Никола А. Црнобрња

Хришћански трагови на новцу цара Галијена и царице Салонине као одраз едикта о верском миру из 261. године и првом јавном уважавању Хришћанске цркве

Успомени светла лика проф. Светозару Ст. Душанићу (1907-1990), вишегодишњем управнику Музеја Српске православне цркве преминулом 25. априла 1990. године

Извор: Гласник - службени лист Српске православне цркве, бр. 4, април 2001, Београд.

Рана хришћанска историја, до времена Миланског едикта и признавања Хришћанске цркве, испуњена је страдањима њених верника. Хришћанска вера је настала на простору огромног Римског царства и првих векова свог раста била је ван закона. Римско царство обухватало је многе народе различитих верских традиција и култова, који су брже или спорије били асимиловани са божанствима римског пантеона. Државна религија Царства била је многобожачка. Поседовала је одлике јавног и формалног садржаја. Кроз приношење жртава идолима истовремено се исказивала лојалност цару, држави и њеним институцијама. У таквим околностима потекла је лавина презира према припадницима нове вере. Верујући у Бога живог, на стазама Христове истине и слободе савести, нису могли бити идолопоклоници и убрзо су постали они, који се, у смислу јавног кривичног преступа, прогоне. Верски живот хришћана, одвија се скровито и даље од јавности. Окупљени у своје заједнице, око своје помесне цркве, неприсутни у јавном религијском животу, хришћани се руководе бољим, узвишенијим животним начелима заснованим на животу, истини и васкрсењу Христовом. Тако је рана хришћанска историја обележена мартирствима (мартир=сведок), то јест страдањима својих верних, који се нису одрицали вере у Бога живог, Господа Исуса Христа. Мартирство је током прва два века хришћанске историје постало вид борбе за потврђивање и признавање њихове вере. Кроз векове Хришћанска црква је сачувала помен на своје мартире.

Свеопштих прогона хришћана, који би у једном тренутку обухватили целокупни простор Царства, није било. Већина прогона је имала регионални, месни или случајни карактер. Прогони ширих размера, обично силовити у почетку, трајали су кратко време. Рана мартирства у Риму, на хеленистичком Истоку, најраније христијанизованој области, као и едикт цара Септимија Севера из 202/203. године о забрани хришћанског прозелитизма, који се превасходно односио на Африку и Египат, нису стали на пут ширења вере у Бога живог. Штавише, економским мерама царева династије Севера, који су подстицали трговачки промет ка мање урбанизованим областима, као некад апостолским путевима, ширила се хришћанска вера и у периферне провинције Царства.

У престоници Царства, у Риму, повећано је интересовање за Исток, ако не и за Хришћанство. Јулија Мамеа, мајка цара Александра Севера (222-235), који је у својој приватној богомољи био поставио и скулптуру Христа, позива у свој дворац хришћанског философа и учитеља Оригена да на религиозно-философском скупу претресу један број питања. Упркос томе што је 238. године цар Максимин Трачанин оштрицу својих напада био искључиво усмерио на архијерејски врх Цркве, деценије прве половине трећег века биле су релативно тихе. Хришћана је било знатно више, јавност се упознаје са том чињеницом, а број верних умножава се присталицама из свих друштвених слојева. Додајмо овоме и податак блаженог Јеронима, који се односи на цара Филипа I Арабљанина (244-249), за којега наводи да је примио тајно крштење, и назива га првим хришћанским царем.^[1]

Половином трећег века Римско царство захваћено је војно-политичким кризама, разбукталим у наредне две деценије до те мере, да су запретиле његовом опстанку. Унутрашњи немири и ратови, отцепљења читавих области и упади варварских народа дуж рајнског и дунавског лимеса растакали су римску државу. Наду у излазак из кризе отворили су војнички цареви илирског порекла. Најпре је Клаудије Готски победом над Готима код Ниша 270. године повратио веру у моћ римског оружја, а потом Аурелијан и Проб, који ће успешним војним подухватима објединити Царство, оживети економију и прокрчити пут стварању новог римског државног устројства: домината.

У кризном раздобљу педесетих година трећег века, Хришћанска црква и њени верници из свих друштвених слојева били су три пута изложени жестоким прогонима римске државе: 251, 257. и 258-260. године.

Цар Деције Трајан (249-251), отворио је нову еру прогона хришћана. Он је 251. године донео едикт о обнови државних култова, који је све поданике Царства обавезивао да верност државним божанствима искажу јавно приношењем жртава на жртвеник. Фактички, то је био антихришћански акт. Како је овај едикт донео цар, то јест држава, неизвршавање наредбе представљало је, не више кривични, већ државни преступ. Почели су прогони и страдања на које је Црква поново одговорила мартирствима. Између осталих, мартири су били и епископи: Римски Фабијан, Антиохијски Вавила и Јерусалимски Александар. "Страх је захватио све", сведочи савременик, епископ Дионисије Александријски, који је уложио све своје снаге да Хришћанска црква сачува јединство окупљањем око Епископа, око ненарушеног прејемства саборног живота.^[2] Настали раскол, новатијански, узрокован нејединством става Цркве по питању отпадника (палих), да ли их после идолопоклоничког чина поново, и како, примити у окриље Цркве, отвараће се и заоштравати и деценијама касније.

Прве године заједничке владавине царева Валеријана и сина му Галијена (253-260), обележене су крајње толерантним односима према припадницима хришћанске вере. Атмосферу на царском двору преноси нам писац црквене историје Јевсевије (Еусебије); он истиче предусретљивост и отвореност царског дома према хришћанима, и закључује да то "бејаше Црква Божија".^[3] Податак недвосмислено говори да је у високим аристократским круговима, који су имали друштвени утицај, био и приличан број присталица хришћанске вере. Можемо га прихватити и као алузију на хришћанку, царицу Салонину, жену Галијенову. Из овог периода, иако то није централна тачка нашег чланка, запазили смо два новца на којима је, уз текући реверсни садржај на, за то, прикладном месту, и у прикривеној форми, приказан крст. Један новац припада цару Галијену, тип; VICT(ORIA) GERMANICA (види каталог римског новца RIC V, број 47). Викторија носи трофеј чији врх индицира крст (види приложену фотографију број 1).

1

Други новац је Салонинин, тип: VENVS FELIX (види RIC V, број 7), где је врх скиптра, који држи Венера, пресечен танком хоризонталном цртом, тако да скиптар поприма форму крста на дугом штапу (види приложену фотографију број 2).

2

Оба наведена новца, и Галијанов и Салонинин, спадају у класу познатих редовних њихових ковања, али до сада у нумизматичкој литератури нису нотиране представе крста, које смо открили на нашим примерцима. Оба су искована у царској ковници новца у Лугдунуму и датују се у лето 257. године.^[4] Реч је о реткој појави где се на прикривен начин индицира крст, символ хришћанског живота, чију ћемо појаву на новцу покушати да објаснимо Галијеновим симпатијама према хришћанима и његовим едиктом о верском миру из 261. године. Оба ова новца пронађена су на просторима између Батајнице и Добановаца и налазе се у колекцији Велимира Челекетића, пензионера из Батајнице. Његовом љубазношћу и дозволом ови ретки комади први пут се објављују и предочавају нашој научној јавности.

До промене односа према хришћанима дошло је одиста у лето 257. године. Валеријан, у чијим је рукама крмило римске државе, те године доноси свој први едикт против хришћана, а годину дана касније и други, уперен пре свега на црквену хијерархију и хришћане из редова римске аристократије. Цар је донео едикте у време озбиљних војно-политичких прилика. На такву одлуку могао је бити подстакнут одбијањем војника хришћана да у траженим ситуацијама принесу жртву царевом генију и паганским божанствима, и иступањима из војних састава, која су проистицала из таквих захтева. Онда када су учестале јавне пријаве, каква је била против центуриона Марина у Цезареји у Палестини оптуженог да је хришћанин, талас прогона проширио се на сенаторе и витезове хришћане.^[5] Тако је другим Валеријановим едиктом, из 258. године, наложена истрага против високих црквених личности, одузимана им је имовина, као и црквена; чак су конфискована и хришћанска гробља. Сенаторима и витезовима хришћанског опредељења одузете су све почасти и имовина, и уследили су бројни прогони. Мере су биле сурове и подразумевале су забрану било какве хришћанске активности. Више су погодиле западне делове Царства и потрајале су до нестанка цара Валеријана 260. године, који је у борбама са Персијанцима заробљен и, касније, изгубио живот. Иза Валеријанове одлуке о прогонима хришћана стајала је огољена владарева намера: домоћи се имовине и средстава Хришћанске цркве и њених угледних и имућних присталица у тешким војно-економским приликама. Не располажемо подацима о томе како су се Валеријанове антихришћанске мере преломиле у царској породици, јер из потеза које је Галијен повукао, након очеве смрти, видимо да је он био противник хришћанских прогона.

У атмосфери хришћанских прогона и озбиљних државних криза сејан је страх и увећавана општа нестабилност. У таквим приликама праведније и мудрије, у смислу државног интереса, поступио је Валеријанов син Галијен када се учврстио на владарском трону Царства. Он одмах обуставља прогоне хришћана, доноси едикт о верском миру и одлуке о јавном признавању Хришћанске цркве 261. године.^[6] Прекид прогона пратила је наредба да се сва имовина врати Цркви, као и њеним присталицама, који су страдали или били оштећени у прогонима. Код Јевсевија видимо да је цар Галијен слао епископима копије својих рескрипата, који су представљали додатне гаранције и поуздану заштиту у спровођењу наложених мера.^[7] Овим чином Галијен је повратио унутрашњи мир и ред и учврстио поверење нарастајућих хришћанских заједница у државне и правне институције Царства. До времена Диоклецијанових и Галеријевих прогона хришћана почетком четвртог века, римски цареви су водили толерантну политику према хришћанима. Темеље те политике поставио је цар Галијен 261. године. Александријски епископ Дионисије у писму упућеном Ермамону, почетком 262. године, истиче Галијенову победу и одушевљење верским миром који је Галијен успоставио.^[8]

Поред ретких наративних сведочанстава, трагове толерантне верске политике налазимо и на једном мањем броју новаца кованих у име цара Галијена и царице Салонине у годинама после доношења едикта о верском миру. На њима су приказане хришћанске поруке и символ хришћанског живота и вере: крст. Те новце, са нужним и кратким подацима изложићемо редом. Пре тога, ево и неколико података о врсти новца на којима се јављају хришћанске ознаке и поруке, као и летимичан поглед на монетарне прилике тога времена.

Врсту новца на којој су уочене хришћанске поруке ми данас називамо "антонинијан". Тај номинал, сребрни, увео је у оптицај цар Каракала 215. године. Садржај сребра у ковини износио је око 50 процената. Временом тај проценат опада. Слабљење Царства и пад економије изазивао је све вишу и вишу инфлацију која је пратила кварење ковине смањењем количине сребра. У време Галијена ковина антонинијана садржавала је само један до два процента сребра, а отковани новчић бивао је посребрен. Посребрење се брзо губило, тако да је тај "сребрни" номинал, са попрсјем цара и зракастом круном на глави, фактички био бакарни. У Галијеново време тежина овог новчића кретала се од два до три грама. Емисије су биле честе и бројне и издаване су у свим царским ковницама новца. Обимна продукција тако опалог новца изискивала је потребу за увећањем ковничког персонала, који се, по свој прилици, након затварања локалних ковница новца на истоку Царства, делом пресељава у царске ковнице. Радионице (погони=officinae), на пример царске ковнице у Риму, почињу да се обележавају грчким писменима, што се може приписати новонасталој персоналној структури, увећаној мајсторима зналцима ковничких вештина, који су долазили са већ прилично христијанизованог Истока. Захваљујући управо њиховом умећу, и опредељености, као и толерантним верским приликама насталим након едикта о верском миру цара Галијена из 261. године, а не неком вишем, царско монетно-пропагандном програму, на мањем броју новаца, које ћемо овде приказати, појављују се хришћанске поруке и симболи.

1. Лице: AVG(VSTA) SALONINA, биста царице окренута на десно.

Наличје: AVG(VSTA) IN PACE, царица седи на столици окренута на лево, у десној руци држи маслинову гранчицу, у левој скиптар.

(Литература: RIC V, бројеви 57-60); види фотографију број 3.

3

Овај тип новца царице Салонине добро је познат и често се среће у налазима новца из времена Галијенове епохе.^[9] Искован је у ковници у Медиолануму у другој половини 265. године, у четири варијанте (комбинације различитих облика аверсних натписа са реверсима чију су натписни облици: AVGVSTA IN PACE или AVG IN PACE - јединствен реверсни натпис на римском новцу). Владало је мишљење да је ова серија новца издата постхумно због блискости са ранохришћанским натписима AVG(VSTA) IN РАСЕ (= 'Аугуста је у Миру'). РАХ (= Мир) треба разумети каo супституцију за Христа. Мишљења модерних научника, почев од Ф. Каброла и X. Леклерка, да је царица Салонина била хришћанка, заснивају се управо на овој серији новца.^[10] Салонинин когномен Chrysogene (PIR2 С 1499), који се јавља у Јонији и Лидији (Eckhel 7, 4207), указује на њено малоазијско порекло, одакле су, највероватније, корени њеног верског опредељења.

2. Лице: SALONINA AVG, биста царице окренута на десно, на глави дијадема.

Наличје: VES-TA, Веста одевена у дугу хаљину седи на столици високог и широког наслона окренута налево. На глави је уочљив вршак дијадеме сличан ономе на портретној представи царице на лицу новца. Овај детаљ, чини се, сугерише скривену намеру уметника да кроз познату и честу типолошку схему - представу Весте која седи, персонифицира личност саме царице Салонине. С Вестом, као божанством које оличава моралне врлине породичног живота, идентификују се и царице раног Царства. На десној испруженој руци Весте (шака није обликована), чија надлактица подсећа на постамент, стоји крст обликован у виду вертикалног стуба са крацима од тачака полулоптастог облика. Овај детаљ, који привлачи сву нашу пажњу, начином израде одступа од осталих детаља представе на наличју. Изведен је круто, линеарно, можда накнадно, по завршетку већ припремљеног калупа. У левој руци Веста држи скиптар, дуг и укошен, који надвисује наслон столице. Део скиптра који надвисује горњи руб хоризонталне пречаге наслона пресеца танка црта са тачкастим завршецима, тако да се стиче утисак о крсту на дугој дршци. У сваком случају, овај други крст, крст на скиптру, гравер је извео опрезније и скривеније од оног који Веста (царица) држи у десној руци.^[11] Новац је приказан на фотографији број 4.

4

Овај примерак новца са представама крста солидно је искован, делимично посребрен и очуван. Откривен је у расутој хрпи римског новца приликом копања једног канала на простору између Добановаца и Батајнице. Налазач В. Челекетић, пензионер из Батајнице, поклонио га је Музеју града Београда (Инвентарски број 9433).

Новчани тип са представом Весте, а кован у име царице Салонине, познат је као издање ковнице у Риму (види RIC V, број 32). На њему, Веста у десној руци држи патеру. На нашем примерку, који приказујемо, Веста уместо патере држи крст. Реч је о јединственом, до сада непознатом, таквом комаду.

Наш новооткривени примерак новца је искован у ковници у Медиолануму, у другој половини 265. године. Упркос томе што, према до сада познатим новцима, медиоланумска ковница кроз период самосталне владавине цара Галијена није ковала реверсе са представом Весте која седи, у иконографском погледу реверсна представа на нашем примерку блиска је представи на типовима царице Салонине с натписом AVG(VSTA) IN PACE, кованим само у ковници у Медиолануму. На њима, истоветно Вести, Салонина седи окренута налево; држи маслинову гранчицу у десној руци и укошени скиптар у левој. Маслинова гранчица у десној руци Салонине, на реверсним типовима AVG(VSTA) IN PACE најприкладнија је за трансформацију у облик крста, који у десној испруженој руци држи Веста (царица) на нашем примерку. Ове околности - иконографска сличност, као и стилске одлике царичине портретне бисте на новцима кованим у ковници у Медиолануму, упућују на закључак да је наш примерак, с представом Весте и крстом у њеној десној руци, припремљен у уском кругу присталица хришћанске вере запосленим у медиоланумској ковници, и то у годинама толерантног односа према хришћанима, који је настао после доношења Галијеновог едикта о верском миру 261. године.

Како је наш примерак, VESTA са представом крста у руци божанства, припремљен и кован у истој ковници где су исковане и серије AVG(VSTA) IN PACE, дакле у ковници у Медиолануму, његов датум мора бити близак овим серијама, које су произведене у раздобљу од половине 265. године до почетка 266. године. Њихов почетак ковања могао би се ближе повезати са четвртим јулом, државним празником божанства РАХ. Извесно је да је то био погодан тренутак за приређиваче ових серија да истакну једну важну црту царичине личности и учинили су то сјединујући део натписа: AVGUSTA са, у овом случају, хришћанском акламацијом IN PACE. Закључак је да је примерак са крстом у десној руци Весте временски веома близак серијама AVG(VSTA) IN PACE. У оба случаја показује се опредељеност царице Салонине за хришћанску веру, обележене реверсном легендом.

1. Лице: GALLI[ENVS]AVG, глава цара Галијана на десно.

Наличје: P[AX AV]G, у пољу десно (ознака за четврту радионицу ковнице у Риму). Персонификација божанства Пакс у виду жене стоји благо окренута налево, у десној руци држи крст (уместо маслинове гранчице), а у левој дуг и укошен скиптар. Новац је у власништву В. Челекетића. Фотографија број 5.

5

Овај примерак је доста слабо очуван. Делови натписа који се не читају стављени су у угласте заграде. Портретна представа цара такође је слабо очувана, док је представа персонификације Пакс нешто боља. Примерак привлачи пажњу сликом крста, који Пакс држи у десној руци. Овај новчани тип цара Галијена добро је познат, чест је у налазима. Серије са ознакама радионица - официна, датим грчким бројевима А, Б, Г и тако даље, почеле су да се емитују од половине 265. године (RIC V-1, 256) и настављају се током 266. године. На њима персонификација Пакс у десној руци држи маслинову гранчицу, и то је стандардна појава. На нашем примерку сасвим је добро уочљиво да у десној руци персонификације стоји крст. Хоризонтални краци крста су дужи, док је вертикални горњи крак приметно краћи. Такав облик крста подсећа на оне облике крста који су представљени мајускулом грчког слова Т (тау) у раним хришћанским временима.^[12]

Када је реч о примерку Галијеновог новца који смо овде приказали, где персонификација Пакс у десној руци држи крст, а не маслинову гранчицу, треба нагласити да је неуобичајен и неочекиван, и сигурно сасвим редак. Представу крста у руци Пакс не можемо сматрати регуларним иконографским детаљем. Он је само изузетак - израз жеље, можда и тајне, хришћанских присталица из врха ковничког царског центра у Риму да символ хришћанске вере и живота крст, ставе у руку персонификације - божанства Мира, и тако поруче да је Мир Христос.

У овом чланку приказали смо пет новаца цара Галијена и царице Салонине са хришћанским обележјем. У већини случајева крст је уткан у стандардни реверсни садржај неколико типова из разноврсног и богатог монетарног програма најпре двојне, а потом и самосталне владе Галијена. Уочљиво је да хришћанска обележја стоје на реверсним типовима на којима су представљане римске богиње и персонификације женских божанстава које предочавају љубав = αγαπη (VENUS), мир (PAX), победу (VICTORIA). Избор је био одраз симпатија према хришћанским вредностима. Понеком уметнику Галијенова времена, то јест граверу хришћанског опредељења, полазило је за руком да, уносећи крст у такве новчане садржаје, поручи да је љубав Христова, мир Христов, победа Христова.

*

Уочене појаве на овде изложеним новцима представљају почетке и тенденцију једне нове иконографије - хришћанске иконографије. Она ће, ослањајући се на античку, уз примену симбола и атрибута, преузимати и неке слике из грчко-римског наслеђа, културе у којој је настало и у којој се ширило хришћанство. У бити стоји један културолошки феномен. Човек грчко-римског времена био је дубоко идеологизиран. Култови цара, државе и институција, уз поштовање римског пантеона, прожимали су облике јавног и приватног живота. Уметност и све врсте израђевина, које данас прихватамо као примењену уметност, у служби су те идеологије. У свом највећем делу са хиљадама писаних и ликовних порука, то је био и новац тога времена. Кроз векове, као и данас, новац претендује на поруку. Поједини новчани типови кују се кроз читав период Царства. Новчани тип с натписом и представом Викторије, који смо приказали у чланку (фотографија број 1, цар Галијен), кује се од времена Републике кроз читав период Царства. Тим новчаним типом велича се победа и тријумф над непријатељем. Пуна четири века слика Викторије са крилима и трофејом, венцем или палмом у руци велича и слави цара, царско и државу. Викторија је увек представљена у покрету, она корача с венцем победе, она проноси вест о победи, она је весник и гласник. Човек римског времена није морао да буде описмењен те да се са новца сазна да ли је победа однета над Парћанима, Германима, Карпима или над било којим непријатељем, већ да види слику Викторије, да прими вест и да је идентификује као цареву. Тај прототип постаје знак. Али онда када Викторија закорачи под знамењем крста, што чини на новцу цара Галијена из 257. године, или кад се после Никејског сабора 325. године на новцу цара Константина уздигну заставе са христограмом, оне савременику доносе вест о Христу и Његовој победи.^[13] Доминантно својство римске Викторије са крилима, дакле она лети и проноси вест, било је, чини се, кључно за настанак ранохришћанске иконографске представе анђела = ’άγγελος, Божијег гласника и такође симбола победе.

Процес стварања хришћанске иконографије био је дуг и поступан. Представе паганских божанстава на новцу сасвим ишчезавају.^[14] Оне ретке које се појављују примају хришћанско обележје. Упркос томе што је цар Грацијан 382. године из римског сената уклонио олтар и кип Викторије (што је био само један у низу аката одбацивања многобоштва), цареви V и VI века (Теодосије II, Анастасије, Јустин I, Јустинијан I), кују своје репрезентативне златнике с натписом VICTORIA AVGG. На њима је слика стојеће крилате Викторије са дугим крстом који она придржава десном руком. То је слика анђела, Божијег гласника. Преко ликовне представе римске Викторије створена је икона анђела, који носи вест о појави Христа, а Његова појава означава и победу, на коју указује и иконографски прототип. Ове поруке и данас испуњавају срце и свест верујућих.

RIC = The Roman Imperial Conage, I-IX, London 1923 и даље.

PIR = Prosopographia Imperii Romani, I-III век, друго издање (E. Groag i A. Stein) 1933, и даље.

Eckhel = Ј. Eckhel, Doctrina Nummorum Veterum, Vindobonae 1794.

1. И. Шмеман, Историјски пут Православља (превод Марија и Бранислав Марковић), Цетиње 1994, стр. 86.

2. И. Шмеман, наведени рад, стр. 90.

3. Eusebius, Historia Ecclesiae, VII, 10, 3-4. Седма књига Еусебијеве Историје Цркве, на коју се често позивамо, заснована је на веродостојним подацима из, њему доступних, писама епископа Дионисија Александријског, савременика бурних догађаја средине III века, који су се сручили на Цркву и њене вернике. О томе, то јест о извору података, обавештава нас Еусебије на почетку ове књиге.

4. Међутим, R. Gobl, у Numismatiche Zeitschrift, 74 (1951), стр. 31, атрибуира их ковници у Келну, у оквиру њене прве емисије, датоване од половине до краја 257. год.

5. М. Sordi, I Christiani e L’Impero, Milano 1984, стр. 119.

6. М. Sordi, наведени рад, стр. 127, поглавље: ‘L’adito di Gallieno e il primo riconoscimento ufficiale della Chiesa’, 1985, стр. 39.

7. Eusebius, Hist. Eccl. VII, 13, 1 - рескрипти цара Галијена упућени епископу Дионисију Александријском, Пини, Деметрију и другим епископима.

8. Eusebius, Hist. Eccl. VII, 23, 4.

9. Налази новца, особито оног који потиче из остава, показују дисперзију овог типа на широком простору Царства.

10. F. Cabrol - Н. Leclerq, Dictionnaire d’archйologie Chrйtienne et de Liturgie, Paris 1924, књига VI(I), соl 598-9.

11. Новац је публикован, в. Н. А. Црнобрња, Представе крста на једном антонинијану царице Салонине, Нумизматичар 17 (1994), стр. 35-46.

12. M. Sulyberger, Le Symbole de la Croix et les Monogrammes de Jésus chez les premiers Chrétiens, Byzantion, том II, 1926, стр. 337-448; в. особито поглавље “Le Croix dans les monuments figurйs avant Constantin’,стр. 366-393.

13. На Константиновом новцу христограми се појављују поступно почев од 319. године. Осибиту пажњу у раду штампаном у Гласнику 1988. године, проф. Светозар Ст. Душанић посвећује једној Константиновој серији фолиса из 327/8. године, искованим у ковници у Константинопољу (RIC VII, бројеви 19 и 26). На њима је приказан лабарум (застава) са три медаљона на платну а изнад доминира крупније исписан христограм #. Дршка лабурума пробија извијену змију на тлу. Средином хоризонтално тече натпис: SPES-PVBLIC(а). Проф. Св. Душанић истиче да ово ковање представља јасну и отворену алузију на то да је Христос НАДА НАРОДА а не римско божанство SPES. Овом серијом, као најавом, почиње отворена и недвосмислена употреба христограма на новцу христијанизованог Царства. Види рад Св. Душанића, Рани весници Хришћанства на римској монети царског периода, Гласник Српске православне цркве, број 8, Београд 1988, стр. 138-142.

14. То очито показују новчани типови од времена Анастасија (491-518) и надаље. Да је паганска иконографија током VI века потиснута указује један податак сачуван код Јована Ефешког (III, 14), где он саопштава да је слику (персонификацију) града Константинополиса на златницима цара Јустина II јавност примила са негодовањем, због тога што је представа персонификације Константинополиса подсећала на Венеру. O томе види, А. Grabar, L’empereur dans l’art byzantin, London 1971, стр. 94. напомена 1.

// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]