Др Драга Гарашанин

Бронзано доба Србије

Текст из каталога изложбе "Бронзано доба Србије", Народни музеј, Београд, 1972.

Бронзано доба, период чији археолошки приказ чини тему ове изложбе, представља у историји, уметности и друштвено-економским односима, значајну етапу најстарије историје Европе. Формално, период бронзаног доба који, са мањим или већим одступањима, обухвата временско раздобље друге хиљаде година пре н. е. (време око 2000-1000 година пре наше ере) јесте етапа у којој се овлађивањем технике обраде метала и његовог добијања из одређених руда долази и до израде савршенијих средстава за производњу оруђа, до савршенијих облика оружја, до различитијих и богатијих облика накита. Али, не сме се заборавити ни чињеница да ови облици зависе и од нових, посебно развијених и специфичних облика обраде и добијања одређених сировина, јер рударска техника и техника обраде метала у одређеним облицима изискују и посебну, специјализовану активност читавих људских група у њиховим заједницама. У овом добу више се не може, као у ранијем периоду неолита, говорити само о подели посла измећу мушкарца и жене. Сем тога, неравномерна распрострањеност рудног блага, поготову онда кад се има у виду да коришћење бронзе намеће истовремено и коришћење двеју врста рудних лежишта, првенствено бакра и калаја, нужно је наметала ужу трговинску размену између разних области и подручја. А исто тако, ова неравномерност стварала је и основе за извесну неравнотежу у односима разних људских група, а самим тим и већу несигурност и чешће сукобе, који се одражавају у све већој потреби за стварањем одређене, унутрашње организације одбране или напада. Бронзано доба било би у исто време и она епоха, кад се неминовно намеће и јаче раслојавање у оквиру примитивних људских заједница, први зачеци оне поделе која доводи коначно и до друштвеног раздвајања, у крајњој линији до формирања издвојене, богатије и водеће племенске аристократије, какву, у развијеним етапама гвозденог доба, можемо установити на пример у кнежевским гробовима Требеништа или Новог Пазара, у областима тада већ формираних илирских племена Десидијата или Аутаријата. Одатле, до каснијег формирања првих илирских државних организација које, како се све јасније види, представљају извесну прелазну етапу измећу племенских савеза и робовласничких државних заједница римског типа или хеленистичких држава, постојао је још само један корак, који је у разним областима под разним посебним условима, учињен са извесним одступањима. Поређење такозване илирске и дачке државе, било би по нашем мишљењу веома поучно у овом смислу, али превазилази уже границе овде обрађене проблематике.

Друго је питање етничке и језичке припадности носилаца културе бронзаног доба. О томе је у археологији, донекле и у лингвистици, много расправљано, поготову у југоисточној Европи и на Балкану. Прихватајући тезе појединих археолога које су добрим делом базиране и на критичном коришћењу лингвистичких резултата, може се рећи да, у том смислу, почетак бронзаног доба представља етапу стабилизације после дугог периода прелаза из неолита у метално доба кад, у низу често археолошки неухватљивих таласа, продиру ка Европи и посебно њеном југоистоку, индоевропски сточари из руских степа. Довољно је, особито од стране археолога, истицано да ови продори не морају нужно значити, нити значе потпуно уништавање старијег, неолитског становништва. Било је ту, у појединим моментима, несумњиво и спаљивања насеља, пљачки и потпуног уништавања. Ипак, у току дугог процеса ових и сличних кретања, дошло је коначно до сажимања, симбиозе, старог земљорадничког елемента неолита, са придошлицама које са собом доносе свакако примитивнију материјалну културу, али исто тако и савршенију и развијенију патријархалну организацију, а заједно с тим и нове елементе у језику. Тако би бронзано доба, онако како то мисле многи археолози балканских земаља, представљало период индоевропеизације домородачког становништва, време у којем се и ствара основа за каснији развој ширих старобалканских етничких групација као што су Илири, Трачани, а евентуално и Дако-Мизијци, јужно од Саве и Дунава, а северно од Дунава у каснијој Дакији - Дачани и Гети.

Последња етапа овог развоја везује се, пре свега, за крај бронзаног доба и прелаз ка гвозденом добу, за оно време које је у средњој Европи, према карактеристичном начину сахрањивања те епохе, обележено као период поља са урнама (Urnenfelderzeit). И овде се, свуда на Балкану и на доњем Дунаву, може рачунати са новим померањима и кретањима племена која настају, како изгледа, под притиском опет са Понта, нових групација које се крећу у правцу доњег Дунава. Ово, сада, изазива даља померања и покретања чији историјски рефлекс, како је то већ у више махова истицано, представљају такозвана Егејска сеоба или најезда поморских народа, пад Троје, рушење микенских држава и пропаст хетитског краљевства, као и продор поморских народа до Египта, забележен на познатом натпису Рамзеса III у храму у Мединет Хабу.

Како културно, тако и економски и историјски, бронзано доба представља, према томе, изванредно важну етапу у развоју Европе, при чему тежиште пада на њен југоисточни део који је већ самим својим географским положајем био предодређен да у овом смислу одигра веома значајну улогу.

***

Како су сада, у оквиру овог историјског развоја, поједина подручја, односно области дошли до мањег или већег изражаја, како су се они уклапали у шире културне целине и њихову одређену еволуцију, представља у извесном смислу други проблем. Не може се спорити да је геоморфолошки моменат у овом погледу играо веома значајну улогу. При томе је подручје Србије, на једној од главних природних саобраћајница старог Балкана, моравско-вардарском путу, чији је значај на основу археолошких истраживања данас већ довољно утврђен, била област у којој се, како је познато, сучељавају културни утицаји разних великих подручја раних цивилизација: егејско-малоазијске области, панонско-карпатске, уже балканске са њеним посебним специфичностима и, коначно, од краја неолита и у току вишевековног периода прелаза из неолита у металног доба, номадско-степских, већ поменутих елемената који са собом доносе прелаз на индоевропске језике и нове форме економског живота које сачињавају значајну компоненту у стварању културе бронзаног доба. И овде, природне одлике појединих зона играју значајну улогу: тако се могу издвојити и неколико великих културних области у којима се, баш у току бронзаног доба, стварају основе за даље културно и етничко издвајање. У ширем смислу оне се везују и за шира културна подручја. Док, на пример, централна Србија, везана за долину Мораве и њених притока, у културном смислу стоји у вези с једне стране са читавом облашћу доње подунавске равнице између Старе планине и Карпата, а с друге стране са утицајима из егејског света и области формирање у данашњој Грчкој високе микенске културе, подручје ужег Подунавља, широко везано за Панонску низију и Карпате, показује, у суштини сличан културни развој, у којем је, међутим, јачи утицај средњоевропске компоненте. А западна Србија, брежуљкасто и планинско подручје јужно од посавске равнице, уско се везује, већ сада за област западног дела Балканског полуострва, област у којој се формирају и развијају она међусобно сродна племена која ће каснији писци обележити именом Илира, ширећи тако на шира подручја једну етничку детерминацију која је, у суштини првобитно обухватала само јужни део ове зоне: Албанију и Црну Гору, илирско језгро, али исто тако област која је поготову касније, у првој хиљади година пре н. е. битно утицала на детерминацију културног развоја тих подручја. Одмах се мора рећи да границе у бронзано доба још увек нису довољно јасне, те се појаве појединих од ових великих културних комплекса: балканско-карпатског, трачког, схваћеног у смислу географског подручја Тракије у јужној Бугарској и западно-балканског, често се међусобно укрштају, спајају и асимилују, што у крајњој линији значи процес етногенезе касније познатих старобалканских народа. И овде се остварују широке перспективе даљих проучавања и конфронтације већ постојећих података и изворне, археолошке грађе што, међутим, прелази оквире ове изложбе и њених задатака.

Коначно, долазимо и до једног за временско праћење етапа културног развоја не мање значајног питања: хронологије, временске поделе периода бронзаног доба. Дуго времена примењиван је у том погледу систем временске поделе који је, заснивајући се на средњоевропском материјалу, изградио познати немачки археолог П. Рајнеке (Р. Reinecke). Полазећи од карактеристичних појава утврђених солидном анализом сигурно затворених целина археолошког инвентара, предмета који су сигурно у исто време били у употреби, налазећи и елементе за одређивање бројевима изражених датума, он је бронзано доба поделио у четири велике фазе обележене, код њега као бронзано доба А-D, а чији временски оквири углавном иду између 1800. и 1200. пре н. е. Систематска археолошка истраживања на Балкану и у доњем Подунављу показала су, несумњиво, да се овај систем не може и не сме шематски пренети на наше области. Тако, узето у целини, мора се рачунати са једном фазом раног бронзаног доба, која обухвата време до око 1600. године пре н. е. и приближно одговара фази А. Рајнекеовог хронолошког система, иако се њени почеци морају вероватно ставити пре 1800. године, затим са средњим бронзаним добом које обухвата, по Рајнекеу већ и његову последњу етапу раног бронзаног доба (Рајнеке А2) и траје до око 1300/1200, завршавајући се са Рајнекеовом фазом С, и коначно касно бронзано доба, око 1300/1200, Рајнекеова фаза D, или, по другим археолозима почетак такозваног периода поља са урнама у средњој Европи. Овај период обележен је карактеристикама културе на почетку великог историјског догађаја Егејске сеобе, са којом заправо настаје и прелаз из бронзаног у гвоздено доба, епоха током које, у вишевековном процесу асимилације и прегрупације долази, по мишљењу многих балканских археолога, до стварног формирања старобалканских народа, у првом реду Илира и Трачана.

***

Полазећи од горе изнетих чињеница, односно њихове интерпретације, желећи да изложбу бронзаног доба Србије пропратимо и одговарајућим текстом који даје податке о нашим археолошким сазнањима и њиховом историјском тумачењу, потребно је најпре се кратко осврнути на уводни део овог периода, прелаз из неолита у метално доба, а затим на културу бронзаног доба у њеном развоју по издвојеним територијама, онако како су оне у ранијем излагању опредељене и ограничене одговарајућим временским етапама, указујући при томе како на посебне одлике развоја у свакој од ових области, тако и на њихов узајамни однос и везе. У том смислу и настављамо ово излагање.

***

Већ је истакнуто да период прелаза из неолита у метално доба представља епоху кад у низу узастопних продора, долази до сеобе индоевропских сточара из степске области у разне делове Европе, а посебно ка доњем Дунаву и Балкану. Из симбиозе, сажимања и спајања домородачких и придошлих елемената, поникао је низ културних група овог времена везаних за разна подручја Паноније, Балкана, а посебно наше земље. Крајња етапа овог више векова дугог процеса, време кад се коначно доноси стабилизација што се манифестује и у одликама извесних културних група на територији данашње Србије, заправо је већ фаза раног бронзаног доба у ужем смислу тот појма.

Прелазном периоду припадају на територији данашње Србије следеће културне групе: Тисаполгар и Бодрогкерестур група (Tiszapolgar i Bodrogke resztur), раширене посебно у Потисју и Банату, али чије елементе налазимо чак и у западној Србији на Дрини, у веома занимљивим и још увек недовољно објашњеним налазима из Вишесаве код Бајине Баште; баденска група, раширена на целој територији Војводине у оквиру сводих посебних просторно, а донекле и временски издвојених група као баденске у ужем смислу тога, чисто археолошког појма баденско-костолачке групе, као посебне појаве везане за подунавско подручје Србије и данашње Војводине; коначно тзв. вучедолска група, чије елементе, као и појаве баденске, налазимо измећу осталог и у Шумадији. У свим овим случајевима, без улажења у детаље ради се ван сваке сумње о комбинацији ранијих, аутохтоних и нових, придошлих елемената. Како се сада све појаве ове врсте, које се, у оквиру изложбе, повезују у затворене одређене целине, имају и могу објаснити, при чему се археологија, већ према карактеру своје документације првенствено ограничава на керамику и њено тумачење остаје, наравно, још увек отворен проблем. Територијално издвајање засада је још увек веома тешко. Упоредно с тим, у оквиру разних, издвојених група, појављују се и извесни утврђени облици металних предмета - бакарних секира. Њихова израда везана је, пре свега за одређене центре металургије и за извесне радионице. Из оваквих центара метални објекти били су раширени у далеко шире подручје.

Прва етапа, рано бронзано доба према раније фиксираним ставовима, доба дефинитивне стабилизације настале из сукоба и сажимања домородачког и новог елемента, манифестује се појавом неколико локално издвојених културних група са њиховим јасно опредељеним одликама. Тако, у ужeм Поморављу, овом периоду припада култура, обележена од стране досадашњих истраживача као Бубањ-Хум III. Раније фазе ове еволуције у централном Поморављу Бубањ-Хум I и II, везују се, без сумње за период прелаза из неолитског у метално доба: њихово праћење показује да се већ током прелазног периода мора рачунати са извесним померањем домородачког становништва извесних делова доњег Подунавља, посебно из данашње Олтеније, у правцу југа. Ово померање, о томе не може бити никакве сумње, објашњава како се у Поморављу, а затим и даље на југу до Пелагоније, па чак и до северне Тесалије и делова Албаније, може протумачити појава културних елемената какви се везују за групе Криводол-Салкуца, Бубањ- Хум I и II и у Македонији, на територији Пелагоније, за групу Суводол- Шупљевац, као и, посебно, у југоисточном подручју Албаније за фазу Малич (Maliq) II. У питању су прва померања настала под притиском индоевропских елемената са доњег Дунава. Насупрот томе у систематским, више година вођеним, ископавањима на Бубњу код Ниша констатовано је постојање већ опредељене фазе Бубањ-Хум III, окарактерисане интензивнијим развојем сточарства (у слојевима овог периода постоји изванредан пораст животињских костију), а посебно појавом типичних облика судова са две дршке који се, нарочито везују за појаве касне фазе раног бронзаног доба у Македонији, особито у Пелагонији и северозападном делу егејске Македоније, као и за појаве везане за културну етапу Малич III а-b у одговарајућем делу Албаније. Временски, поменуте појаве одговарају епохи пре почетка микенске цивилизације са њеним богатим кнежевским гробовима тзв. "шахт"-гробовима (Schachtgraber). У културноисторијском смислу могуће је помислити на дефинитивну стабилизацију индоевропеизираног становништва, која је, како смо већ истакли, основа даљег развоја и настанка познатих палеобалканских народа.

Слична, уз све могуће регионалне разлике, била би и еволуција у панонском делу поменуте територије и западној Србији. У северном делу Баната, подручју око ушћа Мориша, сусрећемо, у ово доба појаву такозване мокринско-перјамошке групе, о чијем су карактеру, нова ископавања у Мокрину код Кикинде пружила особито занимљиве податке. Сахране су овде још увек у традицији оних типичних у неолитској епохи: равни гробови са постављањем скелета у згрченом ставу. Груписање гробова у одређене мање целине, упућује на извесне родовске или породичне заједнице. У грнчарији, основни су облици судова са једном или две дршке које не прелазе обод суда, као и изузетно сиромаштво у орнаментици. Облици, а посебно техника израде, упућују на старе традиције, метални налази, груписање и распоред гробова на извесне утицаје нових елемената са стране. Занимљиво је, међутим, да у овој области сахрана под хумкама, посебна карактеристика индоевропских елемената везаних за степске утицаје, не долази до изражаја. Међутим, у низу елемената материјалне културе мађарски археолози утврдили су, с једне стране несумњиви културни континуитет са ранијим епохама, а са друге стране извесне појаве као оне у тзв. Шомођвар групи (Somogyvar), које упућују на манифестације материјалне културе и појаве, у начину сахрањивања, што без сумње указује, сахраном под хумкама, не само на везу са степским подручјем, већ посебно са начином сахране у западној Србији (Белотић-Бела Црква, Драгачево). Са овим, коначно, долазимо и до оцене, културно-историјске, најранијих гробова под хумкама на територији западне Србије, у оквиру групе Белотић- Бела Црква којој се несумњиво морају приписати и други налази раног бронзаног доба ове области. Начин сахране овде је несумњиво везан за нову појаву сахране под хумкама, погребни ритуал који са собом доносе индоевропска степска племена. Под овим хумкама сахрањивање је вршено у облику скелетних гробова при чему је гроб мушкарца, као старешине породичне заједнице био посебно истакнут (на пример, гроб 24-25 у Белој Цркви - хумка I, или констатације учињене у хумци II некрополе у Белој Цркви). Састав и конструкција ових хумки упућују на тесне везе са подручјем руских степа. Ово, уосталом важи и за начин сахрањивања. Али, поред скелетних гробова са сахраном у згрченом ставу и одавањем посебног поштовања мушкарцу, што упућује на патријархално уређење раних, индоевропских сточара, налазимо и сахране са спаљивањем покојника, (на пример, Белотић, хумка XII), где су спаљени остаци, заједно са даровима а без стављања спаљених костију у суд-урну били остављени на спалишту на којем је спаљивање било извршено. Од тога времена надаље, овај исти обичај, уз извесне промене, можемо пратити у целој области западне Србије до римске епохе, управо до времена кад илирска етничка припадност становништва области више не подлеже никаквој сумњи.

Тако, дакле, у раној фази бронзаног доба, уз још увек недовољну диференцијацију по одређеним подручјима, налазимо, како у облицима материјалне културе, тако и у другим манифестацијама констатованим археолошким путем основе оне стабилизације бронзаног доба, која у каснијој еволуцији пружа основе даљег етничког разграничења на подручју старог Балкана. Несигурност ових разграничења, али, с друге стране и културно јединство, уз сва локална одступања која јасно произлазе из чињеница изнетих у ранијем излагању, потврђује, измећу осталог, и појава, у Срему и Славонији такозване винковачке групе, која у детаљима остаје још увек недовољно позната, но која, по извесним облицима материјалне културе, посебно грнчарије, упућује на тесне везе како са групом Белотић-Бела Црква у западној Србији и илирском подручју, тако и са појавама у Панонији, где, с друге стране појава хумки у Шомођвар групи, такође упућује на комплексност проблема који историјски ваља обележити као питање индоевропеизације у рано бронзано доба. Не мање значајни у том погледу били би и гробови под хумкама у Врбици у Олтенији, који, данас је то несумњиво, показују тесне везе са појавама у Белој Цркви и самим тим доприносе даљем решавању питања индоевропеизације у раном бронзаном периоду у свим овим крајевима од Карпата до западног Балкана.

***

У следећој етапи, периоду развијеног, средњег бронзаног доба који, готово свуда и без прекида континуитета културе прелази у касно бронзано доба, епоху кад се може рачунати са створеним основама велике Егејске сеобе, поједина, географски одређена подручја издвајају се већ нешто јасније. Како се различите појаве материјалне културе упркос извесним појавама дубље унутрашње везе, а посебно прекорачења већих заједница и њихових граница, имају тумачити са становишта историје, покушаћемо да објаснимо кроз интерпретацију археолошког материјала, који за ове епохе представља још увек основни и главни извор. Тако се, у ствари, враћамо на извесне констатације засноване на ранијим археолошким истраживањима и на њихову интерпретацију, у историјском смислу, онакву каква је била дата на Симпозијуму о територијално и хронолошком разграничењу Илира у праисторијско доба, у Сарајеву 1964. године. Чини се да нова археолошка проучавања нису у основи изменила тада изнета гледишта, већ, напротив, да су пружила само нову грађу за њихову потврду.

У подручју Поморавља сусрећемо се, током овог раздобља са неколико археолошки јасно издвојених културних група. Таква је пре свега Слатинска група, која своје име носи по налазишту у Доњој Слатини код Лесковца, где су, ископавањима, њене одлике најпре могле да буду јасније утврђене и опредељене. Временски, ова се група везује за сам почетак средњег бронзаног доба, што, опет, одговара фазама А2/В1 хронолошког система Рајнекеа. Њено је постојање за сада са сигурношћу утврђено само у јужном Поморављу. Налази који јој припадају познати су, сем из саме Доње Слатине, са Градца код Злокућана у близини Лесковца и Велике Хумске Чуке у Хуму код Ниша. Положај насеља по правилу је доминантан, згодан како за одбрану, тако и за контролу сваког кретања природним саобраћајницама кроз котлине, поља моравске долине: нишко или лесковачко. Култура тога периода још увек је недовољно позната, пре свега на основу керамичког материјала. Техником израде - фактуром, а делом и начином украшавања - косе ребрасте канелуре - група показује везе са бубањско-хумском у њеним фазама I и II. С друге стране, извесни облици као коничне зделе са дршком која прелази преко обода и завршава се дугмастим испупчењем, или већи судови са широким, заравњеним ободом, представљају почетак једне дуге културне еволуције у Поморављу, која, можда, може да се веже за извесне етапе тзв. Чернавода културе у Румунији чија је појава зависна од продора нових људских група са доњег Дунава према Олтенији. Културни односи овде су још увек недовољно јасни. Докле год не буде могуће да се већим истраживањима утврди карактер ове групе са свим њеним манифестацијама, оно ће морати да се остави мање или више отворено.

Много занимљивија у том погледу била би тзв. параћинска група, раширена у целом подручју слива Велике Мораве, тако да њене појаве можемо пратити чак и до долине Тимока (Пишура чесма код Зајечара). Група чија су засада најважнија налазишта Глождар у Параћину и Рутевац код Алексинца, позната нам је искључиво из гробаља-некропола. Насеља ове групе засада нису ни утврђена, ни испитана. Веома значајан, међутим, је начин сахрањивања у овим некрополама: у питању су гробови са урнама, где су спаљени остаци покојника били стављани у судове, урне, заједно са низом других дарова: мањих судова, делом и металних предмета, углавном накита. Такође су судови стављани и поред урни. Овим одликама, параћинска група се посебно везује за већ раније поменути широки балканско-карпатски културни комплекс на целом простору од Старе планине до Карпата и у данашњој Војводини. То опет, без сумње показује, да ово подручје, у крајњој линији, не може да се повеже ни са ужом облашћу настанка Трачана, нити пак Илира, већ најпре за ону област у којој се формирају такозвана дако-мизијска племена, на што је, уосталом, такође указивано у археолошкој литератури. Тиме би претпоставка коју износе лингвисти (В. Георгијев), о постојању једне посебне дако-мизијске језичке групе на Балкану, могла наћи и своју потврду, поготову кад се има у виду да баш ове територије Поморавља припадају области Мезије, како је она и издвојена касније, приликом формирања римских провинција на Балкану. Што се пак тиче археолошког материјала, треба посебно истаћи, да керамика параћинске групе, показује такође извесне веома занимљиве одлике; судови сa једном дршком са дугмастим испупчењем, која прелази преко самог обода, непосредни су наставак појава познатих у слатинској групи. Судови са две дршке које прелазе обод, некада такође са таквим испупчењима, иако представљају једну од најтипичнијих појава у целој југоисточној Европи током бронзаног доба, имају, опет, најближе паралеле у источној Панонији и Олтенији, при чему посебно ваља указати на одговарајуће облике у тзв. Вербичоара (Verbicioara) групи у Румунији. Зделе са увученим ободом, у крајњој линији, воде порекло још из бубањско-хумске групе у њеним фазама I-II. У врло оскудном украшавању судова параћинске групе, канелуре се везују како за слатинску, тако и, можда њеним посредством, за ранију бубањско-хумску еволуцију. Урезани украси, орнаменти, на судовима, нарочито извијени мотиви изведени у облику спирала повезаних мећу собом мотивом у облику слова М показују везу са Вербичоара групом. У целини, дакле, параћинска група може се оценити као локална појава у сливу Велике Мораве, везана, својим основним одликама, како за културни развој на овом подручју, тако и за ширу балканско-карпатску област а, самим тим, донекле и за развој одговарајућих и истовремених појава у Панонији, поготову у Банату, о чему ће у даљем излагању још бити говора.

Веома је занимљива, међутим, појава да се на самом налазишту Глождар у Параћину налазе и извесни гробови који, сигурно, припадају већ касном бронзаном добу, периоду који непосредно стоји у вези са Егејском сеобом. Ову појаву, на изложби, илуструје гроб 1962-2 из Параћина. Многи облици судова који се као дарови налазе у овом гробу, као они са увученим ободом и дршкама преко обода, затим и украшавање изведено канелурама, упућују на непосредно повезивање са параћинском групом средњег бронзаног доба. Али, облик урне у коју су стављене сагореле кости покојника, са високим вратом и заобљеним канелованим раменом, као и облици дршки и њихов распоред на овој урни, повезују је несумњиво са каснијим временом, појавом великих поља са урнама, без хумки, у Војводини, пре свега у Банату. Тако се овде, мора, без икакве сумње рачунати са једном унутрашњом еволуцијом свакако без прекида у саставу становништва, од средњег до касног бронзаног доба и периода прелаза у гвоздено доба.

Како се, упоредо с тим, у јужном Поморављу, развија бронзано доба до касне фазе и периода прелаза из бронзаног у гвоздено доба, није још увек довољно јасно. После слатинске групе, поједини налази, као урна из Лапотинца са својим вертикално бушеним дршкама и урезаним орнаментима шрафираних троуглова, упућују, како је то већ показано у досадашњим археолошким проучавањима, на извесне везе са Македонијом и трачким комплексом. Али, тек са касним бронзаним добом, могуће је овде издвојити једну потпуно јасно оформљену културну групу која је испитивана систематским ископавањима у Брзом Броду код Ниша и у археологији обележена именом Медијана групе (главно налазиште у Брзом Броду, у непосредној близини римске Медијане). Облици грнчарије, судови са увученим, на разне начине канелованим ободом, представљају еволуцију старих облика чије се традиције могу пратити чак до времена прелаза из неолита у метално доба и продора људских група из Олтеније у наше Поморавље - до бубањско-хумске групе. Облици судова са једном дршком која прелази преко обода и завршава се металним испупчењем, форма која током развоја Медијана групе доживљава извесну еволуцију, имају своје корене у старој традицији бронзаног доба Поморавља, слатинској и параћинској групи. С друге стране, извесне форме судова најраније фазе подсећају и на облике урни са краја параћинског периода, док и зделе са ободом, и судови са широким, равним, често канелованим ободом, морају да се вежу за сам крај бронзаног доба и почетак прелаза ка гвозденом добу у Панонији и Посавини, на пример у Доњој долини. Њихова веза са тзв. групом Бајердорф-Велатице (Baierdorf-Velatice) у алпском подручју такође упућује на овај период, бронзано доба D по хронолошком систему Рајнекеа, иако поједини наши археолози покушавају да их определе у нешто касније време.

Далеко значајнија била би, међутим, даља историјска интерпретација Медијана групе, како је она у нашој археолошкој литератури већ предложена, а нашла је и своју потврду у новим, великим систематским ископавањима Медијане под руководством М. Гарашанина у 1972. години. Овим ископавањима потврђено је, наиме, да се у Медијана групи сигурно могу констатовати, на основу стратиграфије издвајања слојева, три фазе (Медијана I-III), при чему се материјал прве од њих особито везује за појаве које у Македонији прате рушење старих насеља бронзаног доба, пропраћено насилним уништавањем и спаљивањем насеља на самом почетку Егејске сеобе. Отуда се може тврдити да су у Егејској сеоби учествовала и племена из Поморавља, која су, представљала једну од њених компонената, наиме, ону која се кретала долином Мораве и Вардара ка Грчкој и микенском свету, насупрот другој из Тракије и Добруџе, која је одиграла значајну улогу у рушењу Пријамове Троје, чији песнички рефлекс налазимо у хомерским еповима. Важно је, такође, да у Медијани, у време Егејске сеобе, нема никаквих трагова уништавања насеља, нити продора дошљака са стране. Другим речима из Поморавља су несумњиво кренуле ка југу групе становника ових области, привучене богатством микенског света, свакако и под притиском племена са стране, али, културни развој у тој области није у вези с тим имао великих промена. Ово су, дакле, археолошки подаци, који умногоме доприносе решавању историјских проблема ове толико важне епохе, бацајући нову светлост како на значај и улогу ове балканске области, тако и на историјске догађаје и њихов ток у тој значајној епохи.

У досадашњем излагању покушали смо да на основу археолошке rpabe пружимо и слику еволуције Поморавља у току бронзаног доба до времена Егејске сеобе. Ово излагање базира се на археолошкој грађи којом до сада располажемо и њеној интерпретацији у историјском смислу, која, најзад, представља и крајњи циљ и задатак модерне археологије, на који је у нашој и страној археологији поновљено и у више махова исказано од стране истраживача појединих подручја (А. Бенац, М. Гарашанин, I. Nestor, V. Dumitrescu, M. Korkuti, F. Prendi, аутор ових редова и други). Намерно, при томе није говорено о металним предметима који се, са мање или више сигурности могу везати за поједине културне групе о којима је било говора. У том погледу, веома је занимљива чињеница да ови предмети, великим делом, представљају типичне облике металургије средњег бронзаног доба у средњој Европи и Карпатима. Неки од тих облика, као игле са главом у облику печата (Petschaftkopfnadel) у параћинској групи везани су за одређено временско раздобље средњег бронзаног доба (Рајнеке В2-С). У Медијани досада нису нађени метални предмети, но појава калупа за њихово ливење упућује и на локалну металургију. На жалост, из оштећених калупа откривених приликом ископавања 1972. године не може се доћи до одређенијих закључака о облицима ових предмета. Посебно занимљиву врсту налаза представљају, међутим, велике гривне са проширеним завршецима, тзв. шакасте гривне, богато украшене геометријским орнаментима а изведене у техници ливења чија се распрострањеност углавном концентрише око планине Јухора и у доњем Поморављу. Ван ових области гривне ове врсте нађене су само у мањем броју у Банату и у Пелагонији (код Битоља). У остави бронзаних и златних предмета из Труђевца код Светозарева, која припада почетку средњег бронзаног доба, заступљене су гривне ове врсте у примитивној форми. Све ово упућује на чињеницу да је током бронзаног доба, Поморавље стајало у тесној вези размене са средњом Европом, но да је исто тако, вероватно, имало и своје локалне радионице за израду металних предмета од којих неки, као гривне јухорског типа, представљају локалну форму златарске вештине у тим крајевима.

***

Са Поморављем, у културном развоју у бронзано доба, уско се везује и подручје Косова. Ова је веза разумљива већ кад се узму у обзир и могућности природних комуникација, као долина Топлице, која је у римском периоду била коришћена као природна траса значајног пута Ниш-Љеш (Naissus-Lissus). С друге стране, несумњиво је да Косово већ у то доба има ужих културних, а свакако и етничких веза са западнобалканским илирским подручјем. У данашњем стању наших знања о бронзаном добу, на жалост је немогуће о томе донети потпуно сигуран суд, нити пружити јасну слику. Ипак је значајно да налази са насеља бронзаног доба у Љушти код Косовске Митровице и Гладницама код Приштине, упућују на појаву једне културе бронзаног доба веома блиске Медијани, а судећи по облицима судова у својој генези и параћинској, па и ранијој слатинској групи. Урна откривена у Љушти показује, међутим, у свом облику и украшавању одлике које је ближе везују за Панонију, али је немогуће на основу овог једног, усамљеног налаза о том питању и тим културним односима донети одређенији суд.

Насупрот томе, данас је потпуно сигурно да на Косову у бронзано доба, постоје и појаве које се ближе везују за западнобалкански комплекс. У том смислу особито упућују налази из гробова под хумком у Рогову. Ипак, начин сахрањивања који је овде констатован (постављање мртвих на камено лежиште) није до сада нашао своје аналогије у другим крајевима. Метални предмети из једног од роговских гробова: бронзане гривне са крајевима проширеним у облику печата, као и игла са главом у облику печата упућују на средње бронзано доба и на типове предмета који се делом везују за средњу Европу, но донекле (гривне) и за западнобалканске области. Свакако ће тек даља ископавања и истраживања у овим крајевима омогућити да се о томе створи одређенији суд.

***

Као и Поморавље, тако се и подручје Војводине, добрим делом уско повезује са балканско-карпатским комплексом, иако се налазе и извесне појаве ближе везане за остала подручја Паноније. Данас се, углавном, може установити у овим крајевима постојање двеју културних група: ватинске, по главном налазишту Ватину код Вршца и дубовачко-жутобрдске по налазиштима Дубовцу код Ковина и Жутом Брду у селу Винцима код Голупца у Србији. Одмах у вези са тим треба подвући да се појаве ових група могу пратити и у српском Подунављу, на десној обали Дунава, у истом облику као и у Војводини, иако, међутим, углавном не продиру даље ка југу, у централну Србију и Поморавље. Појаве у западној Србији, које у одликама материјалне културе показују тесне везе са Војводином, иако се начином сахрањивања и другим одликама ближе везују за западнобалкански комплекс, биће посебно третиране у даљем излагању.

Ватинска група позната је у археологији, као издвојена културна појава, већ од самог почетка овог века. Њени типични облици и манифестације распрострањени су у целој Војводини, при чему се ипак, као главни центар мора оценити област Баната, ближе Карпатима. У питању је типична култура средњег бронзаног доба, која је, измећу осталог, испитивана и у појединим насељима, као у Ватину и Жидовару, где су откривени и остаци праисторијских кућа четвртастог облика, грађених на површини земље. Далеко више, међутим, познати су гробови ове групе. Њихов облик и распоред одговарају углавном појавама утврђеним и у другим подручјима балканско-карпатског комплекса, укључујући ту, уз разлике у облицима и начину украшавања предмета и појаве параћинске групе. Сахрањивање је вршено тако што су спаљени остаци костију стављани у урне, при чему се у гробовима налазе као дарови, распоређени око урне и разни други судови, док су метални предмети углавном стављани у урне. Али, поред тога, постојало је сигурно и сахрањивање са скелетима у опруженом ставу. Нема, међутим, никаквих података о томе да би се сахране вршиле под хумкама, онако како је то утврђено у западнобалканској области. Очигледно се ради о равним гробовима, груписаним у издвојене мање целине, које по свему судећи одговарају појединим породицама или родовима.

Као и у другим културним групама бронзаног доба, тако и овде основни елементи за утврђивање и праћење одлика културе чини грнчарија, керамика. У њеним облицима често до изражаја долази имитирање металних објеката, како је нарочито видљиво на изванредном примерку суда са две дршке које прелазе преко обода из Омољице код Панчева. Поред ових, карактеристични су и судови са једном дршком која прелази обод, пехари на нози, поклопци са укрштеним дршкама, затим урне, често са цилиндричним вратом, заобљеним раменом и тракастим и брадавичастим дршкама на трбуху, распоређеним у одређене системе на начин сличан оном који се констатује и у Параћину посебно у гробу касне параћинске фазе (1962-2). Насупрот богатству облика, а особито дршки, тако се јављају дршке полумесечастог пресека, тзв. ansa lunata или пак дршке које на горњем делу имају рожаста испупчења или додатке увијене у облику волута. Орнаментика је овде сразмерно сиромашна. Широке, жлебљене, ребрасте канелуре, постављене косо и хоризонтално, јављају се тек понекад. Чешћи су урезани орнаменти изведени у облику гирланда или спирално увијених врежа. Често су на урнама овакви орнаменти изведени утискивањем канапа (шнур орнаментика). Ипак, у суштини, главну естетску вредност ове грнчарије чине складни, оштро профилисани облици код којих се подражавање металу не може довести у сумњу. Скулптура, пластика, тако честа у неолитском периоду, а коју не сусрећемо у групама из бронзаног доба Поморавља, овде је нешто боље заступљена, особито судовима у облику животињских фигура из Ватина, и познатим судом у облику птице из Старчева, где је такође откривен гроб касне ватинске фазе.

Временски у оквиру ватинске групе могуће је данас издвојити три фазе. Ово је учињено углавном на основу разлика у материјалу појединих налазишта и затворених налаза из појединих гробова. На познатом налазишту Жидовару код Вршца постоје и јасно издвојени слојеви ватинске групе и других културних група металног доба, што ће, несумњиво, кад материјал буде објављен, такође допринети јаснијој слици. Најстарију фазу ватинске групе представља тзв. панчевачко-омољичка по главним налазиштима у Панчеву и Омољици. Она се може ставити на сам почетак средњег бронзаног доба (Рајнеке бронза А2/Б1) и окарактерисана је углавном судовима са једном или две дршке типа ansa lunata, који ретко могу имати већ развијеније облике. У Панчеву, нађен је и један судић на три ноге који припада тзв. Мађаровце групи средње Европе, што такође одговара томе времену. Каснија фаза, ватинско-вршачка, заправо је класична етапа ватинске групе, када су заступљене разне типичне форме керамике као и оне које се задржавају још од ранијег доба. Инвентар металних предмета једног гроба из самог Ватина, са карактеристичном бронзаном секиром и иглом са главом у облику печата допушта временско издвајање ове фазе. Најзад, велике некрополе са урнама, украшеним често шнур орнаментима, као што су Белегиш, Сурчин, Иланџа, затим и некропола на Роспи-ћуприји у Београду припадају крају средњег бронзаног доба. У овом смислу упућује и бронзана игла са жљебљеном главом из једног гроба у Иланџи, која представља типичну форму бронзаног доба C по хронолошком систему Рајнекеа. Ова фаза несумњиво се продужује и касније па се мора рачунати са непрекинутом еволуцијом до у непосредно следећу културну фазу прелаза из бронзаног у гвоздено доба, када се и на даље задржава сахрана у урнама, но ове добијају нешто друкчије карактеристике, нарочито применом канелованих орнамената као у гробу 1962-2 из млађе фазе параћинске групе у Параћину или из гроба 13 на Роспи ћуприји. Овде је урна са вишим вратом, заобљеним канелованим раменом и дршкама била покривена зделом чији облик налази најближу аналогију у гробовима из Добраче код Крагујевца који такође припадају касном бронзаном добу и самом почетку преласка ка гвозденом.

Територијално, како је већ истакнуто, ватинска група сем Баната и српског Подунавља, шири се и у Срем, где је заступљена у једној посебној варијанти. Датирање ових налаза омогућено је оставама металних предмета откривеним у Ловасу и Вуковару, које припадају средњем бронзаном добу. Посебно ћемо се вратити у даљем излагању на западно-српску варијанту ове групе.

Својим карактером ватинска се група несумњиво везује за балканско-карпатски комплекс, окарактерисан низом група које су са њом истовремено и сличне како у начину сахрањивања, тако често и у карактеру и одликама свог инвентара. Такве су на пример, групе Отомани, Вербичоара или Теј у Олтенији, Трансилванији и Влашкој. Посебно занимљив у овом погледу је положај западно-српске варијанте којој, упркос уској повезаности са ватинском групом треба, по свему судећи, дати нешто друкчију етничку интерпретацију.

Такође у Банату у српском Подунављу, ширећи се ка истоку и у подунавску Олтенију и северозападну Бугарску - област Видина, распрострањена је дубовачко-жутобрдска група. Културно, она се везује и за друге групе окарактерисане особито грнчаријом чији су урезани орнаменти испуњени белом инкрустацијом (инкрустирана керамика). Такве су јужнопанонска и западнопанонска инкрустирана керамика. У суштини се може рећи да се ради о једном истом културном комплексу у којем се издвајају разне групе или варијанте, од којих је дубовачко-жутобрдска без сумње најбогатија. С друге стране и овде постоје извесне локалне разлике и одступања, која се, међутим, још увек не могу у потпуности сагледати. Група је углавном позната из гробних налаза, док је о насељима врло мало познато. Најпотпуније испитана некропола у Корбову, показује сахрањивање на начин сличан оном у ватинској и другим групама са пољима са урнама бронзаног доба у панонском и карпатском подручју. Мећу облицима грнчарије карактеристичне су урне са високим вратом, некада степенасто профилисане, такозване етажне урне, судови са једном или две дршке такође често оштре профилације, слични ватинским разни облици профилисаних здела које су често служиле као поклопци урни, затим постоља од печене земље, двојни судови какви су познати и из ватинске и параћинске групе. Особито значајно је изузетно богатство орнаментике са низом разних мотива од којих су неки, као дугуљасти орнамент такозваног грчког меандра, тесно везани и за каснији фонд мотива примењиваних у грчкој уметности. Посебно ваља поменути и звечке урађене у облику птице, као и богатство статуета, пластике, чиме се дубровачко жутобрдска група јасно издваја од других у бронзаном периоду. Међу статуетама, нарочито су типичне оне са широком звонастом сукњом. Представа људске фигуре иначе је јако упрошћена, али богата орнаментика указује на приказивање металног накита. Овакве статуете познате су са низа налазишта, као што су Вршац, Корбово, разни локалитети на Дунаву у нас, Крна у Олтенији, Ново Село у Бугарској и други. Најпознатији, свакако и најлепши до сада познати примерак, био је кличевачки идол, нађен у једном гробу у Кличевцу код Пожаревца, који је пропао у Првом светском рату. Посебно значајне култне предмете представљају двоја колица од печене земље која су нађена у Дупљаји код Вршца. На колицима кода вуку барске птице приказана је стојећа људска фигура у оделу типичном за статуете ове групе. На примерку из Народног музеја у Београду, ради се о мушкој фигури обученој у женске хаљине. Оваква представа, несумњиво се повезује са митом о делфијском Аполону који борави шест месеци у земљи Хиперборејаца, далекој и маглом покривеној области која у концепцијама антике може да се веже за Панонију и доње Подунавље, да би затим наредних шест месеци провео у осунчаном грчком свету, код светилишта у Делфима. Ако се, међутим, ови подаци античког мита и археологије даље доведу у везу са историјским подацима о најранијој грчкој историји и оним што нам у том смислу пружа археолошка грађа, види се да у Грчкој, баш у периоду прелаза из бронзаног у гвоздено доба, или, у смислу грчке историје и митологије у периоду везаном мање или више за епоху тројанског рата, налазимо низ појава у материјалној култури (орнамент меандра) у религијским концепцијама (култ делфијског Аполона) а, коначно и другде, што упућује на тесну повезаност са балканским подручјем. Овде посебно треба истаћи и чињеницу да су, у неким гробовима на Керамејкосу код Атине, нађени, у време кад облици више материјалне културе грчког света протогеометријског и геометријског доба долазе до пуног изражаја, и облици и предмети који, техником израде, формом и украшавањем, стоје у најтешњој вези са дубовачко-жутобрдском групом. Морало би се, према томе претпоставити, да су у толико пута већ поменутој Егејској сеоби и носиоци ове културне групе из панонске, карпатске и доње подунавске области играли одређену улогу. Временски положај дубровачко-жутобрдске групе у оквиру културног развоја југоисточне Европе у току бронзаног доба не подлеже никаквој сумњи. Сигурно је да она обухвата раздобље средњег па и касног бронзаног доба (Рајнекеове фазе А2/В1 до фазе D). Веома је занимљиво да извесне дубовачко-жутобрдске врсте предмета налазимо чак и у гробовима са типичним формама урни прелазног периода ка гвозденом добу, онаквим какви су познати из Параћина или из гроба бр. 13 у значајној некрополи на Роспи ћуприји. Такав је случај у гробу бр. 32 из познате некрополе у Кручен (Cruceni) у румунском Банату. У историјском смислу ово треба да значи да су елементи ове културне групе, који су настали већ током бронзаног доба, надживели овај период тако да се могу, макар и делимично, пратити у каснијој културној еволуцији. Насупрот томе, нејасно је какав је овде однос према већ раније обрађеној ватинској групи. Културно и историјски тешко је претпоставити да су појаве, без обзира колико су оне међусобно сличне могле кроз неколико векова да се развијају упоредо на једној истој, ужој територији, и то тако да би у непосредној близини, на одстојању од једва неколико километара, упоредо и истовремено, уз пуно издвајање посебних одлика материјалне културе могле живети две различите културне групе (ватинска и дубовачко-жутобрдска). Археологија, својим досадашњим истраживањима пружа у том смислу сигурне податке. Историјски, међутим, ове је податке немогуће објаснити. Очигледно је да се још увек ради о недовољном научном сазнању и да ће тек будућа систематска, у првом реду археолошка истраживања моћи да у овом смислу пруже колико-толико задовољавајуће решење.

***

По свом геоморфолошком положају, а коначно и по карактеру своје културе из ове области се несумњиво одваја подручје западне Србије. У досадашњем излагању, у више махова је истакнуто да се по облицима и одликама покретног инвентара те културе ова област несумњиво мора уже повезати са ватинском групом, то јест са панонским и у крајњој линији балканско-карпатским подручјем. С друге стране, имајући у виду обичаје сахрањивања, чији је израз у етничком смислу посебно одлучујући, ово се подручје мора повезати за Босну и даље за еволуцију западног дела Балканског полуострва у целини где на основи насталој симбиозом индоевропских степских номада и домородачког становништва, долази до стварања предуслова за даљи развој илирских племена.

У таквој, археолошки недовољно јасној ситуацији, нужно је вратити се, пре свега, на археолошке податке да би се тек потом, на тој основи, покушало приступити решавању историјских проблема у ширем смислу. За западносрпску варијанту ватинске групе, раширену у целом подручју западне Србије, као облик насеља, изгледа да су карактеристична утврђења на доминантним положајима, такозване градине, чија се традиција у овим областима, уз разумљиво унутрашњу еволуцију кроз разне етапе праисторије, одржава до периода гвозденог доба и епохе када, са много више сигурности можемо говорити о настајању и постојању илирских племена. На жалост, археолошка проучавања још увек су недовољна да би се, на основу ове врсте изворне грађе, могла са сигурношћу пратити ова дуга еволуција која временски обухвата више столећа. На налазишту у Љуљацима код Крагујевца, где је констатовано постојање овакве градине и где археолошка грађа, иако недовољно разврстана на основу модерних метода истраживања, бар у својим типовима упућује на неколико фаза, изгледа да је поменута варијанта ватинске групе заступљена у неколико својих етапа. Изгледа такође да би овде систематским ископавањима било могуће са одговарајућом сигурношћу издвојити зграде и делове насеља разних фаза. На жалост, у том смислу није готово још ништа учињено, те овај проблем мора засада бити оцењен као отворен и нерешен. У начину сахрањивања у овој групи особито је карактеристична појава гробова под хумкама. Постојање некропола ове врсте, везаних за бронзано доба, познато је већ од краја прошлог века, благодарећи пре свега ископавањима вршеним на читавом низу налазишта-некропола у подручју Ваљева, Лознице и у Драгачеву у околини Чачка. Тек у последње две деценије систематска ископавања на појединим некрополама, особито у Белотићу и Белој Цркви, затим, донекле у околини Чачка, пружила су у том смислу нове и потпуније податке.

Несумњиво је, да је у ово време сахрана по правилу вршена под хумкама, у оквиру мањих или већих некропола, које вероватно чине гробља појединих породичних или родовских заједница. Где су се уз те некрополе налазила њихова насеља засада је још увек нејасно. Сва настојања да се приликом ископавања на хумкама појединих некропола пронађу и остаци одговарајућих насеобина остала су до сада без резултата. Значи ли то да су та насеља била састављена искључиво од колиба грађених од тако пролазног материјала да о њему није остало никаквог трага, што, с обзиром на високу технику археолошких ископавања која се данас примењује како у Југославији, тако и у суседним земљама изгледа мало вероватно? Или, пак, да се радило о провизорним, летњим настамбама на "бачијама", можда под шаторима, о чему није остало, поготову с обзиром на карактер земљишта никаквих видљивих археолошких трагова? То је питање које досада археолози нису себи поставили а које, чини нам се, може да пружи извесне основе за даље решавање тог проблема. У самим хумкама, сахрањивање је вршено према два основна принципа, како су они већ констатовани у рано бронзано доба у оквиру групе Белотић - Бела Црква: спаљивањем и сахрањивањем покојника. Конструкција и изглед хумки при томе не показују великих разлика: поред обичних хумки, једноставно насутих од земље, постоје и такве, веома типичне, на чијој се периферији налази посебан од камена изграђен венац. Насупрот томе, у гробовима са спаљивањем несумњиво је постојање извесних нових момената: сада се, по правилу, у средишњем делу хумке, налази камено језгро, настало набацивањем блокова камена у облику купе, испод којег је постављен суд, урна, у којем се налазе спаљени остаци покојника. Уз то се у самом суду или поред њега налазе и други гробни дарови, као мањи керамички судови или разни метални предмети, углавном накит који је покојника пратио у гроб, такође накит од ћилибара. Упоредо с тим, истовремено, како то показује карактер гробног инвентара појављују се, као и у ранијем периоду, у групи Белотић - Бела Црква, скелетни гробови: овде је покојник био постављен на земљу, по правилу у опруженом а не више у згрченом ставу као у ранијем времену. Некад је, овако постављено тело било ограђено неком врстом ковчега од камена, као на пример, у средишњем гробу хумке бр. 14 у Белотићу. На сличан начин био је опружен и скелет у централном гробу хумке бр. 19 у овој некрополи, који је, иначе, од посебног значаја за одређивање и праћење унутрашње еволуције културе бронзаног доба у овим крајевима. У неким случајевима могуће је, на основу сигурних археолошких запажања, доћи и до даљих занимљивих закључака. Тако, у хумци бр. 16 постоји урна са остацима покојника, брижљиво сакупљеним у урну. Сама хумка постављена је на спалиште на којем је било извршено спаљивање покојника, а чији се остаци јасно издвајају остацима печене земље и пепела. Испод спалишта, на којем је урна била постављена у нарочиту камену конструкцију, откривен је скелетни гроб, тако да је потпуно јасно да спалиште није било пробијано у вези са његовим постављањем, Гроб је, према томе, постојао пре извршења спаљивања и сакупљања у урну остатака спаљеног покојника. У овом гробу нађен је и суд који својим типом у потпуности одговара извесним другим налазима некрополе у Белотићу. Отуда се може претпоставити да је ова скелетна сахрана извршена пред постављање поменутог гроба са урном, те да се, вероватно ради о приношењу људске жртве.

Колико се на основу досадашњих ископавања може закључити, постоје и неке локалне, уже регионалне разлике у начину сахрањивања које се бар засада не могу издвојити као шира, општија правила. Тако, у некрополи под хумкама у Добрачи, у једној ископаној хумци, гробови са урнама појављују се у виду два правилна ковчега, грађена од камених плоча, Испред ових ковчега у којима су се налазиле саме урне, постављени су судови који чине саставни део гробног инвентара. На једном од ковчега на бочној страни поклопне плоче урезани су знаци који, можда, могу да се протумаче као нека врста примитивног писма.

У археолошком материјалу западносрпске варијанте ватинске групе, основну, најтипичнију појаву представља грнчарија-керамика. Поред типичних урни, зделе, судови са две дршке који некада имају оштру профилацију, а по правилу дршке које прелазе преко обода и завршавају се дугмастим испупчењем, затим двојни судови, као и карактеристични урезани и канеловани орнаменти, уско се везују за типичне облике ватинске групе. Ипак, основну карактеристику представља знатно примитивнији и грубљи начин извођења, невештија и незграпнија техника израде. Ово упућује, упркос сигурној вези са ватинском групом, на локалну израду ове грнчарије, независну од било каквог сталног, непосредног додира, сем у самој почетној фази настанка.

Да је западносрпска варијанта ватинске групе постојала и живела кроз сразмерно дуго временско раздобље, свакако кроз цело средње и до у касно бронзано доба, показује и метални инвентар појединих гробова. Тако инвентар гроба са урном у каменом ковчегу из хумке III некрополе у Белој Цркви, поготову украсна плоча са трном, упућује на средње бронзано доба. Истом времену има се приписати и кратак мач са језичком из гроба под хумком у Јошеви, нађен заједно са типичном ватинском керамиком која се, према свом карактеру има везати за ватинско-вршачку фазу у Банату. Велике игле са плочастом главом и нешто проширеним горњим делом, украшене геометријским орнаментима, представљају једну од локалних карактеристика некропола западне Србије у средње бронзано доба. Посебно занимљив био би, међутим, метални инвентар централног гроба хумке 19 у Белотићу. Гривне елипсастог облика са наспрамним крајевима, које потичу из тог гроба, представљају претече познатих облика гривни типа Гучево-Барајево-Јајчић, које су почетком периода прелаза из бронзаног у гвоздено доба (Рајнеке бронзано доба B - халштат А1), типичне готово свуда у металним налазима, оставама, а можда и у гробовима под хумкама Србије. Што се тиче велике игле у облику вретена, чија се форма најпре појављује крајем средњег бронзаног доба (Рајнеке бронзано доба C), њене превелике, неприродне димензије (дужина 117,5 cm) - можда се ради о ознаци достојанства, представљају типичну појаву у ширем подручју Европе на крају бронзаног доба и на самом почетку периода прелаза у гвоздено доба. Да овакве појаве у Белотићу нису нити усамљене, нити случајне, показују слични налази из Рочевића код Зворника, где налази из гробова под хумкама имају и иначе веома уску везу са налазима из некрополе у Белотићу. Најзад, у већ поменутој хумци у Добрачи у једном од гробова, у кичменом пршљену, нађена је бронзана стрелица са трном, оружје које је свакако овде сахрањеном покојнику, задало смртну рану. И облик ове стрелице припада касном бронзаном добу и самом почетку периода прелаза у гвоздено доба.

Карактер грнчарије западносрпске варијанте ватинске групе, упућује на најуже везе са овом групом у Војводини о чијој је раширености током средњег и касног бронзаног доба у овим крајевима већ било довољно говора у ранијем излагању. Метални инвентар који се временски даје распоредити на неколико етапа, показује и овде, у првом реду уже везе са индустријом бронзе у средњоевропској и карпатској области. По свему томе, ови налази могли би се, дакле, без тешкоћа уврстити у целину којој припада и ватинска група, то јест у балканско-карпатски комплекс бронзаног доба. Битну разлику, међутим, представља овде начин сахрањивања под хумкама. Везан за традиције које се у овим крајевима могу пратити већ од раног бронзаног доба, за облике сахране које у разним варијантама налазимо током бронзаног доба на целом подручју западног Балкана и даље ка југу чак до Маратона, за појаве које се без прекида у западнобалканском подручју могу пратити и током гвозденог доба када, сигурно у овим крајевима долази до формирања и пуног развоја илирског етничког живља, ови облици сахране указују на друкчију еволуцију него у јужној Панонији. При томе се не сме заборавити да су обичаји сахрањивања, како је то у археолошкој литератури већ истакнуто, били и остали увек веома конзервативни: они према томе пружају далеко више могућности етничке интерпретације, него што је то случај са покретним инвентаром материјалне културе, који се у датом моменту лакше може преузети и адаптирати локалним формама и изради. Отуда нам, поготову ако се има у виду непрекинути континуитет културног развоја у западном делу Балканског полуострва, изгледа јасно да се овде већ може рачунати са индоевропеизираним становништвом које представља основ за даље формирање Илира, који настају у даљем процесу прегруписавања, асимилације и сажимања етничких елемената на западном делу Полуострва у време велике Егејске сеобе, на прелазу из бронзаног у гвоздено доба после 1200. година пре нове ере.

***

У овом излагању приказана је, према данас расположивом археолошком материјалу, слика бронзаног доба и његовог развоја у току неколико векова који одговарају и културној и хронолошкој подели ове значајне етапе праисторије. Издвајање у поједине културне области, зависно добрим делом и од географског и топографског карактера земље, показује и основе за даље издвајање из писаних извора познатих палеобалканских народа. Веома је значајно при томе да се током целог бронзаног доба може пратити непрекинут културни развој, континуитет који се продужује и у наредну етапу прелаза из бронзаног у гвоздено доба. Ова се повезаност манифестује код свих културних група, чак и дубовачко-жутобрдске, коју у Олтенији и јужној Војводини, следују нове групе, као она позната под именом Инсула Банулуи у Олтенији, а касније Басараби група у овим крајевима и Трансилванији (упореди и неке налазе из Сараораца код Смедерева), док се у Тракији у то доба појављује нова, Пшеничево група која је одржавала уске везе са становништвом средњег Поморавља, са такозваном Медијана групом. И, такође, може се констатовати да је становништво које у ово доба живи на територији данашње Србије у одређеним културним групама, учествовало, макар и делимично у великим померањима Егејске сеобе. Тако се бронзано доба оцртава као једна значајна етапа у процесу формирања старобалканских народа, њиховој етногенези, и у историјским догађајима који су утиснули свој печат каснијој, у ужем смислу речи, историјској еволуцији старог Балкана. О свему томе, археологија, својим средствима и изворима, прва је позвана да пружи ону грађу на којој се заснива и историјска интерпретација. Досада, није посвећивана довољна пажња афирмисању, истицању и вредновању ове значајне етапе најстарије историје југоисточне Европе у ширим оквирима, ван најужег заинтересованог круга стручњака. Циљ ове изложбе био је да ту празнину, колико-толико попуни и да о овој недовољно познатој епохи пружи потпунију и јаснију слику. Бићемо задовољни ако изложба и овај, кратки, синтетички пропратни текст, допринесу остварењу тог задатка наше археологије.

Др Драга Гарашанин

// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]