Срби у источноевропској дијаспори

Љубивоје Церовић

Срби у Румунији од раног средњег века до данашњег времена

• Предговор - Славко Вејиновић
• Срби у Румунији од раног средњег века до данашњег времена
• Рани средњи век
• Стварање духовног јединства
• Српски културни посленици у Влашкој и Молдавији
• Српско племство у Банату и Кришани
• Подручја насељавања
• Ослободилачки покрети у време Турака
• Бечки рат и Велика сеоба Срба
• Поморишки и банатски граничари
• Карловачка митрополија
• Темишварски сабор
• Буне, устанци, револуције
• Борба за национално ослобођење
• Српско школство
• Културни и друштвени живот
• Први светски рат
• Срби у оквирима Румуније

Предговор - Славко Вејиновић

Објављивањем публикације Срби у Румунији од раног средњег века до данашњег времена, као прве књиге Едиције Срби у источноевропској дијаспори, Министарство за везе са Србима изван Србије, реализујући своје програмске задатке, настоји да непосредно допринесе целовитијем и објективнијем сагледавању питања и проблема који се тичу досељавања Срба на просторе источне Европе; њиховог живота и рада у новим крајевима, који су - временом - за њих и њихове потомке постали домовина.

Поред ове публикације, у плану је да се у оквиру поменуте Едиције издају још и књиге о Србима у Мађарској, Словачкој, Русији и Украјини.

Изучавање досељавања Срба у ове земље и останка и опстанка у њима спада у ред изузетно важних питања, посебно зато што о сеобама Срба и њиховом животу на овим подручјима до сада није посвећивана посебна пажња - ни у научној мисли ни у политичкој пракси.

Срби су се на ове просторе почели насељавати још од раног средњег века, да би овај процес нарочито био интензиван половином 18. века, када је велики број њих населио подручје Румуније, Мађарске, Словачке , Русије и Украјине.

Срби су у овим земљама оставили веома видљиве печате свог постојања, богатог живота и рада и економске моћи. То говори о снази њихове духовности, културе, образовања, али и о нераскидивим везама са својим народом и својом отаџбином.

На просторима где живе од раног средњег века, Срби су подигли велики број уметнички изузетно вредних и историјски значајних споменика, као што су цркве и манастири, и оснивали школе, домове за ученике, читаонице и друге културне институције које су имале и националну функцију. Неки од тих споменика су током времена пропали и уништени, али их је велики број ипак до данас сачуван. Нажалост, већина их је у таквом стању да је сада неопходно предузимати хитне мере заштите како би се спасили од даљег пропадања. Неки од највреднијих споменика, уз значајну помоћ државе Србије, али и домицилних земаља, су обновљени и рестаурирани, и тако сачувани за будуће генерације и поколења. У овим крајевима није реткост сусрести се са српским именима, називима и обичајима. Они су се сачували и одомаћили чак и у оним срединама где су се Срби утопили у домаће становништво и потпуно асимиловали.

Насељавајући просторе источне Европе, Срби су постали саставни део бројне српске заједнице која данас живи у више од сто земаља, на свих пет континената. Они су организовани и окупљени у преко 800 клубова, удружења и асоцијација.

Срби су у својој бурној историји често напуштали завичај. Они су се, појединачно или са члановима својих породица, селили и исељавали; одлазили на привремени рад у друге земље, или су као прогнаници и избеглице, привремено или трајно, напуштали своје домове и свој завичај.

Ратови и претње ратовима, освајања српских територија од стране других - поред економских разлога и потраге за бољим животом - основни су чиниоци који су утицали на исељавање и одлазак Срба са њихових територија на којима су вековима живели.

Бројне српске заједнице су у својим новим домовинама сачувале своје корене, своју духовност, везу са матицом и осећање припадности свом, српском народу. Али је, исто тако, знатан број и оних који су, у вртлогу историјских збивања, изгубили духовну везу са српским народом и својом матицом, па се нису сачували од процеса неумитне асимилације.

Све су ово суштински разлози који су мотивисали Министарство да покрене издање ове Едиције.

Срби у Румунији од раног средњег века до данашњег времена

Срби на територији данашње Румуније у континуитету живе више од миленијума. Данас они представљају најстарију српску дијаспору у свету.

Заједништво Срба и Румуна на овим пространствима изграђивало се вековима. Заједничка црква, школство, борба за национално ослобођење, ратови против заједничких непријатеља - никад међу собом - својим потомцима оставили су у аманет да следе пример својих предака. Српска национална мањина у Румунији, као баштиник богате националне културе настале на овом простору, представља мост сарадње између два суседна пријатељска народа.

Рани средњи век

У доба сеобе народа, која је у позном античком добу захватила велики део европског континента, словенска племена из прапостојбине почињу да се померају према панонско-карпатском басену.

Словени, преци Срба, почињу да насељавају Панонску низију у раном средњем веку. Већи део је почетком ВИИ века прешао Дунав и Саву и населио Балканско полуострво, док је део остао да живи у Панонској низији.

Пре доласка Словена овде су вековима живели Дачани који се помињу у ИВ веку пре н. е., а два века касније основали су племенски савез. Римљани су у време цара Трајана, 107. године освојили и успоставили власт у Дакији, одакле су се 271. повукли пред најездом Гота, које су истиснули Хуни 375. године. После распада Атилиног хунског племенског савеза 453, овим подручјем су владали Гепиди, после којих 567. године Панонску низију заузимају Авари са којима долазе и Словени. После пропасти Аварске државе 796. године, подручје Баната је припало Бугарима, које током X века истискују Мађари. Они су створили моћну државу на тлу Панонске низије.

О присуству предака Срба - Словена у раном средњем веку на тлу Румуније сведоче и топоними. Тако назив насеља и реке Бодрог на банатској страни Поморишја води порекло од словенског племена Бодрича, који су своје име оставили већем броју локалитета у Панонској низији. Северинску жупанију на југоистоку Баната, у долини Тамиша и Черне, насељавало је словенско племе Северини, о чему сведочи назив Северинске жупаније и града Турн Северина. Преци Срба, померајући се долином Тисе према Балканском полуострву из прапостојбине Бојкије, населили су Поморишје и Покришје на територији данашње Румуније. Бојкија, вековима називана Српска земља, налазила се иза Карпата, у данашњој Украјини.

Као и њихови сународници јужно од Саве и Дунава, Срби у југоисточном делу Панонске низије, током друге половине ИX века, примају хришћанство од следбеника Ћирила и Методија. Већ у другој половини X века, на северозападу Баната, где је била велика концентрација српског становништва, подигнут је манастир Морисена, грчког обреда. У првој половини XИ века, по налогу папе, у време владавине првог угарског краља Иштвана грчки монаси су протерани, а манастир су преузели латински калуђери.

Срби су се у XИ веку укључили у политички живот Угарске. У више махова, српски великаши из источних делова Угарске, где је било већинско српско становништво, учествовали су у династичким борбама међу претендентима на угарски престо.

Утицај Срба у Угарској био је велик, нарочито када је у име малолетног краља Гезе ИИ, као палатин, половином XИИ века Угарском управљао Белош, брат краљеве мајке Јелене, чији је отац био рашки жупан Урош И.

Стварање духовног јединства

Крајем друге деценије XИИИ века Србија је остварила националну и верску самосталност, озваничену проглашењем Стефана Првовенчаног за краља 1217. и Саве Немањића за архиепископа 1219. године. Тиме су створени услови за духовно обједињавање целокупног српског народа.

За време владавине династије Немањића (1168-1371), Србија је у политичком, војном, привредном и културном погледу постала водећа држава на југоистоку Европе. Оснивач ове највеће и најмоћније династије у српској историји био је рашки велики жупан Стефан Немања.

Стварање духовног јединства српског народа северно и јужно од Дунава и Саве на традицијама Светосавске православне цркве имало је пресудан значај за опстанак Срба на овим просторима. У том смислу, изузетан значај имао је споразум који је архиепископ Сава Немањић 1220. године постигао са угарским краљем Андрашом ИИ о ингеренцији Српске православне цркве и на подручју Угарске - тамо где је живело српско становништво. Подизање четири православна манастира на подручју јужне Угарске од којих два - Базјаш и Златица - на територији данашње Румуније, око 1225. године, потврдило је успешност мисије архиепископа Саве Немањића на Угарском двору.

Као свуда где су живели, Срби су и на територији данашње Румуније створили предања о Светом Сави. У Банатској Црној Гори с колена на колено се преноси предање да су ученици Светога Саве, са својим породицама, населили ово подручје, дајући имена насељима која су оснивали.

Иако су остварили верске привилегије, Срби у јужној Угарској су били изложени покатоличавању, о чему сведоче бројни примери принуде. Непосредна турска опасност и миграција мађарског становништва на север Угарске почетком XВ века из основа су изменили став Угарског двора према српском православном становништву. Покатоличавање је уступило место верској толеранцији, а одбојни став према Србима устукнуо је пред неопходношћу стварања снажног и организованог одбрамбеног бедема на опустелом подручју Угарске против турске експанзије.

Подизање српских манастира на данашњој територији Румуније настављено је и у XВ веку. Манастир Кусић, на левој обали Нере, као и манастир Сенђурађ на реци Брзави, југозападно од Темишвара, подигао је крајем XВ века деспот Јован Бранковић. Подизање манастира Бездина и Ходоша у Поморишју, првом половином XВИ века, везано је за породицу Јакшића. У периоду до турских освајања, на територији данашње Румуније подигнуто је тридесетак српских православних манастира.

Масовно досељавање Срба на тло Панонске низије условило је потребу чвршћег организовања Српске православне цркве. Први податак о постојању српске епархије на овом тлу потиче из 1479. Епархија у Јенопољу била је под ингеренцијом београдског митрополита. После пада Београда под Турке 1521, измењена је организованост Српске православне цркве у Угарској. Тада је јурисдикција над православним становништвом у Угарској пренета на митрополита у Јенопољу.

После освајања Будима и већег дела Угарске 1541, Турци су своје акције усмерили на Банат и Кришану; најпре Банат (1552) а потом и Кришана (1566) доспели под њихову власт. Читава територија укључена је у састав Темишварског ејалета.

Српски културни посленици у Влашкој и Молдавији

У периоду од краја XИВ до почетка XВИ века велики број Срба, властеле и културних прегалаца, боравио је у румунским кнежевинама Влашкој и Молдавији. Међу њима посебно место припада блиском рођаку кнеза Лазара Хребељановића, Никодиму Грчићу, који је основао прве румунске манастире: Водицу, Прислоп и Тисману. Максим Бранковић, ранији српски деспот - Ђорђе, основао је Влашку митрополију. Он је понео прво митрополитско звање у Влашкој, почетком XВИ века. Уз материјалну помоћ влашког војводе, са Мајком Ангелином, Максим Бранковић је почетком XВИ века подигао манастир Крушедол на Фрушкој гори. Цетињски штампар Макарије основао је прву румунску штампарију почетком XВИ века у Трговишту. У њој је штампано три богослужбене књиге на старословенском језику, у влашкој рецензији.

У Влашкој и Молдавији живели су последњи потомци славне лозе Бранковића. Била је то Деспина, супруга влашког војводе Басарабе ИВ Њагоја, ктитора манастира Крушедола, кћерка деспота Лазара Бранковића. Њеним настојањем подигнут је манастир Куртеа де Арђеш. Мецена манастира на тлу Молдавије била је и Јелена, супруга војводе Петра ИВ Рареша, кћерка Јована Бранковића. Кћи Петра и Јелене била је Роксанда, супруга молдавског војводе Александра Лупушњана. Поред осталог, она је дала и прилоге за манастир Милешеву у коме је почивало тело Светог Саве.

Српско племство у Банату и Кришани

Турски продор на балканско подручје и косовска трагедија покренули су Србе са својих вековних огњишта на сеобе у Угарску. На позив угарских краљева, досељавали су се и племство и народ.

Међу првим српским властелинима који су почетком XВ века добили поседе у Угарској био је Дмитар Мрњавчевић, "велможни и поштовани син краља Вукашина", млађи брат легендарног јунака српских народних песама Марка Краљевића. Добио је поседе у Вилагошком властелинству и звање великог жупана Зарандске жупаније.

Деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара Хребељановића, пошто се ослободио турске власти 1402, одлучан да се бори против Турака и ослони на хришћанску Европу, пре свега на Угарску, прихватио је вазални статус према краљу Жигмонду. Границе Угарске у то време озбиљно су угрожавали Турци. На темељу уговора из 1404, деспот Стефан је од угарског краља добио простране поседе, међу којима и неке на територији данашње Румуније.

После смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. године, на српски деспотски престо ступио је Ђурађ Бранковић, добивши од угарског краља Жигмонда пространа имања широм Угарске. Деспот Ђурађ Бранковић био је најистакнутији припадник последње велике српске средњовековне династије. За два и по века, ова династија је својом политичком, војном и духовном делатношћу, као и породичним везама са царским, краљевским и властелинским породицама, обележила последње деценије постојања средњовековне српске државе и започела историју Срба у Угарској, после пада Деспотовине 1459. године.

Неколико година касније, угарски краљ Матија Корвин је 1465. године увео у деспотско звање и дао поседе у Срему - Вуку, унуку Ђурђа Бранковића, познатом из народне традиције под називом Змај Огњени Вук. Он је водио ратове против Турака, покушавајући да ослободи поробљену отаџбину. Са тих похода насељавао је у Срем и у Банат српско становништво.

После његове смрти 1486, краљ Матија Корвин је деспотску титулу дао Ђорђу, старијем сину деспота Стефана Бранковића. Када се Ђорђе замонашио, узевши име Максим, на српски деспотски трон је 1497 године ступио његов млађи брат Јован, који је владао до своје смрти 1502. године. Сви Бранковићи су ратовали против Турака, покушавајући да их што више потисну из Србије.

У времену које је претходило турским освајањима, од угарских краљева поседе је добијало и српско племство које је живело на тлу данашње Румуније. Радич Поступовић, велики челник деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, добио је поседе у Банатској Црној Гори. У раздобљу дугом готово један век - омеђеном падом Деспотовине и турским освајањем Поморишја - на овом северном српском етничком простору поседе је имала позната српска властелинска породица Јакшићи. Војвода Милош Белмужевић, из угледне српске зетске властелинске породице, имао је поседе у Темишварској жупанији, а деспот Радич Божић у Поморишју. У борбама за наслеђе угарског престола после Мохачке битке истакао се Петар Петровић, који је једно време био угарски краљевски намесник. Међу најугледнијим српским великашима на подручју Поморишја, у време од пада Будима до турског освајања Баната, био је и војвода Никола Цреповић.

Подручја насељавања

Сеоба Срба на тло данашње Румуније са територије изгубљеног царства одвијале су се од краја XИВ до краја XВИИИ века. Биле су последица турских освајања српске државе, али су трајале и у време када су Банатом и Кришаном владале Османлије.

Насељавање Срба на тлу данашње Румуније током средњег века било је усмерено у неколико региона.

На северу Срби су доспели на подручје преко Мориша до поречја Белог, Црног и Брзог Криша, све до њиховог ушћа у Тису. У овој области која се зове Кришина, другом половином XВ века Срби су живели у седамдесетак насеља. Готово сва насеља носила су мађарске називе, што сведочи да су овде пре њих живели Мађари који су се пред турском опасношћу одавде одселили. После Велике сеобе 1690. године Срби су углавном населили постојећа места. Већ почетком XВИИИ века овде почиње да опада број Срба, чему су допринела ратна страдања у време Ракоцијевог устанка, буна Пере Сегединца, као и развојачења Поморишке границе, после чега је уследила сеоба у Русију, односно у Равни Банат. Тада је број насеља у којима су Срби живели вишеструко смањен, па је у XИX веку њихов број сведен на десетак, а почетком XX века на само пет места.

У Равном Банату, који се простире од Темишвара до југословенско-румунске границе, од Мориша до јужних огранака Карпата, Срби континуирано живе од раног средњег века, о чему сведочи велики број српских топонима, поред бројних мађарских назива. После турских освајања, када је овај део Баната опустео, сеоба Срба на ово подручје трају од почетка XВ и одвијају се до краја XВИИИ века. У овом региону Срби су живели у око 150 насеља. После повлачења Турака, током XВИИИ века, етничка слика Равног Баната знатно се изменила досељавањем Немаца, Румуна и Мађара. Тако се број српских насеља у XИX веку смањио на седамдесетак, а у XX веку на око четрдесет.

Вишеструки су разлози што се српско становништво на овом подручју одржало тако дуго у већем броју. Поред велике бројности Срба, значајно је било и присуство српског племства, постојање двадесетак манастира, као и непосредна веза са густо насељеним пределима српским становништвом у западном Банату.

Површином и бројем насеља која су Срби настањивали у времену до XВИИИ века издвајао се Источни Банат, од Темишвара на истоку до Мориша на северу, а на истоку и југу до Банатских планина и карпатског венца према Дунаву. Његово језгро чинило је Банатска Црна гора.

Од раног средњег века Срби континуирано живе у Банатској Црној Гори, територији између Тамиша и Мориша, источно од Темишвара. Током XВ и XВИ века српске избеглице су преплавиле Источни Банат. Овде је до XВИИИ века забележено преко 250 насеља у којима су живели Срби. Готово сва су имала српске називе који, често, говоре и о крају из којег су досељеници потицали. И овде се етничка слика из основа променила током XВИИИ века, када у неколико великих таласа долазе Румуни из Влашке и Ердеља, у мањем броју Немци, а још мање Мађари. У XВИИИ веку српско становништво се досељава и у Банатску Црну Гору. Ипак, већ у XИX веку огромну већину становништва у овој области чине Румуни. Једино су између Тамиша и Мориша остала 24 српска насеља у Банатској Црној Гори, да би се крајем XИX века њихов број смањио на десет. На тај начин створено је етничко острво - Банатска Црна Гора - која је у XX веку претворена у етничку оазу са четири српска села.

На овакав исход, када је реч о присуству Срба у Источном Банату, утицала је одвојеност од осталих крајева које су насељавали Срби, као и снажни таласи досељавања Румуна из Влашке и Ердеља. Овоме треба додати изостанак српског племства, као и недовољно присуство српског свештенства, о чему говори и податак да на овом пространом подручју није постојао ни један српски манастир. Одржали су се само тамо где су имали дубље корене - у Банатској Црној гори.

Банатску Клисуру чини уско подручје које се пружа од ушћа Нере до Ђердапа на Дунаву, са залеђем које надвишавају обронци Карпата. Са њом целине чине и села на левој обали Нере, која носе назив Пољадија. Готово сви називи насеља су српског порекла, што сведочи да Срби на овом тлу представљају најстарији етнички слој, који у континуитету овде живи вековима. Овде су се Срби дуго одржали у великом броју, што је, пре свега, последица непосредне везе са Србијом преко Дунава, као и чињенице да су Клисура налазила у саставу Војне границе. Од некадашњих тридесетак српских насеља која су се налазила од ушћа Нере до ушћа Черне у Дунав данас је остало петнаест.

Више од пола миленијума планинско подручје горњег тока Караша настањује становништво католичке вере - Карашевци. Њихови обичаји, делимично и ношња, а пре свега језик, говоре о њиховом српском пореклу из Тимочког краја, од Црне реке. Иако у окружењу румунског, а касније и немачког становништва, Карашевци су успели да се одрже. Упркос вековним искушењима, задржали су многа обележја, пре свега лексичка, али и предања, која говоре о њиховом српском етничком пореклу. Одржали су се вековима у седам насеља.

У периоду од XВ до XВИИИ века Срби су насељавали и Ердељ, и то подручје између Алба Јулије, Тевиша и Сибиња. Овамо су дошли у неколико таласа, који су уследили после пада Деспотовине, затим пада Баната и Кришане и пропасти Банатског устанка. У немачком и румунском окружењу, без непосредне везе са својим етничким стаблом, Срби у Ердељу су нестали крајем XВИИИ века.

О размерама српских сеоба, које кулминацију достижу између средине XВ века, после пада Деспотовине, и средине XВИ века, после пада Баната, сведочи податак који даје угарски краљ Матија Корвин у писму римском папи 1483. године, када наводи да се током протекле четири године у његово краљевство доселило преко 200.000 Расцијана. Два мађарска извора из 1542. и 1543. године Банат називају Рашком, а за Темишвар наводе да се налази "усред Рашке".

Ослободилачки покрети у време Турака

Током друге половине XВ века Турци су покорили све средњовековне балканске државе. Продору према средњој Европи испречила се Угарска. Међутим, њен пораз на Мохачком пољу и смрт краља Лајоша 1526. године изазвали су опште расуло у некада моћној краљевини. Отпочела је исцрпљујућа и беспоштедна борба претендената на угарски престо и то аустријског надвојводе Фердинанда Хабсбуршког и ердељског кнеза Јаноша Запоље. то је још више слабило Краљевину Угарску, коју су Турци систематски освајали.

У драматичним околностима, после мохачке катастрофе, на подручју Липове на Моришу 1526. године израстао је ослободилачки покрет српског народа, којем је на чело стао Јован Ненад. Имајући у то време најмоћнију војну силу на панонском простору са 15.000 наоружаних људи, за кратко време освојивши територију источног и јужног дела Панонске низије, створио је снажно српско етничко језгро. О његово савезништво отимале су се обе зараћене стране. Европске велике силе слале су на његов двор дипломатске мисије или акредитоване представнике. На врхунцу моћи, позивајући се на византијске и српске традиције, Јован Ненад се, у својој престоници Суботици, прогласио царем. Да би успешно владао широким пространством, установио је и другу престоницу - Чому на Тамишу у близини Темишвара. Непуну годину дана касније, 157. године, ослободилачки покрет српског народа у Панонској низији, под вођством цара Јована Ненада, удруженим снагама угарског племства у крви је угушен. Јован Ненад је мучки убијен.

Херојска борба за национално ослобођење под вођством Јована Ненада, дубоко се урезала у историјску свест српског народа. Учвршћена је решеност да се само бескомпромисном борбом може повратити изгубљена слобода.

Турско освајање Баната и Кришане довело је до крупних промена на овим подручјима у привредном погледу, као и у саставу становништва. У градовима већину су чинили муслимани, док су у селима Срби чинили већинско становништво.

У административном погледу Банат је представљао јединствену целину, односно пашалук, са седиштем у Темишвару. Формирано је неколико санџака, односно мањих јединица - нахија.

Српски народ у Банату, Кришани и Ердељу никад се није мирио са губитком слободе. Зато је турска владавина била испуњена бунама и устанцима. Тако је крајем XВИ века подручје Баната посало поприште великог устанка српског народа за национално ослобођење. После почетних успеха, устаници су марта 1594. године, носећи заставе са ликом Светога Саве, истерали Турке са готово читаве територије Баната и Кришане. Синан-паша је у знак одмазде 27. априла 1594. године на Врачару спалио мошти Светога Саве. Извршавајући овај гнусни чин, рачунало је да ће тиме обесхрабрити устанике. Супротно његовим очекивањима, Срби су кренули у још жешћу борбу за национално ослобођење. Тек када је Синан-паша са 30.000 војника елитних турских јединица кренуо на слабо наоружане Србе, устанак је угушен. Уследиле су репресалије, па су, према наводима савременика "живи завидели мртвима". Међутим, непоколебљива борба Срба за слободу и обнову националне државе није угашена.

После сламања устанка у Банату, Срби се селе у Ердељ, под вођством вршачког владике Теодора Несторовића. Насељен је простор до Јенопоља и Тевиша. У овој дијаспори, где су и од раније живели, Срби су имали своју епархију, отварали школе, подизали цркве и штампарије.

Крајем XВИ и у првим деценијама XВИИ века српско племство које се нашло на подручју Влашке ангажовале су тамошње војводе на дипломатском и војном плану. У борби за уједињење румунских земаља, коју је у периоду 1595-1601. године водио влашки војвода Михај Храбри, учествовали су и Срби. Ђорђе Сланкаменац и Сава Темишварац, са неколико хиљада својих војника, учествовали су у више битака вођених у рату за румунско уједињење. Легендарни Старина Новак, међу Румунима познат као Баба Новак, са својим хајдуцима био је једна од запаженијих личности у румунској ослободилачкој војсци.

Упркос недаћама које су пратиле мукотрпан живот Срба у Банату и Кришани, њихово насељавање из завичаја на ова подручја није јењавало. За то су били заинтересовани и Турци, јер су после њихових харања на овим просторима опустели читави крајеви. На тај начин се овде задржала српска етничка већина. Ово поткрепљују и подаци из Пећког катастига, својеврсног пописа становништва, извршеног 1660. и 1666. године, када је само западно од Темишвара регистровано близу 200 насеља са српским становништвом.

Бечки рат и Велика сеоба Срба

У сумрак отоманске владавине на подручју Угарске, када је 1683. године против Турске отпочео велики рат хришћанске коалиције са Аустријом на челу, уочи Велике сеобе Срба под Арсенијем ИИИ Чарнојевићем, покренуто је питање обнављања Српског царства. Покретач ове идеје, гроф Ђорђе Бранковић из Јенопоља на Белом Кришу, који се представљао као потомак славних деспота Бранковића, 1688. године упутио је Меморандум аустријском цару. У њему је изложио пројекат о обнови Српске државе која би захватала подручја на Балканском полуострву и у Панонској низији. С обзиром да су српска помоћ и ауторитет Бранковића били неопходни у рату који је вођен, тим пре што је Бранковић обећао да ће окупити велику војску и учествовали у ослобађању "отачаства својих предака", Бечки двор је у начелу прихватио Меморандум. Страх од могућег обнављања Српског царства, међутим, био је довољан разлог да га Двор 1688. године ухапси и конфинира најпре у Беч, а потом у Хеб у Чешкој. У конфинацији, у којој је живео до краја живота 1711. Бранковић је написао историографско дело Славено-сербске хронике.

У време Великог рата избио је устанак српског народа, који је 1686. године на подручју Темишвара покренуо и водио капетан Новак Петровић. Поред Баната и Кришане, устанак је захватио и области на десној обали Тисе, од Сегедина до Бечеја. Устаничке јединице су 1688. године постале језгро војске са којом је гроф Бранковић намеравао да крене у ослобођење Србије. После Бранковићевог хапшења, устаничка војска се распала.

Хришћанска војска је током 1689, гонећи Турке, доспела дубоко на подручје Балканског полуострва, све до северних делова Македоније. У јесен 1689. дошло је до противофанзиве Турака, што је условило повлачење хришћанске војске. Пошто су активно учествовали у рату против Турака, а плашећи се турске освете, према Сави и Дунаву повлачило се преко 50.000 Срба, предвођених патријархом Арсенијем ИИИ Чарнојевићем.

Пре напуштања завичаја, у Београду је 1690. године одржан Народно-црквени сабор. Тада су Срби, на основама Позивног писма цара Леополда И, затражили да се населе у Угарску. Патријарх Арсеније ИИИ је послао јенопољског владику Исаију Ђаковића са Веровним писмом да у његово име преговара са аустријским царем.

После успешних преговора у Бечу, епископ Исаија Ђаковић је 21. августа 1690. године дошао у Коморан и донео царске привилегије патријарху Арсенију ИИИ Чарнојевићу, који се ту налазио. Њима је Српска православна црква добила право употребе старог календара, слободан избор архиепископа, право да патријарх поставља епископе и црквене великодостојнике, право на грађење цркви и право на црквена имања. Привилегије су допуњене одредбама по којима је цар узео у заштиту све Србе, њихова добра и поседе, ослободио их свих пореза и намета, а угарским властима препоручио српско свештенство и световно становништво као своје штићенике. У допунама привилегија цар Леополд И је ослободио Србе од давања десетка католичком клеру и зајемчио православним епископима да ће моћи несметано вршити канонске визитације.

Коначној победи хришћанске војске значајно су допринели и Срби. У највећим биткама код Сланкамена 1691. и код Сенте 1697, српску војску су водили Јован Монастерлија и Јован Текелија. Велики рат је завршен Карловачким миром 1699, по којем је готово читаво панонско подручје припало Аустрији. Само су источни Срем и Банат остали под Турцима.

Поморишки и банатски граничари

У настојањима да обезбеди чврсту одбрану према Отоманском царству, Дворски ратни савет је 1701. године формирао Потиско-поморишку границу. У Поморишкој граници, чији је центар постао Арад, заповедник је био оберкапетан Јован Текелија. Непосредно по оснивању Границе, српски народ у Угарској доживео је тешка страдања. Тада је, према наводима мађарских извора, у време Ракоцијевог устанка (1703-1711), изгубио око стотину хиљада живота.

После новог аустријско-турског рата (1716-1718) Турци су протерани из Баната, који је доспео под директну ингеренцију Бечког двора, који је њиме управљао преко Земаљске администрације, чији је седиште било у Темишвару.

Поморишје је поново постало поприште сукоба у време буне Пере Сегединца 1735. године. На челу буне против угарских великаша, по жељи побуњених "јобађа" (кметова) из редова Румуна, Словака и Мађара, био је српски граничарски официр Пера Сегединац, из Печке на Моришу. Неупоредиво јаче аустријске снаге, које су појачали поморишки српски граничари, поразиле су побуњенике.

До нове миграције Срба на подручје Баната дошло је у време друге сеобе, током аустријско-турског рата (1737-1739). Граница је учвршћена на Сави и Дунаву, тако да је Потиско-поморишка граница, која се још од 1718. године налазила дубоко у позадини, постала излишна. Зато је Дворски ратни савет одлучио да Војну границу помери на Дунав, па је 1741. године развојачена Потиско-поморишка граница. Ово је изазвало незадовољство српских граничара, који су одбијали да се селе на југ, на нову границу, а нису хтели да прихвате статус кметова у угарским жупанијама. Како њихови захтеви нису уважени ни после огорчене борбе за очување статуса граничара, која је трајала читаву деценију, дошло је 1751. и 1752. године до сеоба Срба под вођством Јована Хорвата и Јована Шевића на гранично подручје Русије према Турцима и Татарима. Овде су основане Нова Сербија и Славеносербија. Иначе, Срби су почели да се селе у Русију већ после Ракоцијевог устанка, а нарочито двадесетих и тридесетих година XВИИИ века. До краја педесетих година XВИИИ века преко десетак хиљада Срба са подручја Поморишја и Потисја одселило се у Русију.

Почеци организовања граничарске службе у Банату датирају из 1724. године, када је гувернер гроф Мерси основао земаљску милицију. У времену развојачења Потиске и Поморишке границе, део "милитара" се населио у Банат, од Велике Кикинде до Банатске Клисуре. Од њих је 1764. године формиран Илирски пешачки пук, који је укинут 1776. године, када је основан Влашко-илирски пук, који се пружао од Караша до Ђердапа. Западно од њега, према Панчеву, формиран је Немачки банатски пук.

Карловачка митрополија

На основама привилегија из 1690. године, патријарх српски Арсеније ИИИ Чарнојевић је приступио реорганизацији Српске православне цркве у Хабзбуршкој монархији под чијом су се ингеренцијом налазили сем Срба и Румуна, Грци и Цинцари. До 1706. године седиште патријарха налазило се у Сент-Андреји. После избора првог митрополита Исаије Ђаковића, 1708, седиште митрополије је премештено у Крушедол, да би се од 1713. до 1919. године седиште налазило у Карловцима.

Другом половином XВИИИ века Карловачка митрополија је захватила подручје од Јадрана до Буковине, од Саве и Дунава до Горње Угарске. У њеним оквирима налазиле су се епархије: Горњокарловачка, Пакрачка, Сремска (архидијецеза), Бачка, Будимска, Арадска, Темишварска, Вршачка, Ердељска и Буковинска.

Борба Румуна за националну еманципацију огледала се и кроз настојања румунске јерархије да се издвоји из састава Карловачке митрополије. Ова борба је достигла кулминацију 1848. године, када је Румунска православна црква прокламовала издвајање из састава Карловачке митрополије, што тада није било остварено. То је учињено царским декретом 1864. године, када се румунска Сибињска митрополија издвојила из састава Карловачке митрополије. Царским рескриптом из 1868. дошло је до поделе парохија и манастира, што је довело до многих неспоразума између двеју цркава. Када је остварено коначно раздвајање цркава наступио је период сарадње међу Србима и Румунима.

Неколико епархија Карловачке митрополије, у целини или делимично, налазило се на тлу данашње Румуније.

Темишварска епархија захватала је северни Банат, према Моришу, Тиси и Ердељу. Она се први пут помиње 1608. године, у време владавине Турака. После њиховог истеривања и укључивања Баната у састав Аустрије, све до 1919. године, Темишварска епархија се налазила у саставу Карловачке митрополије. После укључивања већих делова Темишварске и Вршачке епархије у састав Краљевине Румуније, успостављена је данашња Темишварска епархија, чије се ингеренције односе на све српске православне црквене општине у Румунији.

Вршачка епархија захватала је Јужни Банат. Први помен ове епархије датира из времена Банатског устанка 1594. године. После истеривања Турака и успостављања аустријске власти 1718, седиште епархије налазило се у Карансебешу, а од 1741. до 1919. у Вршцу. Ова епархија се увек налазила у саставу Карловачке митрополије. Приликом раздвајања цркава 1864, из састава Вршачке епархије издвојен је источни део, који је, као Карансебешка епархија, укључен у састав Сибињске митрополије. Делови Вршачке епархије који су се 1919. нашли у Румунији прикључени су Темишварској епархији.

Арадска епархија је имала ингеренцију на подручју северно од Мориша и у Кришани, односно Покришју. Настављала је традиције Јенопољске епархије још из времена пре доласка Турака. Обновљена је као Јенопољско-арадска епархија после Велике сеобе 1690. године. До 1864. године налазила се у саставу Карловачке митрополије, да би се после раздвајања српског и румунског дела нашла у саставу Сибињске митрополије.

Од 1716. до раздвајања цркава, у саставу Карловачке митрополије налазила се и Ердељска епархија. Од 1790. до раздвајања, Буковинска епархија се такође налазила у саставу Карловачке митрополије. Обе су заједно са Арадском и Карансебешком епархијом укључене у састав румунске Сибињске митрополије, 1864. године.

Темишварски сабор

Царском одлуком 1779. године, Банат је доспео у надлежност угарских жупанија иако се до тада налазио под управом Земаљске администрације. Тада је велики део поседа распродат појединцима, највише Србима, али и Грцима, Цинцарима и Јерменима, који су тада добијали и племићке титуле. На тај начин, највећи део српског племства био је концентрисан у Банату, посебно на подручју Темишвара. Поред новог племства, значајан привредни капитал стекла је и грађанска класа - трговци и занатлије. Да би заштитила сопствене интересе организовали су се у компаније које су имале своје филијале на широком простору Панонске низије.

Током XВИИИ века, после ослобођења од Турака, Темишвар постаје снажан економски, административни и културни центар Баната и јужних делова Угарске. Све до краја XВИИИ века Срби су у њему били доминантно становништво, што се, између осталог, изражавало и посебним градским магистратом, који је, паралелно са немачким, постојао све до 1782. године. Тада је Темишвар добио статус слободног краљевског града.

Годину дана после избијања Француске буржоаске револуције (1789), у условима заоштрене политичке атмосфере, када је мађарско племство отказало послушност Бечком двору, прихваћен је захтев Срба да одрже Народно-црквени сабор.

Темишварски сабор, одржан 1790. године, представља најзначајнији политички скуп српског народа одржан после Велике сеобе. У средишту пажње стотину депутираца из редова свештенства, племства, граничара и грађанства нашло се разрешавање политичког статуса српског народа у Хабзбуршком царству.

После бурне дебате, у којој су се сукобила мишљења депутираца који су се залагали за разрешавање статуса српског народа уз ослонац на Бечки двор, односно на мађарско племство, већина је подржала захтеве садржане у Елаборату, који је упућен аустријском цару Леополду ИИ. Елаборат је захтевао за Србе и остале православне посебну политичко - територијалну област, која би обухватала Банат. На основама одредаба Патента о верској толеранцији, из 1782. године, захтевана је забрана мешања католичке цркве у послове православних. Тражено је да се Србима обезбеди школовање на матерњем језику и да се стипендије додељују онима који испуњавају услове, без обзира на религијску припадност. Захтевана је пропорционална заступљеност Срба и осталих православних грађана у градским магистратима. Сем тога, тражено је право на отварање богословије, гимназије и на оснивање ћирилске штампарије.

Цар је прихватио све захтеве сем оног да Банат постане засебна српска територија. Захтев је одбијен уз образложење да је ова област пре више од једне деценије прикључена Угарској и инкорпорирана у њене жупаније. Србима је препоручено да "остану стрпљиви, а цар ће одлучити да ли ће и када уступити део царства".

Имајући у виду захтеве Темишварског сабора, цар је фебруара 1791. године донео одлуку о установљењу Илирске дворске канцеларије, својеврсног министарства за "српска питања". А када је протекло нешто више од годину дана, када је окончан аустријско-турски рат и како Бечу није више била потребна српска помоћ, цар је укинуо Илирску дворску канцеларију, попуштајући пред захтевима мађарског племства.

Буне, устанци, револуције

У последњем аустријско-турском рату (1788-1791) активно су учествовали и Срби са подручја Баната, посебно из Банатске Клисуре. У том рату Аустрија је озбиљно рачунала на Србе, па је на својој територији формирала српске добровољачке одреде - фрајкоре. Ови одреди су дејствовали заједно са аустријском војском на територији Банатске Клисуре и у Србији. Овај аустријско-турски рат је познат као Кочина крајина. Име је добио по капетану Кочи Анђелковићу, вођи фрајкора, који је, борећи се против Турака, погинуо код Брзаске у Клисури. Кочина крајина је представљала велику карику у ослободилачкој борби српског народа. У акцијама фрајкора у а заједници са аустријском војском, коју су у највећем броју чинили српски граничари, успостављене су чврсте везе међу Србима у Отоманском и Хабзбуршком царству, што је представљало драгоцено искуство, значајно у даљој заједничкој борби за национално ослобођење.

Први српски устанак (1804-1813) представљао је прекретницу у историји српског народа. Њим је отпочела пресудна борба за национално ослобођење. Срби са територије Хабзбуршке монархије су се укључили у пружање моралне и материјалне помоћи својим сународницима у Србији, а неки су учествовали и у устаничким акцијама. Многи Срби су ставили своје интелектуалне снаге у службу новој држави; међу њима је био и Доситеј Обрадовић, родом из Чакова, попечитељ просвете и творац Лицеума у Београду. Пројекат о обнављању српског царства на самом почетку устанка сачинио је Сава Текелија, из Арада, први Србин доктор правних наука, упутивши Меморандум аустријском цару Леополду И, којим је тражио обнављање Српског царства. Солидарност Срба и Хабзбуршке монархије са сународницима у устаничкој Србији дошла је до изражаја и када је прихваћено стотину хиљада избеглица које су, после пропасти устанка 1813. године, пред турском одмаздом, похрлиле у Банат, Срем и Влашку.

На подручју Хабзбуршке монархије, под непосредним утицајем устаничких победа, избило је неколико буна, међу којима и Крушчичка 1808. године, коју су подигли граничари Илирско-влашког пука на подручју Пољадије и Банатске Клисуре.

Братска сарадња међу Србима подељеним Дунавом и Савом, дошла је до пуног изражаја револуционарне 1848. године, на Мајској скупштини у Карловцима. Тада је проглашено Српско Војводство на целокупној територији Баната, Бачке, Барање и Срема, за патријарха је изабран дотадашњи карловачки митрополит Јосиф Рајачић, а за војводу Стефан Шупљикац. Изабран је и Главни одбор. Овом историјском скупу присуствовали су и представници Срба из Темишварског Баната и Банатске Клисуре. У помоћ Србима који су, са Ђорђем Стратимировићем на челу, повели рат против Мађара, дошли су добровољци из Србије које је предводио Стефан Книћанин. Из Србије је стално стизала и материјална помоћ.

Непосредно после одржавања Мајске скупштине, значајно место добијају односи Срба са Румунима, у оквирима Карловачке митрополије. Иако су објективне околности оба народа упућивале на сарадњу, захтев за одвајање Румунске православне цркве у Угарској из састава Карловачке митрополије заоштрио је српско-румунске односе. Румунско вођство се определило за сарадњу са Мађарима. Међутим, нарастањем румунског националног покрета довело је до конфронтације са вођством мађарске револуције, тако да су временом нестајали неспоразуми између Срба и Румуна. Односи су се постепено претварали у прећутну међусобну солидарност.

Царском одлуком 1849. године, Темишвар је постао седиште Војводства Србије и Тамишког Баната, што је потрајало до 1860. године. Војводство Србије захватило је Бачку и Банат са Румунским и Илочким срезом у Срему. Војна граница остала је издвојена из састава Војводства. Од Петроварадинске регименте, Шајкашког батаљона и три банатске регименте основана је Банатско-српска земаљска војничка управа, са седиштем у Темишвару. Војводство је било подељено на пет округа: Темишварски, Лугошки, Бечкеречки, Сомборски и Новосадски.

Када су позиције цара Франца Јозефа биле ослабљене после пораза код Мађенте и Солферина од удружених снага Француске и Пијемонта, отпочели су преговори са Мађарима и уважени су њихови захтеви. Зато је 27. децембра 1860. године донета царска одлука о укидању Војводства Србије.

Борба за национално ослобођење

Укидање Војводства означило је нову етапу у борби Срба за национално ослобођење. Српско јавно мњење било је револтирано овом царском одлуком. Као уступак Србима, цар је дозволио одржавање Народног црквеног сабора. На Благовештанском сабору 1861. захтевано је оснивање Војводства Српског у којем би Темишвар био главни град. Захтевано је да у састав Војводства уђу подручја где Срби чине већину становништва у Угарској, односно Хрватској, као и у Војној граници. У њеном саставу нашли би се: провинцијални Срем (Румски, Илочки и Вуковарски срез), Бачка од Сенте до Сомбора, према Молу на Тиси. У Банату би се граница кретала од Мориша, односно манастира Ходоша, ишла би источно од Темишвара, Вршца и Беле Цркве и избијала на Дунав. У састав Војводства Српског ушле би и Петроварадинска, Банатско-немачка и Банатско-српска регимента и Шајкашки батаљон. На инсистирање угарског племства, Бечка влада је 1862. године одбила овај захтев, јер је сматрала да је то први корак у правцу остваривања српског уједињења.

Проглашење двојне монархије, када је 1867. године створена Аустроугарска, огорчило је српски народ, који је у овом чину, с правом, видео напад на тековине које је стекао борбом за остваривање националног програма, у којем су захтеви за националном еманципацијом стављени у контекст заједничке борбе са осталим угњетеним народима Угарске. У суштини, Бечкеречки програм, донет 1869. године, представљао је манифест грађанске класе у време њеног политичког организовања у Српску народну слободоумну странку, са Светозаром Милетићем на челу.

Седамдесетих и осамдесетих година XИX века на српској политичкој сцени у Угарској догађала су се велика превирања. Корени тим појавама су се налазили у деловању Уједињене омладине српске (1866-18719, створене под утицајем социјалистичког учења у Европи. Иницијатор оснивања ове организације била је академско удружење Зора у Бечу, на чијем се челу налазио Бранко Стефановић, студент из Темишвара.

У наше крајеве идеје "нове науке" доносили су млади интелектуалци, пре свих студенти који су потицали и са подручја данашње Румуније. Њихове идеје, почетком седамдесетих година XИX века, преузела је Нова омладина. Превирања унутар грађанског друштва изазвала су 1887. године расцеп у до тада јединственој Српској народној слободоумној странци, па су формиране Радикална и Либерална странка.

Последњих деценија XИX века јавиле су се у Банату радничке организације и на територији данашње Румуније. Средиште радничког покрета у Банату постао је Темишвар, као најразвијенији индустријски центар. Идејне основе радничког покрета поставили су социјалистички мислиоци почетком седамдесетих година XИX века. На подручју Угарске настају организације Српског агитационог одбора у оквирима Социјалдемократске партије Угарске основане 1890. године.

Осамостаљивање српских и румунских кнежевина допринело је јачању међусобних веза. У време владавине кнеза Милоша Обреновића, установљене су чврсте везе између Србије и румунских кнежевина. Оне су продубљене посебно у периоду када је кнез Михаило Обреновић успоставио дипломатске односе са Уједињеним Румунским Кнежевинама, односно Румунијом. Од тада потичу први уговори о сарадњи, која је настављена све до И светског рата, као и током његовог трајања. Тада су се Србија и Румунија нашле у заједничком савезничком блоку у рату против Централних сила.

Црна гора је успоставила дипломатске односе са румунским кнежевинама у време кнеза Данила Петровића, као и кнеза, односно краља, Николе И Петровића.

Расположење Срба у Угарској у време балканских ратова као и уочи избијања Првог светског рата било је борбено. Ту борбеност је изазвало и укидање народно-црквене аутономије, 1912. године. Српско јавно мњење се усталасало, јер се створило чврсто уверење да је Балкански рат почетка акције за српско уједињење, које није остварено 1878. године. Ратне победе Српске војске праћене су изливима патриотских осећања међу Србима у Хабзбуршкој монархији. Својој браћи у Србији, Срби из Угарске пружали су моралну и материјалну помоћ. Узбуркано српско јавно мњење у време балканских ратова није се смиривало, већ је постајало све одлучније у настојању да оствари право да сви Срби живе у заједничкој држави.

Крајем XИX века политичку сцену Угарске је карактерисала појачана и организована борба угњетених народа за национално ослобођење, у којој су водеће место имали Срби, Румуни и Словаци.

После две деценије дуге кризе, изазване спорењима око раздвајања српске и румунске цркве 1864. у условима успостављања дуализма у Хабзбуршкој монархији које је имало за последицу јачање угарског национализма и појачане притиске на националне мањине, дошло је до зближавања између грађанских политичких странака српског и румунског народа, што се огледало у заједничкој парламентарној борби за националну еманципацију. У успешној међусобној сарадњи посебно место имао је Конгрес народности, одржан у Будимпешти 10. августа 1895. године, који су организовали политички прваци из редова Срба, Румуна и Словака. Светска јавност је сазнала за борбу угњетених нација нарочито захваљујући сличном скупу, одржаном у Паризу 1896. године.

Као део српског народа на његовом најистуренијем североисточном подручју, Срби су се на данашњем тлу Румуније укључили у општенародну борбу за национално ослобођење и уједињење, која је вођена како на подручју Хабзбуршке монархије тако и у Србији и Црној Гори.

Српско школство

Прва реформа српског и румунског школства изведена је 1776. у Темишварском Банату. Носилац реформе био је Теодор Јанковић Миријевски, педагог и филозоф - рационалиста, свестраног образовања и високе личне културе. Реформа српског школства у Хабзбуршкој монархији седамдесетих година XВИИИ века одвијала се у складу са општим настојањима да се остваре неминовне друштвене промене у Хабзбуршком царству у којима је просвета имала важну улогу. Српска православан црква је у томе видела моћно средство за очување националног идентитета.

Опредељењу да се са школском реформом отпочне баш у Банату, допринела је чињеница да је ова област директно потчињена Дворском ратном савету и да је овде у саставу становништва било око четири петине православних: Срба, Румуна, Грка и Цинцара.

Школски закон који је важио за Аустрију представљао је основу за извођење просветне реформе и у Темишварском Банату. Законским одредбама предвиђене су три врсте школа: тривијалне или сеоске, главне или градске и нормалне, односно узорне школе. Закон је предвиђао да се у свакој општини где је постајала парохија мора основати православна, српска или румунска, школа. Наставни план школа је садржавао читање и писање на народном језику, рачун, катехизис и појање. Рад школа у Банату био је организован на тековинама тадашње савремене научно-педагошке теорије. Уведен је разредно-часовни систем. Уведен је и принцип поступности у настави, као и обавезно школовање мушке и женске деце, а доминирало је залагање за увођење очигледне наставе, ослобођене догматизма.

У целини гледано, активност Теодора Јанковића Миријевског на реформи српског и румунског школства у Темишварском Банату дала је одличне резултате, јер је само од 1776. до 1781. број школа и ученика на овом подручју упетостручен.

Отварање српских средњих школа, после многих неуспелих покушаја, остварено је после Темишварског сабора. Тада су у Карловцима отворене гимназије 1791. и богословија 1794. године. У њима су се школовали и Срби са територије данашње Румуније.

Крупан корак напред у развоју српског школства учињен је 1810. године, када је за врховног инспектора свих православних школа у Угарској именован Урош Несторовић. После обиласка српских и румунских основних школа, међу којима и школа у Темишварском Банату и Кришани, уверио се у неповољно стање школства. Децембра 1810. године цару Францу И поднео је извештај са инспекцијског путовања и предложио мере да се превазиђе заостајање српског школства. Прихвативши предлоге Несторовића, Бечки двор је донео план о унапређивању и организовању српских и румунских школа у Угарској. План је садржавао одредбе о оснивању и издржавању школа, о дистриктуалним школским директоријумима, о учитељима и њиховим дужностима, о локалним школским директорима и катихетама, о проширивању и употпуњавању учитеља и ученика, о уџбеницима и прибору, о стипендијама и установама за васпитање девојака. Сем реченог, Несторовић је сачинио предлог о оснивању српске и румунске препарандије. Српска учитељска школа је основана у Сентандреји, а румунска у Араду. У Несторовићево доба, 1810. основана је Велика српска православна гимназија у Новом Саду.

Највећа реформа српског школства отпочела је 1857. године, у Темишвару у време постојања Војводства Србије и Тамишког Баната. Иницијатор и реализатор реформе био је Ђорђе Натошевић, школски саветник за православне школе у Намесништву Војводства, чије се седиште налазило у Темишвару. Школском реформом створена је основа за формирање и изграђивање централне српске школске власти на челу са саветником, чија се надлежност простирала над свим српским школама у Хабзбуршком царству. Суштина реформе српског школства огледала се у унапређењу материјалне основе, као и у увођењу реда у организацији наставе. Уведена је савремена настава читања и писања са основама граматике. Промене у настави матерњег језика створиле су чврсте темеље за унапређивање целокупног процеса васпитања и образовања ученика. Квалитетне промене у наставном раду испољавале су се и на интелектуалном, естетском и моралном васпитању ученика.

У периоду од 1867. до Првог светског рата, када су за српско школство важили угарски закони, напори Срба су били усмерени на одбрану од мађаризације, која се спроводила нарочито у српским школама. У истом периоду, дошло је до раздвајања српског и румунског школства, које је пратило раздвајање цркава 1864. године.

Културни и друштвени живот

Са подручја румунских земаља потицали су многи великани српске културе. Вредни су помена и они из других српских крајева који су на овом подручју дуже или краће успешно стварали.

Гроф Ђорђе Бранковић, из Јенопоља, својим делом Словенско-сербске хронике, почетком XВИИИ века поставио је темеље српској историографији новог доба. Доситеј Обрадовић, књижевник, филозоф, педагог и народни просветитељ, најзначајнија личност српског просветитељства и рационализма, рођен је у српској занатској породици у Чакову. Сава Текелија, доктор права из Арада, први међу Србима научно се бавио историјом државе и права. Велики реформатор српског језика и правописа, сакупљач културног блага, Вук Стефановић Караџић једно време је боравио и стварао у румунским земљама, посебно у Темишвару. Јован Стерија Поповић, српски књижевник, изучавао је српско-румунске лексичке везе и учио гимназију у Темишвару, где је написао своје прве литерарне радове. Песник лирског и патриотског заноса, Бранко Радичевић је похађао гимназију у Темишвару, где је почео да пише песме на српском језику. Павле Кенгелац, природњак и историчар, писац научних радова, више од три деценије живео је и стварао у манастиру Сенђурђу, где је био архимандрит. Јоаким Вујић, најзначајнији театарски прегалац свога доба, извесно време је живео и стварао у Темишвару и Араду, пропутовао је и описао румунске земље. Прва српска списатељица из доба просвећености, Еустахија Арсић свој стваралачки век провела је у Араду. Књижевник, историчар и публициста Димитрије Тирол, родом из Чакова, био је носилац националног препорода у Темишвару. Творац српске медицинске терминологије Јован Стејић, родом је из Арада. Велики српски приповедач, романсијер и драмски писац Милош Црњански је провео младост у Темишвару, где је завршио основну школу и гимназију, животом и стваралаштвом остао је чврстим нитима везан за овај град. У Српском Ченеју и Темишвару је живео и стварао Душан Васиљев, песник српске модерне.

На челу глумачке плејаде Срба из Румуније налазио се Димитрије Ружић, из Српског Чанада, који је стваралачки век провео у Српском народном позоришту у Новом Саду, као глумац, редитељ и управник. И доајен путујућег Српског позоришта Фотије Иличић, био је родом из Српског Чанада. Оперски певач међународног угледа Стефан Дескашев био је из Арада.

У румунским земљама су живели и стварали бројни српски ликовни уметници: Димитрије Поповић, сликар украјинског барока, рођен је у Ораовици. Стефан Тенецки, сликар барокног израза, потицао је из арадске племићке породице. Теодор Илић Чешљар, носилац класицистичких схватања, стварао је у Темишвару. Арса Теодоровић, сликар класицизма, стварао је у Темишвару. Константин Данил, родом из Лугоша, представник је српског бидермајера, а највеће домете достигао је у сликању портрета. Никола Алексић, ликовни хроничар Баната, родоначелник је чувене сликарске породице из Арада, из које се највише уздигао његов унук Стеван Алексић, сликар монументалних композиција религијске садржине. У ликовном животу Срба истакнуто место имају арадски резбари Михајло и Лазар Јанић. Љубомир Александровић из Српског Семартона био је истакнути сликар српског романтизма. Из Арада је потицала породица архитеката и ликовних уметника Табаковића: Милан, Александар, Ђорђе и Иван.

Срби у Румунији имају богату традицију у публицистици. Заједничко свим листовима и часописима било је: кратак век излажења - од неколико месеци до две године. Њихово излажење више је било резултат ентузијазма појединаца, него реалних потреба читалачке публике.

У Темишвару је од 1827. до 1829. Димитрије Тирол издавао Банатски алманах, поучни историјски и књижевни годишњак. У време Војводства Србије, Милорад Медаковић је 1851. у Темишвару покренуо политички листи Јужна пчела, у оквиру којег је излазио и Књижевни додатак. Годину дана касније у овом граду је Александар Андрић покренуо књижевни лист Световид. Неуморни Тирол је 1854, у оквиру Друштва читалишта фабричког, покренуо Темишварски календар. Кратко време у Букурешту је 1871. излазила Југославија, лист за умно и политичко уједињење Срба, а 1874. у истом граду је излазио Восток, српско-бугарски лист за политику, науку и забаву. Народни гласник је у Темишвару 1878. године покренуо кнез Петар Карађорђевић. У истом месту је 1880. покренут социјалистички лист Смотра, који је уређивао Никола Марковић. После престанка излажења овог листа, у Темишвару готово четири деценије није више излазио ни један лист на српском језику. Године 1895. покренут је Поморишанин у Великом Српском Семиклушу, а у Турн Северину Словенска слога. У данима када је Српска војска ослободила Темишвар 1918, па до његовог предавања Румунима 1919, у овом граду је излазио информативно-политички лист Слога. Њиме је српска штампа на територији данашње Румуније достигла највиши домет.

Настанак и развој друштвених и културних установа и организација XИX века међу Србима у Угарској били су израз потреба грађанске класе да активностима на овом плану доприноси општем напретку народа.

Почасно место међу установама културе у српском народу припада Матици српској. Ова најстарија општенационална културна установа, основана 1826. године у Пешти, од прве године постојања имала је чланство и међу Србима у Темишвару, Араду и другим центрима који се данас налезе на тлу Румуније.

Најзначајнији донатори Матице српске су потицали са територије данашње Румуније. Поред богатства добротвора, значајан је био и њихов однос према културној традицији српског народа.

Најистакнутије место међу добротворима Матице српске припада њеном доживотном председнику, Сави Текелији, припаднику угледне аристократске породице из Арада, који је 1838. Матици српској завештао своју највећу задужбину - Текелијанум, интернат за српске студенте у Будиму. Исте године је поклонио и своју богату библиотеку, из које се развила Библиотека Матице српске.

Међу значајне задужбинаре Матице српске убраја се и Јован Нако, племић из Великог Српског Семиклуша, који је основао прву књижевну задужбину. Јован Палик - Учевни, племић из Темишвара, легатом је издвојио највећи износ новчаних средстава који је Матица српска икад примила као завештање.

Срби са територије данашње Румуније допринели су настанку и развоју Српског народног позоришта, које је основано 1861. године у Новом Саду. Поред запажене активности у раду Друштва за Српско народно позориште, глумачка трупа из Српског Чанада је представљала први професионални ансамбл СНП. До Првог светског рата, Српско народно позориште гостовало је више пута у Темишвару, Араду, Чакову, Липови, Великом Српском Семиклушу и другим срединама у данашњој Румунији.

Настављајући традиције уметничких руфета и салона из XВИИИ века, у Темишвару и другим насељима у којима су живели Срби, настају прве културне организације. По угледу на Матицу српску, 1828. у Темишвару је основано Друштво љубитеља књижества српског, а 1851. Друштво читалишта фабричког. Другом половином XИX века, у Банату и Кришани се оснивају бројна српска читалишта и културно-уметничка друштва.

Први светски рат

У историји српског народа Први светски рат представљао је крупну историјску прекретницу, после које је велика већина Срба и Хабзбуршкој монархији доживела национално ослобођење и прикључење матичној земљи.

Напад Аустроугарске и њених савезника на Србију и Црну Гору 1914. године означио је почетак Првог светског рата. Из овог рата српски народ изашао је као победник и остварио вековни сан да живи у заједничкој држави.

Српски народ у Аустроугарској је, по избијању рата, пролазио кроз тешка искушења. Многи Срби су доспели у логоре широм Аустроугарске. Логор у Арадској тврђави представљао је симбол патње српског народа. Интернирци су, без обзира на године и пол, били изложени великим злостављањима. Биланс жртава био је трагичан. Према подацима Српске православне цркве, у овом логору је од 1914. до 1918. смрт нашло преко 4.000 Срба.

Непосредно по избијању рата, Срби из Аустроугарске, појединачно или групно, почели суда прелазе на територију Краљевине Србије и да ступају у добровољачке одреде. Највише добровољаца се регрутовало од заробљеника из аустро-угарске војске у Русији. Када је Бугарска ушла у рат, добровољци нису више могли да долазе Дунавом, па је у Одеси формирана Прва добровољачка дивизија од око 10.000 бораца. Пошто је Румунија ушла у рат на страни Антанте, српски добровољци, заједно са Русима, августа 1916. одлазе у Добруџу и укључују се у ратне операције на страни Румуније, а против Аустроугарске, Бугарске и Турске. Снаге Добровољачке војске састојале су се од око 20.000 војника и официра. На ратиштима Добруџе остало је заувек око хиљаду српских војника. Добровољци су и 1918. године отишли да се боре на Солунски фронт, учествујући у ослобођењу Србије и свога завичаја.

Кајем Првог светског рата на подручју Темишварског Баната настала је веома сложена и напета ситуација, испуњена социјалним и класним сукобима. У том смислу, значајно место су имале акције дезертера из аустроугарске војске, који су називани "зелени кадар" или "логоши". Учесници Октобарске револуције, по повратку из Русије, 1918. покушавали су да се и овде боре за њене идеје, па су организовали локалне побуне, као што је била она у Пољадији.

Српска ослободилачка војска је заједно са снагама Антанте, почетком новембра 1918, ступила на тло Банатске Клисуре. До средине новембра 1918. ослобођен је Банат, а Српска војска је, на основу одлуке Антанте, запосела читаву ову област, сем његовог источног дела. У свим српским насељима формирани су народни одбори. Координацију рада одбора у Банату вршило је Српско народно веће у Темишвару, основано 31. октобра 1918. године.

Српско народно веће и српски народни одбори организовали су избор посланика са подручја Темишварског Баната у Велику народну скупштину за Банат, Бачку и Барању.

У присуству 757 посланика из 211 општина, међу којима је било 72 посланика из 36 општина са територије данашње Румуније, 25. новембра 1918. године у Новом Саду је одржана Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена за Банат, Бачку и Барању. Посланици су донели једногласну одлуку о отцепљењу Баната, Бачке и Барање од Угарске и о њиховом прикључењу Краљевини Србији. На тај начин, велики део Темишварског Баната постао је саставни део Краљевине Србине, а од 1. децембра 1918. године Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тада је успостављена власт Велике народне скупштине, а администрацију је водила Народна управа. Ингеренција Народне управе простирала се и на Темишварски Банат, што је трајало до повлачења српске војске и администрације са овог подручја.

Последњег дана октобра 1918. године, Румуни су у Темишвару конституисали Централни национални савет, који је већ 2. новембра прешао у Арад, одакле је иницирао и координирао радом већа по Ердељу, Банату и Кришани. Широм Баната, у насељима у којима су живели, Румуни су формирали народна већа, чији су представници учествовали на Народној скупштини у Алба Јулији 1. децембра 1918, када је проглашено прикључење Баната, Кришане и Трансилваније матичној Румунији.

Немци и Мађари су 31. октобра 1918. године у Темишвару прогласили Банатску Републику. Проглашавајући самосталност у име свих народа Баната, руководиоци Банатске Републике захтевали су да ову област запоседне Антантина, а не Српска војска. Желели су да обезбеде интегритет историјске Угарске, што је значило да Банат буде саставни део Мађарске. Да би остварили своје намере, руководиоци Републике су 20. и 21. фебруара 1919. организовали пуч по градским центрима Угарске, који је Српска војска онемогућила.

у време одржавања Париске мировне конференције настали су међу Србима дани неизвесности у вези са судбином Баната. Срби у Темишварском Банату су настојали да увере представнике великих сила о српском карактеру ове области. У том смислу, у току Париске мировне конференције, организовањем зборова, резолуцијама, меморандумима, прогласима и телеграмима, изражавали су захтеве да се прикључе матичној земљи Србији.

На Париској мировној конференцији августа 1919. године одлучено је да Банат буде подељен између Југославије и Румуније, тако да је 1919. године повучена југословенско-румунска граница, која је, уз мање измене током 1923. и 1924. остала и до данас.

Срби у оквирима Румуније

Од 1919. део српског народа остао је да живи у оквирима Румуније.

У времену између два светска рта (1919-1941) уочавају се два периода, када је реч о положају српске националне мањине у Румунији. Први је од 1919. до 1933, а други од 1933. до 1941. године.

На Сабору у Сибињу 1919. године, Румунија је српској националној мањини признала мањинска права, каква је мала у Угарској, пре свега у домену школства и у црквеном животу. Највише заслуга, када је реч о залагању за заштиту српске националне мањине у Румунији, имала је Српска православна црква. Њеним подстицањем, ангажовала се у већој мери и југословенска дипломатија, што је резултирало закључивањем конвенције између Румуније и Југославије 1933. године. До тог времена, однос југословенске политике према заштити српске националне мањине у Румунији није био у складу са пријатељским односима са румунском државом, који су обезбеђени пре свега кроз Малу антанту, створену 1921. између Југославије, Румуније и Чехословачке.

После склапања конвенције 1933. године, дошло је до побољшања положаја српске мањине у Румунији, што се огледало у регулисању статуса школства, културних установа и друштава као и на политичком плану. Стварају се средњошколске установе - гимназија и учитељска школа; покреће информативни лист Темишварски весник и оснива Земаљска српска народна странка. Увођењем краљевске диктатуре у Румунији, 1938. године зауставља се процес демократског развоја ове земље, што се одразило и на живот српске мањине, када је и престало деловање Земаљске српске народне странке.

У времену од 1940. до 1944. године румунски народ се нашао под диктатуром генерала Јона Антонескуа. Срби су се одупирали фашизму и заузимали истакнуто место међу антифашистичким снагама у Румунији. Током Другог светског рата, у својој борби, Срби у Румунији су се ослањали на Народноослободилачки покрет у матичној земљи, одржавајући у исто време везе и са покретом отпора румунског народа.

Током Другог светског рата деловао је Антифашистички покрет Срба у Румунији који је организовао српски народ припремајући га за борбу. На територији Баната се формирају партизански одреди; омладина се укључује у Народноослободилачку борбу Југославије, а оружаним акцијама руководио је Главни штаб Народне страже у Клисури. Током рата око 2.000 Срба се укључило у Народноослободилачку војску Југославије, односно у састав војвођанских бригада и борећи се против фашизма до краја Другог светског рата.

У периоду од 1945. до 1948. односи српске националне мањине и матичне земље су били развијени, што је било последица антифашистичких опредељења и новог карактера односа између двеју држава са једнопартијским комунистичким системима.

У данима ослобођења Румуније, августа 1944. антифашистички покрет Срба поприма легалне облике деловања и прераста у Словенски антифашистички фронт, у оквирима којега настају масовне организације, као што су биле Антифашистички фронт жена и Антифашистички омладински фронт. У оквирима САФ-а покренут је лист Правда. САФ је 1947. израстао у Савез словенских културно-демократских удружења Румуније, који је развијао свестрану политичку, просветну и културу активност међу Србима у Румунији.

У том периоду, 1947. године између две земље закључена је конвенција о културној сарадњи, којом је регулисана и активност југословенске националне мањине у Румунији. После склапања конвенције уследио је период успешне и плодоносне сарадње са локалним властима, да би интернационализацијом совјетско-југословенског сукоба 1948. године та сарадња била сасвим прекинута.

Складни и пријатељски међудржавни односи између Југославије и Румуније из основа су промењени 1948. године, после доношења Резолуције Информбироа. Резолуцијом су источноевропске социјалистичке земље, са СССР-ом на челу, оптужиле југословенско партијско и државно руководство да је издало социјализам и да уводи капиталистичке друштвене односе. Захтевана је безусловна капитулација КПЈ и њеног руководства. Централни комитет КПЈ одбацио је оптужбе као неосноване. Тада је отпочела кампања са циљем да се Југославија подреди блоку источноевропских социјалистичких земаља, којима је руководио СССР. У том смислу прекинути су дипломатски, политички, привредни и културни односи са Југославијом. Антијугословенска кампања се водила и прогањањем припадника српске националне мањине у источно-европским земљама, посебно у Румунији, где је та мањина била најбројнија.

На удару антијугословенске кампање нашло се руководство Савеза словенских културно-уметничких друштава у Румунији, као и свештеници, учитељи, професори, ученици и студенти, који су одбили да прихвате ставове Резолуције Информбироа.

Румунске власти су покренуле судске процесе против водећих људи из редова српске националне мањине, који су оптуживани да су "шпијуни и издајници у служби Титове фашистичке клике". Појединци, који су одбијали исконструисане оптужбе, осуђивани су на смртну казну или на доживотну робију.

Поред појединачних, прогонима су били изложени и шири слојеви припадника српске националне мањине у Румунији, што је посебно дошло до изражаја 1951. приликом њихове депортације из пограничног подручја према Југославији у Бараганску пустињу, где је доспело преко 2.000 Срба. Тада је отпочела Бараганска голгота, када су у Бараган депортоване читаве српске породице, без икакве оптужбе. Овде су Срби провели тешке године. После обнављања југословенско-совјетских дипломатских односа 1955. године, у периоду после Стаљина, када је схваћена бесмисленост оптужби од којих су страдали недужни Срби из бараганског сужањства, ослобођени су и затвореници и депортирци.

Период од 1955. до 1989. године је представљао доба нормализације међудржавних односа Југославије и Румуније. Тада је у Румунији напуштена политика бруталног обрачунавања режима са српском мањином, а отпочиње време попуштања затегнутости. Међутим, насупрот све развијенијим пријатељским односима између две земље, од стране румунских власти спровођена је асимилација, и то на суптилнији начин него у ранијем периоду. Као облици асимилације јављају се: превођење имена лица и места са српског на румунски језик и непостојање двојезичних натписа; стално смањивање броја основних школа на језику српске мањине; смањивање броја културних и спортских друштава мањине; румунизација деце из мешовитих бракова; запошљавање стручњака из редова мањине у насељима где њихови припадници не живе итд.

Савремени период почиње револуцијом 1989. године, када је дошло до осетног побољшања положаја припадника мањина, међу којима и српске. Румунске власти су обезбедиле потпунији развој српској националној мањини и шира мањинска права. Томе је допринео процес демократизације румунског друштва, чврсто опредељеног према поштовању општих људских права и слобода, а тиме и права националних мањина. Срби имају своје представнике на свим нивоима друштвено-политичких заједница: од локалне самоуправе до државног парламента. Демократизација румунског друштва омогућила је успешну активност Демократском савезу Срба и Карашевака. Демократски савез Срба и Карашевака је Статутом означен као "јавно и политичко удружење друштвеног, културно-уметничког, књижевног и просветног карактера". Својим активностима доприноси формирању и развоју националне свести, васпитавању својих чланова у духу поштовања правила заједничког братског живљења са осталим грађанима, без разлике на националност и промовисању принципа равноправности, демократије и социјалне правде. У реализацији постављених задатака унапређен је систем школства, као и рад бројних области културе; покренут је лист Наша реч и часопис Књижевни живот, а развила се и сарадња припадника српске националне мањине са матичном земљом.

После укључивања Баната и Кришане у састав Краљевине Румуније 1919. године, Срби су имали организовано основно школство. У периоду од 1919. до 1948. српске основне школе, као вероисповедне, налазиле су се под ингеренцијом Темишварске епархије Српске православне цркве. Од 1948. српске школе су добиле статус државних и налазе се у надлежности Министарства просвете Републике Румуније.

У Румунији је од 1919. до 1948. године радило 57 српских основних школа. Године 1958. било их је 49, 1968 - 30, 1978 - 28, 1988 - 20, а 1996 - 16. Број ученика се од 1919. до 1935. кретао од 1.200 до 3.400, а после ступања на снагу Школске конвенције између Југославије и Румуније тај број је до 1940. нарастао на 5.200, да би од 1948. опадао, па је сразмерно томе опадао и број српских основних школа. Тако је 1958. износио близу 3.000, 1968. близу 1.500, 1978. око 1.000, 1988. близу 500, а 1996. око 400 ученика.

После разграничења између Југославије и Румуније српско становништво у дужем периоду остало је без могућности да се у Румунији школује на матерњем језику у средњим школама.

Први покушај организовања средње школе у Румунији датира из 1921. године, када је у Кетфељу основана приватна Српска нижа гимназија. На темељима Школске конвенције, 1934. је основана Српска нижа гимназија у Темишвару, која је 1943. прерасла у Српску вишу гимназију, која континуирано ради и данас.

Учитељска школа на српском језику отпочела је а радом 1934. у Темишвару, да би 1958. прерасла у Педагошку школу. Повремено су радиле и српске стручне средње школе у Темишвару.

После разграничења између Југославије и Румуније 1919. године, од делова раније Темишварске и Вршачке епархије створена је јединствена Темишварска епархија, као део Српске православне цркве, коју су сачињавали три протопрезвитеријата: Темишварски, Арадски и Соколовачки. Данас Темишварски протопрезвитерат обухвата 25 насеља са 22 парохије, арадски 15 насеља и 13 парохија, Соколовачки 13 насеља и исто толико парохија. Постоји и пет српских манастира: Бездин, Сенђурађ, Базјаш, златица и Кусић.

Темишварска епархија посвећивала је значајну пажњу школовању свештеничког кадра организовањем монашких течајева. Уз сагласност Министарства вероисповести Румуније, 1953. године основана је Православна српска богословија у Темишвару.

Бројчана заступљеност српске популације на територији данашње Румуније почев од XВИИИ века, у целини гледано, кретала се силазном линијом. Ова констатација има реалну основу у чињеници да су Срби одувек на овим подручјима били у статусу националне мањине, што није био случај са остала три најбројнија народа - Румунима, Немцима и Мађарима. Наиме, од протеривања Турака 1718. до стварања дуалистичке Хабзбуршке монархије 1868. владала је Аустрија, од 1867. до краја И светског рата владала је Угарска, а од 1919. године Румунија.

Изречене констатације потврђују конкретни подаци пописа српског становништва на тлу данашње Румуније за последњих век и по. Број Срба на територији данашње Румуније 1854. је износио око 62.000; 1905. пао је на 53.000; 1938. године смањио се на око 45.500 становника, а 1992. у Румунији је живело нешто више од 29.000 припадника српске националности.

Према попису из 1847. године у румунском Банату живело је преко 10.000 Карашевака. Њихов број је 1896. износио око 7.500, колико је и 1940, да би се 1992. смањио на око 6.500 становника.

* * *

И поред извесних осцилација у односима који су били последица политичких и друштвених услова, можемо, на крају, констатовати да се српско-румунској заједништво на територији Румуније градило вековима. Оно је и данас залога њихове срећније будућности.

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]