смо је „кућа“, тако да касније нико није знао њено име. Била је изузетно вредна жена. Супротно, њен муж Нико велика ленштина који се стално жалио на болест, седео на кућном прагу и бистрио новине.

„Кућа“ је била једна од првих жена која је почела да ради на ископавањима. Вредно је копала и гурала колица, а онда за време паузе ишла да обиђе децу и мужа.

Једном приликом дође јој син и гласно рече: „Мајко, звао те бабо да му сипаш млијека“. Кад је то чуо проф. Ковачевић, сав се стресао од љутине и рекао малом: „Кажи Нику нек’ сам сипа млека и нек’ остави ову вредну жену на миру, јер ако га тужим у општини да симулира болест, видеће свог бога“.

Бекство у Италију

Једног дана на локалитету су се појавила двојица снажних људи и затражили да их професор запосли. Тврдили су да су месари из Војводине и да траже посао на мору. Старији се представио као мајстор Воја, а млађи као његов шегрт Сава.

Професору и нама осталим било је то веома необично и сумњиво. Али, кад је већ тако, уз проверу и одобрење професора почеше да раде. Темпо ископавања се нагло повећао. Иза њих је све прштало и сви смо били презадовољни њиховим радом и понашањем. Били су уљудни, пристојни и комуникативни. Међутим, након 12-ак дана они се не појавише на послу. Сутра дан дође милиција и поче да се распитује о њима. На крају смо сазнали да су унајмили од мештана чамац, искористили прилику и заштићени тамном ноћи избегли пограничне бродове и побегли у Италију. Оваква бекства на Запад била су у то време честа појава.

Ноћно купање

Једне лепе вечери пар девојака предложи да идемо на ноћно купање.

Њих четири је прихватило као Вања и ја. Веш смо оставили на обали и ушли у воду да се купамо. Ноћ је била тиха и дивна а вода топла. Недалеко су се појавили рибари са чамцима и фералима који су трозупцима ловили рибу. Пошто су нам се приближавали, одлучили смо да изађемо. Међутим, на обали није било веша. Трећи колега је покупио веш и сакрио га. Вања и ја смо изашли и замолили га да нам врати. Настало је и запомагање девојака и оштре речи упућене колеги, али узалуд. Рибари су чули и схватили о чему се ради, па су се још више приближили (осветљавајући све као на длану), уз коментар: „Ух какве рибе“.

Девојке нису ово могле да забораве „шјору“, како су га звале. Биле су бесне и то је потрајало дуже времена.

Посета из Немачке

Било је прохладно вече и дувао је маестрал. После вечере смо седели и ћаскали слушајући разне приче и догодовштине чланова екипе. Изненада, појавише се неки млади Немци који су са неколико кајака крстарили, видели светло и свратили код нас. Били смо изненађени, јер је странцима приступ у Тиватски залив био забрањен. Објаснили смо им ситуацију и шта их чека ако буду примећени. Неки од нас су помислили да се можда ради о намерном испипавању „забрањене зоне“.

Међутим, они су тврдили да су залутали. Прихватили смо то и саветовали да одмах те ноћи напусте Тиватски залив, што су они и учинили. Наравно, нисмо обавестили милицију о инциденту.

[1: У „Старинару“ бр. LI/ 2001, Београд, 2002., изашао је први пут чланак/извештај Војислава Кораћа о резултатима ових истраживања манастира Св. Арханђела Михаила.]

Детаљ са Превлаке

Аутор је председник Југословенског удружења за мултимедију, председник одбора за писмо „Вукове задужбине“ и један од директора предузећа „Мултимедија“, Београд, е-пошта: srbanbs@gmail

// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]