Светлана Вранић
(1947–1996)

У јесен 1996. опростили смо се од наше колегинице и пријатеља Светлане Вранић рођене Перишић.
Рођена је 1947. године у Београду. Археологију уписује 1966. године и дипломира 1972. године код професора Бранка Гавеле. Током школовања испољава изузетну марљивост и таленат. Већ на првој години проглашена је за најбољег студента Филозофског факултета за 1966/67. годину.

Године 1973. и 1974. ради као секретар Издавачког савета САДЈ. 1975. постаје члан колектива Музеја града Београда, а наредне године именована је за руководиоца Одсека за праисторију. 1989. стиче звање вишег кустоса. Последњих година обављала је и дужност шефа Археолошког одељења МГБ–а.

Светлана се у потпуности предавала свом животном опредељењу - археологији. Радила је на свим пољима археолошке струке и науке, развијајући се у врсног и свестраног професионалца - археолога и музеалца.

Још од студентских дана, стиче огромно теренско искуство и знање, обављајући најодговорније послове на великим и значајним пројектима (Ђердап, Гомолава, Мокрин, Обреновац и др.). Касније као кустос Музеја стални је стручни сарадник на многим археолошким ископавањима (Бањица, Гомолава, Винча). Руководи радовима на истраживањима Музеја града Београда (Шљункара и Асфалтна база - Земун, Калуђерске ливаде - Сурчин...). Уз посебан смисао за организацију живота и рада на терену Светлана је у свим сегментима теренског рада испољавала изузетну педантност и систематичност. Многобројна теренска документација, која за њом остаје, може да послужи као узор свима који се овим ослом баве.

Свесно жртвујући своје личне професионалне афинитете, Светлана се руководила принципом општекорисног и сврсисходног. Сматрала је да јој је као кустос Музеја, основни задатак публиковање материјала и грађе из фонда МГБ–а. Кроз разне радове и каталоге она је то радила на најбољи могући начни. Навешћемо само неке: студијски каталог "Предмети од кости, рога и камена", рад "Предмети од кости и рога из Жаркова", "Предмети од камена са неолитског насеља у Жаркову", "Београд у праисторијско доба" у каталогу "Археолошко наслеђе Београда", кат. "Шљункара" и "Асфалтна база"...

Увек вредан и поуздан сарадник, Светлана је од стране својих старијих колега често била позивана да учествује у припреми нових, и оних најамбициознијих археолошких публикација. Не жалећи своје време и труд, она се ових послова прихватала дајући велики допринос издавачкој делатности археолога. Учествовала је у: "праисторија Војводине", "Скордисцима", "Археолошком благу Ђердапа", "Праисторији југословенских земаља", "Винчи у праисторији и средњем веку"...

Свом ужем научном интересовању периоду касног бронзаног доба - почетку халштата Светлана се посвећује у својој, на жалост, још необјављеној монографији "Белегиш".

Као врхунски музеалац организацији и реализацији изложби приступала је са посебном креативношћу и ентузијазмом. У оквиру изложбене делатности МГБ–а, као аутор или сарадник остварила је низ запажених поставки "Накит из збирке МГБ–а", "Археолошко наслеђе Београда", "Керамика у Београду", "Шљункара" и "Асфалтна база", "Скордисци и староседеоци" итд. Као коаутор, учествује на гостовањима у Будимпешти, Каиру, Варшави, Москви и другим градовима. Такође, успешно сарађује на реализацији комплексних изложби других музеја: "Неолит на тлу Србије" - Народни музеј, "Гомолава" - Војвођански музеј и Музејска збирка у Руми, "Келти" - народни музеј у Љубљани, Загребу и Београду и још низ других.

Увек вредна Светлана је радила предано и савесно. Сваком послу приступала је студиозно, постављала високе стандарде и испољавала критичност изузетног професионалца. Све што је у својој струци радила, а оставила је за собом заиста много тога, радила је на себи својствен начин, увек тихо и ненаметљиво. Признања за учињено никад није очекивала, а адекватна научна звања, из само њој знаних разлога, није желела.

Светлана је имала дивну људску особину да сваког саслуша, да да савет, увек логичан и разложан да помогне. Старији су у њој налазили марљивог и поузданог сарадника а млађим колегама је увек спремно и несебично преносила своје велико стручно искуство. Ми, њене колеге из Музеја кад год би започињали неки посао у њој смо тражили саговорника чије смо мишљење са највећим поштовањем уважавали.

Своју личност, свој животни став Светлана је изградила на темељу доброг домаћег васпитања, у коме су поштење, вредан рад, грађански ред и сличне традиционалне вредности основна начела. Од тих начела, Светлана није одступала ни у послу, ни у друштву, ни у породици. Ова наша тешка времена у којима су ове традиционалне вредности, била су претешко бреме за Светланину лако рањиву душу. С тешком муком је прихватала овакву свакодневицу и као да се од свега уморила, повукла у себе и престала да бори са опаком болешћу.

Светланиним одласком остајемо без онога што се у животу најтеже стекне, без поузданог колеге и искреног пријатеља.

Саша Тодоровић

// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]