|
|
 |
Владимир Ардалић: Буковица - Народни живот и обичаји (II дио)ВИЛЕ И ВЈЕШТИЦЕI1. Неки је Котур из Нунића нашао вилу у кршу да спава, којој се он привука те скино ш ње санталет (неку врсту круне). Кад се она пробудила, није имала никакве снаге ни моћи ка остале њезине другарице, него је постала ка и остале женске. Овај њу одведе кући и устави је себи за жену, с којием је и пород имала те је била ваљата. Кад је једном светац бијо и коло се играло, рекоше јој: "Деде и ти, вило, заиграј и запјевај бона!" Она је рекла мужу: "Дај ми прије оно, што си скинуо с мене, па ћу онда ићи у коло колати." Муж јој однеклен извади те даде, а она метну на се па што игда може запјева:
Па онда вррр небу под облаке. 2. Кажу, да су виле прелијепе ђевојке; у некаквој сјајној роби обучене, која ни глети не да у се; али да имаду до кољена ноге од мазге, па ко иј види, да им се за бога чудити ни смијати не смије. Кажу тако, да им се један насмије, а оне да су га узеле па пребацивале про брда једна другој на руке. 3. Виле су и јунакма у прве земане помагале, као Краљевићу Марку, да савлада Мусу Кесеџију од три срца у њедрима. За више њи знаде се да су с вилами ишли толико и толико година не узаманице, него по неколико дана у години, јер да би некуд отишли, а за њи да се не би знало ни чуло, камо су. Ти кад би се вратили, онда би се тек знало на њима, да су с вилами ишли, јер кога оне узму собом, вала да је кадеран, те нагоне га, да ш њима посла мора имати. И тај све послије траве од љекарија познаје, и зову га да је "с виловске стране". 4. Кад сунце сја, а киша иде, онда је најдраже вилами да се чешљају. Највише иј се чувају, кад пјевају: човјек онда од милења заспе, а оне му могу што наудити. 5. Највише виле пребивају онђе, ђе њима нико прићи ни доћи не може, а то су велике и узвишене греде и кукови, којима не море прићи ман да гавран и орао. Натраг неколике године ишли су неки у млин Слап (Крку) па спуштајући се води ушли су у брину; кад из највише греде и кука неко завика једноме, што гоњаше парипче с товаром: "Евола ти бијелу алку у драчеву штапу и шареној лули!" Како је била шкура ноћ, овај се устави и испопријечи те рече: "Ј...м ти пост, има ли још што!" Онда иј у греди ударио смиј, па овоме рекоше: "Ајде, ајде за послом, док си здрав." Остали путници, који су то чули, осјетише се, да су виле. 6. Приповиједају, да је неки био у пржуну, па кад би му год пало на ум отићи кући, да би се провро и прокра, и ако су врата била затворена, те опет се у пржун поврати. Казивато је, да би га виле износиле и уносиле. 7. Веле, да је најгоре за оног, ко стане лијевом ногом на виленско коло, т. ј. онђе, ђе су оне обноћ играле. Казивао ми је један из нашега села Мандић, да му је лани било нестало двоје бравчади, па поша иј по кршу тражити, јер је држао, да иј је ко у чесову јаму затулио (сакрио), па да ће иј доћи носити, кад се увечера (добро смркне), тако не би ли нагиљао на лупеже и т. д. Кад је бијо пришао у неке долине и јаме, опази некога ка у бијелој аљини, ђе се однеклен извуче па дође у долину. Обвесели се овај Мандић те вјерова, прав’ да је оно лупеж пошао његово благо пренашати куда, па причека, не ће ли још тај којег друга имати, јер двоје бравчади, сам један не може обноћ ш њима владати. Кад што би ударијо длан о длан, извуче се онаки још један из исте јаме па оде у долину, те један по један наброји иј девет. Кад се састали скупа у долини, уватише коло, те ала што ко може поскочити да се игра. А овај ти Мандић, кад виђе, што је и како је, ала да се полагано иде натраг све на гузиву, док није одмашијо, па онда у игар атакир кући главом без обзира. Заборави на благо и на све. Сад он никако, вели, да није знао, што је, оли су попови оли су биле виле, али што је год, било је са напаке стране то виђети у оно доба ноћи у пустињи.(1) 8. Кажу, да не помаже ни нож ни пушка код накије ствари; једно, што пушка не ће да упали, и ако опет и упали, да човјек сам себе тако може убити. Него ваља пушку прекрстити по курјаку и огњу, куда пали, за да би могао што учинити; а ножом да би могао нагрдити себе у таким злим пригодами, него оће се и он да је од чиста гвожђа и да је клепанац. 9. Виле су биле отприје јавне, а и сад иј има, али се не виде, попови су иј закантали из либара. Да иј ко сад по случају види, тај је сретан, и коме се оне јаве, па да се могуће ш њима спријателити, што би год запитао од њи, оне би дале, као снагу, новаца, здравље и срећу. Један је чобан ш њима честит остао. Он је по пустињи пасао овце те спази вилу, ђе јој се заплео перчин о густе грмове, а како им је дуг до пете, никако га није могла раскосмурати ни одапети од гуште. Тако ови чобан видећи, да се она мучи, а да не море ништа да учини сама, приђе к њој и поможе јој се одапети, да јој ни длака од њезине прелијепе косе није валила. Онда га је питала, шта он жели, да му она даде. Како је овај био мегданџија, да би се сваким рвао, а свак га обали, драго му опет било уметати се каменом (бацати се) и напирао би се вавијек, еда би коме одбацијо (то и јест он радијо кваками и прлашушнијами, ма људма бркашима каменом ‘не би ни близо прићерао, па не би се смијо опет ни уметати с такијем). Онда он никако него заиште, снагу да му да вила. Онда нешчим га намаза, и поста јак ка и Краљевић Марко. Њему нико послије није могао дати ака (доћи на крај), сваке је мегдане односијо, било у рвању, било са уметањем камена, а било у утркивању. Још је вила та овоме рекла, да је мало од ње запитао, што се тиче снаге; он чобам ка чобан не зна за се; онда му даде још сребрени талијер, па му рече: "На ти још ово; код овога не ћеш ниђе крепати од глади. Ти га слободно у један ма свега потроши, он ће теби опет сам у кесу доћи." Обесели се овај и зачуди се, оде од ње ћа, па шутрадан одма засјести у прву крчму. Заповиједа ти он и разбашијо се: ко сам ја сам. Чуди се крчмар, што се он тако завандише, те ала да се пије и једе, све догод није прићерао потрошити до свега талијера. Диже се чобанчина, даде му талијер и збогом, збогом! И бијаше чела истина: послије мало времена ето њему талијера опет у тоболцу. И тако тај куд је год одијо, би пијо и јео, с талијером плаћао, а он опет створи се у кеси ка и прије.(2) 10. Виле колико могу учинити свијету добра, толико и зла; оне могу својим очима банду а банду простријелити. Приповиједају, да су дошле пред нечију кушу и стан, у коме је било доста блага: оваца и коза; упитале су, како живу ти кућани, имаду ли омршаја. Они су одговорили, да они не једу меса, него о гозбами, јер да немају шта клати. А оне су козијач ошинуле очима у авлији, и одма иј је седам пало, те су им рекле: "Кад сте жељни меса, ето вам га, па се најите и загасте сувотињу." 11. Виле могу из кесе и новце однијети. Некијем, што им се не може запћети у кеси новаца да имају, то све им виле односе; и они, што нијечу, да немају, а имају новаца (кад им ко дође питати у зајам, а они, што имаду, реку, да иј немају), онда му берићет од њи виле однесу. То се зову "нијекови". Сриједом и петком виле иду купти нијекове. Зато више њи, ако им ко пита, не ће рећи, да немају, него да имају, али да имаду раздавати другоме, те да не ће им ни дотећи, док подмире своје потребе; оли реку, да не могу дати: неко да не смије од жене, неко од сина, неко од брата. А нијека се чувају ка грома. II1. Кажу, да вјештице могу кроз кључаницу од браве ући и изаћи; да се највише претварају у летуће ствари, као у тице сваке врсте, у црне кокоши и у туке. Оне имаду свој делвет више пута про године и своје састанке, а највише се врзлају штокуда около поклада, т. ј. задње неђеље од месојеђа. Тадај им је додато, да могу радити штогод оће: најдраже им је срца дјетиња јести, па од добра вола млада и од коња. Приповиједају, да је неђе у кући била стара бака, а да би мимо сву чељад касно ишла лијегати, те би нагонила млађе сваку вече у лезину (лијегање). Онда се једна млада жена метнула на шушпет, спорашта она тако докасно сама остаје и нагони кућане, да иду у лезину, те се метне на шпију иза врата до перда. Кад та стара свуче се гола голцата ка од мајке рођена, па узе некакву мотку те ошину по лијевоме пријеклоду код ватре и заваби као да мами овна преда се. Кад изађе један мали лончић колико орас, стара се ш њиме сва намаза од пете па до главе и рече: "Ни о дрво ни о камен, нег под орас под Промину!" па вррр овда ми је пут. Кад то виђе млада, заваби из пријеклода и она, шину мотком, изађе лончић, намаза се, па намјесто рећи: "ни о дрво ни о камен," а она рекла: "и о дрво и о камен." те под орас на Промину па вррр овда ми је пут и она. Кад тамо дошла, нађе силу осталије вјештица, па јој рекоше: "Благо ти је нами, ево нам новачице!" Виђе је и свекрва њезина она стара па јој рече: "Што је тебе догнало ође, црна кукавицо!" А њој ће ова: "Догнало ме што и тебе." Питају је остале: "Па каква си то дошла нам сва испребијата?" Она им каза, да се преварила рећи и о дрво и о камен, кад је полазила, па зато да се сва израњивала. Онда јој стара рече њезина свекрва: "Сад кад си дошла нами, ваља да идеш донијети нам срце од свога мужа." (Јер вјештица не море да ниједна буде, док не такне прије у своје срце.) И дадоше јој ону мотку, на којој се срца ваде. Одлети она натраг кући, у тили час долети те нађе ђевера и мужа, два њи сама брата рођена, ђе спавају на гувну, и у дну ногу им вижле ловачко. Жа јој мести мужа ка жа, а ђевера још жалије, па суми никако него да ће од вижлета срце другарицами понијети. Такну мотком вижле, срце одма излети из њега, однесе га на истој мотки па метну пред другарице. Јагме се га ести, па рекоше: "Ала ружна срца, да никада вакога тврђега нијесмо јеле, таман је као од пашчета!" Кад појеле, рече ова: "Није од пашчета, него управ од мужа ми." Онда намијенише, с којом смрти треба да он умре: кад пође сјећи драчу, да се косијером посијече.(3) Сутрадан пошао је ђувеглија од ове сјећи драчу косијером великијем и ш њиме вижле; некако се уплете оно под косијер, а овај га неотице пресијече по пол поле. Заврга се навиљком драче, донијо је кући па жени каже и жали се, ђе је неотице пресјекао вижла. Онда она вели: "Боље да је и вижа посјечен, него ти, како ти је било сперено." Он ће ној: шта то? шта то? Завеза она језик, не ће даље казивати, а он никако него да мора то испоравити, што је натутукнула. Није куд камо, муж је муж, ваља му казати, и онда све му приповиди од почетка па до свршетка. А он се успали па наја на матер ка рис, те ћапа њу и жену па ш њима попу, да се исповиде. И тако више нијесу вјештице биле. (Која је год вјештица, те чим се исповиди, престаје одма бити.) 2. Приповиједају, да се женијо један па по обичају звао у сватове свога зета. Кад је било на вечери, рече зет шури младожењи, да му је вјештица матер и сестра, што је за њим. Тако отишли су спавати, па стави се на шпију зет: чини винту, да је за’ркао и у дубоки се сан увалијо. Кад стара матер од младожење, а овога напака баба, свуче се гола, шину мотком по лијевом пријеклоду, изађе лончић, намаза се. Виђе јој то ћер (овога жена а сестра младожењина) па поче и она тако радити ка и матер јој. Онда јој матер рече: "На ти мотку и извади срце своме брату" (т. ј. младожењи, а сину ове старе куге). Извади ова, те га запреташе у ватру, да се испече као крумпијер, па онда некуд изађоше. А овај се брже боље дигне, срце извади, а намјесто њега запреће балегу илити кркалину (од вола говно), па онда леже те опе за’рка. Ето овије двију, те стара рече: "Донесиде оно, да поијем!" Извади ћер и донесе. Кад почела матер јести, одма рече, да оно није срце, него кркалина. Куне са ћер, да је она срце запретала. И тако је и свануло, дижу се сви, а ђувегија илити младожења лежи; приђе њему зет велећи му: "Дижи се, шта ти је!" - "Богме, брате, не могу нишчим, боле ме прси и около свега горњега тела." Види зет, управ да га боли, нуди га јести: каже, да не море ништа. Онда дође па разреза срце оно на двије поле, па опе од једне поле учини друге двије поле, па ће један комад пружити да узме болесник. Који једва се намора узети и поједе га. Пита га зет: "Чујеш ли икакву власт сада?" - "Чини ми се," рече, "да ми је зеру лашње." Онда пружи му и други комад од половице, узе и изједе па рече: "Сад ми је то лашње." Онда зет му и ону другу половицу раскрижи те у два пута даде му; кад поијо, рече: "Сад ме ништа не боли." Онда зет заповиди жени: "Узми колијевку с дјететом, па ајмо одма кући." Устављају иј на ручак и чуде се, шта им је, да тако рано иду ћа. Није куд камо, узе она колијевку, одоше. Кад дошли близо једне ријеке, рече он њој: "Скидај са себе колијевку!" Не ћеде она, а он се издрије на њу: скидај! Скину она па је метну покрај себе те рече: "Трке врке, јање, мајци на крило!" Скочи се дијете ка и оно, које море ићи, па њој тчп на прегачу. Муж трзне јој дијете из руку па га опет метне у колијевку, а њу одвуче па утопи у ријеку велећи јој: "Кад си мудра, ето ти! Ноћес (!) си ловила срца, а сад ајде рибе." 3. Приповиједа ми је један, сјећам се: још у дјетињству, како је чуо од своије старије казивати од вјештица, да је њев неки знанац пошао обноћ на пут, кад покрај тесте стоји чоек, да би ударијо главом у черјен (у кућње шљеме), а зуби да му мимо губице вире, од полакта да су. Тај му реко: "Ајде са мном!" - "Куд?" - "У вјештице." Препаде се овај па не ћеде и пође да ће даље, а тај зубан ћап парипа му за реп (јер је овај, што је путовао, ја на парипу) па га сврну с тесте и устави. Е није куд камо, ослободи се овај, парип учини ма кући, није застранијо. Поведе зубан овога у Задар: ту има, вели, вјештица од свију крајева свијета. Веселе се овоме: "Ево нам новога!" Кога поведоше на једно велико брдо, које је све окићено било дјетињим главами, којима су они срца изјели. То му је најмучније било гледати. Куд ће, камоли ће, намазаше се нечим, па и овога новога, коме дадоше мјешину од бивола надуту, те одредише, да ће ићи у Беч у најбољу конобу.(4) Кад ово друштво од вјештица дошло у бечку конобу, точе вино, разбашиле се па пију и налише пуну ону мјешину од бивола, да је понесе тај нови. По тежини, казивао је он, није му тешка била ни зере, него лагана ка перушина; а он не у добар кад ће се ш њом заврћи, превари се па рече: "Помози, Боже и Мајко божија!" Кад он тога ипа створи се чоек онај, кои је и прије бијо: покрај њега пун мијо од бивола вина, у туђој опе коноби и јест. Е ко црњи, ко жалосни од њега! Обзиру му се другови, виде, да га нема, па се један поврати глети га: кад он сједи и прекрстијо руке; каза, како се преваријо молити Богу прије, нег ће се заврћи мјешином. Узе овај друг њега и мјешину, донесе у Задар, па га испратише сви ван града, а то све сама згољна господа. Њега су молили и заклињали, да ником не казује ништа. Послије тога су дошли ђежуити у Задар, те су укинули, да вјештица у том граду више нема, јер су нагнали свакога да се има исповиђети. 4. Сјећам се и ово: Моја је покојна матер приповиједала, да је у њезина ћаће неки пријатељ долазијо вавијек на пиће у кућу, кои је имао једну велику запаратину на челу ближе обрве, тако да је изгледао као да је лисаст, а и звали су га по томе Лисан.(5) Тога је упитао материн ћаћа, а мој ђед: "Ошта ти је та лисатина на челу?" И тај је казивао: Неђе задње неђеље од месојеђа да је летијо у вјештице. Њи више је било, кад су улетили у једну кућу и спремају столицу за вечерати. Кад све метнули, почеше јести, а нико се не крсти. Онда и ми, вјештице ш њима, вели, вечерамо, а они нас не виде. Кад однеклен довуче се стара бака, приђе столици, узе жлицу, прекрсти се те рече: "Помози, Боже и Мајко божија!" а ми са столице бјеж! једна мимо другу те на лебарду од куће (куда дим излази) вррр, па овда ми је пут. Како је била балатура илити лебарда тијесна, тако брже боље протискујући се отарличам се и добро ево по челу, да ће ми се вавијек знати; те валај ље да би се ђе замијесио, не би ме изгубили по овоме рогу, што сам га стекао у вјештица - би ме лако познали. 5. Кажу, да сваки поп море и циглу вјештицу, вјешца и мору у цркви познати, ако оће, а то: Кад буде на по летурђије па кад износи калеж и држи свето, да испод онога погледа по народу, па ако је која вјештица, та има малу свјећицу на глави, сами пламечак; ко је вјештац, томе виси цуца из носа, а која је мора, она вилицами жвака и зијева. Да је могуће тадај стати уз попа па га мало десном ногом дотаћи у његову, исто би и тај видијо све ка и он. - Кажу, да на миту велико држе вјештице, вјешци и море попа, да иј не изда; зато да не мањка сира, масла, јаја и пилића, те поп сваки најмање вјештице куне и прогања. Која добре воље дође, да ђе се исповиђети, добро да дође: која не ће, он је и не нагони. 6. Више вјештицама други уде него попови, а то: На покладе увече састане се неколико момака па налију тикву недуперату пуну воде те зачепе добро, и онда оклен изађу, ондален пођу те около свега села ваља да обиграју и учине обруч, и онда опет уђу у ону кућу, оклен су изашли, те реку: "Кад ми ову тикву очепили, онда и пропишале све оне вјештице, около коије смо ноћес одањем учинили обруч." И ако која има и ако је затечена код куће, не море пропишати, док не дође молити и митити ове, што су им учинили. 7. На покладе осим рога, што свака кућа мора да запреће у ватру, да им смрди ту доћи, ма вјештице вежу црнијем концом, па те узлове објесе о вериге над ватром; ко то ради, намијени свакој узао. Ако је глас, да је вјештица, па колико знаду, да по имену у селу има вјештица, онлико ваља да буде узлова; ако је вјештица с краја села, онда јој је с краја и узао, и тако све редом до најкашњега знаде се, којој који припада узао. Сад ако су вјештице, свака ће се одријешити; ако ли није, не ће. Тако по тијем узловма знаду, које су оне у селу. 8. Кад се вечера на покладе, иду гледати на брдо, куда вјештице лете. То ја нијесам вјеровао; онда лани позову ме на покладе у друштву да идем. Отишао сам, засјели смо на висини те чекај и стој. Кад се указа свјетлост са модрим пламеном велика попут кокоши, ђе изађе сред Варивода далеко од нас 4 до 5 километара, па лети па лети те у наше село у неке куће ишчезну. Кад отален домале три излетише те лет, лет па у друге куће, и тако на више мјеста виђали смо, ђе из кућа долијећу и излијећу по више њи. И онда најкашње двије њи падоше на бунар наш, једна покрај друге стадоше, да се сав бунар свијетли. Кроз мало отален полетише па про поља и бара, повр земље полагано летешкају и преврћу се једна про друге, и онда лети, лети до у село, па једна окрену у једне куће те је неста, а друга у друге, баш онђе, на које се диванкало, да су исте вјештице. Ето то сам ја моијем очима видијо. 9. Казивао ми је један чоек, да кад је касно ишао од једног свог пријатеља са вечере кући, да је пролажећи пољем видијо дивију једну крушку, која је била сва окићена вјештицами, да се сва сјала: на свакој гранчици да је била по свијећа, бит ће да су увано сабор чиниле. Онда овај како је имао пушку велику уза се, те прекрижи и одамјери у њи и врже се, да су се разлетиле куд која. Кад кроз мало дана овоме је син послије умро, - ништа него му оне срце изјеле. 10. Вјештице се о Св. Ђурђу показују голе, а о покладије у свјетлости, па у те дане кад се нађу дјеца у колијевци, мећу уза њи крстиће од типсова дрвета и јагода од бршљена. Видијо сам на више мјеста, ђе виси више кревета и главе о клину камен шупаљ од себе, а не да га је ко вртијо; то је све споради вјештица и мора. 11. Кад је вакат (вријеме) од вјештица, имаду молитве, које треба рећи по три пута, кад се иде лијегати, а то су ове:
Ову ми је казала Стеванија Палошева из Парчића; а од покојне ми матере у дјетињству чуо сам ову, што нас је она учила:
ВУКОДЛАККао што има вила и вјештица, тако има и вукодлака; њима кажу и: лоде, ваде, учовјести, утваре, приказе, гадалине, плашила и страшила. Они базају и тумарају, откад се смркне, па док не почну пијевци пјевати и здрава марија звонити; онда се они враћају у своје гробове. Највише се приказују на раскрсницама путова обноћ и у онијем кућама, гдје се мртвијем не пали свијећа и не чини помен за покој њихове душе. У прве су земане у гробовима црнијем трном боли кроз бакову кожу све оне, на које су сумњали да се дижу и свијет плаше. Православни се не вукодлачи никакав, ман да би који лемеш с поља украо; за тога држе да ће се за неко вријеме дигнути и за ногом лемеш вући. Тако да су неке тревљивали, који су пребацили про рамена покров, а за ногом им звони лемеш. Него да се православни очајају, вјерује се, т. ј. у гробу могу стати, колико хоће, а тијело се не распане. Код католика тога нема, него они се дижу, против чега носе (највише Бодули) записе око врата, плаћају неке мисе, косијере виноградске у торби носе, кад куда обноћ путују, а и штап од трна црног против вукодлака да је, кажу, добар. Него чуо сам, гдје се Буњевци диче и узносе, кад им се каже, да се они дижу, јер да је то лијепо послије смрти доћи обаћи своју кућу и вамилију. Кажу наши, да се не вукодлаче зато, јер их поп прелијева посвећеним уљем, кад који умре те кад се у гроб полаже, а да то код католика нема. Казивао ми је један, да је својим очима видио, кад је један католик умр’о, који је био злочест, а да се не повукодлачи, пререзали су му косијером виноградскијем жиле на бутовима испод кољена. Осим села, кажу, да се и по градовима вукодлаче: да би се мучно тко могао обноћ у касно доба видјети да сам по улицама хода, јер се лода испопријечио преко све улице належећи, тако да би се враћали натраг главом без обзира. Кад тко вукодлака види, тако се препане, да у њему крв умре те се претвори у воду, па мало који жив и остане. У нашијех православнијех кад им се што таково догоди, одмах зову попове, да им свештавају масла под црковну; то се зове "јелејосвјашченије" или освећене уља, с којијем болесника метну попови да сједи међу се, крст му даду у руке, чатају око њега задуго па га послије освећеним уљем мажу. То чине, осим да се коме што призре (прикаже), и против макар које болести. Пријепис је, да има 7 попова, а у нужди и два могу посао обршити. Поповма се даје обично сваком најмање по талијер (2 фор.), а да им тко даде и више, узели би.(6) Кад полажу старјешину у гроб, за њим баце сребрних новаца, који се с њим закопају. То је зато, да не би собом однио или дошао тајно носити срећу домаћу уза се, ону, коју је он имао за живота.(7) Кад се гробови отворају стари, да се нови мрци сахране, мало у коме да не ће наћи по који комад новца за’рђата. ма не ће га однијети, јер се боје, да би им тај мртви могао на сан долазити у једну, а у другу вјерују, да би их често дријем нападао и да се не би нигда наспавали, кад би тај новац са собом понијели. Вукодлаци се претварају у магарад, бијеле дебеле коње, црне воле, псе па и мачке, као и ђаволи у зелене јарце. 1. Казивао ми је један стари човјек, који је био у младо доба лупеж, да је једноћ пошао, не би ли гдје истекао дебелу заоблицу (овна или овцу). Кад је био подалеко од села, види, да пасе около по ноћи мрка овца покрај пута. Мисли сам у себи: Помози, Боже, ево мени ручка; не служи ми се даље ићи мучити. Ухвати овај овцу, опипа је по рбату: кад она од дебљина равна исто као и јаје. Заврже се с њом про врата па овда ми је пут; претешка му носити али он нежали, кад је за корист. Још је, вели, дуго до зоре. Почеш први пијевци пјевати, а овца се почне на њему врполити. Стане он њу као митити велећи јој: "Красна моја мрко!" а она и њему рече: красна моја мрко! Тако још неколико пута он њој рече, а она њему све једно да је одговарала. Препаде се он па је пуздрћи, а она учини ма низбрдо у Буњевце блебећући на њ. Прекрсти се овај па рече: "О враже, одскочи од мог товара!" те врати се кући празан. На више мјеста ово је овај приповиједао па се жалостио, нашто су му рекли: "Не жали ти то; боље је и празна торба него ђавола у њој." За ту овцу држало се да је био вукодлак. 2. Тројица су ишли у лупештину у доња села (Буњевце). Нађу јарад на пољу, ћапају свак своје, завржу се па кући. Кад су били покрај цркве једне, онда на њима та јарад почеше се трзати, а они скинуше их са себе. Хоће свакако да се истргну, а они ћапише сваки своје зубима за уши, а њима јарад рекоше: "Немојте се клати!" Кад они то чуше, брже боље пустише их, те утекоше у шиматорију блеблећући на њих, а ови лупежи бјеж главом без обзира. А нешто опет за њима пијеском удриде, да их се једва оканило. 3. Год. 1887. путовао сам ја из Бенковца на ноге у Скрадин. За четири миље од Бенковца има кожловачко гробље, у ком је Мачивун Вук укопат. Зна му се за гроб, јер је крст и сабља на плочи изрезата и слова нека ћирилицом имаду, али су зарасла наполак. Нешто даље има опет католичко гробље и црквица старинска Св. Мартин, која је на гласу од турске међе па до мора, да ту плаши несамо обноћ, ма и усред подне да се виђају вукодлаци. Е, то мени на памети; јесенско је доба, ура је касна, мјесец у облаку, а киша само мало ромиња. Кад у гробљу кожловачком наједноћ опазим црна пса као осредње магаре, а орлина као највиши тукац залеће се око пса па га кљуном погдјекад чвака у главу; поскикива пас промуклијем гласом, а очи му свијетле као два луча. Крстим се и одох напријед па ћу домало на Мартина.(8) Кад сам се испоредио Св. Мартину, шушак ми је за ухом по гласу од народа, а не што се ја бојим чега. Звјерњам око себе, не би ли што спазио, кад покрај цесте парип пасе бијел као снијег, а дебео и раван као јаје. Стао сам па га гледам, те спазих покрај цесте неку шпруљу јабланову добру, узех је те с њоме тога парипа опали уздугуљ од репа до главе и пребих је ода њ, а он се запрндеца низ поље и про винограда као и арија, да му од зора све ватра из копита креше. Одох напријед, дуго је и дуго још до дана. До неколико опет сам се нашао у Бенковцу и почнем казивати своје путовање. Рекоше ми, да оно, што сам у кожловачком гробљу видио, да се повукодлачио неки Н. Н., стари, што је прије на мало дана умр’о. Кад је млад био, да је свашто радио и с лупештином стекао велико имање; да је као пас праћен од орлине и у кућу своју долазио. Оно, што сам видио код Св. Мартина, да је био орко. По прилици тако да нијесам ни ја право докрштен, кад ми што на очи излази.(9) 4. Приповиједао је неки децимар у кући нашој моме покојном ћаћи натраг пуно година, да је он једном из Дрниша ишао у Шибеник обноћ. Најприје да је видио насред цесте попријеко стоји црн во, и на њему покров мртачки. Покрај њега је прошао: он остаде. Дуго је још и дуго до Шибеника, кад чује се, да нетко бугари и кука велећи из свега гласа: "Куку леле помагај!" Тај глас све то ближе њега долази, па на један час приказаше му се њих четворица да носе на носилима мрца. Један од њих лати му капу с главе и одоше про крша и врлети. Наоблачи се и смркне се као и у рогу, почне грмјети, сијевати. Иде он напријед ајдеш ајдеш, кад опази иза себе, гдје трче двије Бодулице, да онда једва би икаква ловна вижлад ишла. Мало помало тако дошао је већ и у Шибеник; послије сав од страха да се био огулио по кожи. 5. Тако опет један казивао, да је ишао у Задар. Кад је био на по пута, била је ноћ, створи се њему дуплијер (свијећа од воска) на десном рамену. Хоће он да је ухвати у руку, а не може, као да нема ништа. Сјаје му путем лијепо, ајде те ајде напријед, нестаде је. Ухвати га помрчина и дријем, а он се сврну с пута у неке ограде и лужине, поче да ће клајати, а истом ти опази неко велико кретање, а ништа не види пред собом, него јарца, гдје хода, на ком су рози од лакта, па све једног спушта, другог диже. Каже, да је чуо бубање бубњева и трублење у трубаљике, да су му уши биле наполак зуглунуле. Овај нит се миче нит помиче, да би ишао напријед - не може од страха, сан ни поготову на очи не ће. Преста то, чу неку грају цестом, изађе преда њу, кад путници иду у Задар. Овај као да се изнова роди те упути се с њима. Казује им све, што је видио, па сви упилили, да су то вукодлаци. Ногу за ногу освануше у Задру, па ће једном старом господину све исприповједити, што му се путем сперивало. Овај му рече: Оно, што му је свијећа на рамену била, да је нека душа, која је осуђена пуно година да лута; што је опазио кретање неко, бубње и трубаљке, да он позна добро оно мјесто и да је ондје страшно у стара доба изгинула нека војска; јарац, што га је видио, то да је њезин ђенера, који је њих ту био издао, да погину; та војска да мало кад ту не појављује се и чини своје муштре и игре. 6. Приповиједао ми је ујак Мићо Берић, да му је казивао неки знанац негдје подавно, да је путовао обноћ. Кад је дошао код једне цркве и гробља осамљена, види растворено све и горе свијеће. Уђе он унутра, кад пуна црква свијета, свак држи у руци по свијећу; дадоше и њему. Поп одговара, изађоше на дво(р) те учинише прошишијун три пута око цркве, уђоше опет у цркву, сви стој и стој, говорење црквено не престаје. Тако овога у банку да је ухватио сан и заспао. Кад се пробудио, нигдје никога око њега, свијећа му се утрнула. Мисли се он и мисли, прекрсти се те свијећу суми понијети: зувар је прама њој вечерати и ићи у конобу точити вина. Послије на дан обноћ нетко зове овога изванка: "Побратиме, оно, што си из цркве неку ноћ однио, деде поврати, болан, ондје, оклен си и однио!" Кад се свануло, отвори он ковчег, да узме ту свијећу и однесе је, кад намјесто ње - ребро људско. Шта да од њега уради, узе га па пребаци код оне цркве у гробље. - Тијех просексија око цркава обноћ на више мјеста, кажу, да се виђало, као код Св. Кате у Дубравицама и Св. Јере у Скрадину, католичкијех цркава. Кажу, да су то мртве праведне душе, које сваке године по три пута тако око цркве чине просексију, а да свијеће пале од својих ребара. Тко то може опазити, гдје они раде, да је сретни човјек, да ће благо и њему бити на оном свијету. Тко за то не зна, ово држи за вукодлаке. 7. Приповиједају, да је један наш сељанац убио вукодлака натраг година, кад је с једнијем Бодулом гонио своје благо продати у приморје. Кад ће доћи поближе мјеста, рекао му је Бодо: "Побратине, сад ће изаћи вада преда нас!" Сељанац је имао штуц ајдучки, не би, штоно се каже, валио у ћаћу. На говор Бодулов напери га он и прекрижи по огњу, кад завика Бодо: "Ено га! удри, побратине!" Кад овај видје човјека голокрака и про њега мртачки покров, те на да ће на Бодула, а овај разглави те из штуца крес! у тога вукодлака. А он се закотрља и нестаде га, само ондје да је крвуждине остало црне као паклина и густе, као што је сви вукодлаци имаду. 8. Ко гробља обноћ кад се иде, ваља имати опаз. Један, кажу, да се био окладио, да ће отићи у шиматорију (гробље) те зазвонити у звона. Отишао је те дошао пред цркву, а нешто њега чап! за перчин па удри потежи, што се игда може, велећи му: "Ја те теглим за перчин, ти се кладиш цекин." Тако да га је истеглило, док му није пало на ум рећи: "Пусти ме, заклињем те муком Исукрстовом!" Онда тек полагано да прст по прст да га се јамило. Кад дошао, нијесу му вјеровали, да је био у шиматорију, гдје није зазвонио, те тако изгубио цекин и ишчекулат оста за перчин. - Кажу, да је најбоље, кад се пролази покрај цркве и гробља, рећи: "Мртви моји, Бог вам прости! Ви сте били ка и ми, а ми ћемо ка и ви. Не преште с нами и ми ћемо к вами." Ово ваља три пута узаманице изрећи. А да се што не прикаже обноћ, кад се путује, исто рече се три пута: "Исус мину и премину кроз ту војску џудијанску, нит га чуше ни видише, ни му штогод учинише." 9. Држи се, да зли људи послије смрти, па и за живота пред крупом иду, па на које поље год коће, могу је навести. Приповиједао је неки Личанин моме покојном ћаћи, да је у њих био неки обрлајтман у пензији, а каматар страшни: да је био са каматом купио и ухватио цијело једно поље. Дакле сваке године била се намечила крупа обијати коло наоколо, а у његово не такни. Чуди се свијет, па би рекли: коме Бог, ономе и Госпа. То је, кажу, остало за чудо, па нетко да је диванио, да имаду добро гледати, кад прва крупа буде спуштати се около његова поља, како облаци изгледају и има ли што на пољу од којијех стабала. До мало дана навукодерило се небо, оде неки насред поља тога, на ком је била засијата шеница и кокурузи. Насред њега има велика дивља крушка. Грми, пуца, сијева, наоколо туче крупа, а над обрлајтмановим пољем само небо замодрело и прошкапће киша. Утече овај под крушку, погледа уза њу: види неку тичетину црну попут гаврана, а гавран није, па гледа око себе, куда крупа личи. Преста све, оде овај кући. Послије да је питао онај, је ли што опазио на коме стаблу, кад је наоколо крупа била? Каза овај све, што је год опазио; онда му тај рече: "Узми праха па га однеси у цркву, нека га поп благослови, те наби пушку крупним оловом, па кад закала други пут крупа личити, бит ће опет она тичетина на крушки, а ти се привуци па одмјери у њу и запали, - али само чувај, да те крв не попрска од оне тичетине, па ћеш видјети, хоће ли вам више крупа што обијати." Тако је овај и урадио, ма послије није више крупа нигдке обијала; а кад би се и навратила, не би штедјела ни обрлајтманова поља. Држали су тврдо и вјеровали послије, да је обрлајтман исто био у тичетини, да би крупу слао око себе, да обије, а његово остани цијело, који је послије доспио, кад се вргао онај из пушке у њ. МАЉАК ИЛИ МАЧИЋНа Пагу приповиједају, да се маљак створи од онога дјетета, што га матере побаце, те се некрштено закопа. Дијете је малешно у црљенијем гаћицама с капицом и мамузама на ногама. Најдраже му је јати на пуладији: на којегод узјаше, то крепа. Зато против тога меће се записи на младе пуљчиће, и на коме је тај запис, на њ не смије усудити се узјати маљак. И ако записи који стоје и до 2 вијорима, није пуно, кад помаже! У нас у Буковичана намјесто записа ждребету објесе о врату жлицу, кусало од ње, те иските китама шареним. То је зато, да га не би тко подрекао: да се њему не чуде, него жлици накићеној. Од маљка амо држе друговачије, а то: Ваља имати пијевца од девет година, који девете најкасније снесе јаја, које ваља држати, тко коће, под пазухом 40 дана или га ту сашити, да сигурије стоји. Послије тога излеже се маљак (а неко каже мачић) из јаја; њега ваља узгојити. И тај буде у црљенијем гаћицама. Тко га има, не мањка му новаца; тај му их носи одсваклен, а занајвише из мора, јер вјерује се, да је све благо овога свијета побацато у прве земане у море. Од тежака, вјерује се, никакав не држи тога маљка, него велика господа. Пуно би их се могло набројити овдје, за које се каже да имаду маљка, јер како би друговачије онако обогатили они старински бегови, да им није што пристало с вражије стране, кад се већ зна, да није са божије. Не ору, не копају, не тргују, а у њих доста палаца грунтија, по цијела села њихова су, коњи су добри у њих, кароце, да би се владика могао у њима возити, а на коње још сребрне дизгене мећу; а јадни тежак крволочи и ради дан и ноћ, па не може ни да на магарцу јаше! Та псу је господе велике боље, него њихову кмету, па колико они на дан бацају у незнан новца, да би потрошили и смели, штоно се каже, доту свете Ане, да им маљак не довлачи вавијек. Све је то добро, али кажу, да тај маљак најкасније задави свога господара и побратима. Чим господар пропане, више није ни маљка у тој кући; онда то стање убрзо врати се насе, јер нема тко да изболчава трошцима. Који је господар мудар, кажу, да може тога маљка лако преварити, т. ј. задавити он прије њега, а то овако: Налити пун котао ракињски правог уља па га узварити, онда у то уље убацити што па заповидјети маљку, да извади. Маљак мора да слуша свога господара, што му год рече, те чим зарони у вруће уље, онда ваља одмах брже боље котао поклопити и ватру бољу подјарити. Ето тако кажу, да се може он прије смести, него почне господару радити о глави. Веле, да се маљак може претворити и у мачка (зато га неки и зову мачић), па и у мазгина. У једном граду недалеко одавлен, кад је један господин стари а богати претресао један палац међу палације, један аргат намјесто поћи уза шкале, које треба, превари се па пође уз друге, које га изведу цико оне куће на четврти таван у другу под кров: кад ту лежи мазгин дебео и раван као јаје. Потрча господар стари за њим, врати га те удри га моли и заклињи, да ником не казива, што је видио. Обета ови, да не ће, ако му плати; обета он, да хоће, и одмах му извади силнијех новаца, да му није за пуно времена била потреба радити. Али се касније то разгласило. ОРКОНа све ове крајеве зна се за орка, а чуо сам и од господе да га зову талијански њорко. Кажу, да постаје од сметљишта оног, кад се у петак кућа чисти, у суботу сметљиште кад предани у кући, и у недељу, кад се износи на буниште (ђубар). Од тога изађе мало пуле оли ждријебе, које највиће срета људе по царскије теста обноћ и по другије равније путовије. Нађе се да покрај пута пасе, оли насред пута извали се па лежи. Броје га за најгору ваду илити гадалину. Који не знаду, какав је он и што је он, кад га нађу на путу, од труда узјашу на њ, а он се лијепо јаше, тако да чоек сваки на њему се расклима па заспе, а он расти, расти, да за вр јаблана изађе. Тако чоека са себе искрене те остави на највишој висини, као навр звоника од цркве, навр кога кука и стрмени, навр коије високије стабала, да јадни чоек, кад се разбуди, нађе се у чуду, ко га је ту изнио. Највише орко подвуче се сам под чоека па га занесе и остави, ђе га је воља. Више пута има да залута чије парипче или магаре куда по пољу или по путу, ма не ће нико да ш њим посла има, клоне га се, јер им је вавијек на уми, да не би био орко. Неки веле, да орко и са вукодлакма ортише, јер да су га виђали, да по гробљу обноћ око цркве пасе. Казивала ми је пак матер, да је орко дошао био у једну кућу обноћ те ушао чељадма у камору. Кад су чули, како нешто бакти на четри ноге, пробудише се и ужегоше свијећу те познаше, да је он. Молили да су га и заклињали да излази, а он никако него стао и усвијетлио очима као луч у њи. Онда су у сваке окрећући питали га, да не би била која душа, па да јој што не треба. Између толико, што су иј набројили, стајао мирно; кад су најкашње једну споменули, замавао је главом, да су погодили. Онда су га питали, колико миса тој души треба, он да је ударао предњом ногом о таван и с тијем им броијо; тако питали су га, колико оченаша и здравије Марија треба за тога рећи, а он све ногом тукући од таван тако је одбраја, а кућани тувили. Онда им се поклонио и отишао ћа. Гледали су за њим, куд ће и што ће, а он се заигра што игда море, да га стаде страшна прдљавина и кресање варница из копита, и замаче низ поље. Кућани су послије извршили за ону душу, што им је орко наредио. Кажу, пси да су најљући на њ, и да иј се он страшно боји; кад има пуно паса па га обладају, истргају свега на комаде те изију. То је било натраг пуно година, да се ја теке сјећам ка кроз сито и памтим, кад је глас био, да су пси орка удавили и изјели, да су му чобани у кршу отражје нашли, т. ј. предње и задње копито до по гњата, да му је руња била и копито се цаклило, као да га је неко нешчим питурао. Испитивало се је, да не би коме у селу тадај крепала мазга, пуле оли ждријебе, ма није се нико одазвао. Тако се установило, да није био ништа друго него орко. МОРАИме мора долази од морења, кад се навали на чељаде, би рек сад да ће га уморити. Народ осим свега што вјерују, да има то, ово, оно, али за мору највише држе да је има. Мушко не може бити мора, ни морац. Море се рађају од вјештица, па и не било ни од њих: које се год дијете роди у кошуљици модрој, свако постаје мора. Док је мора, не може бити вјештица ни срца јести, него само притискују чељад младу. Сви они момци, који су наочити, туже се, да их мора се, па показују, како су им сисе отекле сајући их она, а највише да се оне, који су лијепи и дебели, био момак оли цура. Који се лијепо држе са морама, и њих од драгости дођу сати, као и вјештице што од драгости срца коме изију. Зато је у сваке вјештице и море лијепа и медена бесједа; оне су добре и дарове даривати, па у том пријатељству чине од свијета што их је воља. У име тога никако не ваља опћити ни с једном ни с другом, него бити отпрден прама њима, па не могу ништа учинити. На мори се познаје, која је, јер је теке гари наусница. Чим се уда, одмах постаје вјештица. Мора може ући кроз сваку буџу, па и кроз кључаницу, само да кога притисне. Да је онда могуће бацити се за њом брусом, отклопљеним ножом коричашом и пасом, те рећи јој: "Доћи ћеш шутра питати зајам", - ето је по со оли по што му драго друго. Мора се може и претворити у друге ствари. Натраг неколике године једнога Н. Н. у нашем селу бијаше притисла мора. Опази је он некако, отресе се од ње, скочи она с њега, а он за њом па на авлију. Кад на двору створи се у великог тукца и раскопуни се. Поче овај да ће млатити, а она топ уђе у вола, што је на авлији био. Во био му најбољи, па му га жао било тући. Тако и остане. Послије тога догађаја срео је у селу овај ону мору (цуру), па је запитао: зашто га је била дошла притискивати? Она му одговорила: "Зато, што си ми уже и косјерачу отео у гају, да не сијечем на леду дрва."На коју цуру дигне се пизма да је мора, мучно се уда, све да би момку и драга била; не даду му кућани, јер од море излази вјештица, па така, кад би у кућу дошла, могла би им попјеполити дјецу, па се свак од зла клони. Од напаке море наопачнија вјештица постаје. У ње су зле очи, да може насред поља простријелити чељаде, коња, вола и т. д.: куда га очима ошине, онуда га подузме вучац (помодри). Који лука пуно једе, на њ не ће мора; неки се и мажу у вече, кад лијежу, луком. Најбоље је, кад се види било вјештица оли мора, за њом роге пружити, оли од десне и од лијеве руке од прста кажипута учинити крст па је преко њега погледати, било спријед оли страг. Могу се заклети, да сам виђао и неке господе да пружају роге за влашкијем женама; сад у душу не могу унијети, зашто то раде: је ли гдје се боје да су вјештице, оли за то што су влашке хаљине на њима. ВУККажу за вука да он по послању божјему што чије иде давити благо, па онда у хрпу сложи, што не може појести. Кад је чобан у благу, па ако прије вука види, онда може на њ викати и пикати, коликогод хоће, овако: "А пустија, а пустија, пик, пик, пик!" Онда вук побјегне. Ако ли вук прије чобана оли макар кога очима устроји оли завишти, онда не може се ни зере викати на њ, промукне грло, кал да је нешто стало у њему, оли да се је посве назебло, да се друговачије не може него шаптати. Ако ли чобан оли ко му драго зна, па да му пане на ум брже боље бацити капу с главе, кад га тако вук изнебуши, онда може на њ акати и пикати, коликогод хоће. Ако није прије зинуо, нег је макар у које благо ушао, онда не може учинити ништа, него онако стиснутијех ђама ништа него једно по једно тура. Кад овцу уграби вук од чобана, ћапа је за ковијаду (затиљак) па је пребаци про себе, да под њом лети поврх земље исто као орао; узалуду чобан пика за њим. Козу кад шчепи, ћапа је зубма за ухо а репом је шиба, да иде. Ње не може, веле, упртити на се. Најпишманији је на магарад; да кад га нађе, од драгости три пута тамо и амо про њега ђисне (прескочи), а оно ништа не зна него ревати. Неке године у Буковици пасло у огреди двоје сапетијех магаради. Вук однеклен рупи па једно изије, да саме су остале предње џалапине. Чуде се кућани, шта магаради кући није, како су научила сама вавијек долазити. Кад једно тек трећи дан однеклен дође и довуче у сапону до предње џалапине, да је дрктало кукавно магаре, како је страку уватило, исто кал да га грозница тресе. Кућанма се ражалило на једно магаре па су му давали зоби, мекиња, воде, па све и крува, а оно ништа није хтјело, те једва једвице послије пет шест дана поче шклоцати коју травку по кршу. На коње гдјекад вук напане; не може им учинити ништа. Још ако ањгир међу њима се треви коњи стану у округ те окрену једно другом главе, а ногама се ритају на вука, па кад се нађе који потковат, је ли му плочу пришио, оде од њих на страну, не ће да пача у њих. Ако пак има ањгир (неушкопљен коњ), он не ће да иде у округ с другим коњима, него изађе сам с њим се барабарити и дијелити мегдан, да га напретипа сита копитама и још превари га па га изугриза. Вук тако ањгиру не може никад учинити ништа, и ако је тако ањгир јак, уџа вук бити мудар, да ископа, куда ањгир пасе, јаму те леже у њу чинећи се, да је мртав. Још се заспе земљом. Ањгир пасући нагиља на њ, а он тако њега ћап за беришаљку, да га све вуче, и тако га савлада. Кад на воле гдје нагиља, ни њима не може ништа учинити, и они стану у обруч, једно другијем репове окрену, а вука дочекају на рогове, да их тако као ни коња не може никако разбити. У Буковици ономадне нагиља вук на краву с телетом, ко зна да јој ништа не би радио, како је било у огреди. Твоја ти крава некако превари вују и забаје му очи па штурма на њ те га прирене и притисне при зиду, да му је некако затјерала оба рога усред бочина. Веле, да је било љети. Крава уџала је вавијек с телетом сама увече долазити. У огреди била је и локва; тако ону вече, како је смркла, нијесу кућани ни ишли глети је, нег тек трећи дан. Кад они тамо, а то она притисла вука при зиду, да се је надуо као мјешина од јунца, исплазио језичину и мухе напљувале у њ, а теле покрај краве лежи. Они, ко је дошао по краву, колико се обездануо од чуда, што је крава урадила, толико сам није имао снаге, њу отиснути од вука, нег је морао враћати се кући по људе, да му помогну, те једва и ти отурише је од њег. Вук се био махом усмрдио, а одмах први дан по ранама познало се је, да га је крава згрушила била при зиду, те тако држала тврдо мислећи, да је жив, догод људи нијесу дошли. Да вукови не кољу блага, на св. Данијола неки носе у цркву свијеће и сад. Тај дан чобани не отклапају ножа из корица, да вук, кад уче у овце, да онда не може зинути. Исти дан спорад тога коња нико не самари. Женскадија од св. Данијола па до св. Јована споради вука, да не коље блага, не смију пређе сновати, а неке ништа о вуни радити, као: ткати, плести и т. д. Маја уочи Божића (на бадњи дан) износи на буниште (ђубар) у рбини свакојаке манџе за вука, па кад остави ту, рече: "Вујо мој, ево теби твоје, а мируј у моје." У прве земане, док је више вукова било, свијет је уза се угарак ватре носио обноћ, јер веле, да се он боји ватре као грома; оли би морао кресати у кремену, те и од варница бјежао би. Вукове у гвожђа кад би хватали, онда би јаре живо свезали гдје, а око њега повише гвожђа сапни, тако кад би пошао јарету, награиши на гвожђа. Ако човјек к њему тако у гвожђе коцом пође, вук ће се залетјети на човјека жестоко; ако ли с пушком на њ идеш, он се улуњи и чини винту, да је мртав. Заради тога иду, кад се ухвати у гвожђа, на њ пушкама и туковма, млате га, а не миче се. - У прве земане (а и сад има их у Буковици дубокој) било је људи, који су знали вука домамити, т. ј. знали су вијати као и он, и вијањем њега зови, а он му се одазивљи.(10) Приче о вуку. 1. Приповиједају, како се вук с лисицом био спајдашио, да ће заједно ортисати и живјети. Погоде се они, да он иде у лов, а да она дочекује и чува у пећини, док доста не налови. Које би год вук доносио бравче, а она изи и сакри. Најкасније се њему додија штокуда штрандати, остави се те приђе лисици у пећину. Почне је питати, гдје је лов, што је навукао, да би ио. Она му рече: "Богме си га ти изио!" Удари он кукавац у клетву, удари и она па му рече: "Забадава се ово теби и мени тропати и цопати (клети), него ајмо ми над еванђељем се клети, па ће се видјети, ко је прав, ко ли је крив." Кунтен вук, одведе га лија над гвожђа, што је неко запео управ за ну, па му рече: "Ево ја ћу се прије заклети", па спуштајући полашко ногу држећи је поврх гвожђа вели: "Да Бог да, сапела ме ова еванђеља, ако сам ичем крива." И тако јој ништа, онда натјера вука: "Ала сад се ти тако закуни!" а вучина не знајући за ништо корачи па шапајачином топ у гвожђа; не имадијаше се докад клети као лисица, него га стаде помагања, а лисица ће: "Ето то си крив па те сапеше еванђеља! Душу у се, мој вујо, док не дође поп, који је та еванђеља поднио туте; он ће те из њих избавити." И тако лија ноге пода се те окрену, куд јој и старији. 2. Опет је негдје лисица друговачије вука варала, била је учинила винту, да је крепала, и то насред колног пута. Волари су возили празну бачву и у њој торбу, у којој бијаше круха и цијел сирац. Красна ти лија не ће да бјежи од кола, него исплазила језик, да су муве биле у њ напљувале; волари здупе је за ногу те с њом у бачву мислећи у себи: заувар нам је за бекину јој узети опанке. А она ти лијепо зањуши за сир, који проглође насред сриједе и натакне на врат те полагано из бачве овда ми је пут. Волари не знајући за ништо, кад су дошли кући, одмах казују, како ће се за њезину бекину обути. Кад завирили у бачву, а то нема ње ни сирца. Куш грђе прдачине и руга, и тако ником ништа. Она базајући срете вука, који јој рече: "Ко ти је дао, тето, сирац? Дајде ми зеру!" Она му вели: "Богме, брацо, не дам; ја сам ово излокала." Пита он: "А гдје?" а она упрље ногом у каменицу, која бијаше пуна воде и мјесец припачио у њу налик на сирац: "Ено, вујо, па излочи, како сам и ја!" А он ала да се лоче, грдна бијаше каменица, а мјесец стоји на мјесту. Тако њему трже вода на г ... у, лија зачепи, а вук удри лочи још, да му је тргла на уши и на уста. Лисица све позачепља и онда на њ узјаха па му рече: "Вујо, боли ме и носи ме кући." Натопрљи се он и пође, а она закала: "Болан здрава носи, болан здрава носи!" А вук ће њој: "Што то, тето?" - "А ништа, брацо, ово је у огњу те бандам." И тако је вук носио, док се год није превалио и цркао. 3. Некад је путовао свети Саво па срио вука у пустињи, који бијаше премро од глади, па запита у св. Саве, да би што ио. Он га посла у ту близо једног чобана овце, да узме једну с реда, а он не хтједе тако него изабра најбољег праза. Види св. Саво, да је чобану жао, те удари вука штапом по стражњем трупу велећи му: "Да си осален проклет, и како овај штап мој био сух, тако и твој стражњи труп!" И тако и остаде у сваког вука, да је у предњем трупу једар и широк, у стражњем сух. 4. Негдје у пећини био се разболио лав, цар од све звјерадије. Вук му је био за камаријера. Звјерке све су долазиле на поклон своме цару, осим лисице, а баш није ни смјела. Вук налаже на њу свашта лаву, како је могла свака звјерка доћи поклонити се, а она као да се не боји, не ће. Лав и тако штув од болести, да га је лако раздражити, па рече вуку: "Одмах ај по њу!" Натопрљи се вук те кроз крш по њу. Осјети се лисица, да је он налагао лаву што на њу, те као госпоја науми се осветити му. Чим дошла пред лава, клања се и увија до црне земље, па вели лаву: "Високи царе, опрости, што досад нијесам ти могла доћи. Чула сам, да те љуто боли, зато сам ишла про брда и долина, да би ти које биље нашла за лијек. Ево види ми ногу крвавијех, што сам се превлачила кроз трње и јасење. У томе ме и сан ухвати и дође ми на сан, да ти нема лијека без вучије с леђа комад коже: гдје те боли, ондје је приви, одмах ће ти бити лашње као да руком скинеш." Лав то повјерава и рече јој: "Ајде за послом, није ни враг црн, колико свијет каже; има тако и на теби злобе." Па онда зовну вука. Рупи вук, гледа око себе, не би ли гдје њу оли јој тикву угледао. Тако чим приђе лаву, а он ћуп за њ, те од репа до ушију огули му коже, па привије ондје, гдје га тишти. Учини вук јадан ма, руга му се лисица: "Ну де ја, ти побро у црљеној баји!" Вук се не обзире него из свијех рамена вије и превија, а лисица ће њему: "Одавно сам ја теби казала, да даље вуче од господе, јер когод ш њима посла има, тако ће му бити, да ће га огулити од репа до главе." Пословице о вуку. Народ у Буковици у сваком не мал говору оли којем прогонању један другога споредит ће с вуком, оли коју вучију му пришити на леђа, те све до цигле циглате која се чула. Ево их: Није вук ничије среће изио. - Ово је, кад каквој цури оли момку урисују, да се не ће он оженити оли она гдје у добро удати, оли чесову потребњаку, да не ће обогатити. Нема ту ћука да није вука. - Ово се говори ономе, који пријети јачему од себе. Овчи блек, а вучије срце. - Ово се прибацива онијем људма, који се претварају и подвлаче, би рек да су светињаци, а онамо из потаје одрли би Бога, цркву и народ. На поруке вук меса не ије. - То је кад ко своје после од зазбиља не ће да сам обеди, него шаље другог намјесто себе; оли кад коме за који зајам иду писати, они, ко би дао, прије ће вавијек дати, кад му се с главом дође, зато порука не ваља. Свака је вика на вука, а иза вука и лисица вука. - Ово је, кад се узме пизма на којег да краде, оли макар чесово зло да ради; он уђа бити у ствари праведан, а на његово име други то чине. Ћерајући вука ишћерат ћеш лисицу. - То се дивани ономе, ко је зашто тужен па му се чини, да је праведан, а и остао је прав на суду, онда он за осветити се закала гонати оне па навуче опет на се брану и штету, да једва опет остане прав. Да је добра кућа, и вук би је градио. - Овако се говори онијем за угодити им, који се скићу по свијету, а не могу се нигдје смирити, оли кад кога шаљу у најам, веле му тако и овако: Трбуом за крувом, ђе ти глава, ту ти рана. Ни вук меса не ије у свака доба, а камо ли ш ти. - Ово кутњи старјешина рече чељади својој, кад изгоне од њега крметину оли други који омршај, јер вуку је просто уграбити, што хоће и оклен хоће, али ипак вавијек не може, да више пута он земљу једе. Бравије је губице, а вучије гузице. - Тако се рече ономе, који за којом сопром помало једе и гриска, стиди се, оли се гладан дигао, али тако мало помало све поио. За њим послије кад сазнаду, какав је, то ће му рећи. Упало је вуку и чељусти. - Кад ко богати и јачи у родбини добије што у руке, а сиромашнијем жао, па би рада то себи да могу како добити, а не могу. Исто се ово рече, кад ђендари коме однесу пушку, па се узда онај, чија је, да ће му бити повраћена макар од старије власти, али што упане вуку у чељусти (жвале), нигда се не види. Ни у гори о злу не говори. - Једанпут усред планине и пустиње у некој долини извали се на траву вук те удри да се ваља и прди, па онда рече сам себи: "Ала сад лако ли би ме човјек, да гдје има, смајданио!" Он то добро није ни изрекао, а човјек, како је дошао сјећи обручове сикиром, иза грма вука топ међу уши, да му је одмах мозак прснуо. Зато нигдје, гдје се је, да се је, не ваља о никакву злу диванити, јер се не зна, гдје ко може слушати и зло пронијети. Вукови су оно, па ко ће међу њих ићи. - Ово се вели гдје има доста браће сигурне и младе, да ни лупеж, који је најгори и највјештији благо истезати из јаре, не смије међу јаку браћу ићи, па ни чесови робљачи, били царски оли опћински, грсти им се ударити на пуно људи у кући сигуријех, зато их прозову да су вукови. Него на лијепе с такијем поступа се и пушти им се наполак, како хоће они. Овца је вучије штене дојила и уздигла; кад је оно понарасло, изјело је овцу. - Има једнијех да уздигну чесова сиромашка; кад се исклепа и дође до снаге, а он осрамоти ту кућу и покраде. Други одмах ће рећи: Ето отхрани туђу сироту за своју штету и срамоту! Вук Прокас испод Промине. - У прве земане, приповиједају, да је велика глад била, а у Шибенику неки каматар раздавао би под скупе новце на дуг жито. Кад је једноме насуо четири пуне вреће, онда му трговац упита за име; тај му каза тако. Чека трговац, т. ј. камаџија, да му више плати, јер је рок прошао био. Најкасније учини петиљ на тога "Вука Прокаса испод Промине". Кад дошла карта у село, чуди се свак: у Промини има девет капитанија, а тога имена нема нигдје. Најкасније осјети се чауш, да је била превара, говорећи: "Бог зна, колико је вукова прокасало поврх Промине и по дну!" И сада више њих, кад се питају: оклен си, побро? а он шалом одговори: "Ја сам вук Прокас испод Промине." Не плаши вука с козијом мјешином. - Вук се не боји козе ни козије мјешине, као ни зли и јаки човјек не боји се губе које ни његове пријетње, кад му слаби од страха почне пред ким пријетити. Тај, који је сигурни, не ће да поручива оли да пријети, него што суми, на обрез учини, и с овијем прекоре тога малога су три бесједе. Крсти вука, вук опе’ у гору. - Оли: Ја те крстим, а ти прдиш. То се рече ономе, ко је вртоглав оли храстове главе, па не ће оли не може да памти; ако и упамти, не да се крају, него хоће наопако, те гони на свој дивљачки мод, оли хоће онако, како њему кувиња, а другом било, како било. Вук и лисица мијењају длаку а ћуди никад. - Ово се говори ономе, ко има својих пуно мана, а не ће оли не може да их се отресе, па и у старост их тјера: залуду је посиједио, а је ли у млада доба крао, па тако стару кад му дође руке, укочи по својој једној ћуди, коју је имао, кад није посиједио у млада доба. Кал да вуци око мене вију. - Овако рече сваки, кад изгладни, јер има их, да глади никако дурати не могу, него најашу на жену, кад им ручка не спреми на вријеме. Тако касно кад почну јести, још реку: "Морам ли се љутити, та више је ручао и онај, ко је говеда изгубио, па их нашао!" Саде вук и шуша напореду ору. - Ово мало ко да не ће у ком прегонању један другом рећи; закон у томе спомињу. Вук јест био вук и клао овце и козе шушате; тако били су неки и лупежи и глобаџије, а сиромашни народ без снаге и оружја као коза шуша без рогу, али дође вријеме, да ти лопови као некад вукови упореду ору са сиромашком и горијем од себе, без да му смије рећи: и тамо се даље. Шта ти је грлу, кал да си на вука пикао. - Овако реку сваком ономе, коме је грло од назибе промукло, оли од које вике постао рапав глас, јер когод на вука је викао, акао и пикао, изгуби грло за пуно земана, него хоће му се спавања пуно, док му дође на шест. Ми о вуку, а вук на врата. - Ово реку ономе, кад о њему што бајуре, а он треви у те мјере у њев диван оклен банути. Још ако треви на готов ручак тако банути, реку му: тебе је вратар градио, кад си тако сретан рупити за готов објед. Лако је мртву вуку зубе бројити. - Тако рече онај, који је некад крао оли чесово јунаштво чинио, а ш њим саде свијет коре и свашто му спомињу, што је у млада доба радио. Кад смо вука убили, ајмо га и у јаму увалити. - Кад браћа коју радњу раде, а имаду кога туђег, па да им се што ујаше, а мрак се пришкрбана, па да им не остаје за сутра, тако реку међу се, да више сараде на туђа леђа. Вук не вије, што је гладан и жедан, нег вије, да дозове своју дружину. - Тако и они, који дођу у крчму, а код куће су јели и пили, и онда у крчми зареву, кад их други чују, одмах иду глети, ко пјева, и тако завргну толу и јеглен. Најкасније ала да се точи и сијече, а да се не буду на пјесму сазивали, сити од куће не би се били састајали ни трошка чинили. Тако и вукови: један кад је сам, мање ол ни зере аре учинити не ће, а у дружини капци су и на човјека ударити. Стари вук пасја прдачина. - Ово реку стари људи и старе жене себи, кад их младеж напопане, најсколи цуре старцом, кад се закалају шалити, а он се сјети својијех младијех година па ће одмах на глас тако њима о себи рећи, макар теке и њих собом уио. Ако си ти вук, нијесам ни ја ћук. - Тако реку ономе, који хоће кога да превари, а овај се досјети па му тако одрапи. С том ријечи нарене га на поштење, јер кажу, да је најгоре за будалу проћи, па је ли те преварио један, онда ће опет још ко, и тако човјек колико за штету, толико за руго остане. Нијесу вуци навукли, нег твоји зуби натукли. - Рекла је овако свака маја, која је дебела, па јој се зачуде, што то њој није драго, да јој се рече споради урока, те да не остане подречена, одмах она ће нато: "Овака сам и јуче била, зачуди ми се, у, што сам ти ћела рећи!" Не могу бити сити вуци, а цијели јањци. - Овако старјешина рече кућанма, кад му што дирају, као највише да ракије оли вина уточе. Онда старјешина, који је мудар, опазит ће на пари којем да му мириши шпиритом, па одмах облази бачве, и тако кад сазна, рећи ће им, јер не могу они бити пјани, ако нијесу дирали (а бачве нетакнуте). Не имао вук ране па разлизао гузицу. - Овако реку ономе, који се што мало порезао, огребао, оли да га је гдје драча обола, а он то да завија и узимље зазбиљ. Највише тек мале болетице завијају и лажу, да их боле, у кућама великијем, само да не раде, а старјешина, који је вурбен, одмах иде глети ту раницу, па кад је види да је ствар од ништа, одмах га с вуком обружи. И онда није куд камо, тај се прегне радити, а раницу заборави, - у том му и прође. Вук и лисица многа зла по свијету ураде, али најкашње плате својим кожами. - Али могу и не могу платити све штете, коју су учинили, кожама.
// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија // |