|
|
 |
Ljubinko RadenkovićMitska bića srpskog naroda:(H)ALAŠtampano u časopisu Liceum 2, Kragujevac, str. 11-16.Ključne reči: mitologija, demoni, hala, narodna kultura, Južni Sloveni(H)ala je mitološko biće koje se javlja u folkloru i verovanjima Srba, Bugara i Makedonaca. Pod ovim imenom najčešće se pominje u Srbiji, u njenom istočnom i južnom delu, Pomoravlju, Kopaoniku i delom u Bugarskoj. U pomenutim srpskim krajevima sreću se još i nazivi: aletina, aline, alosije, alčina. U zapadnim krajevima sačuvan je naziv hala, halina, najčešće u epskim pesmama ili u okamenjenim izrazima tipa: Halo nesita! Naziv hala sreće se i u Bugarskoj. U rečnicima JAZU i SANU i nekim drugim, naziv ala izvodi se iz tur. ala, "zmija". Neke narodne predstave o ali, prikazujući je kao zmijoliko čudovište pružaju mogućnost za prihvatanje ovakvog tumačenja. Jezički pak, teško je objašnjivo početno h u njenom nazivu. Zato je prihvatljivije drugo tumačenje koje naziv izvodi iz indoevropske osnove "holiti/haliti – "skresati"[1]. Jedan od sinonima za mitološko biće strigoj kod Rumuna jeste hale.[2] U Starih Grka, a takođe i u narodnim verovanjima današnjih Grka, sreće se slično mitološko biće pod nazivom lamja. Taj naziv sreće se i kod Bugara i Makedonaca, gde može biti i sinonim za alu. U narodnim bajanjima ale imaju i lična imena. Po jednom izvoru, u istočnom delu Srbije zovu se: Smiljana, Ogršćana, Kalina, Magdalena[3], po drugom izvoru, u okolini Leskovca – Dobrica, Bugarka, Jevrosija Ruskinja, Dragija, Zagorka, dok je, po kazivanju bajalice iz istog kraja, u Moravi poginula ala Ilenka Rumunka. Bajalica im se u činu bajanja obraćala nedovoljno jasnim izrazom Maate paletinke.[4] Ne postoji jasna i jedinstvena predstava o spoljašnjem izgledu ale. Ona se najčešće vezuje za vetar, oluju i gradonosne oblake: "ala je nekakvo crno i strašno biće u vidu vetra"[5]; "alu narod zamišlja kao crni vetar koji ide zemljom. Gde god prođe, mora da duhne vijor, koji vrti kao svrdao. Koga zadahne vijor, poludi[6]" ; i u Bugarskoj je ala onaj silan vetar koji mete sve pred sobom i izaziva veliko pustošenje: "Izleznaha do tri ljuti hali,/ Devet godini щo se duhali";[7] ale koje jurišaju na mesec imaju dve glave i šest prstiju i pretvaraju se u različite oblike – čas u ljude sa šest prstiju i gvozdenim vilama, čas u životinje – u crno june, velikog vepra, crnog vuka;[8] po jednom verovanju iz okoline Leskovca, čovek je čuvao alu u ambaru – ona je imala ogromna usta i u ruci je držala veliku drvenu kašiku; pila je dnevno 30 litara mleka;[9] u bajanju iz istočne Srbije ala se opisuje kao zmija troglavkinja ("u jedna usta nosi vile i vetrovi,/ druga usta – izdat i zle bolesti,/ treća usta – učinci, rasturci"[10]); ala se može "uvući" i u čoveka i tada ona ima ljudsko obličje a zadržava alske osobine – po predanju ala se uvukla u svetog Simeuna pa je on postao nezasit – iz njega je alu izvukao sveti Sava[11]; po jednoj pripoveci koja se sreće u istočnoj Srbiji i Bugarskoj, čovek je ubio alu koja mu je uništavala vinograd, a bila je u mršavom čoveku u dalekom selu – ona je jela mleko iz velikih sudova gde su bili udrobljeni: crni, zelen i beo hleb ( crni hleb od žita koje je ala obirala ujutru sa njiva kada je padala kao magla, zelen – od žita pre cvetanja i beli – od zrelog žita)[12]; u drugoj pripoveci ala ulazi u umrlu carevu ćerku i proždire vojnike koji su na straži[13]; po predanju iz okoline Leskovca ale u vidu 12 gavranova odnosile su rod vinograda[14]. Vodeći gradonosne oblake, ala se prikazuje i u vidu orla, koji se obično smatra pratiocem alinog protivnika – boga Gromovnika. Verovatno se to može tumačiti njenom mogućnošću da se pretvara u različite oblike i da može da bira oblike koji će joj omogućiti da najlakše ostvari cilj. U pripovetkama je često prikazana kao lakoverna i glupa (što je povezuje s đavolom), jer je lako varaju Ćosa i Ciganin. Kada se ljudi sretnu s alama na putu ili u polju, ili pak naiđu na "njihovo" mesto na raskrsnici, dobijaju od njih opasne bolesti (slično je i sa vilama, samovilama, judama). Susret čoveka s alom na putu, koja mu nudi kumstvo u jednoj pripoveci, takođe je na štetu čoveka[15]. Odlazak čoveka u alinu kuću, koja je daleko i u šumi, prema narodnim pripovetkama, može imati različite posledice po njega: ako joj pristupi s molbom i ne govori o razlikama između nje i ljudi, biva nagrađen – u suprotnom, surovo ga kažnjava. Tako pastorka, koju je oterala maćeha, došavši u alinu kuću, obraća joj se izrazom "majko", ište je po glavi punoj crva, hrani njenu "živinu" sastavljenu od divljih životinja, a za uzvrat biva nagrađena od nje kovčegom punim zlata; suprotno čini maćehina ćerka i zato nju i njenu majku ala kažnjava poslavši im u sanduku zmije otrovnice[16]. U drugom primeru, kada se carev sin obratio ali da mu dade svoju ćerku za ženu, ona ga spašava od drugih ala i pomaže mu da se oženi[17]. Opet, ala pojede ženu i dete, koje je bila kuma, kada žena, došavši kod nje u goste, kazuje šta je sve videla u njenoj kući (najvažnije, kako je ala skidala svoju glavu i nameštala konjsku)[18]. Prema narodnom verovanju na Kopaoniku, alu koja je živela u jezeru, ubili su Rimljani tako što su zakovali površinu jezera gredama sa metalnim šiljcima okrenutim nadole. Od tog vremena žito više ne rađa kao do tada ("jedan klas – jedan litar"). Takođe, po tim verovanjima ala je čuvala berićet svoga kraja od drugih ala. Ako grad ubije letinu, tumačilo se, da je ala iz drugog kraja pobedila domaću alu i odnela berićet[19]. Za nečista mesta, jer tu dolaze ale, smatraju se uvrate (gde se okreće stoka i plug pri oranju njive) i branici (nasipi na vodoplavnom zemljištu). U Pomoravlju na tim mestima beru alske trave, koje upotrebljavaju u bajanju[20]. Ale odnose letinu, ili kako se kaže, "piju berićet" – pšenicu, grožđe u ranoj fazi itd; mogu da ispiju i mleko ovcama, naročito kad grmi; zadaju ljudima bolesti. Prema verovanju iz Homolja ale jurišaju na Mesec, s namerom da ga unište, a posle toga bi i Sunce od žalosti umrlo i tada bi svetom zavladala tama[21]. U pripovetkama za ale se kaže da jedu ljudsko meso. U svom prostoru po mirisu otkrivaju čoveka: "Nano, što nam miriše na čovečje meso", pita sin svoju majku alu. U Banatu se verovalo, ako roditeljima umiru deca da ih jede hala[22]. Protivnici ale su: zmaj i sveci – sv. Ilija, sv. Aranđeo, sv. Đorđe, sv. Jovan, sv. Sava a takođe i haloviti ili zmajeviti ljudi. Munja je glavno sredstvo kojim se alini protivnici bore protiv nje. Zato se veruje da je grmljavina borba između ala i zmajeva. U gornjoj Pčinji, za mesto na njivi gde je žito dobro rodili, kažu da je zmaj pogodio alu i ona tu stresla uvo[23]. Kad grmi, ale se skrivaju od zmajeva u visokom drveću. Ako se pak zmaj nađe u šupljem drvetu, ale ga mogu uništiti tako što zapale drvo[24]. Protiv ala u oblacima po verovanju iz Banata, bore se i haloviti ljudi. Za jednog od njih ljudi su govorili da ima rep, a drugi je imao četiri sise[25]. Po istom izvoru, seljaci su kao istinitu priču iznosili, da je pre Prvog svetskog rata na putu prema Beloj Crkvi, pala malaksala ala iz oblaka u vidu ogromne zmije, pa su joj davali mleka da ojača. U hrvatskim krajevima funkcije koje su vezane za alu imaju: vukodlak, veštica, vjedogonja, legromant, štrigo itd. Na osnovu sižea narodnih pripovedaka može se govoriti o sličnosti između ale i ruske baba-jage. Ranije pomenuti sadržaj o odlasku pastorke u alinu kuću u šumi, sreće se i kod Rusa – tamo pastorka odlazi u baba-jaginu kuću i hrani njenu "stoku"[26] . Slični su i pripovedni sadržaji u kojima su ala kod Srba, a baba-jaga kod Rusa, kume detetu i koje ga posle pojedu jer otkrivaju njihovu tajnu. U srpskom primeru dijalog s alom vodi majka njenog kumčeta a u ruskom samo kumče: 1) "Sutradan otide kumica k njoj, pa kad ulegne u jednu sobu, vidi kako se biju ožeg i metla; kad je bila u drugoj sobi, a ono ljudske noge; kad ulegne u četvrtu sobu, a ono ljudsko meso; kad ulegne u petu sobu, a ono krv, a kad ulegne u šestu, a ono ala skinula svoju glavu pa je bište, a na sebe turila konjsku glavu. Kako je videla kumicu, a ona baci konjsku glavu, pa turi svoju. Posle toga prinese ala ručak i kaže joj: – Ručaj, kumo. – Kako ću da ručam, kad ulegoh u prvu sobu, a ono se biju ožeg i metla? – Ručaj, kumo, ručaj. To su moje sluškinje: biju se koja će da uzme metlu da mete. – Kako ću, kumo, da ručam, kad ulegoh u drugu i treću sobu a ono ruke i noge ljudske? A ala joj kaže: – Ručaj, kumo, to je moje jelo. – Kako ću da ručam, kumo, kad ulegoh u šestu sobu, a ono sama krv? – Ručaj, kumice, ručaj, to je moje vino što ga pijem. – Kako ću da ručam, kad te vidoh kako si skinula svoju glavu pa je bišteš, a na sebe turila konjsku? Ala, kad to ču, pojede i nju i dete;"[27] 2) "Na svoj imendan pošla je devojčica kumi s kolačima da je časti. Dolazi do vrata – vrata zatvorena ljudskom nogom; izašla u dvorište – u kaci krv; izašla na stepenište – tamo mrtva deca; trem zatvoren rukom; na podu – ruke, noge; vrata zatvorena prstom. Izašla joj u susret Jaga i pita: – Da li si nešto videla po putu, draga, kad si dolazila kod mene? – Videla sam – odgovara devojčica, – vrata nogom zatvorena. – To je moja reza gvozdena. – Videla sam u dvorištu u kaci krv. – To je moja komina, moja dobra. – Videla sam na stepeništu deca leže. – To su moji prasići. – Trem zatvoren rukom. – To je moja reza, moja zlatna. – Videla sam u kući čupavu glavu. – To je moja metla, moja kovrdžava, rekla je Jaga-Jaginjišna, naljutila se na svoje nametljivo kumče i pojela ga"[28]. I jedan i drugi primer svedoče o htonskoj prirodi ovih mitoloških bića. Naime, junak može ući u htonski prostor i otkriti tajnu tog sveta – ali tu tajnu ne sme preneti ljudima. Slično ovome je sticanje znanja nemuštog jezika – čovek može doći do tog saznanja od strane htonskog bića, ali ako se usudi da to saznanje saopšti ljudima onda će ga u toj nameri preteći smrt. I ala i baba-jaga mogu se svesti na neku stariju predstavu o ženskom demonskom božanstvu – zmijolikoj gospodarici podzemnog sveta. Napomene1 Эtimologičeskij slovar' slavjanskih jazykov. Praslavjanskij leksičeskij fond, v'š. 8, Moskva 1981, str.12-13. 2 G. Kabakova, Materialy po rumynskoj demonologii, Materialy k VI meždunarodnomu kongressu po izučeniju stran jugo-vostočnoj Evropy, Moskva 1989, str.133. 3 M. Milićević, Život Srba seljaka, SEZb I, 1894, str.327. 4 Dragutin M. Đorđević, Život i običaji narodni u Leskovačkoj Moravi, SEZb LXX, 1958, str.559 5 Savatije Grbić, Srpski narodni običaji iz sreza boljevačkog, SEZb XIV, 1909, str.326. 6 Sava M. Milosavljević, Običaji srpskog naroda iz sreza homoljskog, SEZb XIX, 1913, str.296. 7 Dimiit'r Marinov, Narodna vjara i religiozni narodni običai, Sofija 1994, str.70. 8 Sava M. Milosavljević, navedeno delo, str. 397. 9 Dragutin M. Đorđević, Život i običaji narodni u Leskovačkoj Moravi, str.563-565. 10 Ljubinko Radenković, Narodne basme i bajanja, Niš – Priština – Kragujevac 1982, str.97. 11 Vladimir Ćorović, Sveti Sava u narodnom predanju, Beograd 1990, str. 182. 12 Veselin Čajkanović, Srpske narodne pripovetke, SEZb XVI, 1927, str.366-368; Liljana Daskalova-Perkovska, Doroteja Dobreva, Jordanka Koceva, Evgenija Miceva, Bъlgarski folklorni prikazki, Sofija 1994, str.226. 13 Veselin Čajkanović, Srpske narodne pripovetke, str.57-59. 14 Dragutin M. Đorđević, Život i običaji narodni u Leskovačkoj Moravi, str.563-565. 15 Veselin Čajkanović, Srpske narodne pripovetke, str.369. 16 Veselin Čajkanović, navedeno delo, str.135. 17 Veselin Čajkanović, navedeno delo, str. 114-117. 18 Veselin Čajkanović, navedeno delo, str. 369. 19 Kazivao Bogomir Maksimović (1927), selo Crna Glava (1996). 20 Veselin Čajkanović, Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama. Dodatak V. Đurića, SKZ, Beograd 1994, str.256. 21 Sava M. Milosavljević, navedeno delo, str.397. 22 Milenko S. Filipović, Vera i crkva u životu Banatskih Hera, Banatske Here, Novi Sad 1958, str.281. 23 Milenko S. Filipović, Persida Tomić. Gornja Pčinja, SEZb LXVIII, 1955, str.104. 24 Aleksa Vasiljević, Kako se u Svrljigu misli o zmajevima, "Bosanska vila" IX, 1894, br.12, str. 182-184. str.184. 25 Mileni S. Filipović, Vera i crkva u životu Banatskih Hera, str.281. 26 Vuk Stef. Karadžić, Srpske narodne pripovijetke, "Prosveta", Beograd 1988, str.135; A. N. Afanas'ev, Narodnye russkie skazki, t. I, Moskva 1985, str.124-125. 26 Veselin Čajkanović, Srpske narodne pripovetke, str. 369. 27 T. A. Novičkova, Russkij demonologičeskij slovar', SPb, 1995, str. 31-32. // Projekat Rastko / Antropologija i etnologija // |