|
|
 |
Милица
Јанковић
|
 |
|
Сл.
1. Округа Белграда (А) и план города (Б).
1 - Шљункара, 2 - Капела, 3 - Земунски град, 4 - Београдски град, 5 - Карабурма, 6 - Роспи Ћуприја, 7 - Вишњица, 8 - Најева Циглана у Панчеву, 9 - Ошљански поток, 10 - Бели брег у Винчи, 11 - Река у Винчи, 12 - Ритопек, 13 - Међе - Младеновац, 14 - Међулужје, 15 - Велика Иванча, 16 - Звечка, 17 - Бољевци, 18 - Војка |
Кућа 4 са "Реке" је мала, полуукопана брвнара, оријентисана страницама према току река са каменом пећи у северном углу. На утабаном лесу који је чинио под куће нађени су делови десетак лонаца, пршљенци, коштана шила, комадић црне стаклене пасте и неколико кородираних гвоздених предмета међу којима су препознатљиви клин, нож и гвоздене траке, могућно окови дрвеног ведра. Кућа је напуштена, али не на брзину, јер ниједан употребљив предмет у њој није остао. Међу грнчаријом, само један лончић потиче из неке радионице која је употребљавала ножно витло. Сва остала керамика израђена је на спором витлу од локалне, лоше обрађене глине. Облици ових посуда и украси имају бројне аналогије на широком словенском простору у VIII и првој половини IX века, па се престанак живота у овој кући вероватно може везати за другу деценију IX столећа када су бугарским продором на запад Београд и његове територије ушле у састав Бугарске државе[5].
 |
 |
|
Сл.
2а. Эволюция элементов материальной
культуры округи Белграда в IX - XI вв.
|
Сл.
2а. Эволюция элементов материальной
культуры округи Белграда в IX - XI вв.
|
Аналогни слој, па ни објекти на Београдској тврђави још нису издвојени, без обзира што је тај материјал у граду познат и преко затворене целине на Великом Калемегдану, вероватно укопа куће из које је сачуван цео лонац. Други такав, који такође потиче са Београдске тврђаве као да је изашао из куће 4 са "Реке"[6].
Друга за овај период важна затворена целина је кућа 3 са "Реке". Она је плиће укопана од куће 4, знатно је већих димензија, камена пећ јој је у јужном углу, али је оријентацијом, садржајем и подом који такође чини само утабана лесна подлога, једнака кући 4. Ова кућа напуштена је на брзину па су у ватришту и на поду око пећи остали уломци четири целе и једне, само у горњим деловима недостајуће посуде. Заједничка особина овог посуђа је ручно витло и већа количина ситног песка у маси глине. Нађена посуда са рељефним печатом, за сада је једини овако сигнирани налаз на територији Београда, са далеким аналогијама, као и доњи део глачаног крчага, какви се опредељују у IX-Х век. Ближе датовање куће омогућено је налазом гроздолике наушнице у горњем слоју засипа куће 3. Она је ливена у дводелном калупу, без каричице, техником особеном за другу половину Х века у српском Подунављу[7]. Захваљујући томе, престанак живота у овој кући може се ограничити на период од пада Бугарске државе до најкасније прве-друге деценије XI века, време поновног враћања Византије у ове области, између освајања Видина, 1002. и 1018. године када је под власт Царства потпао Сирмиум[8], тадашња Стрјама, данашња Сремска Митровица. У исто време пада и престанак употребе металуршке пећи (објекат 6) са "Реке" у чијој је приступној јами откривен део мањег лонца, сродан налазима са Београдске тврђаве. То указује на могућност да је Византија Београд заузела силом иако о томе нема писаних података.
Само су још налази из објекта 5 са "Реке" важни за ближе опредељење материјала из Београда. То је укоп напуштене грнчарске пећи, који је у два наврата (раздвојен нивоом спаљивања), послужио као отпадна јама. Међу грнчаријом IX века на дну укопа откривени су и делови номадске, лоптасте глачане посуде какве су нађене у скелетним паганским гробљима IX века у границама Бугарске државе[9], од којих је Београду најближе оно у Војки, у југоисточном Срему. У млађем слоју је поред грнчарије аналогне налазима из куће 3 откривен и оловни привесак са крстоликим мотивом изведеним ливењем у виду бобица. На територији Русије слични примерци датовани су новцем у прву четвртину XI века, а у неким гробовима налажени су заједно са крстићима са представама Распећа[10].
Сродни крстићи потичу са доњоградске некрополе Београдске тврђаве, као и они украшени само псеудогранулацијом. Објављујући ову некрополу, Гордана Марјановић-Вујовић је скренула пажњу и на велико присуство гроздоликих наушница на Београдској тврђави и у околини града, као што је претпоставила и могућност њихове израде у самом Београду публиковањем лоше изливених привезака наушница и мале посуде за ливење обојених метала из словенског слоја на савској падини[11].
Мноштво оваквих података не указује на континуирано сахрањивање на доњоградској некрополи, већ на прекиде у употреби гробља и промену намена локације. На месту доњег града постојало је словенско насеље до појаве Угара. Због опасности од угарских напада становништво се повлачи на безбедније локације у западном делу Горњег града а гробље улази у утврђени, приобални део савске падине. На то доста поуздано указују остаци кућа на Горњем граду[12] и налази из неких гробова у Доњем граду, као што је случај са сребрним гранулираним наушницама и прстеном из гроба 41, као и наушницом са ливеним бочним јагодама чији је доњи део карике обмотан жицом (гроб X)[13]. Од средине Х века, у стабилније време када се безбедно развијало занатство, на овој локацији је могло бити радионичко насеље из којег потиче пећ са остацима згуре и мала посуда за ливење обојених метала, можда и гроздоликих наушница. Након поновног преузимања власти, почетком XI века, Византија је обновила утврђење Горњег града[14]. Савска падина је тада други пут могла постати место за сахрањивање, али вероватно не током целог XI века, већ најдаље до 1071. године[15], када је током велике угрожености од Угара сахрањивања било на Горњем граду.
Важне податке за Београд у посматраном периоду даје чувени локалитет "Бели Брег" у Винчи, удаљен само 450 м узводно од налазишта "Река". На "Белом Брегу" је Гордана Марјановић-Вујовић између 1978. и 1983. године истражила средњовековно гробље[16], које је још 1911. године уочио Милоје Васић. На овој дуготрајној некрополи, са обрађених око 900 скелета изгледа да су сахрањивани и становници са "Реке" у позном средњем веку. Најстарији ниво сахрањивања је само оквирно датован у VIII-Х век јер је овај део гробља уништен тако да је остао нетакнут само један скелет (гроб 460) са посудом као прилогом. Остали налази посуда и раног накита типолошки су обрађени. Међу накитом има наушница - претеча онима из Београда и ливених лунуластих наушница VIII-IX век[17], као и са посебним ливеним привеском и доњим делом карике обмотаним жицом. Такође има и посуда сродних оним случајно нађеним на савској падини, почев од најзападнијег краја на којем је гробље утврђено па до Иван бегове улице, код Саборне цркве[18].
Неколико километара узводно од Винче, уз ушће Ошљанског потока у ритски терен који овде чини десну обалу Дунава откривено је дуготрајно насеље. Једна, делом истражена кућа, датована је малом сребрном наушницом са шупљим јагодама у облику чаура мака у IX век. Зато је престанак коришћења овог објекта одређен у време појаве Угара под Београдом[19].
Узводније, све до самог града, у Дунав се, спуштајући се са побрђа јужно од Београда, улива више речица и потока. При ушћу сваког од ових водених токова утврђена су насеља, на неким местима и гробља IX-XI века. Тако су трагови насеља откривени у Вишњици и у данашњем источном делу града на Карабурми. Уз ушће Миријевског потока, на Карабурми је истражен и део некрополе из које је Марија Бајаловић (тада Бирташевић) још на II Конгресу у Берлину, објавила гроб раног XI века са лунуластом наушницом ливеном на пробој, обрађујући каури пужева у средњем веку[20]. Из другог женског гроба потичу увозне, византијске наушнице са четири јагоде[21], познате са тла Велике Моравске у IX, а у српском Подунављу не пре Х века. Из једног од гробова ове некрополе потиче прстен са пентаграмом аналоган оном из гроба 53 са Београдске тврђаве.
Јужно од Београда на Авалу се надовезује масив Космаја, развође левих притока Мораве и водотокова који чине десне притоке Колубаре. У овом крају сондажно је истражено само насеље IX-XV века "Дивич Међе" код Младеновца[22], на реци Лугу, левој притоци Мораве. Ту је, у објекту 1, откривена грнчарија аналогна оној са "Реке" и ушћа Ошљанског потока са једне, а са друге стране јужнијем поморавском налазишту VII-Х века на "Пањевачком риту" код Јагодине. Ван објекта је нађена ливена гроздолика наушница "Београдског типа" и грнчарија са великоморавским особинама.
У сливу Колубаре није било археолошких истраживања, осим што су код Обреновца и Колубаре у селу Звечки ископана два гроба скелетне паганске некрополе, при чему је у дечијем откривена посуда[23], особена за сремска гробља IX века. Овај део територије града се и иначе, геолошким особинама, подудара са облашћу југоисточног Срема, по равници испресецаној мочварама уз токове река, Сличне су им и области југозападног Баната које гравитирају Београду, северно од Дунава.
,Из југоисточног Срема и са банатских локалитета на левој обали Дунава неки материјал IX-XI века уклапа се у општу слику налазишта самог Београда и његовог јужног залеђа[24], док други нема паралела пре обнове Византије када се налази уједначују. Ово се пре свега односи на грнчарију израђивану без употребе витла, каква из самог града уопште није позната, а са налазишта из јужног залеђа Београда \ ишчезава најкасније на прелазу VII у VIII столеће.
На сремским и банатским налазиштима руком обликована керамика се поуздано може пратити до Х века. За ово су најбољи пример затворене кућне целине краја IX века са налазишта "Шљункара" на десној обали Дунава, на узводној периферији средњовековног Земуна, у којима је све грубо посуђе било продукт домаће радиности[25]. У овим кућама, мада већ развијеног типа са наменски издвојеним просторима, ређе са каменим пећима, инвентар равноправно чини посуђе из београдских радионица, са доста неквалитетним лонцима локалних грнчара и керамиком без употребе витла коју је свако домаћинство радило за себе.
Сродну слику дају и налазишта у јужном Банату, као скоро истражени објекат 1 у Добрици, на североисточној ивици Делиблатског виса,[26] и у Панчеву, на налазишту "Нојева циглана", близу ритског ушћа Тамиша у Дунав[27].
Нека насеља на југу Бачке дају аналогну слику оној у југоисточном Срему. То су куће из насеља у Челареву[28], смештеног уз велику, деценијама истраживану некрополу, укопи IX века из Футога[29], као и кућа-радионица са каменком из центра Новога Сада[30]. Ова појава утврђена тек последњих десетак година на војвођанским насељима одавно је позната са паганских скелетних некропола IX века у Срему, Бачкој и Банату. Међу њима је за Београд важна она најближа, из Војке, истраживана раних шездесетих година[31]. На њој се, у малим процентима, паралелно појављују руком лепљене посуде, лоптасте, заглачане, номадског порекла и оне израђене на бржим витлима заједно са доминирајућим лончићима обликованим на спором витлу. Ови најбројнији су претежно украшени водоравним тракама као лончић из Звечке. Има их и без украса као они са "Белог брега" и из Београда, па и посуда са валовницама и водоравним тракама као налази из куће 4 са "Реке" и са Великог Калемегдана на Београдској тврђави.
Повезивањем података из насеља и некропола из шире околине града добија се археолошка слика у многоме упоредива са великоморавским налазиштима, укључујући и панонска, што природно произлази из положаја области у чијем се центру налази Београд. А сам град је значајан већ од IX века т гравитирала му је широка територија за чију величину располажемо и индиректним податком из 1019. године. Тада Београдску епископију, забележену већ 878. године, византијски цар Василије II прикључује Охридској архиепископији, при чему одређује број клирика и парика на по четрдесет[32]. Тиме је Београд, без обзира што границе епископије нису још довољно проучене ни археолошки потврђене, стављен у исти, највиши ранг са највећим Балканским центрима: Средецом и Нишем, па и самим средиштем архиепископије Охридом. Како I повеља Василија II одражава затечено стање по уништењу Самуилове словенске државе Х века, нема разлога сумњи да области епископија са северозападних граница не одражавају територије словенских кнежевина, независних најкасније од пада Бугарске 971. год. Наиме, средином Х века помиње се кнежевина Морава, односно архонт Мораве[33]. Већ у I повељи цара Василија, Браничевска епископија (раније Моравска епископија) наведена је пре Београдске. Обе епископије захватале су велике територије и заједно са Сремском, најзападнијом, обухватале су највећи део данашње централне Србије. Београдска епископија је међу њима била највећа, алије судећи према до сада откривеном археолошком материјалу у својим најсевернијим деловима била на неки начин "стешњена" источнијом Моравско-Браничевском на југозападни Банат, а западнијом Сремском епископијом на југоисточни Срем. На њено ширење превасходно у правцу југа, до Рашке епископије, указивао је још давне 1908. године Стојан Новаковић, убицирајући сва четири у Повељи поменута града (Градац, Омце, Главентин и Белу Цркву) јужно од Београда[34]. Нажалост, ова територија није археолошки истражена и најјужнији налази сродни београдским случајни су или потичу са рекогносцирања[35]. Чак ни у самом Београду, седишту те старе Епископије, до сада нису откривени остаци цркава IX- XI века. Само из улазног дела Унутрашњег утврђења Горњег Града потичу комади архитектонске пластике са хришћанским симболима[36], од којих неки можда припадају и времену пре повратке Византије на ово тло. То су делови портала, у који су неколико стотина година урезивани хришћанки знаци, и једног рељефа са представом профилактичког карактера, откривени у испуни зидова са почетка XV века (где су чинили грађевински материјал). Нека од ових обележја можда потичу из IX века. То је време кад ученици Светог Методија, након протеривања по смрти свога епископа 886. године стижу у Београд "најславнији град на Дунаву"[37]
Из времена обновљене византијске власти у Београду потиче део мермерне олтарске преграде[38], који сведочи о постојању велике и раскошне цркве. Истовремен је и већи број бронзаних крстова, привезака међу којима и реликвијара[39]. Налази крстића, привесака тога доба има доста и у Винчи[40], што указује на присуство свештеника.
Како је успостављање византијске власти деловало на становништво града и околине, показује устанак Петра Дељана 1040. године[41], који је започет у Београду. Исто показује и устанак 1072. године[42], када се након угарског жестоког разарања Београда народ одметнуо од власти у покушају да се осамостали. Византија крваво угушује оба устанка. Неки подунавски градови се тада гасе, а други, као што је Београд, бивају бар делом насељени новим становништвом. То се огледа у новим облицима грнчарије, и делом измењеним старим облицима посуда са новим украсима, какви ће доминирати у XII веку. Београдски грнчарски центар јача, па уједначеном, усавршенијом технологијом и већом продукцијом покрива околна подручја. Та грнчарија обележена је жигом радионице, најчешће крстом у кругу[43].
Но без обзира на византијску власт у XI и XII столећу град ће током читавог средњег века задржати своје посебности одређене словенским живљем које је у њему увек чинило већину.
1. Марянович-Вуйович Г. Старейшие археологические следы славян в Белграде, Berichte uber den II. Internationalen Kongress fur Slawische Archaelogie. Band III. Berlin, 1973. S. 235-238.
2. Марјановић-Вујовић Г. Најстарије словенско насеље у Београду, ГГБ. XXV. 1978. С. 7-14.
3. Бајаловић-Хаџи-Пешић М., Унутрашње утврђење Београдског града II, период раног средњег века, ГГБ. XXXIX. 1992. С. 29-59.
4. Јанковић М. и Ђ. Словени у Југословенком Подунављу. Београд, 1990. С. 82-84.
5. Калић-Мијушковић Ј. Београд у средњем веку. Београд, 1967. С. 29.
6. Јанковић М. и Ђ. Словени... С. 72.
7. Јанковић М. Неки подаци о изради предмета од обојених метала на Кључу Дунава у IX-XI веку, ЗНМ. XI. 1983. С. 109-112.
8. Калић-Мијушковић Ј. Београд... С. 33.
9. Въжарова Ж. Славни и Прабългари по данни на некрополите от VI-XI в. на територията на България. София, 1976.
10. Равдина Т. В. Погребения Х-XI вв. с монетами на территории Древней Руси. М., 1988, С. 47-48. Т. 3/14-22.
11. Марјановић-Вујовић Г. Раносредњовековна некропола на Доњем граду Београдске тврђаве, ГГБ. XXXVI. 1989. С. 29-30.
12. Бајаловић-Хаџи-Пешић М. Унутрашње утврђење... С. 30-37.
13. Марјановић-Вујовић Г. Раносредњовековна некропола... С. 39-40.
14. Бајаловић-Хаџи-Пешић М. Унутрашње утврђење... С. 47-50.
15. Калић-Мијушковић Ј. Београд... С. 37-38.
16. Марјановић-Вујовић Г. Средњовековна Винча, Винча у праисторији и средњем веку. Београд, 1984. С. 87-99, 131-136.
17. Јанковић М. Неки подаци... С. 101 са напоменом 18.
18. Бајаловић-Бирташевић М. Средњовековна керамика. Колекције и легати Музеја града Београда. Београд, 1970. С. 11, 58-59.
19. Јанковић М. Синор, Велико Село средњовековно насеље, АР. 25. Ljubljana, 1986. С. 81-84.
20. Birtašević M. Emploi des soquillages cauris dans la parure medievale et contemporain sur le teritoire de la Yougoslavie, Berichte den II Kongress, Band III. Berlin, 1973. S. 183-187.
21. Бајаловић-Хаџи-Пешић М. Накит VIII-XVIII века у Музеју града Београда, Збирке и легати Музеја града Београда. XV. Београд, 1984. С. 34, 56.
22. Јанковић М. и Ђ. Словени... С. 94-95.
23. Бајаловић-Бирташевић М. Средњовековна керамика С. 12, 58.
24. Добри примери за ово су случајно нађена лунуласта наушница из Земуна, сродна винчанској, објављена код Бајаловић-Хаии-Пешић М., Накит VIII-XVIII века, 30, 56, као и белоглинени лонац краја Х - почетка XI века из уништеног насеља у Белегишу аналоган налазима из куће 3 на "Реци" објављен код Бајаловић-Бирташевић М., Средњовековна керамика, 11, 60. У скоро објављеном Зборнику радова: Археолошка истраживања дуж аутопута кроз Срем, Нови Сад 1995, - из два насеља и две некрополе потиче материјал сродан београдском: Минић Д., Раносредњовековно насеље код Адашеваца, 249-253; Тадин Љ., Раносредњовековна некропола код Манђелоса, 257-268, - где је у гробу 31 са лунуластим наушницама са звездоликим привеском ливеним у техници раног IX века нађен и прстен са главом од кружно обмотане жице као из доњоградске Београдске некрополе и наушница са стошцем; Минић Д., Средњовековна некропола на Врцаловој воденици, 287-299, - у гробљу р Х-XIV века публиковала је гроб 100 са налазом крста привеска, сродног београдским налазима; Гачић Д., Средњовековна налазишта, 237, Селиште, Лаћарак је насеље које почиње у последњој четвртини XI века и траје кроз XII век а има керамику сродну београдској.
25. Јанковић М., Словенско насеље код Земуна, Рад Војвођанских музеја 35 за 1996. годину (у штампи).
26. Увид у материјал ископан 1993. године омогућио ми је руководилац истраживања Станко Трифуновић на чему се колеги најлепше захваљујем.
27. Мано-Зиси Ћ., Љубинковић М., Гарашанин М., Ковачевић Ј., Веселиновић Р. Заштитно ископавање код Панчева, Музеји. 1. Београд, 1948. С. 53-95.
28. Станојевић Н. Насеља VIII-IX века у Војводини, Рад Војвођанских музеја. 30. Нови Сад, 1987. С. 119-144.
29. Јанковић М. и Ђ. Словени... С. 116.
30. Заштитна ископавања Владимира Станчића у дворишту Матице српске; необјављено; захваљујем колеги за увид у материјал.
31. Dimitrijević D. Brdašica pres de Vojka - necropole Avare, Actes du VIII Congres International des sciences Prehistoriques et Protohistoriques. Beograd, 1971. 5. 160-161. материјал није објављен.
32. Калић-Мијушковић Ј. Београд... С. 33-34.
33. Constantini Porphyrogeniti. De cerimoniis aulae byzantine I, ed. I. Reisius. Bonnae, 1829. Превод и коментар Ферјанчић Б., Византијски извори за историју народа Југославије. II Београд. 1959. С. 78.
34. Новаковић С. Охридска архиепископија у почетку XI века, Глас српске краљевске академије. LXXVI. Београд, 1908. С. 42-45.
35. Катић В. Археолошко наслеђе Младеновца, Култура 011. Часопис за књижевност, уметност и културу. 1. Младеновац. Мај-јуни 1995. 37. Сл. 8 даје гроздолику наушницу из Велике Иван;е са Космаја, аналогну београдским примерцима.
36. Бајаловић-Хаџи-Пешић М. Унутрашње утврђење... С. 38-39.
37. Βιος και πολιτεια ομολογια και μερικη ναυματων διηγγσις, του 'εν αγιοις πατρος ημών Κλημεντος αρχιεπισκοπου Βουλγαρών ed Migne, PG 126, col. 1192-1240, - превод и коментар Рајковић Ж. Житије Климента Охридског. Византијски извори за историју народа Југославије. Том I, Београд, 1955. С. 299.
38. Бајаловић-Хаџи-Пешић М. Средњовековном Београду у походе (Каталог изложбе Музеја града Београда. 17). Београд, 1977. С. 73.
39. Марјановић-Вујовић Г. Крстови из збирке Музеја града Београда, ГГД. XXXIX. 1992. С. 19-27.
40. Марјановић-Вујовић Г. Крстови од VI до XII века из збирке Народног музеја. Београд, 1987. С. 52-53, 56-58.
41. Калић-Мијушковић Ј. Београд... С. 39.
42. Јанковић М. и Ђ. Подунавски градови поменути као пострадали 1072. године, ГГБ. XXV. 1978. С. 41-57.
43. Јанковић М. Средњовековни укопи на Малом Калемегдану, ГГБ. XXX. 1983. С. 17.
// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма
| Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]